Не могу да заобиђем поређење са оптимизмом криминалаца, који такође верују да неће бити ухваћени у преступу. Али и нечињење представља огрешење о божанске законе

Извор: Епархија зворничко-тузланска

10. VII 1974. Пропаст српске државе у Маричкој и Косовској бици оставила је страховит траг у целокупној менталној организацији Срба, али стварно психолошко наслеђе из тог раздобља и касније, које очигледно има архетипску вредност, у српској култури није јасно преиспитано и размеђено. То наслеђе најпотпуније се налази дефинисано у Косовском циклусу – и ту настају многи неспоразуми. Обично се узима образац кнеза Лазара и његово посвећење „Небеском царству“ као основни егзистенцијални модел, и притом се најчешће не узима у обзир целокупни контекст Косовског циклуса, и његове остале поруке. Лазар се заиста радикално опредељује за трансцендентни свет, али тек онда када других алтернатива није било, јер живот у миру, али без слободе и достојанства нема вредности. То није модел тоталне апстиненције у овом свету, како се то исувише често подразумева, већ само једна одлука донета у апсолутној изнудици. Све остале поруке Косовског циклуса посвећене су слављу постојања у овоземаљском свету, неопходности борбе ако би баш то постојање било угрожено, тамо и овде, тада и сада. У новијој српској културној историји то је први и најјасније дефинисао Његош, одбацујући сваку апстиненцију, макар била образложена и тежњом ка трансцендентном свету, и захтевајући од свих храброст и одлучност, али и вештину, у борби против било каквог зла које угрожава овоземаљску егзистенцију Срба.

***

7. VIII 1980. У Петровцу на мору, током летовања, срео сам старог познаника са петровачких плажа, лекара из Приштине. Наставили смо своје раније разговоре о прогону Срба са Косова и Метохије. Опширно ми прича о новој технологији изгона Срба, коју су Шиптари увели још пре смрти диктатора, слутећи његов одлазак и прилагођавајући се новим условима. Сада тај прогон није непосредан и груб, већ заобилазан, лукавији.

Драган Крстић: „Урбанистички планови“ као један од метода расељавања Срба с Косова (1983)

Више се Србима не прети отворено, већ власти само „препоручују“ да тај и тај треба да оде у Србију, не мора много да жури (као раније), већ може мирније да распродаје своје имање (цене су свеједно ниске, Шиптари се у одређеним местима договарају колико сме да буде плаћено неко имање), и да у неко догледно време напусти своју дедовину. Ако та „препорука“ не доводи до резултата, онда се тај одабрани појединац – Србин (обично онај ко показује знаке отпора и обједињује друге Србе, или ко има неко привлачно имање) излаже притиску на много начина. Често му напаствују жену, на улици не може да прође мирно, на послу је узнемиравају, пребацују на друга радна места, добија нижу плату. Посебну ставку чине деца која бивају узнемиравана од шиптарске деце на улици и у школи. На жалбе Срба власт одговара да су то уобичајени неспоразуми грађана, или се приликом ислеђења јављају бројни сведоци Шиптари, који одговарају противоптужбом да су жене Српкиње или деца Срби нападали шиптарске жене или шиптарску децу.

Заједно с тим константним притиском за исељење, с времена на време понеки Србин бива претучен од стране милиције под оптужбом да је правио неред. У тим, доста правилним временским размацима, Шиптари се окупљају у групе на прометним местима и прете на улици пролазнику Србину, вређају га, а ако се овај буни, ако им одговара, групно га пребијају, са каснијим образложењем у милицији или на суду да су то учинили зато што их је Србин у пролазу вређао. Још увек су, такође, у игри и најгрубље врсте прогона – многа гробља су прекопана или оштећена, али та вандалска рушења власт сада образлаже чињеницом да су многи Срби већ отишли, и да о тим гробљима нема ко да се стара, па да је то узрок њиховом прекопавању и оштећењу (раније нису давали никаква образложења, већ су често хапсили и осуђивали људе који су се жалили, са образложењем да руше братство и јединство и политику друга Тита).

