Једино у Србији кошарка има симболичку тежину. Таква њена тежина је и благодат, и проклетство – зато што није спорт и није забава. Ако није спорт или забава, шта јесте? Наставак политике другим средствима
Слободан Владушић (Фото: Печат)
Недавно се селектор српске кошаркашке репрезентације Светислав Пешић обратио јавности. Он је казао да за будуће репрезентативне акције рачуна на све кошаркаше са српским пасошем. Јавност је после тога почела да истражује ко од НБА играча има српске корене и нашла је двојицу којима су преци у трећем колену били Срби. Ту су, наравно, и страни кошаркаши који су преко ноћи добили српско држављанство како би могли да ослободе место за друге стране играче у својим клубовима.
Мислим да натурализовани странци врло лако могу да играју за репрезентације као што су Северна Македонија или Црна Гора, за које кошарка нема никакву посебну симболичку вредност. Могу да играју и за Словенију, у којој је кошарка процветала, захваљујући, пре свега, врхунским словеначким играчима – Дончићу, пре свих – али којој ипак недостаје нешто због чега би била обожавана. (Сетимо се празних места у дворани Стожице где је играла некадашња Олимпија односно сада Цедевита-Олимпија.) Могу да играју и за Хрватску у којој је кошарка у симболичком смислу убијена у појам: некадашњи понос се претворио у огромну националну трауму, која се, као и свака друга траума, потискује. То је видљиво и по броју навијача који гледају Цибону, Задар или Сплит и по буџета ових клубова који су мизерија у односу на третман какав заслужују на основу традиције и значајног симболичког капитала који поседују.
Једино је у Србији кошарка има јаку и снажну симболичку тежину. Таква њена симболичка тежина је истовремено и наша благодат, јер је повезана са незаборавним искуствима, али исто тако, и проклетство, јер је кошарка овде, више него на другим местима, висококвалификовани убица нервних ћелија – зато што није спорт и није забава.
Ако није спорт или забава, шта јесте?
Одговор је једноставан: наставак политике другим средствима.
Људи воле да кажу како спорт не би требало мешати са политиком. То није само наивно и банално мишљење, већ је понекад и врло лицемеран став: људи који то тврде у Србији, врло често су привржени центрима моћи који спорт и те како користе као наставак политике другим средствима. Није дакле, никакво питање да ли је спорт помешан са политиком и да ли ће у будућности бити повезан. Јесте повезан и биће повезан. Питање је само ко има моћ да спорт политизује и зашто.
Велике силе спорт гледају као наставак политике другим средствима: довољно је видети судар у пребројавању медаља између Америке и Кине или третман руских спортиста на Олимпијским играма. Неке државе средњег или већег формата у економском и географском смислу, такву моћ немају, као што немају моћ да воде суверену политику. Чак и ако у неким спортовима имају врхунске резултате, место тих држава је забетонирано у међународним структурама (НАТО, ЕУ) док је процес десуверенизације у њима толико одмакао, да спорт ту више ништа не може да изрази, јер нема више ни шта да изрази. У тим државама мечеви репрезентације су забава. Ако се победи, људи се радују, ако изгубе, тугују: у оба случаја то траје три дана. После све то нестаје из сећања, а остаје само у статистици. То је историја која никога не радује и никога не растужује. Мртва историји, дакле.
Мале земље, које имају осећање страха од нестанка чак и онда када су економски и политички „ушушкане” у транснационалне творевине, теже међутим, да преко неког спорта докажу своје постојање. Да би у томе успеле, оне морају да буду континуирано успешне у неком спорту који је популаран у свету. То се не дешава често. Ја знам само за један такав случај: то је Литванија и њихова школа кошарке.
И тако долазимо до симболичке моћи српске кошарке. Одмах по свом настанку, после распада СФРЈ, српска кошарка је постала политизована до крајњих граница. И то не нашом одлуком. Сетимо се само КК Партизана из 1991. године. Политички прогнан из Београда, након што је претходно очерупан (одласци Паспаља и Дивца), било је планирано да Партизан у Купу шампиона престане да постоји као озбиљан клуб. Уместо нестанка, ККП се вратио се из прогонства у Београд као шампион Европе. Историјска аналогија се сама намеће: ККП је заличио на отписану војску Краљевине Србије која је у зиму 1915. године, напустила земљу и прешла Албаније. После се на Крфу (у Фуенлабради) ревитализовала и поначинила, а затим је пробила Солунски фронт и вратила се победоносно кући.
Слично се дешава и са друга два датума српске кошарке. Године 1995. пошто јој је скинута спортска компонента економских санкција, Србија се у форми крње Југославије квалификовала за Европско првенство у кошарци у Атини, након додатних квалификација. Било је то у време сатанизације српског народа, а месец дана пре пада Републике Српске Крајине и, нажалост, већ традиционалног егзодуса Србе из Хрватске. Кошарка је поново постала једини начин да докажемо и себи и другима да постојимо и да нисмо оно што су нам говорили да јесмо. Борећи се сами против свих – и против целе дворане Грка који су навијали за Литванију и против најквалитетније литванске репрезентације свих времена – успели смо да победимо у најбољем и најспектакуларнијем финалу свих досадашњих европских првенстава у кошарци. Политичкој димензији ове титуле допринела је и репрезентација Хрватске која је, као бронзана, напустила подијум у тренутку када су се наши репрезентативци попели на њега. (У симболичком смислу Хрватска на том такмичењу није изгубила само потенцијалну титулу првака Европе, него и рат за кошаркашко наслеђе СФРЈ. После 1995. Хрватска више није освојила ни једну кошаркашку сениорску медаљу, а ми смо били два пута прваци света и још два пута прваци Европе. Сребра не бројимо).
