Ja, unuk jednog ustaše i jednog gestapovca, sin jednog od Pavelićevih ”momaka” u Buenos Airesu, jer odbacih ustaštvo i prigrlih antifašizam, u Argentini, malo kao vodič, malo kao prevoditelj, malo kao neformalni savjetnik Srbina na čelu SPC
Извор: Autograf.hr/Снимак екрана
Misli o mom bratu Porfiriju iz Patagonije, mjesto spokojstva
Kao što sam najavio prošli tjedan, pišući iz Resistencije, pokrajina Chaco, gdje sam stigao u pratnji patrijarha Porfirija koji je u Argentini boravio u pastoralnoj posjeti od 2. do 10. studenoga (malo kasnije o tomu), ovu kolumnu pišem iz Patagonije, toponim mojeg djetinjstva i rane mladosti, gdje mi žive sestra, njeno peto dijete, sestrična i njena obitelj (koje sada obilazim), iz kraja koji me čini spokojnim kao ništa drugo što poznajem.
Zato neću dopustiti da me/nas u ovoj kolumni uznemiri šokantna vijest o nesreći koju je vozeći grubo i bahato prouzročio ministar obrane, sada već bivši, Mario Banožić.
Elem, ovdje gdje se nalazim, u gradu Trelewu, pokrajina Chubut, gdje mi živi sestrična Kristina Holjevac, usput obilazim mjesta koju su osnovali Velšani, pristigli u Patagoniju 28. srpnja 1865. godine, njih 153. Iskrcali su se u predjelu Atlantika i ove pokrajine koje se sada zove Golfo Nuevo i na mjestu gdje su osnovali prvu koloniju, Puerto Madryn koji je narastao nakon što je tu u XX. stoljeću otvorena tvornica aluminija.
U Madrynu, jer je tu živio moj stric Otto Pilsel, rođen u Skopju, stariji brat mog oca Adolfa, sahranjeni su najprije moja baka Roza Pilsel (rođ. Ćosić), a zatim moj djed Jakov Pilsel, čije su kosti dovezene iz Buenos Airesa i Otto. Obišao sam njihove grobove.
Патријарх Порфирије (тада митрополит љубљанско-загребачки), Драго Пилсел, Адолф Пилсел и бивши председник РХ Иво Јосиповић (Архивска фотографија: Приватна архива/Блиц)
Velšani su zatim osnovali Rawson (glavni grad pokrajine Chubut), Gaiman, Dolavon, još neka manja mjesta i Trelew. Obišao sam i grobove tatine sestre Elle Pilsel, rođene u Prnjavoru, i njena supruga Jože Holjevca, rođenog u Slunju.
Moja sestra Jadranka, Kristina i ja sjedimo, puno se smijemo, jedemo ”tortu negra” (ili ”torta galesa”) famozni kolač koji ovaj kraj baštini od velških imigranata, pijemo mate, shvaćamo polako kako ulazimo u ozbiljne godine, starijih više nema, govorimo o našoj obitelji, o Pilselovima i drugima, planiramo mogući susret u Zagrebu i radujemo se životu.
Ovo vam danas želim poručiti: da je potrebno radovati se životu, kad to možemo dostići sami ili kada nam u tomu pomažu prijatelji.
Meni je ovaj put poguranac do sreće omogućio moj drug Porfirije, patrijarh srpski. Rekao mi je prije nekoliko mjeseci: Drago, idemo u Argentinu, dolaziš sa mnom, računam na tebe! Tako smo, on i pratnja iz Beograda, paroh zagrebački i ja iz Zagreba (neki drugi iz Podgorice), krenuli, sastali se u Amsterdamu i preletjeli put do mistične Argentine, a ja još k tomu i do mističnije Patagonije.
Kada kažem ”drug” to je eufemizam, Porfirije je zapravo moj brat, to sam već vama rekao, ali sada ću bolje pojasniti jer sam to malo drugačije shvatio boraveći s njime i njegovom pratnjom u Buenos Airesu, Resistenciji (gdje je posvetio hram podignut u čast Svetog Trojstva, što je bio glavni razlog posjete) i u misijsko mjesto Machagai, 120 kilometara zapadno od Resistencije gdje je 1939. podignut hram svetog Nikole čudotvorca od strane crnogorskih useljenika.
