Сви полазимо од тога „биће велика промена система“ или „биће избори“… Решење се не налази ту. Лакше је рећи „ја сам ту, део сам система, не могу ништа, ако се промени власт радићу другачије“ – не, ти увек можеш!

Јелена Павловић (Фото: Курир ТВ)

У току припреме преписа гостовања народног посланика Јелене Павловић на каналу Славија инфо стигла је вест да госпођа Павловић више није у покрету Ми – снага народа Бранимира Несторовића: „После недавног хаковања нашег Икс налога, убацивања вируса у наш Телеграм канал и покушаја хаковања нашег Јутјуб канала, о чему госпођа Павловић зна више него што би можда волела да открије јавности, почели смо да оне најакутније проблеме решавамо. Наравно, биће их још, јер су таква времена, а сви медији – и они под контролом власти и они под контролом опозиције, су за нас затворени“, пише у саопштењу.

Преносимо реакцију Јелене Павловић на ово саопштење:

Саопштење за медије народног посланика Јелене Павловић

Имајући у виду да сам из медија сазнала да више нисам део покрета МИ СНАГА НАРОДА проф. др Бранимир Несторовић, обавештавам јавност о следећем:

Из Саопштења од 23. 12. 2024. године није јасно који орган групе грађана је донео овакву одлуку о мом искључењу будући да предметна група грађана никада није усвојила акт по коме послује – Правилник или Статут, те стога нема ни формалне органе управљања и одлучивања о било чијем статусу, а нарочито када се има у виду да сам по Споразуму групе грађана овлашћени заступник исте.

Образложења дата у Саопштењу која се позивају на хаковање мрежа су крајње нетачна и злонамерна, а имају за циљ сраман покушај диксредитације мог деловања и несебичног доприноса у досадашњем раду.

Јавно замерам мојим колегама одсуство храбрости и достојанства да се проблеми транспарентно и конструктивно решавају. Такав принцип је већ имао за последицу конфузију у одлучивању у вези децембарских избора у Београду, неизлазак на локалне изборе у већини општина посебно у Нишу и обарање листе у Новом Саду, лошу организацију и нефункционалност. То је и главни узрок масовног напуштања покрета од стране људи који су са великим ентузијазмом приступили покрету.

Доношење одлука без овлашћења, коришћење лажи и сплеткарење је модел који треба мењати, а не пресликавати.

Остајем верна професионалној, бескомпромисној борби за боље и праведније друштво, а то се може постићи само са људима који те вредности и циљеве заиста деле.

Искрено се захваљујем свима на великој подршци и мотивацији за моје будуће политичко деловање.

Јелена Павловић,
адвокат и народни посланик

Јелена Павловић: Податке „Здравитаса“ обрађиваће „Сага“, која је сада британска фирма

Доносимо изводе из гостовања Јелене Павловић, адвоката и посланика у Скупштини Србије

Да кренемо од рада тужилаштва у Новом Саду. Шта је толико компликовано да се утврди ко је изводио радове на надстрешници? Зна се ко је извођач радова, зна се ко су надзорни органи…

Сама реч каже – одговорни пројектант, одговорни извођач. И онда кад чујем питање „па како да ухапсимо, како да знамо ко је одговоран“ – узмете документацију, ту су печати. Одсуство реакције тужилаштва је неспоран доказ да је то урађено да би се креирала истина на начин који је потребан. Одвођење надстрешнице која је пала је у исту сврху. Уколико се несрећа десила ту, разумем да се расклони део да би се извукли људи, посебно они којима још може да се помогне, али то пребацити, потпуно, на неку пољану – ја сам чак видела слику, неко је послао, на Фејсбуку – то је уништавање доказа. Зна се шта је процедура – то је одмах вршење вештачења, увиђај на лицу места, обезбеђење доказа, обезбеђење присуства свих и обезбеђење да се они не могу договарати и креирати шта ће да буде. Да је то било, први дан је требало да ухапшено барем њих двадесет, заиста бар њих двадесет, а онда селективно пуштани, након саслушања. Кад сам видела да је ухапшен Весић, и то после двадесетог дана – то је некаква политичка игра, маркетинг, то нема никакве везе са истрагама, са оним како би тужилаштво требало да ради, а и то тужилаштво је толико модификовано свих ових година… Кад смо имали неке консултације на нивоу опозиције за тражење смене владе, један од мојих предлога је био да се одмах тражи смена Загорке Доловац. Та је жена од 2010. године ту. Она се сад зове Врховни тужилац (сад су променили имена) и има потпуно овлашћење – за разлику од суда, где би све судије требало да буду независне, тужилаштво је хијерархијски орган, што значи да онај ко је на врху има право, било када, да да обавезујућа упутства, или чак да преузме случај. Загорка Доловац је, због врло специфичне ситуације, могла и да се директно укључи и да обавезујуће упутство – тим пре што је Новосађанка, што се то све десило у Новом Саду – међутим, она је жена која је ту од две хиљаде десете године, она је човек система, њена је улога да обезбеди некажњивост. То је још један доказ о континуитету власти – никакве промене власти, заправо, није било 2012. године и то се сад по овим стварима врло јасно види.

