Адвокат Драган Петрић: Врховни суд уништава грађане зарад бесрамног богаћења страних банака

Сви спорови против банака су изгубљени, у ком год стадијуму да се налази предмет, чак иако је наплаћен. Не пише то нигде, али ће се сваки суд ставова Врховног суда придржавати

Зграда Народне банке Србије (Архивска фотографија: РТС)

Уколико сте било када тужили банку имате сценарио – идите одмах у ту исту банку да се покајете за тај грех; повлачите тужбе хитно; спремајте паре да им вратите са каматом. То поручује наш Врховни суд.

Уводна напомена: Када је Осло нападнут 1940. године, остарели командант Биргер Ериксен је, видевши флоту немачких бродова, батерији топова наредио: „Или ћу бити одликован, или ћу на војни суд. Пали!“ Потом је нацистима нанео 55 одсто губитака у инвазији Норвешке. Свако ко се овом скандалу не супротстави по мени није адвокат и/или судија – по цену војног (адвокатског, прим. аут.) суда за мене.

Један од три топа калибра 28 цм у обалској батерији којом је командовао Биргер Ериксен (Фото: Викимедија)

Оборен је Нацрт Закона о парничном поступку, затим су оборена аутентична тумачења Закона о облигационим односима предложена на иницијативу банака. Оба – притиском, па протестима адвоката и грађана. О томе сам писао управо на овом сајту.

Банке, ненавикнуте на поразе од самоорганизованог народа и адвоката, јуче су једним потезом задале озбиљан ударац за неколико стотина хиљада породица у Србији и (како, грешком, мисле) срушиле сваки отпор. Овај пут, нису коришћени инструисани стручни тимови, радне групе, посланици, већ наш сопствени Врховни касациони суд.

Адвокат Драган Петрић: Које проблеме могу да вам донесу измене Закона о парничном поступку

Кренимо испочетка

Банкарски предмети, који толико боду очи, нису уопште тако компликовани. Ситуација је, суштински, јако једноставна: идете да подигнете кредит, новац вам треба. Банка вас услови да потпишете уговор (у супротном, нема кредита), где је ситно куцаним словима предвиђено да платите банци неке додатне трошкове за које ни банкарски службеник не зна да објасни шта представљају, а камоли ви, обичан грађанин, и да приде – вратите сав новац који сте кредитом узели, уз камату. Наш Закон о облигационим односима јасно предвиђа да све трошкове банка мора да урачуна у камату, није могуће да наплати нешто што ни банка не зна шта представља.

Банка је увек и одувек имала право да наплати, уз камату, оне трошкове који су реално настали, а који се лако документују. На пример, да би се убрзала процедура – банка затражи извештај кредитног бироа, плати га, а касније тај новац онај ко подиже кредит врати банци. То није никада ни било спорно.

Фото: Анђелко Васиљевић

То очигледно није било довољно, па се смислила процедура која може да се смисли само у државама са платежном моћи ни приближној државама из којих су управо те банке – под паролом Хајде да ми узмемо још нешто, нико нас не контролише, побогу, ми смо страни инвеститори. Смишљена је обрада кредита, одређена процентуално.

То иде овако: банка одреди проценат на само два одсто за обраду кредита, специјална акција и данима бомбардује рекламама, а ситним словима каже али не мање од 1.500 динара. Ви, заинтересовани за кредит од 10.000 динара – прочитавши два одсто очекујете да платите 200 динара за обраду кредита, али вас сачекају ситна слова – па уместо 10.000 динара, добијете 8.500, а платите тих 1.500 из ситних слова. Међутим, два одсто је и за комшију који, на пример, узме кредит од 10 милиона динара, те он тада плати 200.000 динара. Чекајте мало… а шта је разлика?

Радили сте папире у исто време, да се кредит обрачуна (обради) исти банкарски службеник је притиснуо исто дугме и одштампао вам (у року од два минута) исте папире. Ипак, на једном обрада износи хиљаду, а на другом – 200 хиљада динара. Онда одете кући и кажете себи: Јој, добро сам ја и прошао, платио сам само хиљаду, комшија је баш у проблему. А нешто не верујем да су за обраду комшијиног кредита дошли неки Американци да комшији дарују флашу вискија, одвели га да гледа Николу Јокића у Денверу и да је папир који је он добио златног сјаја у односу на ваш – вероватно је идентичног квалитета. Па зашто је онда 200 пута већа накнада? То само банка зна. Хајде да видим да ли је нека аустријска банка од свог држављанина уопште покушала да наплати неких „само два процента“, које је сама измислила, ван камате, за неки кредит. Нема теоретске шансе.

