Јеромонах Роман (Матјушин): Монах и песник

Почео сам врло жестоко – само Псалтир и Исусова молитва. Какве, тамо неке, песме! Није ли то безумље – ићи ка светости а не ка својим гресима!

„Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу је емотиван однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубављу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају света јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор са Богом постаје кроз мољење – песма, и свака надахнута молитва – химна певање. Уосталом, религиозном сећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?“
(Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА)

(Православие.ру, 16. 11. 2004)

Питање: Монах и песник – овај спој збуњује многе православне. Послушање и стваралаштво – како се то може ускладити?

Јеромонах Роман (Фото: Православие.ру)

Јеромонах Роман: Кад желимо да се човеку обратимо оштрим питањем, потребно је да пре тога себи разјаснимо ‒ шта нам треба? Људи који постављају питања су различити: једни траже истину, други хоће нешто унапред да докажу, траже грешке код других а своје не виде.

Према мом стваралаштву се односе на различите начине, но то доноси велику утеху; који чамац не осећа притисак таласа? Онај који лежи преврнут на обали. Но, ако чамац плови, важно је још знати да ли држи правилан курс. Слава Богу, мој духовник ме је благословио да пишем стихове.

Страшно је оцењивати човека, чак и позитивно. На пример, често чујем фразу: „Он се попео на врх богомислија.“ А зар богомислије има врх? Или је писац већ боравио тамо?

Може се помпезно говорити о Премудрости Божјој, богословским терминима украсити језик, но све ће то бити само жалосно паметовање, мехур од сапунице, а не богословље.

Моје песме су мој врхунац као писца. Друга је ствар што сам – и монах и свештеник. То је већ друга област.

Питање: Оца Романа окривљују што је „својом лаком руком“, захваљујући слици „монаха са гитаром“ коју је створио, омогућио појаву разноразних сумњивих извођача духовних песама. Како се према томе односите?

Јеромонах Роман: Нипошто не желим да се нови правац, на било који начин, повезује са мојим именом. Ниједно извођење песме нема смисла без узвишене поезије, без осећања за речи. Лоши стихови сметају оцрковљењу људи.

Естрадни стил извођења је недопустив за монаха. Слатки глас, хармоника, појачала, бубњеви – све то гуши духовну страну, а јача душевну.

Поимање песничког стваралаштва зависи од унутрашњег стања, од духовног искуства.

Понекад се на сцени, у естрадном маниру, изводе чак и строруски напеви. Авај, то је профанација. Посебно је тужно слушати на сцени извођење песама које имају чисто литургијску, богослужбену сврху. Светогрђе је и слушати, заваљен у фотељи, „Литургију“ Чајковског, „Пролећно бдење“ Рахмањинова. Ако певачи не могу у себи да пронађу снагу да се зауставе, нека то барем слушаоци учине.

Питање: Како ускладити стваралаштво са старањем о спасењу?

Јеромонах Роман: Без смирења – то је немогуће. Без смирења, уопште, ништа није могуће. А дешава се да даровитост човека опије, занесе, но он, кад у то стање упадне, ништа лоше на себи не примећује.

Старци ходају пред Богом. Одраз су Божји, роса Божја, у идеалном случају и поезија треба да буде управо таква.

Питање: Може ли поезија да буде одраз Бога?

Јеромонах Роман: Шта или ко може да одрази Бога савршено? Код нас је све устројено на принципу лествице. Постоје различити степеници, разне мере. Постоји нешто што ће до краја времена бити штетно.

Човек треба да говори само о ономе што разуме. Реч је само опница која преноси дух. Реч може бити и мртва и жива. Неки говоре: „Децо моја вољена!“ Но, да ли си дорастао до очинства, стекао љубав, ако си однедавно свештеник? Многи од нас су тек започели своје оцрковљење и умногоме нису дорасли.