Какав је био симболички потенцијал те финалне утакмице у Атини био, показале су и оне стотине хиљада људи у Србији који су потпуно спонтано изашли на тргове у својим градовима након победе репрезентације. Тада се установила и традиција дочека спортиста на чувеном балкону.
Ова епоха се завршила 2002. године, у Индијанополису, три године након што нас је НАТО пакт бомбардовао и окупирао Косово. Приликом изласку на паркет, пре меча са Американцима, један наш кошаркаш је почео да звижди Марш на Дрину како би охрабрио себе и своје саиграче. Из ове анегдоте једноставно се може закључити какво је стање свести било у главама ондашњих српских кошаркаша. У финалу тог првенства, добили смо најбољу аргентинску репрезентацију свих времена, који су те године, као и њихови фудбалери, играли за своје банкротиране сународнике. У Аргентинцима смо тада видели сами себе, јер је и за њих, као и за нас, та утакмица је била више од кошарке. (Та аргентинска репрезентације је касније освојила злато на Олимпијским играма – заслужено).
Сећам се добро места и људи са којима сам гледао све те моћне кошаркашке утакмице између 1995. и 2002. године. Сећам се како смо сви заједно стајали поред екрана, играјући одбрану, скачући од среће или од слома живаца. А када би кренуло лоше, бесно бисмо терали напоље из просторије оне за које смо веровали да су урокљиви – неизвесне завршнице чине човека веома сујеверним. (Тако сам и ја последња два минута утакмице и продужетке против Аргентинаца провео у мраку, на улици, поред неког отвореног прозора слушајући расплет меча. Био сам удаљен више од 2,5 километра од места и људи са којима сам почео да гледам утакмицу).
Данас мислим да је то ирационално поистовећивање личне, националне и спортске судбине свих тих година, у кошарци, једна од најлепших ствари које су ми се догодиле у животу. Кошарка је тада за све нас била вештачко дисање које нас је оживело а после држало у животу. Док плућа нису ојачала. И то што смо сада и даље живи, а нисмо пали у летаргију, јесте зато што још увек у сећању имамо те утакмице као доказ шта јесмо, када заиста јесмо то што јесмо. И знам људе који нису Срби, али деле са нама исто егзистенцијално искуство, који су пуштали преко видеорикордера утакмицу из Атине, када им је у животу, било тешко. То је симболички оквир кошарке у Србији.
Ниједан страни играч, натурализовани Србин, сасвим сам сигуран у то, не може да осети и доживи симболичку тежину кошарке у Србији зато што није делио, нити дели, наша специфична егзистенцијална искуства. Не желим ништа лоше да кажем о тим људима. Ствар је само у томе што нам се судбине разликују.
🇷🇸 SRBIJA IGRA 🏀#KSS #FIBAWC pic.twitter.com/X2UPz57ySo
— Košarkaški savez SRB (@KSSrbije) February 25, 2022
Тај натурализован играч (или играчи) не би нам, сасвим сигурно, донео ни медаље, као што их, на крају крајева, нису их донели ни нашим клубовима. Као носиоци игре, они су нам донели квалитет, али не и клупске титуле. То је и логично: концепт страних играча фаворизује концепт куповине успеха, а то значи клубове са највећим буџетима. А наши клубови то нису. Наши клубови могу да освоје титуле само онда када су у стању да направе неколико натпросечних српских кошаркаша, који су бољи од странаца који најбогатији могу да купе.
Разлог зашто такве играче више не можемо да направимо није у томе што се „кошарка променила” нити што „сви играју кошарку” нити што смо, на неки чудесан начин, остали без талената. Разлог је промена свести у Србији. Укратко, постали смо странци сами себи.
Недавно сам разговарао са неколико студената који су се активно бавили кошарком. За њих је најбољи српски кошаркаш свих времена Никола Јокић, а најбољи тренер – Кокошков(?). За мене је то био знак да се кошарка у Србији изгубила свој национални идентитет и да је постала провинцијална копија НБА концепта кошарке. У том концепту кључну улогу имају појединци („звезде”) а индивидуална статистика и индивидуалне награде-скраћенице (MVP) постају важније од тимских титула. Јокић, примера ради, нема још ни једно сениорско клупско или репрезентативно злато, што значи да његов квалитет постоји само у табели Excela – тј. у статистичким колонама – а не у сећању навијача на неки његов одлучујући потез који је донео титулу клубу или репрезентацији.
Никола Јокић у дресу Денвера (Фото: AP Photo/Jack Dempsey)
И ако је то најбољи српски кошаркаш свих времена онда таква треба да нам буде и кошарка: кошарка без титула, кошарка у којој најбољи неће да играју за репрезентацију, кошарка без икакве симболичке тежине. Укратко, осредња забава.
Деца у Србији данас не почињу да играју кошарку зато што маштају да постану најбољи српски кошаркаши. Они маштају о томе да постану НБА играчи, и то не зато што се у НБА игра најбоља кошарка, већ зато што се тамо зарађује највише новца.