Фото: Станислав Милојковић

У међувремену, појави се и оснује Национална корпорација за осигурање стамбених кредита (даље: НКОСК), по канадском моделу, пошто смо ми прилично слични Канађанима, посебно у правном систему. Банке знају шта је њена суштина – банка осигурава свој капитал плаћајући премију осигурања, која се активира у случају да грађанин, који се одлучи да подигне стамбени кредит, не може више да га плаћа – и тада НКОСК банци (а на основу плаћене и издате премије осигурања) надокнађује евентуалну штету.

Ово је најпростије могуће – тема НКОСК је много комплекснија. Све банке, у току 2007-2008, закључују уговоре са НКОСК, те, због сигурности плаћања које пружа држава која стоји иза НКОСК, падају каматне стопе, пошто кредити више нису ризични. Креће већа потражња за стамбеним кредитима, али само због следећег:

Изгубили сте посао, па не можете да платите? Океј, активирамо полису, нама НКОСК плати губитак – ми смо зарадили, а ви изволите па се прегањајте са државом, некретнина свакако није ваша – иде на лицитацију. Оно што сте платили за рате вам се свакако не враћа.

У свим важећим прописима који регулишу осигурање новца/потраживања – апсолутна је обавеза да управо банке плаћају то осигурање, а таква је и логика. Ако пласирам свој новац, логично да ћу управо ја да платим премију осигурања, нећу тражити да то (уместо мене) уради мој колега са посла. Али, банке су се и ту досетиле – што би оне плаћале то осигурање? Зар није лакше да то уради онај ко подиже стамбени кредит? Пошто је претходно банка, без да ју је ико натерао, закључила уговор са НКОСК, она је сада дужна да сваки стамбени уговор нуди на осигурање – нема да се бира. Тада почиње и прича да, ето, ти кредити морају да се осигурају, а да је прописано (иако није) да то осигурање мора да се из џепа плати пре куповине стана, иначе ништа од кредита.

Фото: gerila.rs

Будући на и те како познате цене квадрата у градовима Србије, велика већина грађана, немајући други начин да обезбеди простор за становање, улази у такве кредите. Одредбе да осигурање мора да се плати улазе у банкарска документа да би то била чиста и уговорна обавеза онога ко кредит подиже. Сви муком натерани грађани то беспоговорно плаћају и потписују било какве уговоре пошто је брига за обезбеђивање крова над главом јача од свих ситних слова уговора. Касније, никада никакву полису од НКОСК нису добили, нису је ни видели, али су барем решили стамбено питање..

Међутим, сви ти људи су доведени у заблуду. Банка је прво склопила један уговор са НКОСК, па други са тим грађанином, жељним да се стамбено обезбеди. Првим уговором је себе обавезала да нешто плати, другим уговором је грађанина обавезала да плати управо то на шта се претходно банка сама обавезала. То, по законима ове државе, није дозвољено. Када потпишеш уговор, ти преузимаш и обавезу да га испуниш. Али, то важи за мене, за вас, не за банку. Она може да обавеже и тог неког трећег, није проблем. Ипак је у питању страни инвеститор. Онај који је кредит узео је само прости држављанин Србије.

Е, сада креће оно главно

Да подсетим, пред свим могућим судовима ове земље налазе се стотине хиљада предмета у којима грађани потражују од банака оно што им Законом (ове земље) никада није припадало, а што су безобзирно узеле обављајући послове давања кредита. Да ли су то банке назвале: накнаде, трошкови, обраде, праћења, администрирања, осигурања, није битно, нису за такво поступање биле овлашћене. На самом почетку јављања те проблематике (23. мај 2018), наш Врховни касациони суд доноси свој јасан став о свему томе, који касније и образлаже.

Неколико стотина хиљада грађана покреће поступке за повраћај тако од њих узетог новца, такве поступке добије, те им се новац враћа. Они не узимају од банака ништа њихово, већ враћају своје. Судска пракса се у потпуности уједначава, нема ништа спорно – сви судови пресуђују на начин како то прописи налажу – укључујући и Врховни касациони суд (у небројено наврата).

