Никола Варагић: Вера за борбу

Дугин сматра да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт, могу назвати одбрамбеном модернизацијом. Али, зашто и либерализам није могао да буде варијанта одбрамбене модернизације?

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Руски цар Петар Велики није желео да Русија заостаје у научном и техничком развоју за државама западне Европе и да доживи судбину Источног римског царства и сматрао је да је православна црква (монаштво) препрека за модернизацију и одбрану (јачање војске) од освајача и са Истока и са Запада. Зато је потчинио цркву држави и прогонио монаштво.

Петар Велики је на власт дошао крајем 17. века. Русија је тада била сељачка или феудална држава, док се широм Запада оснивају универзитети, подстиче се иновативни дух и стижу блага опљачкана у колонијама. Лидери Европе постају Француска, Холандија и Енглеска. Најбрже је напредовала Енглеска. За време владавине краљице Елизабете Тјудор Енглеска је постала највећа поморска и колонијална сила, а пре доласка Петра Великог на власт, у Енглеској се догодила и Славна револуција и донесена је Повеља о правима 1689. године. Петар Велики је 1697. кренуо на пут по Европи, радио недалеко од Лондона, разговарао је са британским краљем Вилијамом III. Са тог путовања вратио се одлучан да модернизује и од Русије направи империју са јаком војском. У томе је и успео – Русија је на крају његове владавине била највећа сила у Европи, јача и од Османске империје, која је као савезнике имала Француску и Енглеску, које су се више плашиле православне, него исламске државе у Европи. Међутим, није се мењао феудални и аутократски систем у Русији.

Александар Беноа, Петар Велики промишља градњу Санкт Петербурга, 1916.

Петар Велики је био велики руски патриота, волео је свој народ и своју државу, али није био искрени хришћанин, није разумео монаштво (исихазам). Зато је био апсолутиста. А то је био и зато што није имао праву, јаку опозицију. То је одговорност и цркве, која је народ васпитавала да слуша световног владара. Народ (кметови) се није изборио за своја права и боље услове живота, а црквени и световни владари остали су конзервативни и задовољни својим повлашћеним положајем. То су користили непријатељи. Русија је остала феудална и недемократска држава, све до бољшевичке револуције. После револуције више није била феудална, али и даље није била демократска држава. Технолошку модернизација, највећу после Петра Великог, покренуо је последњи Романов и последњи руски цар Николај II. Да је остао на власти, завршио модернизацију али и покренуо демократизацију, у економском и војном смислу, боље би царска Русија парирала САД и Великој Британији, него СССР.

Русија није толико каснила у модернизацији (сви Романови, од Петра Великог, на томе су радили, и жене су биле више поштоване, жена је била и владар, као у Енглеској), колико у демократизацији друштва, у стварању друштва социјалне правде, у ограничавању моћи и овлашћења владара, у развоју приватног предузетништва и грађанског друштва, чији део би постали и сељаци, као слободни људи са свим правима као и други грађани. Енглеска је од доба Петра Великог развијала и демократију, то су били тек почеци и далеко од праве демократије, али са правима које су грађани стекли, богатством из колонија које је стизало и индустријском револуцијом која је почела у Енглеској, све под вођством протестаната који су католицима одузели права (Актом о толеранцији није гарантована толеранција за католике), али и без револуција да зауставе или успоре њен развој, Енглеска се много брже развијала од осталих. Енглези су неговали своју традицију, а део те традиције је и круна. Уместо да организују крваве револуције, након што су крваво угушени устанци католика, Енглези су развили парламентарну демократију и капитализам (либерализам). Уместо рата са Холандијом, направили су савез и постали највећа поморска сила. То није променио ни настанак САД, иако су борци за независност од енглеске круне или аристократије, били под утицајем Француске револуције, добијали помоћ од Француске, али и од Русије, јер су и Француска и Русија у настанку САД видели прилику да се ослаби Енглеска. После тога, САД купује нове државе од Француске и Шпаније, касније и од Русије, енглески језик је тесном већином постао службени језик (бирало се између немачког и енглеског), и САД је остао под контролом Енглеске, тј. Велике Британије, и као главни савезници у 20. веку у оба светска рата и Хладном рату, САД и Велика Британија постају светски лидери.

