Никола Н. Живковић: Поводом смрти великог руског писца Едуарда Лимонова

Буквално до последњег дана живота радио је, стварао, писао. Увек је био окружен младим људима, и лепим женама, подсећајући ме у том погледу на Жан Пол Сартра

Эдуард Вениаминович Лимонов (1943-2020)

Вест сам сазнао око десет увече, у уторак, 17. марта, преко руских сајтова. Неописиво сам тужан. Веома сам га ценио и као писца и као човека. А то је за мене сасвим неочекивани осећај – да жалим за човеком кога никад нисам срео. Нисам се увек слагао с његовим проценама политичке ситуације. Но, његово поштење и храброст да не само пише, него и делује, и то по цену страдања, привукли су моју пажњу ка том великом руском уметнику. У свим временима увек су ретки били људи спремни да за своја убеђења поднесу не само критике, већ и сасвим конкретне жртве. Или, како рече један његов сарадник, да је Лимонов прошао „сам через тюрьму за свои убеждения“. Био је бескомпромисни руски борац за национална права свог народа. Због тог је и био прогањан од свих режима.

Јутро ми већ годинама почиње тако што на сајтовима „прелистам“ најинтересантније вести из културе и политике. Обично бих прво погледао блог Лимонова. Знао је да у једном дану напише по три, четири прилога. Кад се не би јавио неколико дана, увек сам страховао: да се није разболео? Или можда отпутовао Сибир, Италију или Француску? Сваки пут бих одахнуо кад бих после десетак дана поново могао нешто прочитати на његовом блогу.

Последњи његов чланак био је кратак и објавио га је 13. марта 2020: „Книга называется Старик путешествует. Она уже написана. Права куплены издательством ,Individuumʻ. Приходили молодые и красивые ребята, парень и девушка. Они мне понравились. Договор подписан вчера.“

Буквално до последњег дана живота радио је, стварао, писао. Увек је био окружен младим људима, и лепим женама, подсећајући ме у том погледу на Жан Пол Сартра.

Эдуард Вениаминович Савенко му је право име, Лимонов псеудоним. Није био политички подобан ни совјетском режиму ни новом, руском. Свемоћни Андропов, децембра 1973, назвао га је „убеждённым антисоветчиком“. Убрзо по сукобу са совјетским властима, године 1974, емигрирао је у Сједињене Државе. КГБ му је поставио услов: или да ради за Службу, или „эмиграция на Запад“. Изабрао је ово друго.

Прво је живео у Њујорку. Но, насупрот многим дисидентима, није писао ни против Совјетског Савеза, ни против руског народа, већ против капитализма, америчког империјализма и потрошачког начина живота. Уместо КГБ, у Америци су га позвали на информативни разговор у Еф-Би-Ај (FBI). У руском емигрантском листу Новое русское слово из Њујорка објавио је есеј „Разочарование“, због ког му је лист отказао сарадњу.

Лимонов је тврдио да  „САД треба уништити“ („США нужно уничтожить“), јер та држава „угњетава цео свет“ („угнетают весь мир“), и то од 1945. па до наших дана.  За њега покрет антиамериканизма представља нешто крајне пожељно, јер се свет тако најзад може ослободити њихове диктатуре и терора.

После шест година живота у Њујорку преселио се у Париз, поставши француски држављанин 1987. године. Ту је упознао многе личности из јавног и културног живота. Укупно је провео седамнаест година као емигрант.

У Русију се вратио 1991. године, кад му је додељено руско држављанство. Многи његови познаници били су прилично изненађени чувши од Лимонова да жестоко осуђује готово све што долази „с дивљег Запада“ („с дикого Запада“). С друге стране, хвали све што је руско, односно од свега му је „најважнија стара руска правичност“ („важнее всего была старорусская справедливость“).

Већина дисидената понашала се сасвим другачије. Стидели су се што су рођени у Русији, с поносом истичући да су неко време живели у Њујорку, Лондону или Паризу.

Едуард Лимонов (Фото: Anton Belitskiy/Demotix/Corbis)

У интервјуу из септембра 2019. датом за сајт Стање ствари рекао је: „Наши највећи непријатељи били су либерали и њихови новинари који су нас стално нападали у штампи. Јељцин, највећи издајник руског народа, није се много мешао у активности опозиције. Из перспективе политичке борбе, деведесете су биле много боље. Деведесетих народ није био успаван као сад, у време Путина.  Били смо први у Европи који су направили десно-леву политичку странку. Она се тако и звала – Националбољшевичка партија. Била је заснована истовремено и на идеји социјалне и на идеји националне правде. После много година показало се да смо били на добром путу. Данас све веће опозиционе партије у Европи имају елементе и леве и десне идеологије.“

Све догађаје процењивао је с руског становишта. Мислио је у категоријама „России и остального мира“. Русија му је увек била на првом месту, а све остало, како је често понављао „јесте ништа“. Његова кратка изјава из 1994. године то одлично потврђује: „С точки зрения России, наших интересов России и интересов нации, мы добро, а они зло.“

Учествовао je судбоносним догађајима у Москви од 21. септембра до 4. октобра 1993, у одбрани Белог дома. Пучисти на челу с Јељцином, уз огромну помоћ Сједињених Држава, извршили су покољ над неколико стотина представника руског народа. Тачан број никад није званично утврђен.