Загорка Доловац: Током јулских протеста МУП реаговао у складу са законом

Које је ово кривично дело?

Па, то ће на крају бити некакве злоупотребе службених положаја. Они су већ кренули да комбинују – да је то неко „несавесно грађење“… По мени, неспорно – смрт више људи, са оваквим грешкама, јесте убиство, иако се неки људи над тим згражавају. Убиство је. Не само због конкретног случаја, него и због генералне превенције – да људи схвате колико та масовна пљачка преко разних пројеката, преко разних потписивача, који то спроводе, може да доведе до последица да неко због тога погине. Ја сама знам на „Београду на води“ колико њих је дало отказ, није хтело да потписује те ситуације… Ви имате систем који је максимално корумпиран и кваран, али се он спроводи помоћу конкретних људи, помоћу конкретно тих инжињера који ставе свој потпис да је нешто у реду… Тако да та лица не да су одговорна, него кад би се њима судило за убиство, што ја сматрам јединим исправним у оваквој ситуацији, онда би то било за наук свим осталима.

Наш правосудни систем је постао такозвани „меки“ правосудни систем – малтене неки прелаз између континенталног правосудног система, којем смо припадали, док смо припадали том систему. Хрватска је више задржала тај систем, „аустријска школа“ – ми смо прешли на неки мекши систем тумачења, јер је наше правосуђе под директном ингеренцијом Америке. Значи Ју-Ес-Ејд (USAID), практично то су агенти америчке државе, то је директно, на неки начин, експозитура америчке владе, која двадесет година наводно усавршава правосуђе у Србији, и толико га је усавршила да оно практично више не постоји. Тако и кривична дела – људи су се чудили, нису знали да не постоји више кривично дело велеиздаје. Ви да данас узмете кривични законик и видите која су дела остала – то је заиста смешно. Многа дела су практично постала скоро па некажњива. Зато имате пораст криминала – људи не осећају више да ће одговарати сутра пред тим судом. То је рад који је био прво суптилан – кроз то, као, „усавршавање“, „ефикасније правосуђе“, итд. Данас је јасно да је правосуђе потпуно уништено. Јер је правосуђе стуб државе. Не би се могао радити оволики криминал да имате правосуђе.

Наталија Бурлинова: USAID почиње од заштите права љубитеља моцареле а завршава политиком

Каква је даља процедура? Да ли онда треба тим тужиоцима одредити притвор, да ли су они у договору с овима…

Мислим да ту има доста аутоцензуре. Иначе у суду и тужилаштву – људи некад замишљају да се све ради тако што неко неком неке коверте даје – то је већ толико лоше у одабиру кадрова, године негативне селекције су донеле судије и тужиоце који, у претежном делу, не би смели ту да се нађу, јер, прво, немају ни знање ни карактер. Бити тужилац, заступати оптужницу у име државе, подразумева интегритет. Загорка Доловац, која је ту од 2010. године, је гарант да се то неће десити. Није њу довео Вучић, она је 2010. дошла. То доказује континуитет власти.

Како се правно поступа с тужиоцима?

Никако. То може доћи само с неком променом власти која не би била власт континуитета. То је најнеопходније код нас, а најтеже обезбедити.