Врховни касациони суд (Фото: Викимедија)

Након неколико година у дефанзивном положају, а схватајући да ће морати да се суоче са тим да ће незаконит новац (већ узет и вероватно изнет из Србије) морати да враћају и да то правдају сопственим централама, стране банке инструишу радну групу Министарства правде на квази-битну промену ЗПП, те инструишу и поједине посланике на накарадно тумачење ЗОО. То пада, не пролази, врло брзо се схвата да од тога нема ништа. Међутим, 16. септембра је извршен главни напад на пар стотина хиљада породица које су се дрзнуле да туже банке. Врховни касациони суд донео је новелиране правне ставове о оправданости обраде кредита и НКОСК.

Као увод у све ово, мора се истаћи да је тек у четвртак адвокатска јавност дошла у посед документа који је сачинила Америчка привредна комора (заједно са Саветом страних инвеститора). Наведена Комора се 26. фебруара 2021. обратила директно председнику Србије и председници Владе Србије – а са захтевом да се отклони правна несигурност и масовни спорови против страних инвеститора (банака), те се приде тумаче и одредбе Закона, па указује како српски судови немају појма у томе шта раде, а Америчка привредна комора ипак то зна много боље – па ће им, неукима, растумачити. Америчка привредна комора је, миц по миц, добила то што је тражила, пошто не није одговор за страног инвеститора.

Јован Пјешчић: Aутентично тумачење Суперхика

Врховни касациони суд је прво објавио допуну сопственог става из 2018, који је већ образложен и примењен неколико десетина хиљада пута. Допуну тог става није тражио ниједан суд ове државе, који су за тражење тог става једини овлашћени, пошто нема ниједног спорног питања. Став се одједном и сам од себе допуњава новим схватањем да банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита, наведеним у понуди коју је корисник кредита прихватио закључењем уговора о кредиту. Ово је потпуна измена, а не допуна става из 2018. Наравно, на штету грађана. Да видимо даље:

Правно је ваљана одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да плати банци премију осигурања код НКОСК… Банка није дужна да корисника кредита упозна са структуром и начином обрачуна премије осигурања кредита.

Преведено на српски – банка је могла да вам наплати било шта, само ако је то укључила у ситна слова уговора. Дакле, ако сте потписали да ћете платити 1.000 евра за НКОСК и две мерино овце, ако не претходно: онда 4.000 евра за НКОСК – ви сте, од четвртка, правно и стварно обавезни да набавите мерино овце или да нађете још 3.000 евра, иако сте претходно платили 1.000. Зашто? Зато што је тако Врховни касациони суд рекао. Не пише то нигде, али ће се сваки суд ових ставова придржавати. Сви спорови против банака су изгубљени, у ком год стадијуму да се налази предмет, чак иако је наплаћен.

Врховни касациони суд: Банка није дужна да корисника упозна са начином обрачуна осигурања кредита

Ако сте тужили банку, поступак ће се свести на утврђивање да ли сте потписали уговор. Ако јесте, сагласни сте са свим што у њему пише, те тужба сигурно пада. Ако сте се жалили, пада вам и жалба. Уколико се банка жалила, она ће бити усвојена. Прилично је болна чињеница да је то – стварно то. После овога, нема ниједног предмета који ће се против банке добити, а сви добијени поступци ће се обновити – да би се утврдило да ли пише у уговору да банка може да вам наплати хиљаду, две, пет, 300 хиљада динара.

Тако ће се доћи до ситуације да, ако сте поступке добили, али у уговору нешто пише, што је увек случај, сав новац који вам је исплаћен морате да вратите са каматом. Банка вам је једном узела нешто што јој не следује, то сте и доказали, повратили свој новац, али се онда појавио Врховни касациони суд да заштити јадну банку, па сте дужни да платите тај новац, али и камату за дрскост што сте свој новац вратили.

У ранијим текстовима сам то рекао – немојте заборавити, банке су ангажовале и најскупље адвокате у Србији – и њима ћете да платите парничне трошкове. Дакле, ако сте платили обраду и НКОСК 150.000 динара, добили спор, узели новац са каматом, сада ћете вратити тај исти новац (али са много већом каматом), платити све судске таксе (додатних деведесетак хиљада динара) и платити адвоката банке (додатних још стотинак хиљада). Није много – можда 400-500 хиљада динара, које сте сигурно наменили да платите банци, а због оваквих ставова нашег највишег суда. Нашег? Не бих рекао.

