Александар Сарачевић: Екуменизам као извор наших недаћа

Треба да раскинемо везе са екуменским покретом оваквим какав јесте јер је он, по речима светог Јустина Поповића – свејерес, односно скуп свих постојећих јереси

Папа Франциско и патријарх Вартоломеј (Фото: Ројтерс)

У седамнаестој глави Јеванђеља које је написао, свети апостол и јеванђелист Јован Богослов наводи Христову Првосвештеничку молитву. Она обухвата целу ову главу. У претходним  главама – четрнаестој, петнаестој и шеснаестој наведено је Христово обраћање својим ученицима Опроштајном беседом пред одлазак на страдање и смрт на крсту. За разлику од те беседе која је упућена ученицима- дакле људима, у Првосвештеничкој молитви Христос се обраћа Богу Оцу и, између осталог, говори: „Не молим пак само за њих…”, мислећи на своје ученике, „…него и за оне који због речи њихове поверују у мене: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао” (Јован 17, 20- 21).

Ове речи, да сви једно буду, постале су мото екуменског покрета, као да је то циљ који је Бог поставио пред људе, и велики део православне јерархије се труди да узме што већег учешћа у његовом остварењу не марећи за раздоре који се по том питању стварају унутар саме Православне Цркве и, чак, претећи прогонима и прогонећи оне који не мисле на екуменистички начин. На последњем до сада одржаном Свеправославном сабору на острву Крит, 2016. године, Светски савет цркава је озваничен као легитимна институција у оквиру које би требало да се одвијају активности на остварењу овог циља.

Критски сабор

Наведене Христове речи су, међутим, упућене Богу Оцу а не људима и не треба их схватати и тумачити као нешто што је нама задато, односно, јединство свих није на нама него на Богу Оцу (који делује у заједници са Сином и Светим Духом), а путеви Господњи нама су непознати. Нама су дати други задаци као, на пример: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески” (Мат. 5, 48), или заповести о љубави: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим…” и „Љуби ближњега свога као самога себе” (Мат. 22, 37; 39). Ако бисмо се држали задатака који су нама постављени и испуњавали их, ми бисмо се онда јавили оруђем помоћу којег Бог остварује очекивано јединство. Али радећи на јединству са другима а не радећи на себи, ми промашујемо и један и други циљ. Јер да бисмо могли научити друге (,,Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“, (Мат. 28, 19-20)) ми најпре морамо бити добро утврђени у вери и науци православној. Јединство о коме говоримо може се постићи само у Православној Цркви са свима онима који у њу уђу јер православни верници могу бити у духовном јединству само са православнима.

Међутим, уместо да покажемо Православну Цркву као заједницу у којој би свако волео да буде, ми се, што се тиче пројаве заједништва, спуштамо чак и испод нивоа других верских заједница занемарујући слогу, једномислије, истину вере, морал и аскезу. Наше духовне вође у први план истичу Свето Причешће као врхунац и испуњење хришћанског живота али, врло често, ван контекста са претходно наведеним елементима, као и беспоговорну покорност црквеним властима, односно епископима. Тако се често постиже супротан ефекат – причешћивање на суд и осуду и скретање са православног пута, јер причешће није само себи циљ већ нам оно омогућава да будемо у заједници са Богом ако то желимо и својим животом потврђујемо (не заборавимо да се и Јуда причестио на Тајној вечери и одмах затим издао Христа, да су се Арије и Несторије причешћивали па отпали од Цркве…) а беспоговорна послушност онима који нас евентуално не воде Христовим путем неће нас ослободити од одговорности за грех ако смо га били свесни и пристали смо на њега или једноставно нисмо марили.

Извор: Политикон

Свето причешће би, дакле, морало да буде спојено са моралним животом, покајањем и жељом да се живи по заповестима Божјим, односно, са љубављу према Богу кроз коју се стиче и љубав према ближњем, а све то подразумева и истиниту веру. Екуменизмом се, пак, чак и Богом откривена истина, односно вера Цркве, доводи у питање и преиспитује да би се постигла некаква сагласност између заједница које различито исповедају веру. Подстиче се духовна разноврсност на рачун једномислија, уводи догматски минимализам и тако ствара подлога за уједињење на бази једног услова- вере у једног бога и- са тим повезано, поклоњења једном човеку као његовом намеснику на земљи.