Драган Крстић: О шиптарским споменицима на Косову и Метохији (1981)

Једна од најружнијих ствари које тамо комунисти чине јесте избор Срба који по кључу (пропорцији) „треба“ да буду у власти. То су по правилу најнеспособнији људи, на граници менталне заосталости, необразовани, са лажним дипломама које су добили у оквиру „партијске кадровске политике“, застрашени, кукавни. Срби масовно осећају стид што их репрезентују такви људи, и сами ти људи то знају, Срби терају шегу са њима, али они упорно настоје да задовоље шиптарску и партијску власт, јер им је она обећала да ће, ако буду следили „партијску линију“, ускоро добити радно место и стан у Београду (то је најпривлачније и за те Србе и за шиптарску власт – уједно се врши изгон Срба), или им је понуђено нешто друго. Власт, разуме се, ни те „изабране Србе“ не оставља на миру, застрашује их за сваки случај, да не би случајно, неком грешком, одступили од „политике друга Тита“. Отуда се и дешава да судије, иако Срби, по правилу досуђују пресуде у корист Шиптара, независно од чињеничног стања спора. Лекар ми то илуструје примером свог пријатеља, који је наследио очево имање, и са запрепашћењем констатовао да је у међувремену сусед Шиптар преполовио очев плац, својевољно оградио отету половину плаца, рачунајући да је то сада његова сигурна имовина, и на том делу земље подигао кућу. Упркос земљишним књигама суд је досудио да Шиптар има право на то имање. Када су лекар и његов пријатељ једном приватно питали судију зашто је то учинио, он је само кратко одговорио да је то његово право као судије, а да лекарев пријатељ треба што пре да се „чисти“ са Косова.

Навео сам само мали део онога што ми је лекар у дугим разговорима испричао. У питању је један од најпрљавијих геноцида који се управо врши у срцу Европе – и то цела Европа одлично зна, али не само што није прозборила ниједну реч против тих злочина, већ је, заједно са комунистичким земљама, и стала иза тог геноцида, подржавајући режим који те злочине чини. Процес, наравно, није завршен, и остаје да се види шта ће из њега произаћи. Историја је маштовита, исувише маштовита и за оне који је познају, а за садашњи медиокритетски свет који управља западним и источним земљама Европе историја је несхватљива, непозната, и она ће им још приређивати изненађења, знатно различита од очекивања сада ликујућих медиокритета у комунистичкој или тотално капиталистичкој власти.

Драган Крстић: Одржавање „Другог заседања АВНОЈ-а“ упоредо с Техеранском конференцијом као давање изговора Енглеској за легитимизовање комуниста

***

16. XII 1978. Дечији (Верин) рођендан је уобичајено добра прилика за опажање протока времена. Вера је са школом на Дивчибарама, па је у кући празнина, нема окупљене деце и ужурбаности око њих, и у тој смирености отвара се слободан поглед уназад, развија се увид како се збило мноштво догађаја, али у неком згуснутом времену. Догађаја је било много, одиграли су се у дугачком низу, али време је било кратко, као да се то мноштво догађаја започело одмотавати колико јуче. Ту се поново суочавам са једном варком у себи, коју изгоним из себе, али која ми се стално враћа, као да је део мене самог. То је осећање не само континуитета, које чини природан део личности и њеног идентитета, већ и неизмењености, које је варљиво. Заједно са осећањем идентитета, аутентичности, аутономије, онако како човек жели да види себе сама, у личност се може прокријумчарити и осећање непромењивости, и онда се врши још једно кријумчарење – као да је време стало, као да је време које појединац пред собом има неограничено, као да проток времена не оставља битне последице и темељно не мења личност.

Мада време неумитно пролази, појединци све некако верују да ће једног дана, када се „то“ догоди, и наступи велика историјска промена, моћи да се укључе у живот, да ће тада њихове истине заживети, и да ће се тада наћи у истом оном стању у коме су се сво ово време налазили. Али време ће ипак неумитно одмаћи, у свима нама одиграће се промене, и све ће бити другачије но што је било. Највише ћемо се променити ми, и ко зна да ли ћемо се икада и моћи препознати, нарочито у том другом, измењеном времену.