Тако децу васпитају њихови родитељи. А Србија је у међувремену осиромашила. То сиромаштво, међутим, није ствар количине новца којом данас породице у Србији располажу: то је духовно сиромаштво људи којима је све осим новца постало безвредно. У томе и јесте њихово сиромаштво. И такви родитељи уписују децу у приватне школе кошарке не зато да би им дете постало кошаркаш, играјући кошарку са вршњацима, већ да би што пре постало професионалац који зарађују новац. И зато у приватним школама тренери родитељима пуне главу како су им деца екстремно талентована, да би их тако намамили на инвестиције, а родитељи онда заиста инвестирају новац у децу као што се новац инвестира у фирму. И онда се, наравно, иде на тренинге детета, на којима се друга деца гледају као конкуренција која њиховом детету, њиховом пројекту, краду на терену и минуте и кошеве и скокове и лопте… и тако се дете од малих ногу васпитава да је боље од осталих и да је кошарка индивидуалан спорт и да се квалитет играча види по његовој индивидуалној статистици, и да је циљ игре потписати уговор у НБА, вратити инвестирана средства и остварити огроман профит.
Кошаркашка репрезентација Србије (Извор: Спутњик)
И зато децу треба што пре послати у америчке средње школе – као да у Србији нико не зна шта је кошарка – или у богате европске клубове који купују ту децу за мале паре, или у менаџерске „клубове” без навијача, традиције и сталног места боравка, где ће сваку утакмицу рекламирати потенцијалним купцима.
Мислим да немамо свест о томе колико је те наше деце, талентоване за кошарку, уништено зато што су их родитељи видели као своју инвестицију, а не као своју децу.
И када таква наша деца, као несрећни полуфабрикати, оду у НБА или чешће у развојну лигу, онда наравно, неће да се одазову да играју за репрезентацију, јер репрезентације никада није постојала у њиховој свести, као што није постојао ни неки народ који би могли да репрезентују, ни нека симболичка тежина или симболичка драж кошарке.
Тако наши играчи постају наши странци.
И онда неки њихови истомишљеници пишу како им ова земља ништа није дала и како јој ништа не дугују, чиме показују да не знају за љубав, већ само за финансијске трансакције. Међутим, чак и фирме које издају платне картице и које живи од тих финансијских трансакција, знају да постоји нешто непроцењиво. Наша духовна сиротиња то, међутим, не зна, и зато ништа непроцењиво у животу никада неће ни доживети.
А када ту несретну децу, сада већ као младиће и ђаке понављаче, врате из НБА у Европу, онда неки од тих wanna be НБА играча више не знају шта да раде: НБА играчи нису, а само кошаркаши никада нису ни желели да буду. А неки, нажалост, више то и не могу да постану, јер су продали драгоцено време за шаку долара. Кошарка тада за неке од њих постаје пуки посао, а циљ сваког радника је да што мање ради, за што више новца. Зато и не чуди што је једном српском раднику, НБА-повратнику, на кошаркашким радовима пало на памет да организује синдикат који би се бавио… ограничавањем трајања тренинга у АБА лиги. Иронија судбине је у томе што тај играч потиче из српске кошаркашке културе коју је одувек одликовала фанатична преданост тренингу: својевремено је Даниловић у једном интервјуу поводом одласка у Болоњу, казао да је срећан што ће живети близу сале за тренинг, па ће моћи да индивидуално тренира. (Синдикат играча није спомињао.)
Криза српске кошарке није криза талента, већ стања свести које више не може да произведе велике српске кошаркаше. У најбољем случају то стање свести може да произведе понеког НБА играча који брине за сопствену каријеру и сопствену статистику и кога репрезентација занима колико и мене подухвати извесног Покушевског у НБА лиги. Решење ове кризе не може да буде активирање странаца-као-“Срба” јер ћемо на тај начин само појачати последице садашњег стања свести: клинци ће нам одлазити у иностранство и постајати натурализовани странци других држава (рецимо, Немачке, пошто они добро плаћају, а нису неки кошаркаши) а ми ћемо натурализовати другу лигу странаца који или не играју НБА или су у њој епизодисти, и која нам објективно неће донети ни трофеје у кошарци, нити ће моћи да испуни симболички смисао који кошарка има овде, у Србији.
А можда сам ја заправо будала: можда поента и јесте у томе да се српска кошаркашка репрезентација и симболички смисао кошарке у Србији уништи као реликт прошлости. Можда ова панична воља за странцима јесте, на једном вишем плану, симболичко укидање репрезентације, део обећање промене свести коју треба извести да бисмо утонули у срећну будућност: у време у коме ћемо сви бити само конкуренти за радна места у страним корпорацијама, конкурентни који мрзе једни друге, и које ништа међусобно не повезује.
Тада заиста неће бити битно ни како репрезентација игра, ни ко игра за њу. Она више неће постојати, јер ништа више неће ни изражавати.
Извор: Фејсбук страница „Кошарка Србија“
И нико је више неће ни гледати.
Клинци, зато што је досаднија од НБА, а ми старији, зато што то више није наша репрезентација.
Опрема: Стање ствари
(Печат, 25. 2. 2022)
Categories: Преносимо
Свака част господине Владушић. На 100% тачној опсервацији. Некад су нас предводили ратници. Сале Ђорђевић је најбољи србски кошаркаш. Во вијек вјекова. Довољне су оне двије његове тројке у задњој секунди. Против Хувентуда и против Хрватске. И његова игра против Литваније у финалу у Атини. Борио се против три противника. Против Литваније. Против повреде, јер је до финала једва могао да хода. И против „браће“ Грка. За мене је то био тренутак буђења. Хвала цијелој дворани. А и сваком Грку у њој понаособ. Отворили сте ми очи.