Naime, ovako: znate da mi je Jugoslavenska ratna mornarica 23. listopada 1991. uzela brata, Branka, pripadnika 4. brigade HV-a, koji se od tada vodi kao nestali hrvatski vojnik (jer se razmjena vatre, kada su stradali brat i četvorica suboraca, dogodila na moru u blizini otoka Šipana), ali mi je srpski narod ili rod dala brata u osobi tada mitropolite Porfirija s kojim sam se jako zbližio 2014. po njegovom dolasku u Zagreb (premda smo se bili upoznali 2008. na jednoj konferenciji u Strasbourgu).
Nije se to bratimljenje dogodilo odmah nego polako, premda smo ”kliknuli na prvu”, ali sam duboko postao svjestan da imam brata kada su nam se dogodili zagrebački potresi i Porfirije je istog časa i dana Claudiju i mene, tada ”beskućnike” (naše selo se nalazi blizu epicentra i jako je nastradalo), pozvao k sebi na Sveti Duh.
Drago Pilsel: Doći će dan kada će i Sinod SPC-a znati pisati saopštenja
Sve drugo sam već jednom pripovijedao i ne bih sada ponavljao nego moram reći ovo: da je moj brat Porfirije mene vratio, nehotice, u moju Patagoniju, gdje sam produžio (o vlastitom trošku) kada se delegacija vratila u Evropu.
Dok sam letio iz Buenos Airesa do 1.500 km udaljenog Trelewa, vrtio sam film snimljen u glavi proteklih dana. Porfirije je argentinskim pravoslavcima srpskog i crnogorskog porijekla (našao se i pokoji s korijenima u našoj Dalmaciji), domaćem kleru pristiglog s područja cijele južne i centralne američke eparhije sa sjedištem u Buenos Airesu kojoj je na čelu vladika Kirilo (sada i administrator Mitropolije zagrebačko-ljubljanske, što zahtijeva veliki napor i požrtvovnost), monahinjama, monasima i drugima, uporno ponavljao temeljne ideje kršćanskog personalizma i univerzalizma, ali osobito sam zapamtio potrebu patrijarha, osim da ljude učvrsti u vjeri potomaka svetog Save, da ih uvjeri u potrebu da svakog prihvaćamo kao svoga brata, ta jedno smo u Kristu spasitelju i životvorcu.
Драго Пилсел: Мит о 700.000 убијених Срба у Јасеновцу руши баш СПЦ!
Ta Porfirijeva potreba da propovijeda Krista na način svetoga Pavla, misionarski, ali s potrebom da ljude pouči u novo rođenje i bratstvo koje nam daje krštenje, dovela me da se u zrakoplovu, promatrajući kako lagano prelazimo u Patagoniju, opustim, ali i da mi dođu suze na oči.
Ja, unuk jednog ustaše i jednog gestapovca, sin jednog od Pavelićevih ”momaka” u Buenos Airesu, jer odbacih ustaštvo i prigrlih antifašizam, u Argentini, malo kao vodič, malo kao prevoditelj, malo kao neformalni savjetnik, među Srbima i Crnogorcima, tiho, šapući sebi govorim da imam brata, da mi je Bog dao brata, da sam ga dobio darovanog u osobi Srbina rođenog u mjestu Bečej, u Vojvodini, sada na čelu Srpske Pravoslavne Crkve, jedne grane jedine Crkve Kristove (da to ekleziološko pitanje kažem kako ja osjećam) i da mi to bratstvo grije srce, da me to bratstvo obavezuje da se osjećam jedno s članovima Porfirijeve delegacije i vjernog naroda, da me ta svijest sada drži budnim u Patagoniji gdje si govorim da nam Branko, ipak, nije poginuo/nestao uzaludno.
Драго Пилсел: Ја, син усташа, кажем вам – покајмо се и помиримо се
Branko se pojavljuje u osobi mojega brata Porfirija, ali također u osobi vladike Kirila, ili drugih episkopa u pratnji, u osobi sveštenika i đakona, suradnika i prijatelja…
U ovom vremenu ludila i mržnje, destrukcije i ništavila, od Ukrajine, preko Izraela i Gaze, gdje trebamo biti na strani žrtava obiju strana (kako kaže Miljenko Jergović: i protiv Hamasa, ali i protiv Netanjahua), preko Jemena i Sirije, sve do zadnjeg zaboravljenog rata na planeti, jedan novinar, k tomu i teolog, boraveći na mjestu spokojstva koje se zove Patagonija, uz obavezno ispijanje mate, hoće vam reći da je potrebno prepoznati brata, sestru pored nas, možda, ne možda, nego od Boga darovanog i da se treba radovati životu.
