Драган Крстић: Дух Запада као надређивање нижих вредности вишима и историјски бакалук

Само затворени ум може замислити да постоје разлике између средстава и циљева који се тим средствима постижу

(Извор: Револвер њуз)

22. XII 1973. За оно што се може подразумевати под духом „Запада“, барем у критичном периоду у коме је одлучена и наша садашња историја, било је карактеристично да је у својим прорачунима ниже вредности надредио вишим, па је главни предмет његове политике био обичан бакалук, којим се, наравно, историја не може правити, или због ког она мора испасти наказна. У случају Југославије, тај простаклук Запада био је одлучујући за избор варијанте власти наметнуте силом и преваром. Такав поступак био је прагматичан и донео је Западу неке ситне користи – нека, уосталом, то буду и крупне користи – али је био крајње неестетски и као такав није ни могао бити историјски мудар. Каква је то била свест која је „љубичицу белу“ могла довести на власт и са целом својом историјом, цивилизацијом и културом стати као гарант иза те власти? Черчил и англосаксонска компанија су се касније пренемагали, тобоже нису знали с ким имају посла, што је цели „посао“ чинило још ружнијим. Са становишта својих уских, бакалских интереса, они су несумњиво направили добар „посао“, али су тиме жртвовали ни мање ни више него целу историју, коју су подредили ситној трговини. Знам да је разговор о томе „шта би било кад би било“ у историји сувишан и овде га у том контексту и не постављам. Али не могу се одрећи ни увиђања алтернатива, нити увиђања процеса избора алтернатива. Тај избор је био могућ и био је окренут у свим правцима, али они који су доносили одлуке изабрали су један, и знамо какав је он био и какве је последице донео. Знамо и зашто је тај и такав избор начињен. Не из незнања, већ са пуним знањем интереса, и са пуном свешћу о њима, насупрот метафизици историје. То су били „интернационални“ интереси Ватикана, Коминтерне, колонијалних односа према „малима“, које је требало довести у тешке унутрашње противуречности и учинити их лаким пленом, нарочито лаким после масовне погибије интелектуалаца у грађанском рату.

Немогуће је претпоставити да природа послератног режима у Југославији одудара од природе менталног инструментаријума оних који су увели тај систем на власт. Совјетски Савез, затим Енглеска и САД (са њима и Ватикан и масонерија) користили су Комунистичку партију Југославије као средство, али да ли се природа средства може уопште и разликовати од природе циљева, и да ли је могуће да природа циљева одудара од природе оних који те циљеве желе да постигну? Мислим да се управо у случају Југославије откривају скривене особине Запада, ма како их његови представници жустро одбацивали и приписивали другима.

Драган Крстић: Једино су Срби искрварили у борбама против свих могућих тоталитарних система (1988)

Када сам малопре споменуо да су се Срби једини борили против обеју тоталитаризама, националсоцијалистичког и коминтерновског, погрешио сам утолико што је требало рећи да су се борили против три тоталитаризма, укључујући онај који је скривено лежао у понашању такозваног слободног света. У Југославији се одвијала та борба (против свих трију тоталитаризама) – и у Југославији су идеологије Запада и Истока имале усклађене односе. Споразум „пола-пола“ утицаја између Черчила (који је то предложио) и Стаљина (који је то одмах прихватио) само је формално „формалан“. То је био чин који је само операционализовао оно што је подземно лежало на обема странама. Ту хармонију они су одржали и после рата. Тако је настао и четврти тоталитаризам, послератни југословенски режим, против кога су се Срби такође морали све време борити – и који се са толико жестине и бруталности борио против Срба, уз обилату помоћ обеју страна, на њихово опште задовољство.

Стога се и питање легитимности југословенског режима мора проширити и на питање легитимности демократског духа Запада. Коминтерну овде не спомињем зато што је она јавно декларисала своје циљеве и што уопште није ни крила своју праву природу. Коминтерна је дата као морбидна, она ту своју морбидност није оспоравала, чак је, као и сваки болесник, тежила да се хвали својим поремећајима. Запад се ту јавља у другом облику и са другачијим степеном одговорности. Ако су неки партнери заједно учествовали у неком прљавом послу, а један од њих је правно неодговоран, јер је јавно декларисао своје намере, онда одговорност пада на оног другог партнера.

Откуда та блискост и савршена ефикасност у случају политичког криминала према Југославији? Да ли би то било могуће да су се партнери заиста онолико разликовали, колико су и један и други дреком оглашавали? Да ли би било могуће да је та блискост важила само за Југославију и никако другачије?

Драган Крстић: „Протоколи сионских мудраца“ као историјска константа Коминтерне, нациста и Англоамериканаца и пут у катастрофу (1983)

Само затворени ум може замислити да постоје разлике између средстава и циљева који се тим средствима постижу. Циљеви се не могу издвојити и постати независни од средстава, а и једно и друго се не може одвојити од природе онога који користи нешто да би постигао одређене циљеве. У случају Срба то се јасно видело, и посебно уверљиво у позитивним аспектима односа. Осим негативног (негативистичког) односа према Србима, Англосаксонци и Коминтерна лако су се споразумели да послератна власт треба да припадне словеначкохрватској политичкој доктрини, и то у комунистичкој варијанти. Тако је после једног гангстерског режима (НД Хрватска Анте Павелића) дошао на власт други облик државног терора са истим словеначкохрватским садржајима у облику „Титове Југославије“, који је такође био заснован на ватиканским концептима друштва на овом простору. Независно од конкретног политичког програма, свим учесницима у насталој политичкој и историјској игри било је заједничко да су се психолошки заснивали на концепту ауторитарне личности и посредованој егзистенцији. Ватикан ту служи као прототип посредовања веза са трансцендентним светом и метафизиком историје, а Коминтерна, ислам (чији су представници такође учествовали у увођењу терористичког друштвеног поретка), Анте Павелић, Јосип Броз и њихове компаније само су извод тог основног концепта. Да ли су Черчил и Рузвелт, као представници западног света, могли бити изузети из тог основног концепта свести личности? Они су тим концептима само скривеније припадали, као што, уосталом, и Ватикан скрива своју тоталитарну природу. Између робља које је боље плаћено (у такозваним демократским друштвима) и робља које је бедно плаћено (у такозваним социјалистичким земљама) има много разлике, али оне мало мењају у основном концепту робља и у основној онтолошкој угрожености.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73, Балканија, 2015.



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , , ,

1 reply

  1. Усупрот

    Усупрот
    Завјету
    Кренули
    Сте

    Усупрот
    Богу
    Геному
    Холограму

    Тумор
    Товите
    Тумор
    Сте

    Извор
    И
    Себи
    Трујете

    Момчило

    15

Оставите коментар