А на Јокића не бих трошио вријеме. Нека пуни статистичке колоне. И џепове. Најбољи је у томе.
А србска кошарка јесте мртва. Како другачије објаснити чињеницу да тренутно најбољи играч репрезентације Србије, Алекса Аврамовић, једва може изборити мјесто у једном од два најбоља србска клуба. Или да Куриџа дебитује с тридесет и нешто. А претходно отјеран из оног другог србског клуба. Као лош, јер је требало ослободити мјесто за половне странце. Да се разумијемо, ја подржавам ова два момка. Они се боре и дају све од себе. Пливају узводно. Боље би било рећи да пливају у мртваји. Живом блату. Србско кошаркашко окружење је постало кужно. Некад је из Пирота дошао садашњи селектор Светислав Пешић. Један од најбољих србских и европских тренера. А сад његов суграђанин, тзв. новинар провоцира и вријеђа најбољег међу најбољима, Жељка Обрадовића. А некад је цијела Србија била срећна кад се вратио остарјели Аца Николић. И преузео Борац из Чачка. Али и помагао млађим колегама. Требамо бити срећни што су се Обрадовић и Пешић вратили. Бар ће неко вријеме продужити агонију србске кошарке. Одржаваће привид да мртвац још хода.
Umoran sam od komrntarisanja, ali kao baskets i redovni kriticar Vladusica, mogu reci da je nikada tacnije, sveobuhvatnije i dublje opisao neki fenomen.Fantasticno je povezao NBA i individualnu statistiku kao merilo svega, odsustvo igranja za reprezantaciju “jer nista ne dugujem drzavi” sa shvatanjrm sporta kao necega sto treba da donese novac, a ne neke uspehe, a samim tim i kao individualnog sporta (ovo ima i na basketu, kreteni koji dodaju samo kada im ispadne lopta). Takva individualizacija kolektivnog sporta dovodi do toga da igraci ne umeju da raspoznaju neke standardne situacije, zaslepljeni time sta oni sami treba da ucine za sebe, i poteze koje one (situacije) zahtevaju.Zato danasnji igraci, prosto, deluju gluplje, iako su fizicki i tehnicki napredovali.Tako na basketu rasturim duplo mladje, jace, brze klince, jer ne znaju da brane pick-n-roll, a o kontrabloku da ne govorim i dam im 16 istih poeno (obicno se igra do 16 zbog veceg broja ekipa)
Kosarka je fantastican sport za treniranje, jer angazuje sve zglobove tela, od noznih prstiju, stopala, kolena, kicme, ramena, laktova, saka, rucnih prstiju.Sve to zajedno sa tetivama, ledjnim i ostalim misicima je u pogonu. Kosarka mora da se uci, od osnovnog stava, vodjenja sa obe ruke, suta…ona je manje prirodan sport od fudbala (koji je moja malenkost, rodjena u fudbalerskoj porodici, igrala podjednako dobro levom i desnom nogom, sto je retkost i u vrhunskom fudbalu, bas kao sto imam i ulaz na levu i na desnu ruku ili oba horoga, sto uvek izvuce aplauz). Kosarka ima jednu veliku slabost -SAD, reprezentaciju toliko jacu, zbog fizickih kvaliteta, od ostalih da je ta distanca prevaljiva samo kada SAD igraju u slabijim sastavima.
Sa druge strane, Srbija je olimpijski prvak u vaterpolu i svetski i cini mi se evropski u preostale dve kategorije – dakle sve je nase. To sto je vaterpolo mali sport koji se gotovo ne siri, ne treba nista da znaci za nas, osim da nismo sposobni da sa tih par drzava napravimo neko atraktivno takmicenje leti, na otvorenim bazenima. Ne bismo smeli da zapustimo ovaj sport, jer kada si u necemu dobar, trudi se i da ostanes takav.Kinezi se ne stide ping-pongasa, a Rusi ritmicarki i sinhronicarki.
Francuzi nemaju problema da im titule donose Zinedin Zidan, Nikola Karabatic ili Toni Parker, za naciju svi su oni Francuzi, narod vec nema tu privilegiju i zato on zavrsava tako sto svoje talente zamenjuje za strane mediokritete.
Da, skoro za sve je bio sok Atina 1995 I zvizdanje publike poput one vimbldonske. Uzgred, Hrvati koji su napustili podijum pre intoniranja srpske himne, su tu osvojili svoju poslednju kosarkasku medalju. Ono zvizdanje je moglo da iznenadi one koji ne znaju svoju istoriju. Ne znaju za Grke I Aleksandra, ne znaju za Grke koji su u Vizantiji porobljavali srpska plemena u staroj Srbiji iako su bili drzavljani Istocne Romeje, ne znaju za trovanje Dusana Velikog I zabranu da bude proglasen svecem, ne znaju za Grke I Prvi srpski ustanak, ne znaju za million preostalih Srba u Grckoj pre jednog veka od kojih sada ni jednog nema, ne znaju za 1000 preimenovanih srpskih sela u Grckoj pre 100 godina (posle 1.svetskog rata!), ne znaju da su svoju ‘anticku’ religiju na brzinu prisvojili od starosedelaca Grcke, ne znaju ni ko je Grcima ime dao a ni ko su Heleni bili i mnogo sta drugog ne znaju.