Године 2010. основао је политичку партију „Другая Россия“. У јануару 2011. Министарство правде одбило да је региструје. Чланови његове странке сматрали су се припадницима духовне елите руског народа, као што су у Средњем веку били, на пример, витезови. Лимонов је сматран неприкосновеним „вождом“ те елитне политичке снаге у Русији.

Кад је почео грађански рат на тлу бивше Југославије, све своје стваралачке снаге ставио је на располагање српском народу. У бројим интервјуима с поносом је истицао да је војевао „на стороне сербов“, те да су му блиски пријатељи били многи људи из врха Републике Српске. Године 2011. „лимоновци“ су извршили напад на амбасаду Србије у Москви у знак протеста због хапшења Ратка Младића.

У поменутом интервјуу Стању ствари рекао је и следеће: „Хрватска – произашла из Аустроугарске – одвратна је држава, с одвратним људима…  Срби једноставно нису хтели да напусте своја вековна огњишта на којима су живели више од 500 година. Српске енклаве нису хтеле да се одвоје од матичне државе. Руси су такође имали право на оружану побуну у северном Казахстану. У тренутку проглашавања независности половину становништва Казахстана чинили су Руси, више од 6 милиона. Сад их има мање од 4 милиона. То што се они нису борили за право да живе у једној држави за мене је срамота… Ако је народ данас прогутао увреду, то не значи да ће исто урадити и сутра. Пре или касније, све долази на наплату.“

Јељцин је Русе у новооснованим државама бивших совјетских република потпуно препустио на милост и немилост националиста и русофоба, од Литванаца и Украјинаца до Естонаца и Азербејџанаца. Из Казахстана су стизали алармантни извештаји о прогону Руса. Јељцин и његов ненародни режим су ћутали. У таквој ситуацији Лимонов је решио да на остави свој удобан московски живот и организује помоћ угроженом руском становништву у Казахстану. Априла 2001. ухапшен је због незаконитог организовања наоружаних руских јединица. Осуђен је на четири године затвора. Ослобођен је у јуну 2003.

У својим чланцима често је и оштро нападао либерале, „невладин“ натовски, прозападни, антируски сектор, оптужујући већину медија у Русији за ширење русофобије. Ово се најбоље видело на примеру Крима и Донбаса. Тада су најчитанији руски медији стали на страну службеног Кијева, а против сопствене државе. Лимонов је јасно казао да те људе ваља „сматрати издајницима“ („считает их предателями“). Због таквог антируског става позвао је 2015. власт у Русији да забрани те медије, а прозападне новинаре протера из земље.

Више се власт додворавала њему, него обратно. Омогућено му је да последње године живота пише и за државне медије. Тако је од новембра 2016. до смрти био колумниста на државној телевизији RT. Но, судећи по његовом писању, остао је бескомпромисан и доследан до последњег дана свог живота.

Залагао се да се главни град пресели у Сибир. Тражио је да губернаторе бира сам народ, а не председник државе, да се забрани извоз капитала ван земље, да се пониште резултати пљачкашке приватизације спроведене у време Јељцина. Тражио је да Русија не учествује на Олимпијским играма јер је њихова организација потпуно у рукама Англосаксонаца, поставши средство уцењивања Русије.

Примећено је да нико од водећих људи у политичком животу Русије није казао ни реч поводом смрти Лимонова. Али зато народ не ћути. Друштвене мреже у Русији пуне су фотографија и коментара.  Данашњу Русију је описао као „државу олигарха, а Путин је председник богатих људи“.