Фото: Спутњик/Александар Милачић

Закон о судијама је регулисао да судија Врховног касационог суда, осим поседовања правничког знања, мора да буде достојан своје функционе, што подразумева поштење, савесност, правичност, достојанственост, истрајност и узорност, а што све подразумева чување угледа судије и суда у служби и изван ње, свест о друштвеној одговорности, одржавање независности и непристрасности, поузданости и достојанства у служби.

Овако наменски и плански донети ставови не показују чак ни правничко знање, али потпуно негирају било какву заблуду о томе да је иједан судија који је учествовао у доношењу оваквог става на овај начин очувао углед суда, те да је имао и један одсто друштвене свести о било коме осим о себи, док је независност, непристрасност и поузданост јако тешко коментарисати без много тежих речи.

Сећамо се да су пре пар година те исте судије тајно прескакале ограду да би отишле са посла, а то је била ситуација где је можда било пет одсто оштећених у односу на број потенцијално оштећених данас. Очигледно је у међувремену утврђена већа цена, па су ови ставови могли да се скупље продају – што је и урађено (ово је значај цитата Биргера Ериксена са почетка текста). Потпуно је нелогично и неприхватљиво, да Врховни суд финансијски уништи пар стотина хиљада сопствених грађана и њихове породице зарад омогућавања даљег бесрамног богаћења страних банака и њихових адвоката, а да претходних неколико година потпуно уједначене праксе свих судова и десетине хиљада добијених пресуда обрише са укупно пет реченица. Неколико месеци пред свеопште изборе? Па, није то баш најпаметнија стратегија.

Фото: Бета

Значи, уколико сте било када тужили банку имате сценарио – идите одмах у ту исту банку да се покајете за тај грех; повлачите тужбе хитно; спремајте паре да им вратите са каматом и да платите и адвоката и судске таксе. Ето, то нам наш Врховни суд поручује.

Ни овај пут адвокати на ово неће пристати, те предстоји нова борба. Ово је знак да је правна сигурност у овој држави уништена, да не постоји ништа што се преко ноћи, а под утицајем и зарад инвеститора, не може променити простим ставом од пет реченица. Биће тешко, али се од борбе неће одустати. Превелика бура је подигнута, превелик број људи ће бити погођен. Адвокати сигурно неће гледати као случајни посматрачи да ова срамота заживи у правном систему Србије. Једноставно, неће проћи.

Аутор је адвокат из Новог Сада

Опрема: Стање ствари

(021.рс, 18. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

13 replies

  1. Не бих се сложио са адвокатом Драганом Петровићем. Уговор је светиња свуда у свету. Пре него што узму кредит грађани треба да прочитају уговор. Ако им уговор није јасан, што је сасвим могуће, онда треба уговор пре потписивања да однесу некоме ко уме да им протумачи нејасне одребде уговора. Ако закључе да уговор није фер треба да одустану од позајмице или кредита. Није банка крива што су грађани толико опчињени новцем да ће потписати било шта само да се домогну новца. Није банка крива за карактерне слабости српских грађана. Ја сам целе зиме куповао у супермаркету свињску плећу по цени од 370 динара за килограм. Сада у истој продавници кошта 620 динара. Наравно да ми је нова цена превисока и да нећу купити. Престаћу да једем оно што ми је прескупо. То је ствар карактера, нећу да извадим новаац и да платим нову цену. Исто тако, чак и да немам стан, нећу потписати било какав уговор за кредит. Али Срби су лакомислени и нерационални, не размишљају о последицама него само виде своју потребу, не могу да контролишу своју жељу. Па кад је већ тако, Срби морају на најтежи начин да плате своју лакомисленост. Тако је у политици, спољашњој и унутрашњој, али је тако и у економији. Најтеже последице за најлакомисленије људе. Нигде на западу нећете видети тако неодговорне људе који се тако лако залећу на задуживање као што је случај у Србији. Само оваквим бруталним кажњавањем ће Срби научити да се уздрже од задуживања код западних непријатеља. Нико их није терао да гласају за власт која је уништила домаће банкарство, тако да сад морају да се задужују код пљачкашких западних банака. Да нема бруталног финансијског кажњавања како би се Срби уопште одучили од лакомисленог задуживања?