Ne zaboravite da se od 1918 godine , Kraljevina Srbija
odrekla SOPSTVENOG IMENA .
Ne zaboravite da je od 2006 godine , Srbija vratila
NEVOLJNO svoje ROĐENO ime SRBIJA .
Ne zaboravite da je od ODRICANJA do VRAĆANJA ,
prošlo TAČNO 88 godina.
Ne zaboravite da na OTETOM imanju Srpskog Kralja ,
leži GROZNI ispod VENČAČKOG MERMERA , bez
PETOKRAKE i BROJA i daje POŽIVEO 88 godina .
88 godina je trebalo Majci Srbiji da se PROBUDI .
U Srpskom sportu kao i u Srpskom društvu , su potrebni ljudi koji su POTPUNO NACIONALNO
SVESNI .
Kada imate TIM/EKIPU , takvih ljudi , onda oni daju
SVE od SEBE , za Majku Srbiju .
Predaja , nije opcija .
To ONDA ZNA , protivnik/NEPRIJATELJ .
Srbin , bio “sportista” ili “seljak” ili “radnik” , upamtite
NIKADA NE KLEČI .
U nijednoj situaciji , bilo da je FUDBAL , ili neki drugi
SPORT .
Što bi rekao moj deda Dragomir :
Ili imaš KIČMU , il’ je nemaš .
Najbolji srpski kosarkas svih vremena je Dragan Kicanovic za mene.
Kica je bio najbolji, daleko ispred Praje, Moke, Mirze i Saleta, mnogo bolji od ovih posle njega (Divac, Radja, Kukoc) i pre njega (Solman, Plecas). Najblizi su mu Cosa i Drazen blizu ali su oni ipak iza njega.
Где је, међу убицама, носачима ковчега и гробарима, мишко ****** ражнатовић ?! Зашто господин Владушић није поменуо њега, небојшу ***** човића, те југословенску линију тзв. Србске кошарке – Вујошевић, Пешић, Дивац, Ивковић, Обрадовић ?! ( Сујета, компромис, увређеност, одустајање од озбиљне тренерске школе која би радила са децом, кампови су најперфиднији облик издаје и предаје ). Та линија је мождана кап Србске кошарке. Срчана кап је боша тањевић и турска крађа злата. Основа за васкрсење Србске кошарке јесте жар на баскету, али старом, добром баскету – са почетка новог века, кроз тугу и презир играо сам стари баскет са новим клинцима – који не улазе у рекет, не скачу, осионо и тупаво шутирају не гледајући има ли ко да скочи на промашај, дебилна млакост у одбрани, прозивање акције тајанственим знаком изнад главе ( ту сам морао да се прекрстим ), шут од табле је блам бламова, и ово што рече многопоштовани @Ovde, ovde i ovde, блокови, коришћење обе руке, и леви и десни улаз, прецизно набацивање лопте левом руком, што на обруч, што на таблу, па ” осећај за филинг и тајминг ” у борби за скок и сам скок… Престао сам озбиљно да играм стари баскет ( на крв и нож од ” седамнаест до двадесет један, а пре тога само на нож ), када сам деценију и по млађима од себе, само из наскока, излазећи из блока, без дриблинга и спуштања лопте, без промашаја дао везаних, малих једанаест, а они се сами исписали, као да су једва чекали, као једанаест – нула, дисквалификација – и одоше на трибине…
Допунићу коментар у вези са компромисом – ради се о компромису поменуте тренерске линије са најјугословенскијом линијом југословенске кошарке са божом маљковићем на челу, са тањевићем и сагадином до чела…
U mom drustvu su sve bivsi kosarkasi, pa je basket ozbiljan, dok smo bili mladji, igrali smo kosarku zimi na dva kosa i bili uigrani k’o neki drugoligaski tim, sada smo omatorili, pa sve izgleda k’o usporen snimak, ukljucujuci i rasprave. Igramo 4 na 4, da bi smanjili prostor za par mladjih koji jos mogu! Ipak, ako treba da oteramo mladje sa kosa, uvek mozemo da sastavimo trojku koja ce pobediti, mada velika vecina zna ciji je kos i sami se sklanjaju :))) Klinci igraju 3X3 po takmicarskim pravilima FIBA, tu nema dodavanja, posle datog kosa, lopta pripada protivniku koji ne mora da doda (onda mozete misliti kako se dodaje u igri, kada se ni ne izvodi), vec uzme loptu, istacka van trojke i sut, pa protivnik uzme loptu, istacka van trojke, sut…Generalno 3 na 3 ume da se pretvori u 1 na 1, ali ne za moju generaciju, mi volimo dodavanja, cak i kada moze jednostavnije da se pobedi, volimo akcije koje izbace sve protivnicke igrace.
Kosarka je sport koji najvidljivije evoluirao. Ubrzala se, promenila se fizionomija igraca, tehnika usloznila, vodjenje lopte bi nekada bilo sudjeno kao nosenje (jos jedna moja specijalnost je bio “produzeni dvokorak”, i to i sa leve i sa desne strane, ali je zabranjen i danas se tretira kao “koraci”).U vreme Kice, Praje, Moke, odbrana gotovo da nije postojala, otuda rezultati 115:108, onda su od devedesetih pocele da se igraju odbrane, finale EP 1997.SRJ:Italija 61:49 (mislim iste godine EP u vaterpolu Madjarska:SRJ 3:1:))))) da se ide u meso !!!!!! Moj omiljeni igrac je Dejan Bodiroga – lakse je papi oduzeti nevinost nego Bodirogi loptu!
