Никола Н. Живковић: Украјина

Нама Србима није потребно да нам неко објашњава шта се заправо дешава у Украјини. Сценарио је исти. Онај ко у корист Вашингтона и Лондона пљачка, пали и убија, не треба да се боји да ће бити процесиран

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Пратио сам пажљиво, годинама, догађаје у Украјини, много читао, а понешто о томе сам и писао, како у српским, тако у руским медијима. И никад се нисам престао чудити како Русија, велика, независна и поносна земља, може да дозволи да један неонацистички режим у Кијеву, годинама, некажњено убија људе у источној Украјини. Око 90 одсто људи у том делу Украјине су Руси. Од 2014. године, како је у Украјини извршен државни удар – уз помоћ владе Сједињених Држава и њених савезника, пре свега Енглеза, Француза и Немаца – рачуна се да је украјински режим убио око 15.000 руских цивила. О свему томе, разуме се, „мудро ћуте“ медији Запада и његови политичари. Има ли неко да води рачуна о руском народу? Не могу да замислим како би, рецимо, Израел реаговао да су Арапи убили пет Јевреја! А Кремљ годинама понавља да су „дубоко забринути“ због политике Кијева, те да су о свему обавестили своје „партнере и пријатеље на Западу“.

Припадам, дакле, онима који су одавно чекали 21. фебруар 2022. Жао ми је да Путин ту одлуку није донео раније, јер би тиме били спасени многи животи невиних људи. У говору од 21. фебруара 2022, кога многи коментатори називају историјским, изјавио је између осталог, да ће Русија признати Донбас и Луганск, а да Запад ионако намерава да уведе санкције против Русије, без обзира шта Москва да одлучи. Или како је један амерички новинар искрено изјавио: САД намеравају да казне Русију, „no matter what happens“ (шта било да било, енгл). Ова одлука Кремља надилази украјинско-руске односе и означава почетак стварања новог света, где неће доминирати само Вашингтон, већ се на хоризонту појављује, „the formation of a new, multi polar world” (стварање новог, вишеполарног света, енгл).

Не бих да понављам догађаје последњих дана, о којима ионако подробно пишу сви светски медији. Како је неко на друштвеним мрежама приметио, „ја сам Португалац и не знам ништа о руско-украјинским односима. Но, благодаран сам Путину, јер је Европу и свет ослободио, макар на неколико дана, од вируса короне, о чему се искључиво говори преко две године. Као да, сем тог вируса, у свету не постоји ништа друго. Спасиба Путин“.

Задржаћу се само на два догађаја. Први су биле недавне демонстрације од око шест стотина људи у Москви. Амерички и енглески медији тврде да их је било око хиљаду. Град Москва има око петнаест милиона становника. Дакле, сама бројка је безначајна. Као што је било и за очекивати, водећи медији Лондона, Њујорка, Берлина и Париза тај догађај представили су као најважнију вест из Русије. Демонстранти су носили украјинске заставе и пароле: „Война. Ад. Как можно? Как страшно?“ Као да су ти демонстранти у Москви изашли на улицу, да би Си-Ен-Ен или Би-Би-Си имали шта да сниме.

Извор: АП/Глас Америке

Руска јавност је на ове демонстрације гледала као на провокацију америчке и енглеске обавештајне службе. Ко може бити више против рата од Руса, који су од 1917. до 1945. изгубили око 60 милиона људи! Већина жртава били су руски цивили.

А последњих осам година украјински русофобски режим убија људе у Доњецкој и Луганској области, где су преко 90 одсто Руси. Ниједна телевизијска камера из Сједињених Држава, Велике Британије. Француске или Немачке није се сетила да посети те људе, који пуних осам година страдају и жртве су режима терора украјинских терористичких снага, кога подржава САД и Европска унија. Где су били ти демонстранти у Москви, њих шест стотина, да демонстрирају против терора над цивилима у Доњецку и Луганску?

Сви знају да украјински режим нема легитимитет, јер је на власт дошао уз помоћ војног удара. Добри познаваоци украјинских прилика сматрају да ужива подршку не више од 20 одсто становништва, а оно је највећим делом унијатско и концентрисано на делове западне Украјине, који су до 1918. године припадали Аустроугарској. Малобројне амерички дипломате који познају реалну ситуацију тврде: „Ukraine is a US vassal state”. А сваки вазални режим мора да ради како му газде кажу.