Други део овог проблема је криминал и корупција. На шта је потрошено тих 65 милиона евра? Како је могуће да реконструкција једне зграде у Новом Саду кошта толико? Сава Центар вреди 16 милиона – за толико је продат – Генекс кула 22 милиона…

А само надзор је 40 милиона евра. Испричаћу Вам своје професионално искуство од јуче. Ја сам са својим клијентом отишла на састанак поводом једне јавне набавке. Ради се о фирми у државном власништву где су била два понуђача – мој клијент и та друга страна. Мој клијент је био далеко бољи по питању цене – други понуђач је био за пола милиона евра скупљи. Онда су им поставили додатна питања да измене неке параметре у тој набавци везано за циклус производње. Код мог клијента је то узроковало благо повећање цене, јер су тражили, не знам, дебљи лим итд, – други понуђач је одједном дао цену која је пола милиона евра нижа него прва. Ми смо отишли на састанак да нам објасне о чему се ради. Први господин који је почео да прича је кренуо врло самоуверено – да су радили све по закону, итд. Кажем, „Господо, је ли ви слушате уопште себе шта причате? Причамо о пола милиона евра разлике, и то на набавци која се ради по пројекту који сте ви дали, што значи: да се мој клијент није појавио као понуђач, ова држава би платила 2,2 милиона евра нешто што сигурно вреди пола милиона евра мање, а можда и још мање.“ Они гледају, па кажу „Па је лʼ то противзаконито?“ „Да ли је противзаконито? Па треба десет вас одмах да буде ухапшено… Учињено је кривично дело. Ви сигурно имате капацитет да сами извршите читање његове прве и друге понуде и да извршите дисквалификацију. Ако не – урадиће судски вештак, урадиће суд… То је новац пореских обвезника, то је мој новац, то је ваш новац… Сваког дана у Србији, док ви мене тако бледо гледате, на свим тим местима неко ради исто што и ви…“ Људи потпуно нису свесни да учествују у томе. Пре пар година ми се десило да сам отишла у неку другу фирму, где је други мој клијент исто имао неку јавну набавку, двадесет година се бави тим послом, небитно, добила је фирма нека новооснована… Ја сам отишла да затражим увид – њима је свима било непријатно да неко уопште гледа документацију. То су јавне набавке, шта је спорно? Њима је непријатно да је неко дошао да се тиме бави, јер они знају шта раде. Погледала сам документацију, затворила, рекла „добро, све ми је јасно, само желим да вам кажем следеће: ви кад одете данас после посла својим кућама, ви ћете сигурно имати неки разлог да кажете ʼне ваља вам ово или овоʼ. А ви, у оквиру својих радних дужности, радите исто, можда и горе – пљачкате ову државу. Они су сви буквално пребледели, спустили главе, нико ништа није ни пробао да ми одговори.

Зато кажем: систем је ужасно корумпиран, али је он састављен од тих малих људи – од тих малих људи који стављају те печате на такве пројекте, које нису ни погледали, од тих малих људи који ћуте на огољену пљачку која се врши у овој држави и праве се да само раде свој посао да га, наводно, не би изгубили. Решење неће бити тек тако… Ми сви полазимо од тога „биће нека велика промена система“ или „биће избори“… Решење се, заправо, уопште не налази ту. Иако ти људи суштински то одбијају да прихвате – свима је лакше рећи „па, добро, ја сам ту, део сам система, не могу ништа, ако се промени власт радићу другачије“ – не, ти увек можеш.

Мајкл Хадсон: Како се истргнути из челичног загрљаја Запада

Била сам приправник у суду, ту сам приправнички завршила. Кад је био расписан конкурс, примљени су људи који су били моје фине колеге, али ја знам да су дуже студирали од мене – ја сам завршила, ипак, у року, имала добар просек – ја сам, једноставно, изјавила приговор. То је била општа фрка у „Палати правде“, неки тамо приправник волонтер изјавио приговор. Жена на шалтеру која неће да прими мој приговор, која мене убеђује да сечем грану на којој седим. Заиста ненормално. Кажем: „Госпођо, хоћете Ви да примите ово, или имамо проблем? Ако Вас баш интересује, седим на грани маме и тате.“ Да бих онда ја тражила пријем код председника – три дана неће човек да ме прими, не сме да ме прими. Један председник суда не сме да прими једног приправника.