„Моје су песме од Бога“… Страшно је када човек говори овако о себи. Не може се све што је написано сматрати Божјим откровењем. Као и сви други песници и ја имам различите стихове. Неки од њих одражавају борбу са палим човеком, „старим Адамом“, а надам се да сам се у неким приближио „обновљеном човеку“.

Често они који се баве уметношћу не брину о својој души, већ имену. Када добију, чак и малу похвалу, почињу из себе да избацују оно што ћеш касније морати дуго и тешко да сапирају.

Почео сам врло жестоко – само Псалтир и Исусова молитва. Какве, тамо неке, песме! Ишао сам ка светости тако што сам свакога ко ми смета у молитви био спреман да збришем са лица земље. Није ли то безумље – ићи ка светости а не ка својим гресима! Од нас се не тражи ништа друго – до да спознамо своје грехе, смиримо се, а остало је – дело Божје. Не, да није било старца – мало је вероватно да бих се вратио стиховима.

Раније, у свету, писање песама је готово увек било одраз борбе са страстима. Не прочишћујући палу природу, ронио сам у њу, извртао сам и вадио своју нездраву нутрину, дајући јој мелодичну, римовану форму, и све то штедро делио са другима, и тако живео. Јасно је да сам без молитве, без оцрковљења само уништавао себе. Душа је гладовала, дух унинија ме није напуштао. Велика је милост Божја што сам отишао у манастир. Тамо сам схватио да је служење „музама“ погубно. Но, не желим да понављам – сви знају животне путеве познатих песника.

Сада није тако. За уздизање на највиши ниво треба се молити. Зато што у молитви додирујеш Спокој, пуниш се Благодарношћу, а онда то желиш да поделиш. И када од „изобиља срца глагољају уста“ ‒ тада зазвуче стихови благодарности.

Јеромонах Роман (Матјушин)

Радост је већ и само рођење речи. Ми не можемо све време да се молимо, не можемо све време да се пењемо ка врху. Потребан је одмор, предах. А стихови су предах, они су, може се рећи, складан, течан прелазак од молитве ка молитви. Велика је милост Божја – додирнути Божје. Човек који ствара је као водоинсталатер ‒ он мора знати какву воду доводи, јер није свака вода лековита. Да би преживели неопходно је да се прикључимо на изворску воду, а на отровну канализацију цивилизације. Но, до извора треба ходати и ходати, а локве су увек под ногом; да и памет су тако помутили људима да не разликују више локве од извора. Тако и песник заборавља на своју мисију – да буде Божји проводник.

Питање: Оче Романе, живите у самоћи, …. Међутим, судећи по Вашим стиховима, Ваше мисли, осећања и молитве нераскидиво си везана за судбину руског народа. Из који извора добијате информацију?

Јеромонах Роман: Из писама, православних новина и часописа које ми шаљу верујући. Веома је много тужних писама. Свако има свој бол. Покушавам да на та писма одговорим бар са пар речи.

Питање: По учењу светих отаца жалост се шаље ради спасења, али и за грехе. По правилима за многе тешке грехе следи одлучење од причешћа. Како Ви, као свештеник, поступате у таквом случају, ако Вам исповеди човек – тешке, смртне грехе?

Јеромонах Роман: Ствар је у томе што свештеник не управља својим. Он није власник већ чувар Светиња. Испољавање личних симпатија и антипатија није дозвољено. Главно је – да ли има или нема покајања. Ако се човек каје, плаче, ако му је Господ дао те сузе, ко сам ја да будем зид између душе и Христа? Црква је увек допуштала благост према грешницима који се кају, није само данас тако.

Питање: У Вашим последњим збиркама има доста песама за које се не може рећи да су „о вечном“ – оне су пре свега о свакодневници и повремено личе на позив: „Отаџбина је у опасности!“

Јеромонах Роман: Постоји опасност да се збирка претрпа само чистом духовношћу, да изазове досаду. Шта је утицало да пишем и такве песме? То што сам жив човек и није ми свеједно шта се дешава у мојој Отаџбини. Због тога сам и напустио дужности, да бих увек могао да подигнем глас у заштиту своје Отаџбине, да искажем своје лично мишљење, не излажући Цркву нападима.