Važno je da sada punim baterije, kratko ću biti ovdje na jugu, ni tjedan dana, i ako Bog da, nastavit ću govoriti o tom bratstvu koje u sebi svjesno i namjerno produbljujem i koje me drži uspravnog, i to svima, a posebno Srbima i Hrvatima, toliko potrebni bratstva!
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Ни хвали Ерака ни куди Петака, оба брата једнака…
Meni se zeludac prevrce.
Мени брат ниси, пилсел. Твој брат једнако мој брат није, драго. Да то “ еклезиолошко “ питање братства кажем како ја осећам – вас два брата сте на оној Јудиној грани, преко које коноп је пребацио, ја сам на грани ОВОЈ чији је корен у НЕБУ изнад МОЈЕ Србске земље Далмације, Србске земље Црне Горе, Србске земље Србије. Да Спас не даде да се препознајемо небрате разбраћени, Спас Господ ће нас већ препознати…
Кад демон уђе
Кад демон у те уђе
Кад промијениш боје
Почињеш љубити туђе
Почињеш мрзити своје
Више ти ниси свој
Више ти није близак брат
Бијес те вуче у бој
Једва чекаш рат
Момчило
Је ли ово, све скупа, само мени болно и неподношљиво? О чему трабуња овај човјек?! Каква браћа?! То смо били некад, док нас његови адолфи и јакови нису почели клат из чиста мира, на правди Бога. Како га овако носталгично и срцерајуће написа, неко би можда могао и заборавити да смо за њих били и остали поган, некрст, стока, „шизматици“ које би, и кад их покрсте, најбоље било поклати.
И, стварно, Пилселу, ако Бранко није погинуо узалуд, за шта је погинуо? Коју вриједност? Који идеал? Тужно је кад неког у паравојној формацији убије званична војска земље коју је почео рушити. Али то је потпуно нормално и очекивано, свуда у нормалном свијету. Али, код Хрвата ништа није нормално. Да јесте, схватио би, Пилселу, да је са братством готово, још ’41. Срби су га продубљивали 50 година, узалуд. Дошли су адолфи, јакови и твој Бранко да докољу што им је промакло. И клали су, поново!
Тако да, Пилселу, остави и нас и наивног Порфирија на миру. Тражи браћу негдје другдје, диљем фратарског дуњалука. Нек ти је Богом просто, само иди! Сиктер!
Ja unuk jednog Srbina i jedne Srpkinje odbacih „bratstvo i jedinstvo“ i prigrlih Srpsko RODOLJUBLJE tiho šapući da
NEMAM brata i da ga nisam dobio
DAROVANOG u osobi Krvata rođenog u Buenos Sajrusu 1962 godine sada na čelu Grozne Njihove jedne grane Katoličke crkve ( to kažem kako ja osećam ).
U ovom vremenu ludila i mržnje, destrukcije i ništavila od Koreje i Vijetnama preko Iraka i Avganistana gde treba da budemo na strani žrtava
napadnute strane ( kako kažem JA )
preko Irana i Libije sve do zadnjeg zaboravljenog rata na planeti jedan Srbin ne i teolog boraveći na mestu spokojstva koje se zove OPLENAC uz obavezno ispijanje ljute mučenice hoću vam reći da je potrebno prepoznati Srpskog brata, Srpsku sestru pored nas možda, ne možda već od Boga Oca DAROVANOG i da se treba radovati životu u SRPSKOM SVETU.
Izvor.
Crni Đorđe.
Oplenac.
Šumadija.
Srbija.
Javlja.
SRNA.
Лепо је градити мостове тамо где су зјапиле провалије, пријатељства па и нова братства.
Лепо је и поштовати претке и браћу и сестре по крви.
Некада је то тешко ускладити.
Господин Перић је одрастао са црвеном марамом око врата, у земљи (присилног) братства и јединства.
Патријарх Павле и приближне генерације су Бога молиле да не освану са урезаним црвенилом око врата.
Ја ништа не верујем господи Буловићу Перићу и осталим екумениста после:
– одрицања од слуђене браће и сестара у Северној Македонији,
– обесмишљавања страшних Српских жртава у Балканским ратовима и вековима пре тога,
– улизивања ЕвроАтлантистима и њиховим извршиоцима радова,
– и физичког улизивања папи и буквалног подилажења Хрватима.