Доста је показатеља да се ствари крећу баш у овом правцу да сви једно буду не у Телу Христовом, које је Православна Црква, него у једном удружењу религијских заједница које све, наводно, верују у истог бога, а којим би руководио један човек, поистовећен од многих (православних, али не само њих) са оним који се назива: ,,човек безакоња, син погибли” (2. Сол. 2, 4-5), или гнусоба опустошења о којој говори пророк Данило (Мат. 24, 15). Код нас се, након уласка у Светски савет цркава шездесетих година двадесетог века, овим путем кренуло избацивањем дела светог оца Јустина (православног традиционалисте утемељеног на светим оцима Цркве) са Православног Богословског факултета и инсталирањем митрополита Зизјуласа (екуменисте), а наставило се са укидањем предмета- Апологетика (који се негативно односио према јеретичким учењима) и увођења Упоредног богословља (које се неутрално односи према истим), затим са форсирањем екуменских научних и других скупова, титулисањем неправославних верских заједница као цркава и њиховог свештенства као валидног, тихим учествовањем на службама једни- других и зближавањем на разне начине, а све то су пратиле разне неправославне одлуке доношене на међуверским скуповима и православним саборима попут оног на Криту.

Свети ава Јустин Поповић

Православни хришћани су наследници апостола преко којих би Бог требало да спасава све остале људе који би приступили њиховој заједници – Цркви, али се данас многи православни јерарси, ако не декларативно, а оно делима, саглашавају са протестантском Теоријом грана по којој је Једна, света, саборна и апостолска Црква невидљиво стабло а све хришћанске деноминације су гране тог стабла, па се тако сви заједно спасавају, без обзира на то што се не причешћују заједно и немају исту веру, односно нису део истог Тела Христовог. Неки, чак, повлађују папистима прихватајући њихову теорију концентричних кругова по којој су у центру паписти на челу са папом, као пуна црква, а около су у концентричним круговима остали, од православних, преко монофизита, протестаната, јевреја и исламиста, других религија, пагана, све до атеиста (оних који нису богоборци). По тој теорији сви изузев паписта имају мањи или већи недостатак пуноће цркве али би требало да их спасе прихватање римског папе као свог верског вође.

Тако смо у нашем излагању дошли и до времена садашњег када нас притискају разне невоље, а ми се окрећемо лево и десно тражећи кривце за то и углавном их налазимо међу непријатељским народима и религијама, дубоким државама, великим корпорацијама и тајним сатанистичким друштвима. Ако се неко од православних љути на Сатану и његове слуге због тога што раде оно што раде и своју љутњу завршава на томе, он промашује суштину ствари. Они су то радили од стварања света и преваре над нашим прародитељима Адамом и Евом, па надаље све до сада. Суштинско питање је зашто Бог допушта да нам се те недаће дешавају, а ми сугеришемо одговор да је то управо због нашег неверовања односно кривоверја и окретања леђа самоме Богу (у чему водећу улогу има православна јерархија) што се пројављује и кроз наша лоша дела, између осталог и она која смо напред поменули.

Неки православни јерарси као да би хтели да се допадну световним властима, европској заједници, Уједињеним нацијама, да не буду посматрани као заостали екстремисти и фундаменталисти, да кроз широка врата уђу у Царство небеско, али оно што свет љуби Богу је мрско. У Царство небеско се улази уским путем и кроз тесна врата. Претпостављамо да је због тога Бог пустио на њих духа страшљивости, па се маскирају и скривају лица од Бога и дистанцирају се од својих ближњих заборављајући Христове речи: ,,Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати.“ (Мк. 8, 35) Понашање неких од њих у овом новом, савременом прогону подсећа на отпадање хришћана од Цркве у првим вековима приношењем жртава идолима, јер позивајући верне да не иду на Литургију већ да прате некакво неканонско служење само са служитељима и појцима које преноси телевизија (јер канонско је оно на коме су сви окупљени, свештенство и сав верни народ), затим обезличавајући вернике терајући их да носе маске на службама и удаљавајући једне од других кроз некакво социјално дистанцирање, или позивајући их да се обавезно вакцинишу, они су више вере положили у мере које им прописују световне незнабожачке власти него у љубав и благодат Христа Бога нашега. То је равно поклоњењу идолима (здравља мимо Бога, наводне бриге за ближњег мимо Бога, а у ствари профаног страха, егоизма и себичности) и окретању леђа Христу, поготово на Његов и наш најважнији празник – Васкрс. То је равно приношењу жртве (верног народа) на олтар незнабожачких власти од стране епископа и свештеника. Сетимо се само, као делимичне илустрације напред реченог, сахране епископа ваљевског Милутина на коју су се његова браћа у Христу плашила да дођу (гле како га љубљаху).