Такво понашање Запада је лицемерно, цинично и, кад би имали морала, требало би да се стиде. У Одеси су, кад је 2014. извршен државни пуч уз помоћ Сједињених Држава, Енглеске, Немачке и Француске, украјински русофоби запалили здање у коме су се налазили украјински грађани, њих око шездесет, Руси по националности. Постоји и телевизијски снимак. Све је то нама Србима веома познато. Хрвати су током Другог светског рата у малом месту Глини поклали Србе у православној цркви, а цркву потом запалили.

За злочин у Одеси из 2014. нико није одговарао. Премда, како је Путин казао у говору од 21. фебруара 2022, руска обавештајна служба поседује имена Украјинаца који су учествовали у том стравичном злочину.

И током последњег грађанског рата у Југославији, од 1991. до 1999, медији Запада никада нису приказали Србе као жртве хрватског, муслиманског или шиптарског терора. Једном речју, нама Србима није потребно да нам неко објашњава шта се заправо дешава у Украјини. Сценарио је исти. Онај ко у корист Вашингтона и Лондона пљачка, пали и убија, не треба да се боји да ће бити процесиран. То показује и „Међународни трибунал у Хагу“, заправо у служби америчких интереса.

Зато већина руских коментатора закључују да је ову операцију против криминалног режима у Кијеву требало да почну „не сегодня, а тогда, 2014.“ Колико је Русија могла да трпи тај терор Кијева над руским народом? Решења донесена 21. фебруара 2022. имају историјско, револуционарно значење. Москва није само признала те две републике као независне. У Путиновом говору има далеко значајнија одлука: Кремљ је коначно напустио позицију да Запад признаје „добросовестным партнером“.

Ако је неко пратио пренос „заседания Совбеза“, могао се уверити да међу члановима највишег државног руководства није било јединственог става. Путин је отворио седницу кратким и недвосмисленим речима: „Я хотел узнать ваше мнение без всякой предварительной подготовки“. Видело се да су се следећи чланови Савета безбедности колебали и залагали да се одлука одложи: Дмитрий Медведев, Николай Патрушев, Михаил Мишустин и шеф иностране обавештајне службе Сергей Нарышкин: „Нашим западным партнерам можно дать последний шанс“. Путин га је прекинуо: „Говорите прямо! Поддержу или поддерживаю? Так и скажите: да или нет.“ Најодлучнији у одбрани руских интереса био је генерал Золотов. Он је јасно изјавио да није довољно да Русија само призна Луганску и Доњецку републику, већ да Русија „нужно идти дальше, для того чтобы защищать свою страну“ (мора ићи даље, ради заштите своје државе).

Још од времена Горбачова и Јељцина политичка, а нарочито економска, елита у Русији, „добронамерни саветници“ из САД, неолиберали, испирали су Русима мозак да је „Русија трећеразредна сила“. Тек сада многи у Русији, нарочито у војно-безбедносном сектору, почињу схватати да су ти „добронамерни саветници“ заправо „Russia’s worst enemies“ (најгори руски непријатељи, енгл), како их је описао и Оливер Стоун.

Деценијама су људи у Русији, нарочито они који раде у финансијском и привредном сектору, као и у Централној банци Русије, буквално индоктринирани уз помоћ армије Соросових „невладиних организација“ да руска економија и њен развој зависе од тога да имају приступ финансијском сектору („access to Western financing“), пре свега у Лондону у Њујорку. Ко познаје најосновније законе економије, веома добро зна да је то пут у пропаст домаће економије.

Све ово пишем јер ову политику уништавања домаће производње воде режими у Србији од октобра 2000. године до данас. Познати амерички економиста Мајкл Хадсон недвосмислено каже како ослањање на страни капитал ради финансирања развоја домаће привреде јесте најглупље што је Русија урадила („… to rely on foreign loans, foreign capital, to finance its development was the stupidest thing Russia could do“).