***

Генерације које су после рата и револуције дошле на власт замениле су појам о развоју појмом „прогреса“, занемарујући садржај тих појмова, као да није важно шта је то што је у „напредовању“, као да се сам развој може заменити било чиме. Малочас сам споменуо своју генерацију, која такође живи у својеврсном „прогресу“, али чији садржај није нимало оптимистичан, мада бива прекривен оптимистичким заобилажењем суочавања са тим садржајима. Њен „прогрес“ састојао се у проклизавању кроз време и историју, без икакве улоге у друштву, такорећи без повратног спрега из реалности, редукована у понашању и стварању – све то праћено оптимистичким очекивањем да ће једног лепог дана све бити другачије, да ће они опстати у времену, да из њега неће ишчилети, као да у њему никада нису ни били, једва оставивши неки траг иза себе. Тај исти оптимизам компензационе природе видим и код генерација у власти, код оних који су у непосредној интеракцији са реалношћу, код комуниста (међу њима је и један део моје генерације, па се на њих она претходна примедба не односи). Једина је разлика у томе што су комунисти опчињени својим „прогресом“, и што су мање опрезни пред празнином пред којом стоје. Они мисле, или желе да мисле, да било који процес који се одвија унапред подразумева да су његови садржаји оно што обезбеђује развој, али ако би користили ту праву реч, онда би се непосредније примакли стварности, па заобилазе ту праву реч – развој – а с њом и саму реалност, опсесивно понављајући ону компензациону и маскирну реч, у чудној мешавини неверице и оптимизма. Они се такође надају да време неће промакнути испод њих, да ће све остати исто, да се бесмисао њиховог постојања неће обелоданити, да их историја неће открити, да се они сами кроз проток времена неће изменити.

Драган Крстић: Једино су Срби искрварили у борбама против свих могућих тоталитарних система (1988)

Не могу да заобиђем поређење са оптимизмом криминалаца, који такође верују да неће бити ухваћени у преступу. Они тако и почињу своју делатност, и могу је завршити само ако одбаце тај оптимизам. Док сам радио са малолетничком делинквенцијом и младим преступницима, њихов третман у највећој мери зависио је од наших могућности да их разуверимо у оптимистички исход њихове судбине, у оном смислу у коме су они развијали оптимистичку визију себе и света око себе. Они су чињеницу да су ухваћени у преступу објашњавали неком грешком судбине, а не унутарњом логиком саме динамике живота, и сматрали, затим, да се тај омашај судбине неће више поновити, да је грешка случајна варијација са малом вероватноћом одигравања или понављања, и да у наредним преступима неће бити ухваћени. Само онај ко је разумео да норме морала и понашања припадају унутарњој природи живота и његовој оспољеној динамици, да прекршај тих норми пре или касније мора бити ухваћен од света који окружује тај преступ, само тај је достигао неко своје искупљење и могао да стане отворено пред животом који му је предстојао. Остали су морали да наставе да се скривају, не само пред светом, већ и пред самим животом, увлачећи себе сама у све дубље скривалице, које су сами себи наметали.

Направио сам ово поређење најпре због сличности психолошких механизама, а они се срећу много шире но што су две наведене појаве. Слични механизми раде и код много безазленијих поступака – свака лакомисленост има своје оптимистичко оправдање, које понекад изгледа уверљиво, мада је доживело сукоб са реалношћу, насупрот очекивањима да поступак неће бити „ухваћен“. Али овде наведена паралела има, чини се, и сличности са садржајима преступа. Свуда у свету комунистички режими починили су толико злочина да ће заиста бити тешко избећи тешку реч „криминални“ (режими). И сви комунисти света, кладим се, чинили су те злочине са макар магловитим и несвесним „криминалним оптимизмом“, са веровањем, вероватно несвесним, да ти злочини никада неће бити откривени и да преступници никада неће бити „ухваћени“. Можда се то, барем формално, заиста никада неће десити, комунисти највероватније формално неће бити кажњавани, али ће пре или касније бити „ухваћени“ од стране саме динамике живота, и биће кажњени бесмислом егзистенције.

Ни они који су апстинирали нису прошли без грехова. Они нису ништа чинили, па нису починили ниједан злочин, али и нечињење, нарочито према себи, представља огрешење о божанске законе, јер је грех одустајати, свеједно у ком облику, од датог живота, и грешно је занемарити своје дарове, не учинивши ништа од њих. Тоталитарни систем обухвата реалност, али ону институционалну, док највећи део интиме остаје слободан, па се у кругу своје приватности може делати према својим даровима, макар и да је реч само о биолошкој репродукцији. Она апстиненција према спољном свету још се некако и може разумети, мада не потпуно, јер и у тоталитарном систему увек остаје понеки комад простора у коме се може креативно и ваљано делати. Мало је, међутим, разумљива апстиненција од готово сваке делатности у свом интимном простору, укључујући ту и неки степен биолошке репродукције, од које се такође апстинирало. Тако свеобухватна апстиненција може се, евентуално, психолошки објашњавати трансфером тоталне спољне фрустрације у унутарњи психолошки свет, који тада такође бива фрустриран, али са становишта егзистенцијалног биланса то објашњење служило би као танко оправдање, јер се губитак егзистенције не може ничим оправдати, јер није било у питању неко парцијално одустајање, већ свеопште одустајање од свега, чак и од обнове сопственог живота. Општа и „прогресивна“ деструкција, коју је наметнуо тоталитарни ум, нашла је своју реплику у саморазарању апстинената, а и једни и други праве се као да не примећују заједничке деструктивне процесе, оптимистички се надајући да та деструкција и њихово учешће у њој никада неће бити „ухваћени“.

Драган Крстић: Дух Запада као надређивање нижих вредности вишима и историјски бакалук

Они који су се тако грчевито и по сваку цену борили за власт, и још увек је држе, шепурећи се, нарцисоидно, егзибиционистички, с том влашћу ником нису донели срећу, а унесрећили су многе, чак и себе, али то сами нису приметили, вођени оним својим егзибиционизмом и оптимизмом. Ипак је голим оком видљиво да они с власти одлазе, можда су с ње већ и отишли, преостаје само да се тај одлазак операционалише.

Али њихов одлазак, у било којој генерацији да су се јавили, неће значити и одлазак њиховог менталитета са позорнице нашег живота. Осим тешких објективних последица које су те генерације оставиле иза себе, а које су онолико обухватне колико тежи да захвати тоталитарни систем, режим иза себе оставља и један менталитет, апстрактан у својој природи, и утолико тежи и опаснији противник будућег живота. Остаци тоталитарног, деструктивног ума биће утолико теже савладиви, што су се сакрили и на местима где се не би могли очекивати.

У смени политичког живота природно је очекивати да се нове гарнитуре разликују од претходних, нарочито ако је у питању одлазак тоталитарне и у својим основним претпоставкама деструктивне идеологије. Али бојим се да ће евентуалне нове политичке гарнитуре по неким основним психолошким особинама бити, у ствари, сличне онима које је требало сменити и заменити. Ту смену требало би да изврши она грађанска средина која је апстинирала у претходном периоду, али она није остала отпорна на менталитет тоталитарног, затвореног и деструктивног ума, само је променила облике тих психолошких димензија, нарочито када је општу деструктивност преиначила у аутодеструктивност. Те две средине стајале су огорчено супротстављене једна другој, али су се ипак прожимале, а на неким психолошким местима постале су реплика једна другој. Да би до промена заиста дошло, потребне су нове генерације, са сопственим искуством и новим менталитетом.

Изводи из књига Драгана Крстића Психолошке белешке 1974-75. и Психолошке белешке 1978-81, Балканија, Нови Сад

Categories: Противу заборава

Tags: Драган Крстић, Косово и Метохија, Психолошке белешке, карусел