У реченом разговору за Стање ствари рекао је и ово: „Ми смо Црногорце одувек сматрали за своје верне, навијачеʻ, а сад изгледа као да је на Балкану преовладала подмуклост. Русија носи део одговорности, ми нисмо иступили кад је требало, нисмо чак искористили ни право вета приликом бомбардовања Југославије. Наравно да смо ми криви, али криви сте и ви. Руска кривица не значи да ви треба да постанете прозападна држава… То највише зависи од Русије. Уколико она постане јака и атрактивна, наше братство и сарадња ће се наставити. У супротном, Србија ће бити 40. рупа на свирали Запада. Сваки пут кад је Русија била снажна привлачила је друге, мање народе које су тражиле руску заштиту. Сетимо се Грузије 1801. Године, која је затражила руско покровитељство како би се сачувала од иранске окупације. А сад се љуте на нас?! Зашто? Вековима смо помагали Грузији и сад су им Руси криви за све. То није мржња између равноправних, они мрзе Русију због чињенице да она више не жели да им буде покровитељ.“

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Створио је особит, нови стил у руској литератури. Његови описи људи и догађаја су кратки, језгровити, прецизни, жестоки, неочекивани, оригинални и лаконски. Нимало не завидим преводиоцима који покушавају да његове књиге приближе, на пример, српским читаоцима.

Један од ретких познатих руских политичара који су се огласили је Жириновски. Лимонова је окарактерисао као „истинску бакљу“ („настоящим факелом“), а његова смрт „представља велики губитак за руску културу“ („является большой утратой для русской культуры“). Лимонов је увек „говорил, что думал – делал, что говорил“. Саучешће је изразила и посланик у Руској думи Поклонскаја (Наталья Поклонская).

Русији су данас више него икад раније потребни људи попут Лимонова да би заштитили земљу од агресивни и хистеричних активиста из „невладиних организација“ типа „Лекари без граница“ или Сорошевог „Отвореног друштва“, који се залажу за неограничени и неконтролисани долазак емиграната из Авганистана, Сомалије, Сирије, Пакистана, Малија или Ирака у Европу. Намера је јасна. Променити етничку и верску структуру Европе и створити хаос.

Док пишем ове редове непрестано долазим у искушење да бацим поглед на његов блог, да прочитам шта данас пише Лимонов. Како, рецимо, гледа на феномен зван „корона вирус“? Ретко је ко од савременика толико утицао на мене као ето тај јединствени, оригинални, велики руски писац.

Критиковао је Путина због склапања савеза с Турском и пророковао да тај савез неће потрајати. И овде се показао као пророчки далековидан. Био је бескомпромисни и неустрашиви критичар Кремља. По његовом мишљењу Путин је нанео много штете држави и руском народу, а у његове малобројне позитивне потезе убрајао је присаједињење Крима.

„Кад бих дошао у Србију – вероватно би ме одмах послали у Хаг“, изјавио је 28. септембра 2019. у разговору за Стање ствари. „Постоји Русија, постоји и Московија. Московија то су чиновници, полтрони, шљам. Асаду смо помогли и послали своје ваздушно-космичке снаге, али то је било само зато што Калифат није имао противваздушну одбрану. Рат у Сирији за Русију је лагана шетња. Бомбардовали смо људе који нису могли да узврате ударац. За мене је то доказ руског кукавичлука…  Ви треба да се обратите руском народу и кажете да су вам потребни руски добровољци. Били смо у Донбасу и видели како је проклета Московија све узела под своје. Три дана сам чекао да ме пусте на фронт, иако сам имао све неопходне дозволе. Генерали су се уплашили и почели да зову Кремљ, на крају ме нису пустили. Кажем вам, ти генерали, ако у суботу почне непријатељска офанзива, ништа неће предузети, чекаће понедељак. Тражите добровољце, а од државе ништа не очекујте. Покажите слике с фронта, реците свима каква је ситуација, тражите помоћ и Руси ће се одазвати. Путин је остарио, његова владавина се ближи крају. Народ жели да живи у моћној држави. Сваки човек, макар му то било последње у животу жели да кад погледа кроз прозор осети да живи у моћној држави. То је оно што је човеку потребно, а не француски сиреви и италијанска вина под санкцијама. Руски народ не жели да се препусти уживању, он је спреман да се задовољи и малим. Тако је било, тако је сад, тако ће бити и убудуће. Уверен сам да ће после Путина доћи нова власт. Без обзира што је идеја Руског света изневерена, људи је хоће. Народ је као река, ако је преградиш она ће наћи начин да настави да тече. Енергија народа је неисцрпна.“

Питао сам свог пријатеља из Русије Тихомирова да ми укратко да своје виђење Лимонова. Ево његовог одговора: „Да, дорогой Никола, это была Личность.“ Личност, наравно, у смислу философске мисли Жарка Видовића.



Категорије:Писма из Жумберка

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Лимонов је у неким списима био занимљив, па и забаван за читање, али – велики руски књижевник? Никако! Он је, можда, био велики (пост)совјетски књижевник, али руски никако. Јер, последњи руски књижевници (велики и мали) су одавно умрли у избеглиштву – не у Русији, јер ње тада више није ни било, него на Западу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s