Приступ финансијском тржишту Лондона и Њујорка наноси велике штете руској економији, а доноси огроман профит водећим банкама Запада. Погледајмо само шта ради последњих година, рецимо, Народна банка Србије. Држи вештачки, нереално високи курс динара, а курс евра је већ годинама 117 динара. Зашто? Јер то одговара ЕУ. Тиме сви српски производи постају неконкурентни, а увозна мафија у Србији – која је уско повезана с режимом Александра Вучића – купује јефтино евро, односно храну из Европске уније. Српски сељак не може да прода кромпир, месо, воће и поврће, јер са таквим курсом динара не може да конкурише пољопривредним производима из ЕУ. Дакле, није истина да је српски сељак лењ, како га убеђује председник Србије Вучић. Када би курс био реалан, дакле најмање 200 динара за један евро, онда увозна мафија Вучићевог режима не би могла да купује јевтино евре за прецењени динар. Пошто Србија нема сопствену развојну банку, која би финансирала домаћу привреду, онда имамо ситуацију да је Србија у подређеном, колонијалном односу у односу на Запад.

Витомир Видовић: Увозом меса посао направило 30 људи, а без посла остало око 3000

Шта је америчко вишедеценијско „демократско бомбардовање“ донело Авганистану? Американци су убили најмање 100.000 цивила. Сада је многима у Србији јасно зашто Запад искључиво говори о геноциду и спомиње Сребреницу и осам хиљада муслимана!. Па да би сакрили чињеницу да су од 1992. до 2022. САД и Енглеска убили 15.000.000 људи у својим акцијама, како би народе Африке и Азије „усрећили људским правима и слободом говора“. О петнаест милиона жртава се ћути, а говори се само о осам хиљада жртава у Сребреници.

Шта преостаје НАТО-у? Дакле, ако не желе да НАТО пошаље војнике, преостаје им да спроводе „missions of provocation“, какву смо видели у Сарајеву у мају 1992, кад су босански муслимани у улици Васе Мискина, уз помоћ Американаца и Енглеза, извршили масакр над сопственим грађанима и за то оптужили српске војнике.

У Сирији је такве провокације углавном организовала енглеска обавештајна служба (MI6 и SAS), али и Турска. Све су то радили „добровољци“, носећи „плаве шлемове“, и снимали „ужасне нападе Асадовог режима бојним отровима против цивилног становништва Сирије“. Неки од тих „добровољаца“ променили су страну и били спремни да сведоче против прљаве игре Лондона.

Један од ретких независних политичких коментатора у Сједињеним Државама целу ситуацију описао је веома кратко и прецизно: „Америка може да преживи само ако непрестано води ратове: против Ирака, Србије, Либије, Сомалије, Авганистана…. Сад су покушали да створе ,Авганистан у Европиʻ. Но, у погледу Украјине су се очевидно прерачунали. Изгледа да присуствујемо ,the endgameʻ (завршетку игре, енгл).“ Можда је то и крај стварања хаоса по свету кога инсценирају САД и њени вазали.

Један амерички „обичан грађанин“ описао је своју личну ситуацију: „Веома сам збуњен и постиђен да сам Американац. Први пут то је било кад сам посетио Музеј у Хирошими, где су Американци бацили атомску бомбу. Касније сам посетио музеј у Вијетнаму, где сам видео како су Американци мучили заробљене Вијетнамце… Украјина је изгубила Донбас. Ви убијате сопствене грађане. А они који преживе, неће никада више пожелети да живе с вама.“ („It’s game-over. Ukraine lost the Donbass. You kill your own citizens, you don’t ever win the survivors back.”)

Застава Доњецке Народне Републике (Фото: Maxim Zmeyev/Reuters)

Укратко, припадам онима који се управо радују економским санкцијама Запада против Русије. Као прво, њихова хистерија против Путина само говори о немоћи Вашингтона. Друго, тиме ће се у Русији убрзати процес консолидације и јачања руског друштва и њених патриотских снага. Русија ће се овиме ослободити „неолибералног“, прозападног слоја у свом друштву, који је истина био малобројан, но надмоћан, нарочито на пољу финансија и медија.

Кина је прва дала објашњење због чега САД не жели да интервенише у Украјини. Руски медији преносе писање кинеског војног експерта, портал Baijiahao, који тврди да је узрок „страх США перед прямой военной конфронтацией с Россией. Боеспособность российских Вооруженных сил вызывает беспокойство у США, которые из-за этого не решаются вступать в прямую военную конфронтацию, американцы озадачены мощностью российских ракет“ („страх САД од војног супротстављања Русији. Војна способност руских оружаних снага изазива неспокојство у САД, који се зато не усуђују непосредно војно супротставити“). Вероватно Русија пре десет година није још војно била тако снажна да би могла да подузме војну операцију коју води данас.