Снови Ујка Сема (Фото: Британика)

Само неколико векова пре него што је Петар Велики дошао на власт, у доба светог Александра Невског, Запад је био неразвијен, није имао шта да понуди и чиме да задиви Александра Невског и Русе из тог доба. Запад је вековима заостајао за Источним римским царством, а у доба Александра Невског настаје, на пример, српска краљевина, српска држава која је по развијености и моћи била изнад многих држава на Западу. У Европи православне државе су Источно римско царство, Србија, Бугарска и Русија, у којој се у периоду од Александра Невског до Ивана Грозног прави темељ за долазак Петра Великог и настанак империје. У истом периоду слаби моћ балканских држава, а Русија постаје моћна држава и заштитник и упориште Православља након окупације Балкана и Мале Азије од стране Османлија. Са успоном Русије, долази и успон Запада, али Запад убрзо престиже Русију. И тад први пут неко из православне државе стиче осећај инфериорности или комплекс ниже вредности у односу за Западноевропљане и потцењује своју православну веру и цркву – Православље види као препреку за модернизацију (или узрок заостајања) за Западом. То је била велика грешка, показало се то у последњих пар векова, али је то одговорност и цркве која је у том спољашњем смислу, у хоризонтали, остала у Средњем веку и још увек нема одговор како би требало да изгледа православно модерно демократско друштво. Није проблем вера или црква, Православље није препрека за развој науке, демократије, вођење одбрамбеног рата. Напротив, без Православља „настаје атомска техника, а опстаје прашумска етика“, поштује се право државе, а не право личности, а одбрамбени рат прераста у империјални. То Петар Велики није могао да научи од Запада – то је могао да научи, како је учио Жарко Видовић, из историје Источног римског царства и Православне Цркве. Али, балканске православне државе су нестале, руски владари више су бринули како да се цару даје царево, него Богу божје, а руско православно свештенство и монаштво било је далеко од Запада и неупућено у промене које су настале са изумима иноватора, развојем капитализма и демократије…

Жарко Видовић: Како да схватимо себе?

Александар Дугин сматра да се реформе Петра Великог или долазак бољшевика на власт, могу назвати одбрамбеном модернизацијом. Али, зашто и либерализам није могао да буде варијанта егзогене или одбрамбене модернизације? Да ли су комунисти погрешили што су стварали антилиберални систем? Да ли је Петар Велики погрешио у вези с Православљем, тј. исихазма и монаштва у односу на западњачку науку и метафизику? Да ли су Петар Велики и Стаљин славили Александра Невског (у сврху одбране од окупатора)? Замислите шта би се догодило, или изродило да је (ако су већ пропале балканске православне државе) у доба Петра Великог, тј. у доба после њега дошло до сусрета Православља и либерализма и да је Православље остало чисто после сусрета  – да је Православна Црква остала „окамењена“, а држава постала правна… Да ли би се поштовало право личности, уместо права државе? Да ли би било више саборности, а мање клерикализма? И да ли бисмо сад живели у друштву социјалне правде, у предузетничкој држави са развијеним приватним предузетништвом?



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , ,

6 replies

  1. Православље и демократија су два крила којим се Србство издиже изнад муља конзумеризма и псеудохедонизма. Ауторитаризам и неопротестанизам га у тај муљ вуку.

    6
    1
  2. *неопротестантизам

  3. Мисаоно и чињенично прилично збркан чланак. Осврнућу се само на један, можда кључан моменат, што ће већ саставити читав чланак.

