Исак Давидов: Стање помућене правне свести

Никога није брига за правну несигурност у колонији, уколико је то истовремено сигурност за колонизатора. У ред угњетавача спадају сви који на било који начин имају користи од система. И трећа кључна реч је – ослобођење

Врховни касациони суд (Фото: Викимедија)

Лоша репутација адвокатуре, то је сада очито, користи се као средство за компромитовање још увек живог адвокатског протеста. На који се начин читава ствар замагљује инструктиван пример пружа резоновање новинара Вељка Лалића који је, не марећи за користан Шекспиров савет да „речи одмери пре него што им даха да“, обавестио јавност да 12.000 материјално обезбеђених адвоката гунђа и негодује зато што им је пресушио један од извора зараде. Иако плитко, ово је гледиште широко распрострањено, због чега је плугом аргумената потребно забраздати дубље испод површине.

Одмах морам да кажем једну ствар: жижну тачку овог сукоба не треба тражити у деловању припадника адвокатског реда, него у понашању Врховног суда. Наиме, највиши суд у Републици је на захтев извршне власти изврнуо сопствени правни став и тако, уз ватромет и конфете, домаћи правни систем крунисао сугубим (двоструким) венцем исплетеним од правне несигурности и супрематије извршне власти над судском. Појаснићу: после неприкривеног мешања извршне власти, судови, који су до тада пресуђивали на један начин, почели су у истим стварима да одлучују потпуно супротно. Према томе, пред нашим се очима одвија растакање правног поретка (циничном читаоцу опраштам добацивање да је правни поредак укинут Бриселским споразумом). У том смислу, протест адвоката је само реакција на синхронизовану акцију Владе и Врховног суда. Може бити да је та реакција мотивисана ситним филистарским интересима уместо величанственим идеалима правне државе и владавине права. То, међутим, нимало не мења праву суштину проблема. На крају крајева, „кад би се сви мотиви открили“ – проницљиво запажа владика Николај – „многа би се доброчинства каменовала.“

Врховни касациони суд: Банка није дужна да корисника упозна са начином обрачуна осигурања кредита

Не може се, дакле, порећи да напред описана акција представља промоцију правне несигурности. С друге стране, правни мислиоци свих времена ударају у исте жице опомињући да афирмисање правне несигурности неизоставно води слому правног система. Овде је исходиште из којег извире читава каскада питања, међу којима се налазе и ова: како је могуће да ниједан припадник судијског сталежа не мари за то? Јесу ли јавни тужиоци толико пригњечени да ниједан међу њима не осети како пуцају сами темељи правног система? Где су срећни крајеви у које лете мисли наших професора права? Какво је то стање правне свести које судијама, тужиоцима и професорима права омогућава да урушавање правног система доживљавају као изоловани инцидент и приватну ствар адвоката?

То није све. Не би било правично прећутати да многи (још увек) угледни и у јавном животу присутни адвокати игноришу протест својих колега. Вредно помена је и мишљење новоизабраног председника Адвокатске коморе Београда, који верује да је тотална обустава рада несразмерна мера којом се вређaју интереси адвоката и клијената у другим правним областима (радним споровима, кривичним предметима, породичним стварима итд.). За коментар ове изјаве позајмићу нешто од лирског надахнућа Лорда Бајрона: „Може бити, човек ће се сложити с њим у времену када лудило узме маха.“ Заиста, такво би резоновање имало смисла када би се та друга суђења одвијала пред неким другим судовима у оквиру неког другог правног система, а не пред истим оним судовима који једног дана пресуде једно, а већ сутра у истој таквој ствари одлуче потпуно другачије. Ако судови у погледу једног правног проблема, макар и најнезнатнијег, прогласе недоследност као пожељан образац деловања, како је могуће од њих очекивати доследност поводом било којег другог питања?  Или су протагонисти судских поступака спремни да унапред пристану на произвољност карактеристичну за игре на срећу?

Протест адвоката (Фото: Н1)

У потрази за одговорима на постављена питања с дужном пажњом треба осмотрити следећу појаву: паралелно са наметањем владавине правне несигурности води се расправа о уставним променама које се тичу правосуђа. Она се одвија на неком мета нивоу, потпуно одвојена од стварности у којој су поданици претворени у недужне воајере (будући да су приморани да посматрају правну перверзију о којој пишем). И ту је, с оне стране  стварности, могуће срести понеког „миша у тикви“ који се срчано бори за идеју независног правосуђа. Јавности најпознатији такви сужњи су судија Мајић и заменик Републичког јавног тужиоца Горан Илић. Ја бих желео да они, како духовито вели Бајрон, „објасне своје објашњење“, тј. одговоре на питање како је независно правосуђе уопште могуће у непостојећем правном систему.

Покушаћу да своје мишљење о актуелном проблему сажмем у једну реченицу: никога није брига за правну несигурност у колонији, уколико је то истовремено сигурност за колонизатора. Још ћу додати да класификацију на угњетаваче и угњетене треба вршити према Фаноновим параметрима, што значи да у ред угњетавача спадају сви они који на било који начин имају користи од система угњетавања. И да, трећа кључна реч овог концепта јесте ослобођење.

Прочитајте још



Categories: Разномислије

Tags: , , , , , ,

1 reply

  1. Беседе г-дина Давидова приањају на центар за родољубље и слободу као варница из свећице у четврти цилиндар, као анонимно писмо са печатом аустријске поште на име Недељка Чабриновића у којем је исечак из новина са вешћу о предстојећој посети Фрање Фердинанда Сарајеву на Видовдан.

    Сваки пут подстакне на мисао да је крајње време да се састанемо, саберемо и одупремо. Пријатељско убеђивање да је то време одавно прошло не престаје али не – за покајање и слободу никад није касно. Знамо такође и где нико никад није закаснио. Слобода или смрт је мото, није дилема. Позив је стално отворен, с вером у Бога, откако је свијета и вијека: да се састанемо, саберемо и одупремо.

    Новембар је а грми и земља се тресе. Ускоро ће опет маневри поштовани Исаче, и већ су почели.

    „Franja Ferdinand i Sofija su za leto 1914. ponovo rezervisali duži boravak u ’Grand Hotel des Bains et des Familles’ u Blankenberheu. U hotelu ih očekuju 7. jula. Ali najpre moraju, na zahtev cara, u Bosnu kako bi tamo prisustvovali manevrima austrijske vojske. Može biti opasno, jer ima mnogo otpora austrijskoj okupaciji. Srbija podržava taj otpor.” (https://jadovno.com/sloboda-ili-smrt/)

Оставите коментар