Служба Агнецу и Христос причешћује Апостоле, Манастир Манасија (Фото: Манасија)

Права вера је повезана са правим делима, зато, ако ми који се сматрамо православнима осећамо потребу да суштински променимо на боље духовну и материјалну средину у којима живимо и које би требало да оставимо будућим генерацијама у наслеђе, наш протестни (или подстицајни) скуп (сабор) требало би да буде не испред Скупштине Србије или по трговима градским него испред зграде Патријаршије, да захтевамо иступање СПЦ из Светског савета цркава и недвосмислено декларисање да је Православна Црква Једна, света, саборна и апостолска и да друге цркве осим ње не постоје, већ да су то само верске заједнице. Црква, дакле, није назив за некакву форму која се само назива хришћанском, него назив заједнице Тела Христовог. Треба да раскинемо везе са екуменским покретом оваквим какав јесте јер је он, по речима светог Јустина Поповића – свејерес, односно скуп свих постојећих јереси, а наша Црква у њему учествује. Окренимо се борби за чистоту вере, за Царство небеско а не земаљско, а остало ће нам Бог већ додати. Уз ово, наравно, свако треба да ради на чистоти и изграђивању свога личног храма душе и тела. Почнимо да сређујемо наше духовно стање па ће се и стање у нашој земљи као и у целом свету променити на боље.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Кончина

    Нема уздања у Бога
    Чанта се празнословије
    Славимо Ниђе Никога
    Док капљу сузе Божије

    Кончина сада је дошла
    Вријеме смрти нам иде
    А свјетина нигдје пошла
    Слијепци мисле да виде

    Пошли смо гдје се не иде
    Лука нам биће хридине
    Тек кад нам очи провиде
    Знаћемо наше згубије

    Момчило

    24
    2
  2. Екуменизмот е се-ерес, Најстрашна од сите ереси. Надвор секоја Православна Црква од светскиот совет на црквите. Нам тоа не ни е потребно. Да извојуваме победа. Напред!

    23
    1
  3. Задовољство је прочитати овакав текст у времену информатичке револуције када је обичан човјек затрпан информацијама које га заводе на погрешне путеве. Ми православни Срби свједочимо Христову истину и знамо одакле то долази. Заиста постоји брига, обична људска, за стање у којем се нашао српски народ али нажалост и наша распета Света Црква Божија. Свејерес екуменизма продрла је дубоко у биће наше Свете Цркве, многи црквени великодостојници се налазе у прелесту а да тога нису свјесни. Кости Јасеновачких мученика и српских мученика на другим, бројним стратиштима, још се нису ни охладиле а ови који су за то одговорни, који свијету нуде криво лице Христа, позивају нас на некакво јединство. Ми знамо гдје води тај пут без повратка и хвала им на понуди. Не бринем ја превише, мартиријска жртва српског народа је доказ да нас Бог није заборавио и биће по његовој вољи. Свој браћи и сестрама у вјери препоручујем да прочитају књигу Светог Аве Јустина Ћелијског – Православна црква и екуменизам. Завршићу једним малим цитатом из ове књиге који довољно говори: “ Јединство вере значи да сви имамо једну веру, не разликујући се по догматима, нити имајући међусобне раздоре у животу. Истинито је јединство вере и познања Сина Божијег: када православствујемо у догматима и живимо у љубави. Јер Христос је љубав“.

    Слава Господу за све!

    26

Оставите коментар