    Наши, па и руски „православствујушти“ коментатори Петра Великог често приказују као главног кривца за позападњачавање Русије, њено удаљавање од Православља итсл., па и скоро као самог ђавола и праузрочника Октобарске револуције, саркастично стављајући надимак под којим је ушао у историју под наводнике. Варагић Петру Великом, додуше, бар нѣ пориче патриотизам, љубав према Отаџбини и народу, што јесте позитиван помак у односу на сличне му „православнике“, али му „скромно“ замѣра нѣдовољно разумѣвање монаштва, што ће рѣћи – Цркве и Православља уопште. И долази до мање-више истовѣтних закључака као и колеге му по „сматрањима“. Тако испада да је Британија постала „великом“ захваљујући развоју луткарског позоришта у виду „парламента“ и под фирмом „демократије“, а нѣ захваљујући безочној пљачки, уништавању слабијих и нѣразвијенијих народа. „Модерност“ и „напрѣдност“ се везује за Запад, „деспотизам“ за каскајуће православне владаре. Веома „православно“, нѣма шта! Да нѣје тужно, било би смѣхотресно.

    Уопште, наша склоност да ми, овакви какви смо, на такав начин попујемо о православности владара од прѣ 300 година, кад наравственост, владајући обичаји и духовност бѣху на далеко вишој разини од оне у којој смо сами одрасли, говори много више о нама, неголи о њима. Зато пар чињеница, које наши „православштујушти“ коментатори готово по правилу испуштају из вида.

    Оснивач династије Романов, прадѣда Петра Великог био је ПАТРИЈАРХ Руски Филарет – дакле МОНАХ, уједно родоначелник династије и регент првог цара исте.

    Отац Петра Великог Алексѣј запамћен је под надимком Тишајши, који сам по себѣ довољно говори о његовој побожности. Био је толико побожан и смирен да је патријарху руском Никону чак допустио да јавно узме прерогативе свѣтовне царске власти и да се именује као „Велики господин и господар“ – поред живог цара. Никон је запао у јерес ПАПОЦЕЗАРИЗМА, прихватио се дивљачког „модернизовања“ Цркве у Русији – и то по моделу Васелѣнске патријаршије, која се већ налазила под влашћу Турака и огромним утѣцајем католичких језуита. Тако у руски двор већ у његово доба улазе нѣ само изопачена православна учења, већ и културни западни утѣцаји, у виду намѣштаја, протокола, позоришта итд. – нѣ вољом побожног монарха, већ утѣцајем његовог „духовног оца“. Никон је постао толико охол, да се на крају смучио и самом побожном цару Алексѣју, који га напослѣтку свргава с патријаршијског трона. Али било је већ касно, Никон је у Цркви и народу посѣјао раздор, који до дан-данас нѣје зацѣљен. (Узгред буди речено – Никонове ИСКВАРЕНЕ црквене књиге су дошле у Србију и на Балкан послѣ српске пропасти у аустријско-турском рату и послѣ полома српског свештенства кад Петар тек почињаше заиста да влада, о чему можете подробније читати у Екмечићевом „Дугом путовању од клања до орања“ – српска историографија се иначе слабо бавила овим кључним периодом српске повѣсти). Десетогодишњи Петар, васпитаван у строго православном духу (као и потоњи руски цареви) је, послѣ очеве смрти, био свѣдок и прѣдмет сплетака посвађаног „модернистичког“ и „старообредног“ свештенства. Можемо само замишљати каквог су ти ломови трага оставили у души једног малолѣтног, у побожности васпитаваног дѣчака. Замислите дѣте које, свако на своју страну, вуку „модернистички“ и „старообредни“, тј. „традиционални“ црквени достојанственици.

    Свега овога били су врло свѣсни и Петар Велики и потоњи руски владари, о чему свѣдочи и говор Катарине Велике: „Никон је, признајем, личност која у менѣ буди одвратност – рѣћи ће она у свом говору на заједничкој сѣдници Синода РПЦ и Сената 15. септембра 1763. (наша историографија се овѣм нѣје бавила, главне изводе Катарининог говора в. овдѣ: http://sloven.org.rs/srb/?p=14474)

    Елем, Петар је само наставио оно што је врхушка руске Цркве започела – без лицемѣрја потоње. У своје дѣло уложио је више личног труда, управо МОНАШКЕ посвећености, за какву нѣје био способан ниједан монах тадашње РПЦ. У томе је имао подршку и саме Цркве. На примѣр, светитељ Митрофан Вороњешки је његове пројекте (попут стварања флоте) и финансијски подржавао црквеним прилозима, и с Петром се сукобљавао (чак и под прѣтњом сопственог погубљења), кад је овај прѣвише застрањивао по питању вѣре. Петар је то умѣо да цѣни: кад је Митрофан умръо, лично је с првим достојанственицима своје државе носио ковчег с његовим земним остацима до гроба и рѣкао да послѣ Митрофана више нѣма светих стараца на које би се и духовно могао ослонити (о томе у Житију Митрофана Вороњешког, прѣведено је прѣ пар година на српски и можете га наћи у црквеним књижарама). Митрофан је умръо 1703. – и Петар је преостале 22 године владао без праве духовне подршке. А то је и доба његових крупних неуспѣха и доба кад је као први међу руским владарима чинио покушаје у ослобађању православних на Балкану од ропства, под утѣцајем једног од првих руских грофова Саве Владиславића – Србина из КАТОЛИЧКОГ Дубровника, што наши коментатори у својим једностраним хвалоспѣвима или покудама такође олако испуштају из вида.

    Поента приче: болести државне власти нѣ почињу с болестима свѣтовних, већ с болестима духовних власти, исто као што се корѣн наших тѣлесних – налази у нашим духовним болестима. Примѣњено садашњим приликама и врѣмену: колико год ми били кивни на политичаре, њихове болести и злодѣла, које сви видимо и радо коментаришемо, – све то је ситно у поређењу с болестима и злодѣлима наших архијререја, о којима никако нѣје пожељно чак ни мислити, камоли писати и говорити. Политичари се у свом дѣловању бар нѣ позивају на Бога и Његове Заповѣсти; како-тако, макар и лажно се правдају прѣд народом који тобож заступају. Архијереји ни толико. Да се у то увѣрите, књиге већ нѣ помажу: осмислите нѣки друштвено корисни пројекат, али без потезања веза и везица, већ строго по важећим, званичним правилима, па га понудите истоврѣмено надлѣжним свѣтовним и духовним властима. У оба случаја бићете понижавани и ниподаштавани, – с тѣм што код свѣтовних власти нѣгдѣ можда и дођете до нѣког разумѣвања и подршке. Код духовних власти – никако. Провѣрено у пракси, десетак пута, Ко има живаца, нѣка покуша исто. Наши епископи су махом мали папчићи, ни налик блаженопочившем Патријарху Павлу и духовно му сродним прѣтходницима, који нас покораваху врлином и примѣром, а нѣ формалним достојанством, Влажни сан политичара је да своју „паству“ потчине себѣ као црквени великаши.

    14
  4. @Гремлин

    Нисте пажљиво читали, помињем богатства из колонија и краљицу Елизабету, сви знамо какви су гусари били Енглези. Нигде нисам написао да је њихова демократија идеална, напротив, зато сам између осталог поменуо Жарка Видовића.

    Не знам зашто се обрачунавате са другим ауторима преко мене, ако сматрам да је Петар био велики патриота. И нигде нисам написао да је прогонио цркву, напротив, славио је Невског. Али је према мом мишљењу његова религиозност више одраз патриотизма. Зато није разумео монахе. Као кад данас неки Срби кажу да су православци због српске традиције, а не зато што искрено верују у Бога. А без тога се не може разумети исихазам. Монаси су исихасти и Русија је дала Православљу велике светитеље, који су сачували изворно учење. Да није било њих, примиле би се Никонове искварене књиге. Помињем у тексту и одговорност таквих клирика, због чега се у Русији и догодила бољшевичка револуција.

    А пошто нисам адвокат ни наших епископа, са којима се обрачунавате из неког разлога преко мене, рекао бих да је ваш коментар “мисаоно и чињенично прилично збркан“.

  5. @Никола Варагић
    Сложићемо се да ништа на овом свѣту нѣ може бити идеално. Нарочито нѣ западна тобожња демократија. Ви у тексту сугеришете да су западне, „демократизоване“ земље напрѣдовале брже, док је „нѣдемократска“ Русија за њима каскала – због ауторитарности својих владара, наравно. Какав бисте Ви закључак као читалац извукли из оваквог поређења? Против сте туђих модела, а говорите о „православном модерном демократском друштву“. Нѣ налазите противрѣчност у томе? Жарка Видовића изузетно поштујем, мало је у нас тако дубоких и оригиналних мислилаца, али ни свака његова мисао нѣје Свето Писмо. На примѣр, уопште се нѣ слажем с његовом оцѣном лика и дѣла Петра Великог – скицирах и зашто.

    Нѣ видим разлоге за уврѣђеност. Ниједно име нѣсам поменуо и ни са кѣм се нѣ обрачунавам преко Вас. Спорим се с нѣким уврѣженим и шаблонизованим мишљењима. Нѣке од Ваших сличномишљеника чак сматрам пријатељима, па нас то нѣ спрѣчава да се о којечему и жучно споримо. Ако нам је заиста стало до истине, то је понѣкад и неопходно.

    Исто тако се нѣ „обрачунавам“ ни с епископима. У многима од њих видим „обличје побожности, чије силе су се одрѣкли“. Са својим понашањем поводом Јасеновца, обѣлѣжавања 800-годишњице СПЦ и дѣлѣњем ордења су за мој укус прѣкардашили. Можда Ви мислите другачије, да је зарад мира у кући боље и даље ћутати и гурати главу у пѣсак и то је Ваше право. А овдѣ нѣсам ни могао да их заобиђем као примѣр, због заокруживања главне мисли коју хтѣдох да изнесем: чини ми се да са својим сличномишљеницима мѣшате узроке и послѣдице, што никуд не води. И Достојевски је, на примѣр, почео као социјалиста, критиком „заосталог“ руског друштва, да би завршио критиком Цркве: он је први гласно проговорио о „тамном двојнику Цркве“, терапонштини, духовној опустошености духовништва као узроку будућих револуција. И нѣ будући проповѣдником, за православље је учинио више од свѣх проповѣдника свог доба.

    Најзад: добро је и потрѣбно размишљати о Дугиновој Четвртој политичкој теорији – да тако нѣ мислим, нѣ бих ни губио врѣме на читање Ваших писанија. Али нѣје тачно да се само Дугин бави размишљањем о државном уређењу на православним основама, како нѣгдѣ устврдисте. Било је у Русији послѣдњих 15-ак година нѣколико покушаја стварања таквог модела. На примѣр, „Манифест просвѣћеног конзервативизма“ Никите Михалкова, полуанонимни „Пројекат Русија“ и најконкретнији од свѣх (чини ми се и од Дугиновог) – Руска доктрина. Примѣтно је да су званичне руске власти покушавале да понѣшто од тѣх програма спроведу у живот. Руску доктрину заинтересовани могу читати овдѣ (на жалост, само на руском): http://www.rusdoctrina.ru/page95507.html Михалковљев „Манифест“ је најсажетији и прѣведен је на српски, имате га на „скрибд-у“ и скраћено у „Печату“. Сажетак „Пројекта Русија“ на српском је објављен овдѣ у три чланка: http://sloven.org.rs/srb/?s=пројекат+русија+шалиганов , прва књига Пројекта се налази овдѣ https://facebookreporter.files.wordpress.com/2016/02/projekat-rusija-1.pdf

    Разматрање и укрштање идеја изнѣтих у овѣм радовима с Дугиновом „4ПТ“ можда би било од користи и нама Србима. Посебно „Руске доктрине“, која ми се, понављам, чини најтемељније осмишљеном.

  6. ПРАВОСАВЉЕ подразумева, саобразује САМОДРЖАВЉУ. Демократија растемељује ПРАВОСЛАВЉЕ, не приличи му. САМОДРЖАВЉЕ постаје и опстаје само у духовној раскоши, у плодовима Цркве. Оплемењено Благодаћу Духа Светог. Поштованоме @Гремлин захвалност на коментарима…

    5
    1

Оставите коментар