Свети Сава и Римско право

Свети Сава се определио за Православну Цркву и православну веру, и прихвата Римско право као основу поретка у држави:

Свети Сава, манастир Милешева

Свети Сава, манастир Милешева

„Држава није заједница, него правна установа (институција)… По Римском праву власт припада – не људима, него – само закону!

…Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном… закон не тражи ништа немогуће… него само поступке уважавања права других и својих.

…Зато правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског (трансцеденције), што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници.

…Зато нема правне свести без свести о човеку као личности.

Уживати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека исто је што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница… Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести.

Јер, само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест.

…Правна свест сматра суштином човека оно што је у њему најбоље, а не оно што је у њему зло и најгоре.

…Нема права ни заштите човека ако право није схваћено као право личности. Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право… Христовим Васкрсењем је оповргнута вера законска, а доказана вера пророчка. 

…Хришћанство је свест да је личност незаобилазна реалност свих збивања у свету и у надсветовности… Кад се, у доба латинског царства у ‘Византији’, појавила могућност да Српска Православна Црква буде схваћена као организација моћи (тј. као световна организација земаљског царства), Свети Сава се одриче чак и архиепископског престола, одлази у монахе и у Свету Земљу. То је зачетак Косовског Завета.

Завет се утврђује монаштвом. Он је монашки, а не ратнички.

…Беседу о надсвесној удаљености заједнице Небеског Царства од сваке установе, па и државе, изрекао је Свети Сава на Жичком сабору 1221. године… Из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести)могу бити остварени само са правном државом.“

Косовски Завет је монашки, а не ратнички, и он може бити остварен само са правном државом.

„Правну природу државе има да брани сама СПЦ, уколико је верна свом, светосавском предању… Зато суштину Римског права – и саме српске римско-правне традиције – не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала, из ‘Византије’.

…‘Жички сабор’ – кад је и Србија, ауторитетом Светога Саве, усвојила Римско право као основу поретка – отворен је 1221. слављењем св. Равноапостолног цара Константина… То је, у време Латинског царства, била и истовремено демонстрација против ‘латинске јереси’, дуалистичке вере крсташких легија које су у ‘Византији’ газиле правни поредак и успомену равноапостолних царева Константина и Јустинијана, православних кодификатора Римског права.[1]

То су биле основе средњевековне Србије и светосавља (и византизма) – Хришћанство (свест о грехопаду и спасењу) и Римско право (правна свест).

„Наша мисао о васпитању, о образовању људи мора произилазити из наше мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету. ‘Како’ образовати, увек зависи и од ‘шта’ образовати. Јер, образовати – то значи давати образ, облик, лик човечји; и увек је ту питање: ‘а по ком подобију?’

…Таква светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене ‘народне културе’. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије.[2]

Приредио: Никола Варагић

(Блог Николе Варагића)

_____________________

[1] Жарко Видовић: “Свети Сава и Римско право“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.

[2] Владимир Вујић: “Педагогија Светог Саве“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6IU



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s