И ничем се добром од њих не надам.
Жао ми је што не видим канонско решење.
Остаје ми да се молим и чекам да прође или у расколничке.
Ето.
U tom regionu rađaju retke cvećke, liske i gljive, rečju, razne bunike. Možda je koja kap zalutala u čajčić mete.
Да смо знали раније да све што Хрвати хоће, је бесплатно летовање, можда би смо спречили сва ова клања која су починили над нама.
“Патријарх Порфирије (тада митрополит љубљанско-загребачки), Драго Пилсел, Адолф Пилсел и бивши председник РХ Иво Јосиповић ”
Е па “фино” друштво за човека који седи на Светосавском Пећком трону.
Али чему се чудити кад исти ономад ничим изазван посеже и пољуби руку непокајаном архијеретику, осим ако и сам не припада језуитском реду?
Хвала Стању ствари што објави ове чланке да не идемо слепи код очију.
Можда је сада мало јасније зашто “друг и брат” и даље држи резервни трон у Загребу.
Претпостављам да стрепи од тога да се могући наследник не узјогуни па поквари његов досадашњи
” плодотворан” рад.
Давно је настала изрека: ” Не веруј Данајцима ни када дарове доносе”.
А највећи песник међу Србима поручи нам:
” Спусташе се ја низ ваше уже, умало се уже не претрже”.
@Аурора
Г. Перић је све , само не наиван . Премазан је тај разним фарбама , а ја сам га „осетио“ давно , још пре него што га је АВ поставио на дужност уз помоћ свезнајућег екуменисте Иринеја бачкога . Љуби их Вазал царски , од недавно Томислав (чини ми се ).
Ovaj covek Drago Pilsel je potpuno u pravu a patrijarhu Porfiriju svaka cast. Svi smo mi hriscani, i pravoslavci i katolici i protestanti i anglosaksonci, svi mi verujemo u Hrista a razlike si nam neke beznacajne – da li se krstimo na levu ili desnu stranu, da li se krstimo sa tri ili sa dva prsta, da li koristimo julijanski ili gregorijanski kalendar i jos neke beznacajne razlike. Jedan je Isus Hrist i svi mi ga postujemo i verujemo mu. I to je najvaznije. A to sto su se pre 700 godina neki popovi posvadjali pa rekli ja cu da se krstim ovako i ti ces onako, ja cu da koristim ovaj kalendar a ti ces drugi…Vazno je svim Hriscanima da znamo da postoji samo jjedan Isus Hrist i da smo svi mi njegovi. Jos samo da napomenem da sam ja odrasla Srbiji u pravoslavnoj porodici koja je i u najcrnje dana komunizma slavila slavu, Bozic, Uskrs, kojoj je pred Uskrs i pred slavu dolazio svestenik u kucu da sveti vodicu i svi smo mu ljubili ruku rekavsi mu „gosn Popo“. Jako se dobro secam tih vremena a ovo sto mi bivse komunjare sada fantaziraju i izmisljaju neka nova pravila koja prave razlike medju nama Hriscanima to odbacujem ka nesto sto je nama pravim Hriscanima nepotrebno.
@Зоран
Поштовани имењаче, посве, кроз Ваш коментар, у истини стојите – нема ни ” н ” од наивности код јавног љубавника загроба ( бивше Србиново ), но је тек лукава злурадост и ђавоље шегртовање, али је @Аурорин вапај дубоко болан и искрен да је опипљив и прожимајући…
@Светлана
јако жалосно несхватање вере .
@ Svetlana
Е, шта сте Ви све успели да напишете, па то је чак и овде рекорд. Јесте ли Ви можда нека принцеза која је преспавала неколико векова, невина и блажена? Тако сте нас дирнули и разнежили Вашим успоменама из детињства и слично. А шта је било пре тих Ваших 700 година? Англосаксонци су Вам упали међу религије, њихова се зове мало другачије, и то не баш свих Англосаксонаца, али је протестантска! Стварно су разлике безначајне, само по који милион душа страда ту и тамо због њих. Чули сте ваљда за инквизицију, за богат асортиман разних јереси, за верске ратове, а сви хришћани и сви верују у Исуса Христа. И на крају, шта су ту ,побогу, криве “комуњаре”? Па нису они измислили шизму и све остало! Ви сте баш блажени.