    8
    19
  2. Врховни суд поручује да не може Србе да заштити од њихове сопствене лакомислености и глупости. Стране банке су сувише новца поделиле лакомисленим Србима да би сад српска држава могла да штити грађане. Овде претеже интерес банака. Српска држава је имала интерес да створи привид како су интеграције боље од суверенитета. То је могло да се постигне само страним позајмицама јер грађани нису могли тај новац створити у условима уништене привреде. Другим речима, Срби су се продали за стране паре. А сад кад су направили свињарију и презадужили се код странаца, Срби траже да их штити држава коју су сами поткопавали и уништавали. Срби мисле да задуживањем код страних банака може да се дође до доброг живота. То је много наивно.

    5
    17
  3. Српска сликарка Надежда Петровић је сликарство учила у Минхену, али кад је Аустрија започела царински рат против Србије она је својим српским сународницима, очигледно знајући за њихову склоност да купују страну робу, поручила да је најбољи начин да казниш те западне непријатеље да не купујеш њихову робу. Она је Србима поручила да је за Швабе новац најважнија ствар на свету и да Срби нипошто не треба да купују ништа њихово јер ће тако најбоље да казне њихово непријатељство. О томе може да се прочита у монографији коју је о Надежди написала Катарина Амброзић. Исто тако, ја поручујем наивним Србима да не треба да се задужују код западних непријатеља. Тако ћете им ускратити зараду која је за њих најважнија ствар на свету и врло ефикасно их казнити за њихово непријатељство. Али за то треба имати карактер, не сме новац да вам буде превише јак мамац. Али Срби немају карактер и зато Срби губе од много мањих народа као што су Хрвати и Шиптари. Они имају много јачи карактер од вас.

    9
    11
  4. Definicija banke: Banka je zakonom zaštićena zelenaška institicuja.Sa komentarima Ivana Lukića se ne slažem u potpunosti. Ne slažem se sa tim da ljude lakomislenost dovodi do toga da uzmu kredit, u pitanju je muka i nemaština. Ljudi uzimaju kredite jer crkavica koju zarade kod „kompanija“ koje su otvorili strani investitori ne može da dobaci do kraja meseca. Na tome možemo da zahvalimo SNS-u i njihovoj radničko-podvodačkoj politici. Niko ko potpisuje ugovor kojim stupa u kreditni odnos ne očekuje skrivene troškove i za takve iznuđivačko-prevarne radnje bi banka trebala privredno da odgovara. Međutim kao što možemo da vidimo iz brojnih slučajeva, a ne samo iz ovog konkretnog, a to je da ne postoji nezavisno sudstvo. Sudstvo kod nas služi za sprovođenje političkih, lobističkih i drugih agendi vladajućih što u velikoj meri utiče na pravnu sigurnost i stabilnost u državi. Slažem se sa tim da treba kupovati domaće (tu je bitno vaspitanje i obrazovanje) i sa tim da treba razvijati domaću privredu, ali na žalost to se kosi sa dogmom vlasto-uzurpatora jer svaki „strani investitor“ ćušne koju paricu u njihov džep.

    16
  5. Ја сам негде читао да у Србији има далеко више стамбених јединица и стамбене површине него што има породица и грађана. Дакле, велики обим нове станоградње није потребан становништву. Велики обим је потребан банкама и грађевинској оперативи јер им доноси зараду. Пошто су наши грађани лакомислени они се лако примају на рекламу да је боље код стране банке узети кредит него бити подстанар. Али уместо рационалне анализе својих потреба и могућности, грађани се залећу да узимају кредит, не питају колико то кошта. Јер, по мом скромном мишљењу, боље је бити подстанар него се заглибити у кредит код пљачкашке западне банке. Шта да ради онај ко је узео кредит а изгуби посао? Мора да напусти стан и губи све што је до тада уложио у кредит, или наставља да живи као роб банке. Овако, као подстанар ти једноставно можеш да се одселиш на друго место, у други град, у другу државу, без икаквих компликација и брига.

    Што се тиче скривених трошкова, они нису скривени ако се налазе у одредбама уговора. Ја сам једном из радозналости отишао у осигуравајуће друштво да се распитам о животном осигурању и узео образац уговора. Чим сам видео да је у уговору сијасет одредби написаних тако ситним словима да не могу да се читају без лупе, одмах сам знао да је реч о превари и нисам хтео даље ни да читам. Али Срби имају навику да потписују било шта што им неко гурне под нос…

    1
    10
  6. Срби су насели на рекламу да је неопходно бити власник некретнине. У Немачкој је само мали проценат грађана власник некретнине у којој станује, велика већина су подстанари. У Србији је преко 90% грађана власник некретнине у којој станује. То смањује мобилност у тражењу запослења, свако је везан за место становања, а будућност доноси велику неизвесност и захтева мобилност и флексибилност. Овде су сви опседнути власништвом и имовином а ретко ко има услове да стекне власништво и имовину. Овде људи имају мале могућности а велике и необуздане жеље. То су идеалне жртве за лихваре свих врста, укључујући и политичке.

    4
    9
  7. Хвала аутору за чланак.

    Иване Лукићу, не разумем зашто постоји потреба да нам објашњавате како су Срби лакомислени и халапљиви, а да у исти мах прећуткује чињеницу да овакав закон не важи на западу. И да се овако нешто не би могло спровести на западу.

    Ако презирете Србе, то је Ваша ствар и није потребно да то много китите.

  8. @Иван Лукић…Кредити се у Србији узимају пре свега због беде и немаштине али и због лакомислености и жеље да се преко леба има и погача. Али то нема никакве везе са темом овог чланка. По Закону о облигационим односима сви трошкови банке као и њена зарада морају да буду у оквиру камате која се обрачунава клијенту, И ту је са правне стране тачка. Дакле, трошкови осигурања кредита, трошкови обраде кредита и разне друге накнаде су незаконити. Уговор јесте светиња али незаконите одредбе у уговору су свуда у свету ништавне, а ако је обим таквих одредби значајан и сам уговор је у целости. Сви који су узимали у кредите су знали да им се наплаћују горе поменути трошкови све и да нису погледали уговор који су потписивали, а огромна већина није, јер је свима то усмено предочено и свима је исплаћен кредит умањен за те трошкове. Онај који је морао да узме нпр 200000 динара је могао да их узме само ако плати 4000 динара на име обраде кредита. Тако је у свим банкама а другог излаза нема и онда ко гледа на 4000 динара? Али то не мења чињеницу да је то незаконито и отимачина и такве ствари нису могуће у озбиљним и уређеним земљама.

  9. Да поновимо оно што је у тексту наведено као допуна одлуке Врховног касционог суда:

    „банка није дужна да посебно доказује структуру и висину трошкова који су обухваћени збирним износом трошкова кредита, наведеним у понуди коју је корисник кредита прихватио закључењем уговора о кредиту“

    и

    „Правно је ваљана одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да плати банци премију осигурања код НКОСК… Банка није дужна да корисника кредита упозна са структуром и начином обрачуна премије осигурања кредита.“

    Кад странка од суда тражи решење свог проблема то аутоматски значи да странка признаје надлежност и компетентност суда, и судску одлуку, ма каква она била. У супротном би странка решење свог проблема тражила на неком другом месту. Али Срби су инфантилни и хистерично каприциозни, они иду на суд, траже од суда одлуку, али кад одлука није у њихову корист они се љуте као размажена деца која само прихватају решење које је у њихову корист. То ме потсећа на једног човека који је овде у Чачку изгубио спор на суду па је онда платио штампање великог броја плаката у којима је на најгрубљи начин вређао судију, и тим плакатима облепио центар града. Срби као народ имају невероватно лош карактер. Срби само признају одлуку која је у њихову корист. Ако није у њихову корист, онда дрвље и камење на онога ко је одлуку донео.

    1
    4
  10. Naravno da ima više stambenih jedinica po glavi stanovnika, sigurno ste svesni toga koliko je ljudi napustilo državu. Novogradnje niču po gradovima jer postoji interesovanje tj. predstavlja klasičan odnos ponude i tražnje a ne zato što postoje interesi banke. Gledate to iz pogrešnog ugla. Efikasnost i praktičnost toga da ljudi žive kao podstanari je svima poznata ali svako se bolje oseća na svom (sigurnost krova nad glavom) i zato želi da reši svoje stambeno pitanje. Na taj korak se niko normalan ne odluči tek tako (lakomislenost) već uzme u obzir svoja primanja, rashode, da li ima stalan posao ali ovde to nije poenta. Ne shvatam zašto toliko grčevito branite vrhovni kasacioni sud, banke i istovremeno pljujete svoj narod. Zar i sami niste pripadnik istog tog naroda kojeg pljujete? Koje ste nacionalnosti ako nije tajna tj. kako se izjašnjavate? Zar ne shvatate da je vrhovni kasacioni sud u službi stranih banaka. Dodatna tumačenja vrhovnog kasacionog suda primenjuju sudovi niže pravne snage odnosno ta tumačenja se koriste kao smernice kada je neka norma neprecizna, nejasna ili nepotpuna. U ovom slučaju ne postoji potreba za dodatnim tumačenjem Zakona o obligacionim odnosima jer je konkretna norma (član zakona) jasno formulisana i ne ostavlja nikakve dileme, te preostaje samo njena dosledna primena od strane suda. Tumačenje je u ovom slučaju u potpunosti bespotrebno. Na kojem „drugom mestu“ po vama može oštećena stranka da traži rešenje svog problema? Kod mađioničara ili možda vračare? Stranka je koristeći pravne lekove (žalbu) „stigla“ do vrhovnog kasacionog suda koji je najviši sud u Republici Srbiji. Što se tiče domaćeg sudstva preostaje samo podnošenje žalbe ustavnom sudu koji predstavlja poseban organ i koji je već prenatrpan slučajevima.
    Pošto se toliko grčevito vezujete za tumačenje vrhovnog kasacionog suda, izvolite pročitajte odluku ustavnog suda, nadam se da će vas razuveriti.
    https://efektiva.rs/aktuelnosti-efektiva/aktuelnosti-krediti/ustavni-sud-protiv-banaka/

  11. @Иван Лукић
    Иако Вам је аргументација прилично јака, нажалост губите се у аутошовинизму и генерализацијама (,,Срби су окакви и онакви“), поједностављајући сијасет проблема и животних ситуација које су врло сложене, а који су мање више присутни где год да људи живе.

    У ситуацији где нпр. брачни пар може да бира да ли да буде подстанар или да годинама отплаћује стамбени кредите, постоји аргументација и за једно и за друго решење. Јесте да је предност подстанарства већа мобилност и мања везаност за стан (тиме и мањи ризик робовања банци, зависности од послодавца и тсл.), али с друге стране за породицу са малом децом је много прихватљивије поседовање сопственог стана из простог разлога што Вас закуподавац може избацити кад год хоће (следи логистичка операција пресељења, па ако нема ништа близу промена вртића, школе, нови комшилук и другари) што троши огромну количину енергије. Јак разлог за својину је и проста рачуница докле се стигло после нпр. 10-година (отплаћен део стан или само плаћене кирије).

    Што се тиче схватања Надежде Петровић које сте лепо пронашли о ,,куповању домаћег“, то мање-више важи и данас, али је то ствар културе и образовања, а и у томе не треба претеривати (нпр. некад је била домаћа паста за зубе Азулин коју је производила Мерима, а производњу које је Хенкел по приватизацији Мериме пребацио у Словенију, тако да мислим да сада немамо домаћу пасту за зубе). Култура и образовање о давању предности домаћој произвподњи/услугама рађају свест о томе, а то је спор процес. Но и то је јако сложена прича, која има аналогије код нпр. давање предности фирмама у домаћем власништву, што не треба да буде пресудно (некада је битније да ли се производи у Србији а не ко је власник), а некада може да буде контрапродуктивно (нпр. када је Коштуница дозволио Мишковићу да преко Маxi-ja прогута/купи Ц маркет и Пекабету, то се тада чинило као логичан потез, а супротно се показало да је Мишковић за домаћу привреду био токсичнији од многи странаца, нпр. попут Хрвата и хохштаплера Ивице Тодорића).