Ја само хоћу да охрабрим друге људе. Шта ће Вам се тачно десити ако сте рекли „нећу да потпишем тај тендер“? Изгубићете посао? Па можда хоћете, а можда и нећете.

Овај систем се са цензуре доста пребацио на аутоцензуру, где људи сами себе на неки начин блокирају. А заправо, у пракси се дешава све супротно. Систем увек реагује на протест. Они знају да су криви, и због тога ова силна индустрија убеђивања „ништа се никад не може променити“, која је апсолутно највидљивији тренд и служи да све одведе у тешку апатију.

***

Вучић мени заиста више није релевантан за било шта. Он дословно, сигурно, има неки озбиљан проблем, и једног дана може изјавити једно, следећег дана друго, трећи дан треће… Он је мени одавно нерелевантан, само је проблем што се ствари и даље не мењају. Он се и даље ту држи као централна фигура, људи и даље раде исте ствари…

Ја мислим да више нема нико частан да је члан СНС-а. Ако је и имао, сад више сигурно нема.

Оно што мени задаје главобољу и несаницу је шта ће да се деси до краја 2026. Бојим се, по ономе што пратим, да нас они можда на брзину не сместе у ту Европску унију… Баш сам малопре читала Закон о заштити корисника финансијских услуга, Закон о банкама, Закон о Народној банци Србије – да се ту већ мења члан 86, па се убацује нови, да прелазимо на евро, итд.

***

Разочарана сам како изгледа опозиција, мислим да је то апсолутно за потпуну замену неким новим људима, првенствено онима који су млађи, који имају енергије и који нешто знају. Имам снажан утисак да је до сада опозиција углавном функционисала добијајући неке инструкције, и да они од Рибникара те инструкције немају. Просто ми није јасно како се више одржавају на толикој безидејности свега.

Мени је оно што се сад дешава у Грачаници неупоредиво већи проблем – заиста не знам како то није тема у јавном простору, и како није тема оно што се десило у буџету, и како није тема енергетика, итд.

НП Отаџбина: И Вучић и Дачић доживеће свој крај као највећи издајници у историји српског народа

Далеко већи проблем је свеопшта пасивност и свеопшта безнадежност свега.

Ево Вам идеја како решити проблем надстрешнице…

Да, а што не бисмо отишли у Грачаницу? На пример. Ја сам пре за то. Зато што је доле наш народ. Ако већ треба да се мобилишемо за нешто. Ја јесам и за Савски мост, и протесте, итд, али сам пре да се направи нека скала приоритета. Мој приоритет је територија државе Србије. Ми смо држава која данас не зна где су нам границе. Имамо део територије на ком се не расписују избори. То се константно потискује неким темама које су за дневну употребу.

Друга ствар – то је било и за Рибникар, исто трагедија… Бојим се да нисмо отишли у смеру да се опозиција бави овде само трагедијама. Тако ми то изгледа. За ову тему Нови Сад – док је то у Тужилаштву у Новом Саду, то је бесмислена прича. Само када се тај предмет пребаци у Специјално тужилаштво за организовани криминал – о томе онда има смисла причати. Зато што је то хоботница криминална, која се бави не само железницом у Новом Саду, они су надзор за много шта били, или извођачи – да се види ко је наручилац радова, колико је плаћено, ко су подизвођачи… Значи, јако пуно се може урадити и на том случају, али Тужилаштво у Новом Саду с тим скоро да нема никакве везе, на начин на који се усмерава.

Мислим да једино оваква опозиција може да одржи овакву власт.

***

Нас систем меље, буквално. Сад сам била на једној трибини поводом Здравитаса – они неће да одустану. Они ће привремено са нечим да застану, иако се види да то нема никакву сврху – знате шта је написано за сврху? „Родитељи да прате.“ Па родитељи не желе то да прате. Друго је статистика – ако је статистика, онда подаци не треба да буду са именом и презименом, је ли тако?

Прислушкивање? Чуо сам да су укинули одморе у БИА док се не реши овај проблем са студентима и средњошколцима…

Ја се и понашам као да се све увек прислушкује. И да је то за неку употребу, чак не бих имала ни против. Оно што мени смета као грађанину је што је сврха тога потпуно болесна.