Bodiroga je najblizi Kicanovicu….ah kako se onda igrala kosarka! Bio je to praznik za oci i dusu.
Zoćko me natera da se javim po treci put (I da Bog pomogne). Samo da ga testiram da li se seca najbolje Metalčeve utakmice kada je Voja Koska (tek saznadoh da je nedavno preminuo, bdmdp) trojkama, koje su se tada brojale kao dvojke, pobedio sampionski tim Jugoplastike. Bilo je to jos u Murgino doba kada je lipnicki junosa isao na pre-litijumski jadarski Brzi brod da krisom gleda Bradićanke kako se brčkaju. Elem, zaboravih Bodirogu ali je I on odmah iza Kiće zajedno sa svojim mentorom Ćosom I bliskim rodjakom Drazenom. Sta Kicu izdvaja od drugih? Nije uneo revoluciju kao Ćosa, nije bio prefinjen kao Šolman, niti buldozder kao Plecas, niti graciozan kao Mirza, nije bio ‘rukovalac’ loptom kao Drazen niti atleta ali je bio najracionalniji I najhladnokrvniji u odlucujucem trenutku. Sticajem okolnosti sam imao priliku da o tome pricam sa Endrju Gejzom, najboljim australskim kosarkasem svih vremena I ucesnikom 5 olimpijada, koji odlicno poznaje nasu kosarku.
Inace se slazem sa starim basketasima kako se nekad igrala kosarka. To znaci cele godine, po nbg blokovima cak I na zaledjenom Kališu I na Adi, gde je prvo bio samo jedan teren od golog betona sa rupama na kome je u jednom trenutku bilo 17 ekipa sa barem 4 prvoligaska igraca na cekanju. Moze se zamisliti da se tu odbrana igrala vojnicki. Oni koji su sluzili stari kadar znaju sta to znaci. Kasnije kada je tu napravljeno desetak terena, vecina je zvrjala prazna bas kao I oni u nbg blokovima. Inace sam igrao basket sirom sveta I stranci su dolazili da gledaju kako mi igramo basket bez idiotskog harlemovskog ‘čekiranja’, bez izlazenja iz reketa posle osvojene lopte. Zato smo jos uvek superiorni u svetu u 3×3, jedino kada bi se to čekiranje izbacilo. Od nas 10 iz dve ekipe koji smo godinama igrali jedni protiv drugih (zimi u sali a posle na obavezno pivo) svi su postali nesto – direktor najvece klinike, ambasador u velikoj sili, poznati filmski kriticar, vodeci ekonomista, poznati glumac, odlican inzenjer, direktor banke a neki su uspesni u svojim profesijama sirom sveta.
I, eto, ne docekasmo nastavak komentara Zorana Nikolica (Valjevo), tako nismo docekali ni nastavak njegove pesmice koja je trebalo da me vrati na sajt (a vratilo me je to sto sam od 150 uvreda zapamtio samo to da mi je sajt preneo tekst koji sam trazio), sa takvom nedorecenoscu, Zoran Nikolic (Valjevo) moze da se nada samo nekakvom osrednjem veku, a nikako i srednjem :))))))))) Ono sto docekasmo jeste da ce Jokic postati najplaceniji kosarkas u istoriji NBA sa oko 240 000 000 dolara za pet godina.
Никад га са лоптом нисам видео али мој омиљени спортиста, у правом смислу те речи, је Дуци Симоновић. Игром случаја је и кошаркаш.
@Спортски дух
Дуција ни ја нисам гледао уживо. Већ само снимке. Штета што онда није било тројки. Читао сам да је у Звезди тога времена био раздор. На једној страни Дуци и Вучинић (дошли у Бг), а на другој Славнић и Капичић (из Бг). Руководство је стало на страну ове друге двојице, јер је Капичић био син злогласног удбаша Јова Капичића. А да је Дуци остао, Звезда са Дуцијем и Моком би се могла носити с Партизаном у ком су били Кића и Праја. Истина је да су Мока и Дуци мало старији, али не много.
Дуци је иначе човјек од интегритета. Може се поредити с Новаком Ђоковићем. С том разликом што је Ђоковић хришћанин и Православац, а Дуци љевичар и убијеђени комуниста. Иако комунизам не волим, Дуција изузетно поштујем.
@Nani
Могао бих се и сложити са Вама. И за Кићу, и за Бодирогу. Колико различити по свему, а најбољи.
Кића је био “one man team”. Талијани су га звали „Кобра”. Могао је с четири просјечна играча, побиједити било кога.
А Бодирога је био добри дух србске кошарке. Сви су га вољели. А могао је буквално све. Да је отишао у НБА, превазишао би Меџика Џонсона. Срећом по нас, остао је у Европи.
А Сале Национале? Па поклопили су се неки моменти. Вјероватно би по многим параметрима изгубио у поређењу с Кићом. Али, имао је срце и мирну руку кад је највише требало.
Нешто слично је имао и Душан Кецман, иначе по кошаркашким квалитетима много скромнији од свих горе поменутих. Супротан примјер је Пеђа Стојаковић. Погодиће десет тројки заредом. Али кад је најбитније, промашиће. Добри тренери су то знали. А лоши нису, па су га форсирали да шута тројке баш у тим моментима.