@Зоран Николић ( Ваљево)
Такође веома поштовани имењаче ( то сте заслужили својим надахнутим , тачним и виспреним коментарима ) , слажем се и овај пут са Вама . Мислио сам само да „ коригујем “ тај делић коментара @ Ауроре са којим се иначе у целини потпуно слажем . Поштовање Вама и @ Аурори .
@ Svetlani
Ваша намера је можда сасвим добра, али:
– нису безначајне разлике (прочитајте објашњења светих Јустина Поповића и Николаја Велимировића),
– вера и Црква не живе од јутра до сутра, па да прошлост оставимо прошлости, …
Са припадницима других вера је сасвим довољно поштовање и разумевање за различите укусе у љубави.
Веровати значи волети!
“ Господе, име ти је љубав!“
(Верујеш оном кога волиш и волиш оног коме верујеш, јер доказа нема.
За даља објашњења, прочитајте „Молитве на језеру“.
(То није „… неко воли црне очи, неко плаве боје, а ја обадвоје…“.)
Не могу се постављати ствари „Верујемо и молимо се сличном или истом, хајде да испегламо разлике!“, а екуменизам ми личи на то!
Зашто!
Зато што:
– ни један човек, нити цело човечанство не може да потпуно сагледа и разуме дело Творца Свемира, нити њега – Бога ;
– морамо да се задовољимо предањима у које верујемо и пратимо посредне доказе (Нико није био сведок Васкрсења нити га можемо поновити у лабораторијама, а без тога живот на земљи би био пакао и бесмислен.)
За неке гестове господина Перића и осталих екумениста мислим да су непримерени.
Тако може да се понашају као појединци, али као првосвештеници СПЦ ни случајно!
СПЦ је Српско хришћанско искуство: прошлост, садашњост и будућност.
Не чине је само ми што земљом ходимо него и они што су пре нас и они што ће доћи.
Ја сам неку имовину наследио од предака и сматрам да и није моја, него да треба да је сачувам за потомке.
Са којим правом онда дадоше аутокефалност онима што од манастира на Охридском језеру направише хотел (куплерај)?
Владика, митрополит и патријарх Српски представљају милионе. Шта би им на лизање папске руке рекли они Срби-хришћани што пострадаше …
Ја могу да поштујем човека који води католичку цркву, али не волим (љубим) ту верску заједницу нити то место у њиховој хијерархији. Поштовање је сасвим довољно!
Иначе, уважавам ставове господина Пиксела и господина Перића да се прошлост не може променити, да сваки човек одговара за своје поступке, да се са људима треба разумети и градити добре односе.
И ја имам пријатеља Хрвата, Немаца, … и никада их нисам питао за прошлост нити ћу!
Eto taj mali period za vreme Miloševića smo imali kakvu takvu slobodu, svoju državu, vojsku, crkvu… Sve ostalo pre i posle – gola ustašija.
Поздрав Драгу Пилселу и његовом брату !
Пријатан, топао и интересантан чланак
Са поруком у задњем пасусу коју је разумела и поздравила @Светлана.
И ја.
… а у вези фотографије, хвала @Миле.
Већ видим ову фотографију њих четворице у вежбанци из историје за више разреде основне школе, кад се за неку годину буде учило по програму Стјепана Лоза (https://stanjestvari.com/2023/11/17/ubijanje-svetih-srpskih-novomucenika-jasenovackih/).
Испод фотографије питање: која се личност из ког народа исписала и на који начин?
А одговори понуђени само за народе: а) из српског б) из ниједног в) из сваког.
Сплит 20.11.1918. год.
”Дан кад је Сплит клицао Србима: „Све је ово ваша Србија“
08:20 20.11.2023.
На данашњи дан Тимочка дивизија српске војске ослободила је Сплит”
/srbin.info/pocetna/aktuelno/dan-kad-je-split-klicao-srbima-sve-je-ovo-vasa-srbija/
Толико је нестварно ово што пише D.Pilsel, да чак ни он сам у то не може да поверује, већ му је потребно да стално понавља себи: da on, unuk ustase i gestapovca, sin Pavelicevog ‘momka’, itd.- путује са српским патријархом и обилази његову паству, дели лекције о љубави и подучава Србе ‘Krscanstvu’, при чему му сами Срби – СПЦ! – мучена и клана – све то и плаћа!
И, на крају, закључује, да му брат није узалудно погинуо, те уз добро вино наздравља са својом многобројном фамилијом…
Заиста, нестварно!
Шта нам је учинио P.Peric.