Поред шест стотина демонстраната у Москви, као другу веома важну чињеницу видим реакцију Кине. Кина до сада није званично признала Крим (вероватно због Тајвана), а вероватно неће ни ове две области, које су до јуче правно припадала Украјини. Кинеска дипломатија традиционално је веома опрезна. Није отворено подржала Русију, али није је ни осудила. Није се придружила санкцијама Запада против Москве.

Оно што је мало ко видео је извештавање кинеске државне телевизије (CGTN) на енглеском језику. Ова телевизија је отприлике као CNN, BBC, France 24, Deutsche Welle (или Russia Today). Америчке, енглеске, немачке и француске телевизије извештавале су онако како сам и очекивао, дакле, како су извештавали о грађанском рату на тлу Југославије од 1992. до 1999. Нема изненађења. Бестидно су лагали онда, исто тако бестидно лажу и данас. Једино што су „Милошевић је нови Хитлер“, у фебруару 2022. заменили са „Путин је нови Хитлер“.

Амбасадор Украјине у Београду: Путин је Хитлер 21. века

Изненађење је, за мене, извештавање кинеске државне телевизије CGTN. Њихови дописници из Вашингтона, Лондона, Париза и Берлина нису се много разликовали од извештаја CNN, BBC, или Deutsche Welle. А када би и укључили дописника из Москве, они су били као „неутрални“, но ипак више антируски. Ово важи и за Дмитрија Бабича, Павела Фелгенхауера и Џулију Чепман.

Прочитах да је та кинеска телевизија „owned by the Chinese state media“ (у власништву кинеских државних медија). Ако је, дакле, та телевизија државна, кинеска, онда се без претеривања може да закључити да су Кинези забили нож у леђа Русима. Данас, када Запад настоји да изолује Русију, кинеска државна телевизија, која се емитује на енглеском, и може да види на свих пет континената, шири русофобију која једва да се разликује од оне коју можемо да видимо на CNN, BBC или Deutsche Welle.

Ово ме подсетило на неколико руских публициста – већина њих живи у Владивостоку и Хабаровску – који су годинама упозоравали на Кину и њену поузданост према „пријатељима у невољи“. Нарочито је према Кини неуморно позивао на опрез Едуард Лимонов, велики руски писац и политички активиста. Упозорио је руску јавност на једну кинеску црту, а то је неискреност. Лимонов им није много веровао. До пре неколико дана, од страних телевизија највише сам гледао CGTN. Но, то сада припада прошлости.

Никола Н. Живковић: Поводом смрти великог руског писца Едуарда Лимонова

Шта има да се жалим на Кинезе, кад РТС 26. фебруара 2022. приказује „бомбардовање стамбеног насеља у Кијеву“. Исти ТВ снимак пренели су претходно и све телевизије Запада. Руси су одмах тај снимак „провалили“ и доказали да је „фејк“. Наводно бомбардовање Кијева је заправо бомбардовање руског града Доњецка, кога су пре неки дан ракетама гађали украјинске неонацистичке јединице „Азов“.

Овиме се извињавам руском народу, што је државна телевизија Србије у служби демонизације Руса. И то од оних истих медија Запада, који су од 1992. до данас демонизовали српски народ! Све то говори да РТС јесте телевизија у служби не српског народа, већ окупатора наше земље, на челу са САД и Енглеском.

Основна слабост руске дипломатије од времена Путина – када је године 2000. постао неприкосновени вођа ове велике државе – била је што су непрестано дозволили да буду у дефанзиви, настојећи да се допадну Западу и да се оправдају од апсурдних оптужби, а које су најчешће долазиле из Вашингтона, али и из Лондона, Париза и Берлина. За то кривицу сносе сами најодговорнији људи у Кремљу. Узмимо пример олимпијских игара: зашто је Русија пристала да се понизи и учествује на Олимпијским играма и под условом да не наступа под својом заставом и химном? Запад је схватио да Москву може лако уцењивати. Већ годинама искрени пријатељи Русије из Сједињених Држава и Енглеске саветују, та престаните да будете наивни, „престаните да одговарате на оптужбе“ („to stop responding to accusations“). Чим се непрестано браниш, већ си деломично признао да си крив. Ово је само охрабрило Запад да настави са политиком притиска и то на свим пољима, од политике и економије до културе и спорта.