Када кренемо са мудровањем гдје је (југо и српска) кошарка била 1970их, гдје 1990их, какви су односи владали тада а какви данас, то нас може одвести само на погрешан колосјек. А ако ту кренемо селективно извлачити примјера, данас од 20 позитивних налазити 1 рђав уз малициозне жаоке добићемо перцепцију која опасно срди на другсрбијанштину, па и аутошовинизам.
Елем, околности и уопште и у спорту и у кошарци су се проијенили, нова времена, нови систем вриедности. И у тој беспарици, поремећеном систему вриједности, силним бочним ударима, силним малициозним медијским текстовима, у српској кошарци се добро ради, улаже се у младе, постоји систем, постоји јак култ репрезентације, српски кошаркаши, њих 90 % су велики српски родољуби, сад што на такмичењу не може играти 30 играча него 12 и што то дежурни злобници не разумију други је пар опанака, и још увијек постоје здрави односи у српској кошарци.
Што се тиче српског пасоша и евентуалне могућности да Амер, натурализовани играч, заигра за Србију, то се још није десило, надам се и да неће и то по мени није добра идеја.
Зашто није, више је разлога;
– Национална селекција није само ствар тренутка, ад-хок избор за неко такмичење, него је ту континуитет рада, посвећености, ентузијазма генерација спортских радника, тренера, играча, један мукотрпан процес формирања тих играча, сениорска репрезентација мора бити огледало тог рада. Доброг или лошег.
– Свакако је и лакше и јефтиније узети на позицији на којој сте “танки” натурализованог играча, “готов производ”, него га годинама кроз рад у клубу и млађим националним селекцијама “стварати”, истрпити у том формирању, но тежи пут је у овом случају и једини исправан.
– Играчи који су прошли млађе категорије, жртвовали пуно тога, морају бити награђени да буду у конкуренцији за А репрезентацију, наравно ако достигну потребан квалитет. Потиснути их да би направили мјесто натурализованом играчу огрешићете се о спортска начела. У спорту све се враћа, све се плаћа.
– Ваља држати мало и до националног поноса, аутошовинсти то и не разумију, но они којима је Србија у срцу итекако разумију.
– Српским играчима наступи за репрезентацију су највећа част и привилегија, натурализованим играчима је тај избор ствар користи.
Краткорочно би узимање натурализованог играча могло помоћи да се попуни нека позиција, но тиме би нарушили начела на којима је постављена српска кошарка, постоји опасност и да би се временом нарушио култ репрезентације који данас постоји, нарушили би се и здрави темељи, са годинама то ништа добро не би донијело српској кошарци.
Како год, српска кошарка, а што би многи жељели, неће умријети, напротив, још увијек је на здравим темељима, надам се и вјеруем да ће тако остати.
@ Одговор за све Вас, Ви, ваљани људи
Како сам годиште ’71, славне године ваљевског металца памтим из прича које су и данас једнако живе у мртвој вароши – Ковачевићи, Кецојевић, ” Славнић од Ваљева ” – Воја коска… Дубоко сам дирнут ” Кићановић – Бодирога ” избором јер је тај двојац и мој избор, посебно Дејан Бодирога. Момчило је посве у праву, у речима о Дуцију Симоновићу, као и @ Спортски дух – Дуци је оваплоћење часног и карактерног спортисте. Вама свака благодарност на врлим речима испод једног другог текста на @стањествари. Уистину делите мој доживљај убогих коментара које овде остављам…
Полећеше два врана гаврана,
Да светли абер миром проносе,
Куд истока, којекуде запада,
Вратио се ОВДЕ, ТУ И ТАМО,
Вратио се, добрим му се вратило,
Вратио се, Слово га из Ваљева пратило….
@Момчило
Да исправим самог себе. Ипак мислим да Мока и Дуци нису могли дуго играти заједно.
Мока је био вицкасти импровизатор. Позитивно безобразан. Али не и интелектуалац. Добре тимове је могао додатно подићи, а лоше учинити добрим. Изврсно се уклапао са Крешом Ћосићем, чије је замисли знао адаптирарати. Али ово као тренер. Уклапао се и са Кићом у репрезентацији. Мада мислим да су били у једном клубу, да би било тијесно за обојицу. А неспорно је ко је био бољи. Дефинитивно, Дуција није могао испратити. Вјероватно му је то стварало фрустацију и било узрок за сплетке.
А Дуци је био врхунски интелектуалац под кошевима. Религиозно посвећен свему што је радио. Па и кошарци. Трагао је за савршенством. За њега је Славнић био нешто као ситни шибицар, вјешт да све заведе својим шармом. Али никад равноправан партнер.
Rusija i Litvanija, koje su nekada cinile SSSR, osvojile su samo po jedno EP posle raspada (Litvancima ostaje na cast polufinale protiv SAD na OI 2000 SAD:Litvanija 85:83 (tada su izbacili i nas)).Ali, jedino rusko zlato, doneo je AMERIKANAC J.R. Holden, protiv Spanije u Madridu u poslednjim sekundama i opet “odbrambenih” 60:59! Ne buni se takva sila kao sto je Rusija zbog “naturalca” i jos Amera!!!
