Јелена Ковачевић: Повратак кући

Вратила сам се кући. / А где бих могла другде отићи. / Мајке ни оца ми нема, нису живи. / А куда ће и они мртви него кући својој бити. / Ко ће их сахранити и воштаницу упалити

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Вратила сам се кући.
Прекрстила сам се испред цркве.
У првој кући до цркве свиње развлаче тела.
Препознах дечака лобање празне лица избодена.
На брегу тридесет лешева, само женска и дечија тела.
На пар корака од ове гомиле крви и меса
колевка празна, без детета. Под њом глава здробљена.
Не препознајем да ли је дечак или девојчица.
У другој кући седамдесетогодишњи старац лута.
У соби мртва два сина и његова стара крај огњишта мртва.
Соба мала а крви пуна.
У трећој кући отворена иста празнина.
Довратник пао под куршумима.
На поду лежи жена пререзана грла, бео вири гркљан.
У четвртој кући отац нечији у крв гледа у колевци.
Пуцали су му у главу ћерци.
У штали сам нашла бабу и деду повезане ланцима.
Баби су мишеви оглодали ноге, остале су само коске.
Вратила сам се кући.
А где бих могла другде отићи.
Мајке ни оца ми нема, нису живи.
А куда ће и они мртви него кући својој бити.
Ко ће их сахранити и воштаницу упалити.
Ево има нас живих.
Преживели смо да бисмо на своме били. 

Злочини усташа у Гламочу и Црквеном Боку 1942. године

Успомене Милована Ђиласа из  Гламоча након усташког покоља:

,,Пошли смо даље путем. С обје стране – живице од љесковог жбуња и папрат. И, наједном, насред пута, не сјећам се баш тачно броја, десет, дванаест лешева. Чини ми се, свега два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса – колијевка, празна, без пелена, без дјетета… Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била сва здробљена, без тјемена, без капи крви у шупљој, кишом испраној лобањи… Грудни кош био је здробљен и испод прљаве кошуљице, врло мало крваве, вирио је надувени трбушчић… Дијете је било женско… Лице једног десетогодишњака било је рањаво по челу и јагодицама од убода. Неки дјечак, исто тако празне лобање… Кренуо сам даље. На раскршћу, на бријегу… двадесет пет до тридесет лешева… Улазим у кућу. Седамдесетогодишњи старац лута по кући између испревртаних ствари и изломљеног посуђа… У соби мртва два сина и стара… Плавокоси и риђобрки млађи син лежи насред собе. Просута мозга, раскречених ногу, руку згрчених увис. Други, старији син до пола се увукао под кревет. Соба мала, а крви пуна… У другој кући све испретурано. Довратник изранављен ударцима куршума. Код огњишта лежи сељанка, пререзана грла. Бијел, у пререзу, вири гркљан, а рана се развукла. То је млада тридесетогодишња жена. Измазана крвљу по бради и лицу – то су је, зар, окрвавиле руке док су је држале… И тако редом, од куће до куће. Живих нема да сахране мртве.“

Радован Јовић, Из колијевке у Јасеновац, Из колијевке у Јасеновац (пр. Милован Дашић), Бања Лука, 2015, 52.

†††

Током одвођења житеља  села Црквени  Бок у Логор Јасеновац 1942. године  убијена је и ћерка Ђуре Радовановића у колевци. Усташе су јој пуцале у главу, а отац је у колевци нашао мртву кћерку.

Након повратка из јасеновачког логора исте године, Софија Шипов из Црквеног Бока  (рођена Драгосављевић) нашла је у штали, повезане ланцима деда Јанка и Бабу Анђелију које су усташе убиле и оставиле непокопане, а мишеви су данима глодали њихова тела.

Ана Пожар, Страдање дјеце из Општине Црквени Бок, Из колијевке у Јасеновац (пр. Милован Дашић), 7.



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

4 replies

  1. Нема педља на србској земљи који није гроб неког Србина, као што рече Свети Владика Николај. Као што је видљиво у горњем тексту, колико само има жртава масакра, где такорећи није ни био могућ попис жртава, јер су сви страдали. Каква документа, какви сведоци …на шта алудира кукавни издајник под мантијом Ћулибрк. Данас имамо удар на Јасеновац и србско страдање. Ни мање ни више него од поменутог „епископа“ Јована Ћулибрка.

    Немачки министар Јирген Молеман је исто као и Јован Ћулибрк скакао из хобија падобраном. Једном се падобран „није отворио“. Резервни падобран је такође „отказао“. То се десило 05.06.2003. ПРЕТХОДНО ЈЕ МОЛЕМАН ДАО НЕАДЕКВАТАН ОСВРТ НА ЈЕВРЕЈСКО СТРАДАЊЕ. Тако озбиљан народ чува своје жртве.

    https://de.wikipedia.org/wiki/J%C3%BCrgen_M%C3%B6llemann#:~:text=auch%20sein%20Privathaus.-,Tod,Marl%20mit%20dem%20Fallschirm%20ab.

    Срби су добар пример, најбољи, да ко заборавља своје жртве и хероје, њега и Бог заборавља!

    19
    1
  2. Диван текст и подсећање на време иза нас.
    nenad

    11
  3. Боже нам дај да је то време иза нас, а да се тог времена сећамо заувек с највећим пијететом за наше претке.

    11
  4. Da, gospodine. Pravedne, efikasne i lekovite intervencije na padobranima povampirene nacističke pošasti, i raskrinkavanje onih koje nepomenikovi mozgoispirači hipnotišu i korumpiraju, dopuštene su Jupiterima. Za svoj volovski status u izvesnoj (nezanemarivoj) meri odgovorni smo sami – jer bežimo od onoga što pamtimo. Dabome, (preporučivano i zapovedano) potiskivanje užasa i poniženja (modernim jezikom: PREUMLJAVANJE) ne doprinosi ozdravljenju. Feniksova rola vazda se sticala bezuslovnim odbacivanjem amova. Čak i kad su rogovi naizgled srubljeni (kao onomad u Zvečanu).

    9
    2

Оставите коментар