Питање: Шта мислите о нашем патриотском покрету? Можемо ли рећи да се православни патриотизам разликује од обичне љубави према Отаџбини?

Јеромонах Роман: Патриота је света реч – њоме се слави верност Отаџбини. Издаја је осуђена још у рају. Циљ је један, али су путеви различити. Љубав према Отаџбини може повредити душу ако гуши у човеку љубав према Господу. Ако се руске заставе поштују више и уздижу изнад Крста, икона и плаштаница ‒ такав патриотизам призива гнев Божји на Русију.

Питање: Шта нам можете рећи о глобализацији која је захватила читав свет?

Јеромонах Роман: Као бивши пастир могу поделити са вама своје запажање. Док овце пасу у групама дишу свеж ваздух, једу шта хоће, наслађују се слободом. Када их нагоне у једно стадо, чак је и овцама јасно да нису слободне, да нема свежег ваздуха, да ускоро ни хране неће бити довољно, зато што их утерују у тор. Зар су некога утеривали у царске палате? Тамо иду добровољно. Ко хоће да живи у тору нека чека глобализацију.

Питање: Које књиге савремених руских писаца бисте предложили младим људима?

Јеромонах Роман: Дела верних синова Русије – Ф. Абрамова, В. Белова, В. Распутина, В. Ганичева, А. Корољкова, В. Крупина, А. Сегења, М. Шелехова и других руских патриота. Потребно је читати не ради забаве – убијања времена, већ да би се развијали. И никаква западна и домаћа фантастика и детективска литература није потребна! Развијајте мозак, читајте прекрасног руског мислиоца И. А. Иљина. Сматрам да његове књиге морају бити у дому сваког савременог педагога.

Послушајте: „Човек ствара у животу само оно што је и сам у религиозној димензији: пуста душа не ствара духовно богатство; ситна душа не ствара величину; малограђанин неће угледати Бога и неће примити Његове луче, и неће их предати другима.“ Ево правих смерница за правилно васпитање – довођење душе у религиозну сферу уништавањем простаклука, вулгарности у себи и у друштву. Ове речи треба поставити на улице, на јавна места, у школским ходницима да се одрастао човек не би гордио безверјем, схваћеним као празнина и слепило душе, да би дете од малих ногу плашила испразност и беда душе, као непремостиве препреке на путу ка духовној величини и богатству.

Питање: Шта је то „руска идеја“?

Јеромонах Роман: То је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити. Нису виле и страни аутомобили донели славу Русији, већ руска православна душа која је, сабравши раздробљене земље, саздала величанствено духовно богатство. А без душе свако тело је мртво. Колико год га мазали руменилом и китили цвећем – покојник је покојник.

Питање: „Кога воли онога Бог и кажњава“ – можемо ли то рећи и за наш народ?[1]

Јеромонах Роман: Да, ако се присетимо да старословенска реч „наказание“ (на руском наказание – кажњавање, прим. прев.) има корен „наказ“ и означава „научение“ (наук, порука, прим. прев.) Или ми желимо да будемо неуки? Ето, и Господ учи онога кога воли. А то што учење некоме изгледа као казна није кривица Учитеља. То је једна страна медаље.

Јеромонах Роман (Матјушин): Маловерје

А друга – чак и жбуну треба нега. Брижан виноградар иде са маказама и сече суве или гњиле гране. Зар неко сече здраве? Будимо здрави и Господ ће пројавити Љубав према нама на друге начине.

Разговор водила: Људмила Иљунина

Превео и приредио: Александар Мирковић

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 1. 1. 2021)


[1] „Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога прима.“ (Јев. 12,6)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар