Централноевропске и удаљене земље уложиле су огроман напор да Србију униште као геополитичког чиниоца. Историја показује да у томе нису успеле

Кајмакчалан (Фото: Будимир Свилар)

30. XII 1966.

Сада, при крају године, намећу се извесне мисли о ономе што јесте и о ономе што предстоји. Као што је тако давно и тако лепо рекао Лао Це: оно што јесте, јесте оно што је било, онога што ће бити.

Кад је већ крај године, који је, дакле, проблем који би био толико значајан да би га управо у овом тренутку требало разматрати, јер је репрезентативан за оно што се одиграло или што ће тек бити?

Статус и будућност Србије најпресудније ће утицати на догађаје који предстоје. Проблем је знатним делом политичке природе, па се у знатном делу мора политички и разматрати.

Да би се добила оцена динамичких извора понашања у нашој средини мора се поћи од оцене општег статуса Србије. Она никада од свог поновног конституисања у прошлом веку није спала на нижи ниво у готово свим областима понашања. Готово сви негативни, репресивни фактори који су током историје деловали на Србију, и које је она у прошлости углавном успешно савлађивала, сручили су се сада на њу поново, и то свом тежином. Посматрача не може збунити чињеница да су ти фактори били везани за иностранство, иако те везе нису увек биле експлицитно дате. Основно је објективно понашање послератног режима, без обзира на могуће терминолошке одредбе.

Постоји историјски континуитет деловања страних сила на Србију и у њој. То се најлакше може уочити ако се погледа карта Србије пре Балканских ратова и сада. Границе су готово идентичне, са свим импликацијама које са собом носи та огољена чињеница. План о конфедерализацији Југославије ће ту чињеницу сасвим верификовати. Уосталом, у западним деловима земље такве карте већ се објављују. Тиме је Србија одвојена од Црне Горе, са којом се раније такође није смела ујединити због претњи европских сила. Тако је постављен тампон између њих, који је и раније био вештачки одржаван од стране централноевропских сила. Одвојена је такође и од Македоније, због које је раније ратовала. Остала је и без Војводине и Косова, чиме је некадашњи сан римокатоличке Аустроугарске о сређивању прилика у југоисточној Европи у потпуности остварен. Тако нешто пре пола века централне и западне европске силе нису смеле ни сањати. Такође је спроведен и стари план Аустроугарске о мајоризацији Србије путем федерације. Тај план Аустроугарска је и раније нудила, а сада је строже и доследније изведен него што га је она својевремено замишљала.

Драган Крстић: „Протоколи сионских мудраца“ као историјска константа Коминтерне, нациста и Англоамериканаца и пут у катастрофу (1983)

Остварење ове опште геополитичке замисли огледа се и у детаљима. На пример, систематски нису грађене комуникације којима гравитира Србија. Најјаснији пример је забрана изградње пруге којом би се повезале Србија и Црна Гора, чиме се спречава излазак Србије на море. Ту пругу Црна Гора и Србија нису смеле градити ни раније, пре уједињења, под претњом рата од стране Аустроугарске. Затим, бескрајни је низ детаља који показују економску експлоатацију Србије од стране западних делова земље. Води се посебна политика царине, па чак и спољна политика која изолује Србију. Умртвљују се односи којима Србија природно гравитира, а развијају се односи који су у интересу западних делова земље. Води се и политика језика и комуникације којом се српски језик систематски потискује – мора се признати успешно, као и све друго, уосталом. Однос према културној баштини Срба такође је репресиван и она се у целини оцењује као „шовинистичка“.

Најстрашнија од свега је, међутим, чињеница да је током и после рата приступљено систематском истребљивању Срба. Послератни режим, који је само формално наследио предратну Југославију, никада није смео објавити податке о масовном погубљењу Срба, у којем је и сам непосредно учествовао. Број погубљених Срба не може се, ипак, сакрити јер постоје глобални подаци и зна се ко чини апсолутно највећи део те застрашујуће цифре. Хрватске и словеначке ратне и поратне властодршце посебно оптужује чињеница да је вршен систематски покољ образованијих слојева српског народа.

Говорећи језиком објективних чињеница, Србија се налази у статусу окупиране земље, са свим карактеристикама које су пратиле и претходне окупације: са биолошким уништавањем, територијалном дезинтеграцијом, економском експлоатацијом и културним геноцидом. Носиоци те политике могли су доћи у Србију и на власт уз помоћ оружја великих сила, уз непосредну помоћ њихових трупа.

Ма како све ово давало ружну и тешку слику због фаталног исхода условљеног спољним и објективним околностима, не сме се заборавити основна чињеница, од које све и полази. Србија је била и остала битан фактор интеграције југоисточног подручја Европе. Историја показује да су земље централне Европе уложиле огроман напор за последњих пола века да Србију униште као геополитичког чиниоца. Историја такође показује да све те земље, заједно са многим удаљеним помагачима, нису у томе успеле и да су, шта више, управо током тих настојања доживеле крупне историјске поразе. Чак и садашњи успех хегемонистичких настојања, упркос историјски изузетно повољним условима, показује велика ограничења, и тешко да се може назвати коначним решењем. Као што се може констатовати да је садашњи режим наследио и проследио ранију антагонистичку политику према Србији, углавном Ватикана и Аустроугарске, са истим правом се може рећи да је Србија још увек средишња тачка овог подручја.

Ако је горенаведено отприлике истинито, шта ће из свега тога следити? Очигледно је да у Србији сазрева – ако већ није сазрео – један дух који ће представљати основицу за њену поновну интеграцију. Реконструкција тог духа интеграције видна је и из чињенице да су се све послератне такозване „чистке“ људи на институционалним положајима односиле на Србе. У питању је нестабилност режима, која произлази не само из свенародне опозиције Срба, већ и од носилаца власти пореклом из српског етничког и културног подручја. Ако је тако, ако је психолошка динамика централне тачке југоисточног дела Европе захватила и сам режим, може ли та власт у скорој будућности остати мирна и стабилна? Све оно што се до сада догодило говори да не може.

Да би она потенција, која већ данас стоји расположива, могла да се активира, неопходно је да се ускладе унутарњи и спољни услови. Веома су танке споне којима се садашњи режим држи за власт. Режим траје својом инерцијом, апсолутном хијерархијом и страном помоћу. Али ако се хијерархија сломије ишчезавањем „Првог“? Или неким другим поводима? Постоје сви изгледи да ће се то у наредној години десити. Тада ће ступити на историјску сцену све оно што се дуги низ година акумулирало, посебно у Србији, најважнијем делу не само Југославије, већ и читавог југоистока Европе.

Драган Крстић: Медиокритетима који управљају Европом, која стоји иза геноцида над Србима на Косову, историја ће још приређивати изненађења (1980)

Када сам започео ову белешку управо сам имао на уму тај могући расплет догађаја. У нашој култури и историји, међутим, има нечег што је бахато и деструктивно, и истовремено и трајно јавља се и негативистички однос према материјалним вредностима, који представља реципрочан пол исто тако постојаног идеализма – а то удружено и све скупа може да доведе до тешких и крвавих разрачунавања, као и до разарања многих институционалних и материјалних добара. То утолико пре, што у садашњој етапи стања ствари Србија по својим системима мишљења представља хетерогену средину, што може довести до дивергентних кретања, слично догађајима пре и за време рата, као и после рата, са сличним последицама.

Овакво сагледавање ствари предсказује многе тешкоће. Оне су ипак боље алтернативе него никакво рађање. У ствари, када на овај начин разматрам оно што очигледно ускоро предстоји (ако не буде ове године, биће наредне), не испуштам из вида и једну другу могућност, која је, можда, мање вероватна од прве, али ипак стоји. Претходне историјске поуке показују да је ова средина у часовима својих великих криза показивала историјски смисао, и да је у тим тренуцима редовно давала доказа о својим позитивним, а не деструктивним стремљењима. Вероватноћа баш таквог смера догађаја била би много већа да није дошло до озбиљног раслојавања опште културне платформе на којој српски народ данас стоји. Да је тај раскол настао само под дејством спољних чинилаца, који су иначе у међувремену такође утицали, тај проблем не би био од великог значаја. Нажалост, то раслојавање настало је и једном унутарњом кризом, кризом неких претходних система мишљења и понашања, са неминовним трансфером на многа друга веровања, што озбиљно заоштрава читав проблем.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1960-67, Балканија, Нови Сад, 2014.

Categories: Аз и буки

Tags: Драган Крстић, Психолошке белешке, карусел