Државна безбедност треба да постоји – да се бави безбедношћу државе, првенствено утицајима страних служби, итд. Ми смо толико у статусу колоније да, практично, не да се не бави оним чим би требала, него се бави потпуно сулудим стварима…

Бранко Вељковић: Реалније да је Вучић у Енглеској рапортирао шефу МИ6 него да је било обратно (2020)

БИА се претворила у нешто потпуно супротно оном због чега треба да постоји. Имамо потпуно вршљање свих могућих страних служби, имамо директно стране сервере – ево сад ово, Здравитас, једна од тих фирми је Сага, која уопште више није у власништву српском, него у британском. То су послови државне безбедности. Њих треба расформирати у овом облику, буквално расформирати.

Мени је то смешно и јадно. Живети живот да би се бавио јадним стварима и бедним – то нису људи, то су црви. Ја не знам како је њима кад устану, кад се умију, кад погледају децу – чиме се ти храниш, шта је твоја духовна храна ако си се устао да би се бавио сплеткарењем, а суштински, по дефиницији, би требало скроз нешто друго да радиш за ову државу.

Имате низ људи који, заправо, не раде нигде – „блејачи“, који седе по граду, шпијунирају, ко се с ким видео… Они су сви на неким платама. Та количина новца, прљавог новца, тако да га назовем, управо за то и служи – за такве радње, за такве људе.

***

Статус Србије као колоније значи да се овде ништа не одлучује, о било чему. Чак ни о томе ко ће бити ухапшен. То је моје уверење. И тај Вучић, и ти чланови владе – мени су они потпуно небитни. Они су данас добили једно да кажу, сутра ће друго – они могу било шта урадити. Они су ту баш зато, са тим циљем. Наши парламенти су постали парламенти где седе мртве душе. Ви немате једног човека из те владајуће коалиције на чију се савест можете позвати. То је статистички немогуће, а у пракси је могуће. Дакле, ми смо ушли у једну озбиљну машинерију.

Никола Н. Живковић: Вучић колонијални управник са задатком да нас убеди да је било какав отпор бесмислен

Мене друге ствари потпуно забрињавају: куда ће, заправо, Србија да стигне за две године. Мене забрињава трансформација енергетског сектора, врло скоро банкротство државних и јавних предузећа, њихова приватизација кроз јавно-приватна партнерства итд. То се дешава пред нашим очима.

***

Мене гледају врло чудно, остатак опозиције. Ја сам њима скроз необична, јер уопште нисам по том њиховом шаблону. Али, тај шаблон не ради. Тај шаблон, што они двадесет година покушавају, бесмислен је. Рецимо, као народни посланик, никад нисам добила један секунд на било којој националној фреквенцији – чак ни на овим „опозиционим“, што је јако необично. Ако ти желиш смену Вучића, онда ми имамо исти циљ – ја можда имам неки предлог који је добар… Просто је немогуће да ти увек вртиш исте ликове, и да неки нису пожељни. Ја сам, пре политике, на том РТС-у била колико пута, на N1, на Новој С… Значи, не дозвољава се искакање из шаблона. Можеш само да идеш по тим коцкицама које су они нацртали, да би ови из БИА лепо могли да те ту смештају.

На тој седници Скупштине прошао је и закон о скидању мораторијума на нуклеарну енергију. Да ли то практично значи да ми већ сада можемо да увозимо нуклеарни отпад и затрпавамо природу? Да ли ћемо бити нуклеарна депонија?

Нажалост да, иако је питање да ли ћемо ми знати да се то дешава.

Бојим се да хоћемо, бојим се да је Србија апсолутно перципирана да буде ресурс за вађење руда и за складиштење разних отпада, опасног отпада, укључујући нуклеарни.

Адвокат Сретен Ђорђевић: Одредили су нас за „зелену жртвену зону“ – само организовани народ то може спречити

Ја сам најзабринутија за енергетски сектор. Људи уопште не схватају домете тога. Питање је да ли ћемо ми за пар година стварно имати струје, а друго, ко ће моћи да је плати. У самом том предлогу закона већ се прави нека категорија угроженог купца. Да ли се сећате да је деведесет девете неко рекао да не може да плати рачун за струју? Ми никад нисмо имали те проблеме. Ми имамо [не узимајући у обзир Косово и Метохију] довољно угља за педесет година, са Косовом и Метохијом имамо за триста година. А кажу „не, то треба да избациш“.

***

Кључне ставке које директно утичу на живот су енергетски сектор, буџет и заштита животне средине. То ће директно имати утицаја на пројекте који се планирају у Србији везано за рударење, где се заинтересована јавност малтене толико брише да ће бити велика уметност да учествујете у неком поступку. А то просто није смело да прође неопажено.

Порез је повећан, у Београду посебно, то ће људи видети од првог јануара кад почну да стижу нови рачуни, зато што је то везано, наравно, за цене станова које су дивљале.

Суштински, грађани Србије, по мени, имају великог разлога да буду забринути. То је као када видите да срљате у провалију. И да ће сви наши ресурси врло брзо бити отети. Не постоји једна ствар у Србији која се ради да није кредит. Не постоји тај пут којим се они хвале, где се деведесет посто покраде, да није из кредита. Све је из кредита. Зашто се нама дају кредити? Само због наших ресурса. И то је један од разлога зашто се иде убрзано ка тој стратегији да се развија, значи ка приватизацији – прво ЕПС-а, па Србија шуме итд. Сав тај новац који се добија – ништа се не улаже у раст. На пример Експо. Кредит даје Банка Поштанска штедионица. Сулудо. То је непрофитни пројекат. Наравно да ће у те две године бити неког ефекта на буџет, јер грађевина увек има ефекта на буџет, али чак и да се то деси – 2027. то престаје. То постаје онда само бетон. Након 2027. раст од Експоа је нула – остају вам само обавезе које треба да вратите, и простор који ће неко морати да одржава. То јесте пројекат само за једну невероватну нову крађу и корупцију.

Ако овај пад надстрешнице треба на нешто да делује, треба да делује да се обустави Београд на води, да се обустави Експо, и да се обустави метро, који служи у исту сврху. Буџет града Београда је, практично, банкротиран – даје се чак и градски превоз на нека јавно-приватна партнерства, сада се укидају доласци/поласци, биће као неки динамички ред… Па нисмо ми луди, видимо шта се дешава.

А што је најгоре, сва та задужења иду на неке потпуно бесмислене пројекте – на пример, дајемо осамдесет милиона евра за замену бројила, да буду нека дигитална… То је као када имате кризу у породици, и идете да купујете дијамантске минђуше, а немате за хлеб. Сви ти кредити које Србија узима – један од тих кредита је педесет милиона евра за пројекат дуалног образовања, које ће да финансира нека немачка банка, тако што ће они нама да дају кредит, а онда ћемо ми да образујемо децу по систему који они наруче, са њиховим програмом, са њиховим стручњацима којима ћемо дати паре, и онда ћемо ту децу да им пошаљемо готову, извезену, је ли тако, у Немачку, или овде они да добију субвенције. Ми ћемо да школујемо људе за њих, и за то ћемо ми да од њих узмемо кредит. Тешко кад човек изговори, а још теже да схвати да се тако нешто дешава. Е, наши су пројекти такви.

ММФ: Не повећавати плате у јавном сектору, не ограничавати цену струје, избегавати смањење пореза

Постоји Закон о забрани запошљавања у јавном сектору. То је закон с којим је већ 2015. требало да буде завршено, који се константно продужава. То је једно зло од закона. Зато кажем, за мене постоје много веће теме, које, наравно, служе за уцену људи, и, друго, да би се просвета и здравство спустили на најниже гране. Јер када имате људе којима је забрањено да се запосле, по закону забрањено, онда имате те неке уговоре на одређено итд. Вама просветни радници траже повећање, ви кажете не може више од једанаест посто – пазите, цене су отишле сто једанаест посто – и тај економски тигар каже „једанаест, не могу више“. Не можеш, зато што немаш ништа своје, немаш ништа да направиш, шта ми то производимо… Слушала сам пре пар дана Мислава Колакушића, председничког кандидата сад у Хрватској, где је причао да Лидл плаћа нула евра пореза на добит. Нисам стигла да проверим да ли је код нас – не би ме чудило, јер је то тај принцип. Ево, ја имам у улици испод себе четири Лидла – каква је економска корист? Никаква. Коме? Нама сигурно не, јер је уништило сваког ко је нешто могао да произведе. Ти си дао земљиште, дао си низ неких субвенција…

Једноставно, стратегија државне политике је таква да ово што ће се десити у наредне две године је не продаја, него поклањање наших ресурса.