Moka je pricao da je podela bila izmedju Ducija i Kaponje (moja mama je Beogradjanka, studirala sa Ducijem, kaze Duci sedne, opruzi noge i zauzme tri reda. Za Kaponju kaze da je bio beogradski seljak sa “Mustangom”, jedan od prvih koji je igrao na kartu “vidi sta imam”,posle je njegov tata, golootocki ubica, rekao da je USA bila cilj titoizma) i da je sa Ducijem prestao da govori, kada ga je ovaj optuzio (“moj prijatelju”:)))) da je vise dodavao Kapicicu na utakmici na kojoj je Duci dao 37 poena.Duci je ekstremno netolerantan (kao i svi humanisti, pazite ih se :)))) Bog mu dao talenat za nesto, a on je hteo nesto drugo!
Tesko je porediti generacije u sportovima, jer sportovi evoluiraju. Bit kosarke se sa suta, koji je opravdan samo za tri, pomerila na prodor i kontakt, ili kos ili faul ili oba. Brzina je umanjila znacaj visine (zato volim Bodirogu 205cm, a igra pleja, protiv Kice 1 na 1, Kica mu ne bi dao kosa, Bodiroga je bio najboji u 1 na 1, mismatch cas posla i onda ili dribla sporijeg ili ledjima na nizeg, igrao je pozicije od 1-4 :))). Odbrane su neuporedive! U danasnjoj NBA, Bodiroga bi bio kralj, pre dvadeset godina, i on i Jokic bi sedeli na klupi.Jedina dvojica igraca u timskim sportovima za koje mogu da se zakunem da bi bili jednako dobri i 2100-e su ruski hokejasi Pavel Bure i Aleksandar Oveckin (drugog ne volim po stilu igre, ali to je jedina superzvezda koja igra na kontakt i nikada se povredio nije, Vejna Greckog bi smrskao, sto bi Malkin rekao :”Настоящий русский медведь”, pogledajte na jutjubu: Oveckhin’s “The goal” 10th Anniversary), jer obojica imaju (prvi ne igra vise, a drugom se ne vidi kraj, juri rekord Greckog u 38 godini) brzinu, tehniku i snagu za buduce generacije, mozda jos Dzordan!
Ваљано је сваки спорт, па и кошарку посматрати из више углова. Као игру, професију, инструмент елита и/или државе…,не нужно овим редоследом. Код нас недостаје такав вишедимензионални поглед на све, па и на кошарку, због тога немамо стратегије. Владушићев текст се може оценити позитивно само ако је део сложенијег приступа.
(Није намера да се овим коментаром отвори питање односа стратегије и вере)
Izbacite Covica i M. Raznatovica iz kosarke i mozda ponovo budemo uspesni kao nikada.
Vratih se na ovaj teks. Stvarno je dobra teza da mozemo da nesto uradimo samo sa nasim igracima, ali da nam stanje svesti ne dozvoljava da vise proizvodimo vrhunske igrace, vec polufabrikate. Inace, posto igram sa bivsim kosarkasima, svi do jednog su pokusali sa odlaskom deteta u srednjoskolskom uzrazstu u EU, Nemacka, Austrija, Italija, Slovacka! Niko nije uspeo, evo ih na basketu sa nama, a vecina nema ni srednju skolu! Ne treba zaboraviti da su prvu petorku na EP 2001 cinili: Jaric, Bodiroga, Stojakovic, Gurovic, Tarlac, nijedan od njih nije imao karijeru u SRJ i tu se vec nazirao kraj iako su usledile zlatne metalje na EP i SP 2002.
Sve ovo sto je Vladusic napusao, do reci ponavljaju ruski komentatori po ruskim sportskim sajtovima o ruskom hokeju.Stvar je jos gora sto smo mi mala drzava, pa je tesko odrzati kontinuiranu produkciju kvalitrtnih igraca, dok je Rusija velika drzava koja ulaze u hokej, gradi dvorane, ali avaj. Stanje svesti je isto, bekstvo u razvojne lige, gde vecina propada Jedina tri broj 1 na NHL draftu od Rusa su bili Oveckin, koji je postao superzvezda NHL i juri neke rekorde koji su se smatrali nedostiznim, Kovaljcuk, napustio NHL u trenutku kada je trebalo da postane najplaceniji igrac i Jakupov, ne znam ni da li vise igra.Osim dva Kovaljcukova gola za prvu zlatnu medalju posle neverovatnih 15 godina, i MVP Malkinove igre i igre reprezentacije koja je podsetila na SSSR 2012, sve te najvece ruske zvezde su potpuno beznacajne spram starih asova sovjetskog hokeja. Bice zanimljivo sa cime ce Oveckin u Kucu slavnih sovjetskog hokeja, jer za reprezentaciju nikada nije nista uradio. On je zvezda NHL-a, ne ruskog hokeja.
Davno sam se pitao sta bi bilo sa ruskim hokejasima, kada bi SAD i Rusija usle u neki sukob. Tesko mi je sebe da zamislim kao milionera koji ima sta hoce, kako bih se tada ponasao. Ali, ja sam jos kao klinac odlucio da nije novac ono sto mi je bitno, tako da bih pokupio svoje prnje i ne bih viso nogom krocio u Severnu Ameriku. Ruski hokejasi se zale da su pod pritiskom, Glavna meta je Oveckin jer je deo TimaPutin.Cini mi se da ih NHL solidno stiti, ali igrati u ovakvom trenutku, pri cemu svaka utikmaci pocinje defileo vojske i pozdravljanje veterana iz ilegalnog Irackog rata 2003-e.Ja ne bih moga da igram ni kao sto su nasi ucinili 1999-e sa crnim florom niti da budem u SAD, da sam Rus, u ovakvoj atmosferi!