Владимир Путин (Фото: Спутњик/Алексей Никольский)

Сви који су дуго живели у Сједињеним Државама, Немачкој, Енглеској или Француској могли су да прате јасне знаке дегенерације, проузроковане владајућом идеологијом самомржње, self-hate. Из Вашингтона и Лондона уклањају се споменици који су до јуче били симболи нације. Запад се одриче сопствених, традиционалних вредности и зато мрзе Путина, који рече да ће у Русији, на пример, увек бити „отац и мајка, а не родитељ један и родитељ два.“ Најбољи одговор Путин је најзад дао ових дана, тиме што је игнорисао претње и уцене Вашингтона, Лондона, Париза и Берлина.

Чак и у време кад је Русија била кооперативна и Јељцин испунио све захтеве САД, ЦИА је подло, иза леђа, радила на уништењу Русије. Од године 1990. до 2000. организовали су армију исламских терориста на Кавказу. Благодарећи доласку на власт Путина и његовој одлучној акцији, спречен је вероватни распад Русије.

Највећа опасност једном друштву прети „изнутра“, од домаћих издајника. По први пута да и у главним медијима Русије читам отворено на ову опасност од пете колоне, да „пятая колонна и иноагенты остаются в системе российской власти“.

Никола Н. Живковић: Русија јуче – данас – сутра

Како поступају на Западу са својим грађанима, који, када је земља у рату, протестују против своје владе и шире дефетизам? О том је кратко и убедљиво своје сведочанство оставио Џорџ Орвел: „Сасвим је исправно да се Мозли (присталица нацистичке странке у Енглеској, био за Хитлера) интернира. По мом мишљењу било би сасвим исправно да га стрељамо ако би Немци извршили инвазију на Британију. Кад је у питању опстанак нације, нема владе која може да делује другачије…“ („It was a perfectly proper action to intern Mosley, and in my opinion it would have been quite proper to shoot him if the Germans had set foot in Britain. When it is a question of national existence, no government can stand…” , George Orwell, The Collected Essays, Penguin, London 1982, стр. 305). Важно је напоменути да је Орвел ово написао октобра 1944.



Categories: Писма из Жумберка

Tags: , , , , ,

6 replies

  1. Овај сјајни прегледни текст је за уџбенике, не само српске. Водич за будуће младе генерације како да препознају лицемере, светске преваре и преваранте.

    Др Миодраг Кулић

    36
  2. Vrlo kratko o izjavi VOŠTANE LUTKE , zvane
    „uspavani DŽO“ , date 01.03.2022 godine , u tkzv. zemlji J.B.T KOLUMBO , u vezi onoga koga je pre godinu dana nazvao „UBICOM“ , prosudite sami :
    Može , Putin ( ovako se od 22.02.2022 godine , isključivo u svim anglosaksonskim medijima i njihovim marioenetama u EU , označava RUSIJA ) , da pošalje na 1000-de tenkova na Kijev , ali nikada neće zadobiti
    srca i duše IRANSKOG NARODA .
    Onaj koga je , ova SKLEROTIČNA GERIJATRIJSKA osoba , u svom govoru pomenuo , i koji vodi zemlju sa FEJK NJUZ , ALL THE TIME , je kratko nazvao :

    IMPERIJA LAŽI .

    32
  3. Браво Никола , одлична анализа.

    24
  4. Добра анализа, али ваља опрезније износити ставове о Кинезима. Такође пратимо кинеске медије и нисмо стекли такав утисак. Мудрости нам сада свима треба.

    11
  5. Da, odličan tekst. A ja razmišljam o sledećem – mislim kako bi bilo veoma korisno da Srbija zamrzne, suspenduje pristupne aktivnosti u Evropsku Uniju na 1 ili 2 ili 3 godine.
    U tom roku bi valjda sve moguće svetske krize bile rešene kako treba, a Srbija bi izbegla moguće ozbiljne neprilike.
    A da li ćemo ući u Evropsku Uniju za 20 plus 3 godine, za 40 plus 3 godine, ili nikad plus 3 godine, svo to odlaganje nema nikakvog značaja, zar ne.
    Dao sam ideju i sada neko mnogo stručniji neka obavi dodatne analize i napiše svoj stav.

  6. Dobar osvrt na celokupnu situaciju u proslosti kao i kljucne izjave koje su citirane kako bi se razumela situacija.

Оставите коментар