Ако треба да ЕПС узме кредит, зашто та Поштанска штедионица не да ЕПС-у кредит?

Шта ће уопште ЕПС-у кредит, да кренемо од тога?

Да би се сутра дуг конвертовао у капитал.

Џон Перкинс: Грци, не плаћајте дугове, ви сте жртве економских убица!

Сад ћете да видите шта ће бити са комуналним предузећима. Задуживање док дођете до границе банкрота, и онда преузимање. То се већ десило у другим земљама. Ми нисмо ни свесни колико дуго су наши ресурси остали у нашим рукама, и онда смо имали константно ту неку причу напретка ка Европској унији, и ја се само бојим да смо ми на прагу да нас можда формално уведу у то. Онда ће нам проблеми заиста бити још већи… Јер то толико силовање да прихватимо те моделе који нам се намећу нема друго оправдање осим да стварно преумимо…

Постоји тај план од деведесет осам тачака, где је једна од основних дигитализација свега и свачега, и то је, практично, неки план на коме они сада раде, и на бази кога Србија за две године може толико другачије изгледати… Ја сам рекла, тад би требало ту Скупштину и формално укинути, јер не треба ти Скупштина да одлучујеш да ли ћеш да радиш код једног страног послодавца или другог. О чему да расправља? Она је већ сад фактички укинута, а сутра, по мени, овим темпом, треба и формално.

Програм Здравитас – шта они то желе, какве информације да прикупе о деци?

То су подаци о висини, тежини, свим способностима деце, скок у даљ, трчање, итд. – прављење једне базе података наше деце. У делу „Сврха“ каже, под један, „да родитељи буду информисани“. Па, родитељ ће сам да стави своје дете на вагу, ако га интересује да ли је добио на килажи, или да га измери – значи то сигурно није сврха, посебно кад се родитељи толико буне. Друга наведена сврха је „статистичке потребе“, што је исто нетачно…

Свако дете у Србији имаће свој јединствени образовни број и шифру

Имамо Министарство просвете, а канцеларија за информационе технологије је обрађивач тих података. Међутим, не обрађује ни та канцеларија податке, него је закључила уговор са четири подизвођача. Један од тих је Сага, која је некад била српска фирма – сад је британска фирма. Британска фирма је сад директно подизвођач за обраду тих података.

Оно што је најневероватније је да родитељ, наводно, не може то да спречи, што је сулудо – родитељ је законски заступник свог детета, и потребан је пристанак за обраду, а овде је речено: „ако родитељ неће, па не мора ни да гледа те податке – али ми ћемо их свакако узимати“.

Здравитас је сад, практично, на паузи, али то ће да буде мање-више као са Законом о родној равноправности. У ери која следи, а то је ера управо дигитализације, коју они нама непрекидно намећу, најскупљи су подаци, а ви ћете овде податке о целој једној нацији, и њеној способности, чак и војној, унети у неке системе с којим Министарство просвете нема никакве везе. Та Канцеларија за информационе технологије је исто једна политичка организација, директор тога, или в.д., је исто неки члан Главног одбора СНС. Колико је то непоуздано, сећам се из једног примера када су у АПР-у (Агенцији за привредне регистре, нап. СтСт) били компромитовани подаци свих законских заступника – то сам сасвим случајно сазнала код једног клијента. Видевши то, написала сам мејл тој Канцеларији. Следећег дана је дошла наредба да сви поново верификују своје налоге. Хоћу да кажем да се то десило након једног мог сасвим случајног запажања – један грађанин, адвокат ти скреће пажњу на грешку о којој ти немаш појма. Они су неписмени. Подаци које они обрађују апсолутно ће негде процурети, отићи, ко зна где ће се извозити, и ко зна ко ће их користити. Не постоји никакво поверење родитеља у обрађивање таквих података.