    Питање задуживања код ,,страних непријатеља“ има пуно димензија. На државном нивоу, мислим да смо се као држава пре пар месеци задужили код неке Рокфелерове или Ротшилдове организације за део пута који Кинези раде од Прељине до Пожеге (нисам сигуран да је баш за тај пут) и иако се од помисли на то диже коса на глави, можда је то и било нужно. Ниједна држава нема пара да сама своју инфраструктуру финансира, нека врста задуживања мора да постоји (то није само економско питање него често и политичко, а некада је и питање дисперзије ризика, што је можда један од разлога зашто Руси некада дозвољавају ,,западним партнерима“ да буде сувласници пројеката истраживања и експлоатације нафте и гаса). Тако је и на личном плану код узимања кредита, просто некад сила Бога не моли (стамбени кредит, новац потребан за лечење, итд.). Јесте, има ту пуно лакомислености али и неразумевања (то није наивност него незнање, које још више важи за просечног Американца који узима кредит обезбеђен хипотеком која се даље залаже кроз обвезнице, који ни о тржишту непокретности ни о очекивањима ни о хипотекама благе везе нема), као и коришћења ситуације од стране Запада ( што код њих кући не важи, на шта Вам је господин Симић и скренуо пажњу).

    Што се тиче последњег дела око неприхватања пораза, истина је да као народ генерално претерујемо и у победи (најјачи смо) и у поразу (ма било је намештено). Психолошки је такође разумљива љутња на одлуке које нам се не свиђају (то важи за све људе), услед чега је и она народна ,,ко губи има право да се љути“. Али у конкретном случају заузетих ставова ВКС-а, чиме је исти променио своју 3,5 годишњу праксу (мада има и старијих одлука), ако нађете три адвоката или пет правника у земљи Србији да потврде да су ,,нови ставови“ суда ВКС-а разумни, аргументовани и нису резултат спољног притиска, сложићу се са Вама да је наш српски народ (где укључујем себе, а претпостављам и Вас), у овом случају, лош губитник. Праштајте на преопширности.

  12. Сад су криви ВКС и стране банке, али никако српски бирачи. А ја мислим да су управо српски бирачи једини кривци. Српски бирачи су на изборима довели власт која је експресно брзо разорила домаће банкарство и пустила на српско банкарско тржиште стране хијене. Хијене знају да су српски корисници кредита високо ризични и оне тај ризик зарачунавају као трошкове и камату. Српски бирачи и даље гласају за власт која наставља економску и спољну политику која је тријумфовала 5. октобра. Не излазе Американци на српске парламентарне и председничке изборе, него Срби. А онда се исти ти Срби питају како то да ВКС не доноси одлуке у њихову корист. На сваким изборима убедљиво тријумфује политика 5. октобра, а то је политика сервилности према западним господарима. А свако коментарисање одлука Врховног суда по интернет форумима би се свуда у свету сматрало неукусним и неозбиљним.

    Та прича како наше банке нису имале могућност да кредитирају грађане је неозбиљна. То зна свако ко прати форум господина Небојше Катића, ако већ не зна енглески довољно добро да би читао књиге Мајкла Хадсона. Свака држава има могућност да кредитира привреду и грађане домаћим новцем. Питање је само да ли она то хоће да ради или има неки интерес да даје предност „страним инвеститорима“. Али ако су грађани гласали за власт која даје предност страним инвеститорима, онда су они одговорни кад страни инвеститори остварују доминацију на домаћем тржишту.

    1
    4
  13. Vidim da vama Ivane Lukiću smeta višestranački sistem i demokratija (kakva god ona bila). Možda bi po vama trebalo ponovo uvesti jednostranački sistem (komunistička partija) i savez komunista pa da izbora ni nema. Nema izbora pa nema ni problema. Treba ukinuti privatnu svojinu i pretvoriti je u državnu. „Državni krediti“ će tada da poteku kao reke pa kad sve propadne ne morate ni da ga vratite ili ga vratite u devalviranom novcu (deja vu). Ponovo bratstvo jedinstvo i jos jedna jugoslavija (vaša lipa) da se ujkice, janezi i ostali još malo o nas Srbe okoriste. Bogu hvala pa smo vam leđa videli 5. Oktobra. Da li ste svesni da je na prošlim izborima izlaznost bila 49% od toga je 60% glasalo za SNS (Vi verovatno za SPS). To znači da su SNS-ovci došli na vlast jer imaju podršku trećine (zaposleni u državnim preduzećima, firmama stranih izrabljivača i sirotinja za sendvič). Ljudi ne izlaze na izbore jer im se akteri političke scene gade. Takvo plastično ekonomsko tumačenje koje ovde zastupate ima mnogobrojne mane jer ne uzima u obzir veliki broj aspekata nego sve svodi na broj.

Оставите коментар