РТВ: Уводи се предмет Дигитални свет за прваке

Ако те интересује да унапредиш здравље деце, омогући оно што сам ја имала као дете – да се у тим школским салама, после часова, омогући да деца имају одбојку, фудбал, кошарку, и све то бесплатно – а не да, не знам, месечно то кошта пет хиљада динара за колективне спортове.

А не да правиш информациони систем и базу података наше деце, и то не само без пристанка родитеља, него чак и супротно њиховој вољи, и онда тим подацима располажеш на ко зна које све начине.

Сматрам да га треба апсолутно забранити и да компромисе око тога не треба правити.

Ненад Живановић: „Здравитас“, Боже спаси нас

***

Постоји страшно велика индоктринација – да ће се, малтене, ствари овде саме променити, да је Вучића немогуће срушити… Мислим да су то све буквално лажи које долазе са Бањице, у које неко верује, и тако се креира атмосфера.

Знате шта се мени дешава? Мени се нон-стоп неки људи, потпуно безвезни, мешају у живот – нон-стоп те нешто траже, те би као адвоката… Ја одмах знам о чему се ради – они су мени толико досадни, мени је то толико јадно… Ја молим, стварно, те припаднике са Бањице да ми пошаљу бар неког интелигентнијег, бар да се као човек испричам… То је толико провидно, то је толико ниско, толико незанимљиво…

Овај систем је и те како могуће променити. Ја не бих ово причала да не мислим тако. Али, све је до појединачног човека.

Драган Крстић: Србија у статусу окупиране земље, али историја показује да су Срби у часовима својих великих криза показивали историјски смисао (1966)

Локал је, по мени, кључ. Локална заједница људи који ће се срести и рећи „ајде да направимо неку групу грађана за следеће изборе“… Сад да се почне радити, и узети локале – лако је после. Када људи на локалима организују инфраструктуру, ти ће локали сутра некога подржати, и то ће се запалити. То је најмањи проблем. Али је јако велики проблем у том убијању у појам, у том одузимању наде, у томе да се „ништа не може променити“, и онда ми чекамо…

Неће се, ништа, спонтано променити – систем је толико зацементирао могућности да је локал и то повезивање људи – али кроз бирање заиста најбољих људи, а не кроз постављање формалних некаквих било каквих – ту је кључ, и ту се може тражити излаз.

Спомињали сте Грачаницу?

Апсолутно мислим да је доле, како је неко рекао, „нова Олуја на рате“. Скоро сам причала са људима који доле живе, о којим се врстама притисака ради… Ми, просто, немамо на дневном нивоу информације шта се дешава, то као да више не постоји, у том информационом делу.

Проблем сад изгледа нерешив, али он није нерешив. И свако од нас појединачно много већи допринос може да да – доста људи је живело на Косову и Метохији, па се иселило. Сада људи имају проблеме да им се у њиховим локалним срединама продају неке, на пример, продавнице, куће, имања, итд. Зашто ми не бисмо увек, у свакој емисији, у све што се дешава на дневном нивоу враћали ту тему у фокус – да то јесте наша територија, да је ми требамо одржати, и да требамо помоћи тим малобројним људима који су остали доле да се боре да, на пример, ако се нешто продаје купи неко од наших људи, јер то раде Албанци константно. Просто, као да смо се помирили да је то готова прича…

То што наша држава не помаже, као држава, то је јасно – јер је она и предала ту територију… Он [Вучић] је урадио шта је урадио, и он се већ уписао као највећи издајник. Али, увек има нешто и до нас, малих људи, који можемо да одемо, да обиђемо Дечане, Грачаницу, Косово, итд. Знате, људи мисле „идем у Беч“. Па, иди у Грачаницу, обиђи људе. Људи су доле стварно невероватни, срдачни… Нама се то скоро и као идеја занемарило. Тим људима треба наша помоћ, и треба скретање пажње… Бојим се да ће наш народ, и овај доле, који је остао да се бори, настрадати поново, а можемо да спречимо нешто што скоро извесно можемо да видимо да ће се десити.

Погледајте целу емисију:

Препис, наслов и опрема: Стање ствари

(Славија инфо, 6. 12. 2024)

Categories: Гостинска соба

Tags: Јелена Павловић, Александар Вучић, Здравитас, промена, систем