Ђакон Ненад Илић: Испит саборности

Заглављени у безнађу и малодушности одустајемо од покушаја да било шта поправимо у свом ширем окружењу. А од некуд морамо почети. Верујући људи могу дати инспиративан пример и доказати могућност промене на боље.
Једна од последица расправе о обнови саборности у нашој цркви – од пријатеља који се бавио црквеним уставом у „инбокс“ сам добио предлог писма које би људи могли да преузму, у мери којој желе, са исправкама, скраћивањима, са додацима или без. И да га затим или кад се постигне заједнички договор или просто кад сами мисле да је време пошаљу на адресу свог епископа, патријарха или Синода.

03-NENAD-ILIC-2908-2014-21

Ђакон Ненад Илић

А све пријатеље молим да у оквиру јавне расправе на ФБ и шире на интернету поделе предлог писма на што више адреса. Без обзира на финалне резултате акције, масовност и конструктивни коментари доказали би да нам је саборност Цркве заиста од врхунске важности. Не морамо да подвлачимо колико би за српску цркву и за српски народ значило ако се у акцији неопходног обнављања црквене саборности успе било у којој мери. А ради се можда о најлакше изводивој потребној промени у којој заиста можемо да учествујемо.

Једноставно је. Ако желите добро својој цркви предлажем да делите ово добронамерно писмо. Ако желите да га подупрете, ако се са нечим не слажете или мислите да су нужне допуне – коментаришите!

Радни текст писма:

Његовом Пресвештенству Епископу…
Ваше Преосвештенство,
или
Његовој Светости Патријарху Српском Г. Иринеју…
Ваша Светости,
или
Светом архијерејском Синоду СПЦ
Ваша Светости, ваша Преосвештенства,

Као верно чедо наше светосавске цркве, желео/ла бих да Вам пренесем своју забринутост због стања у нашој помесној цркви. Јаз између свештенства и мирјана уместо да се после пада комунизма смањује, поново је почео да расте. Непријатни догађаји у вези са Црквом, њихов третман у медијима, сумње и повлачење са прага Цркве многих верујућих које познајем, уверили су ме у потребу да је од суштинске важности да наша помесна црква због јачања своје мисије учини следеће:

1. Да се поново почне са применом свих одредби важећег Устава Српске православне цркве које се односе на рад мирјана у њој, нарочито на то да се чланови црквеноопштинских савета бирају на изборима на којима би имали право да гласају сви честити чланови црквене општине старији од 21 године. Ова тела би имала обавезу да установе на нивоу сваке црквене општине добротворне и духовно-корисне организације, као и да помажу свештенству у располагању финансијама у складу са Јеванђељем. Многа питања која данас изазивају незадовољство међу многим верницима била би решена поновним успостављањем црквеноопштинских одбора. А то није ништа друго, него позив да се поштују слово и дух важећег Устава СПЦ, чије суспензија више нема смисла, сада када више не живимо у према Цркви непријатељској држави.

2. Да се као највише тело наше помесне цркве поново установи Црквено-народни сабор, на коме би половина чланова били из редова мирјана и на коме би се разматрала питања избора нових владика, извештаји о раду епархија и планиране најважније активности наше светосавске цркве. У овом сабору би могло и требало да узме већу улогу и ниже свештенство као и представници монаштва, и мушког и женског. Овај сабор би имао да се састаје на сваке три или четири године и у његовом раду би могли осим свештенства да учествују само они мирјани који нису чланови политичких партија, јер је страначкој политици место на демократским изборима, а не у саборносном одлучивању наше Свете Цркве. На овај начин би се осим најнижег нивоа литургијске заједнице, глас верног народа чуо и тамо где често настају најтежи проблеми. То би био начин да се унесу нове идеје, енергија и саборни дух као и да се спречи да се множе слабости и скандали у животу наше помесне цркве.

Више него икада у њеној новијој историји, Српска православна црква има мирјане који осим народског осећаја за добро и лоше познају многе дубине православног богословља. Више него икада у њеној новијој историји имамо мирјане који својим способностима, образовањем и искуством могу да помогну у њеном раду. Када говоримо о мирјанима, данас имамо ситуацију каква се пре три деценије могла само пожелети. Но, истовремено, били смо сведоци стварима које у то доба нисмо могли ни да замислимо, а које нису узроковали мирјани, него чак и неки од највиших представника српске Војске Христове.

Обнављање саборности знатно би допринело и аутентичном активирању нижег свештенства које се сад налази у ситуацији истовремене изложености јавности, а без довољних овлашћења и под механизмима црквене власти који су потпуно скривени од јавности. У томе се неки од њих не сналазе већ почињу да функционишу више као пословни људи него као Слуге Божије.

У нади да ћете узети у разматрање овај мој предлог који делим са многим верујућим Српкињама и Србима,

Ваше у Христу чедо,

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6IR



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

20 replies

  1. У стилу „Беле лађе“: полако с ту демократију!
    Шала је можда и неумесна, али нисам могао да одолим.
    Не оспоравајући добре стране предложеног, не би ваљало да се заборави и да се отвара широк простор за разноразна убацивања и подметачине од стране непријатеља Цркве.
    Ипак, верујем да ће Глава Цркве Њу водити где треба.
    А наше је свакако да радимо на себи и помажемо и другима у оквиру својих могућности, уз молитву од срца.
    (Немам фејсбук страницу, па се надам да је довољно да се овде одазовем позиву за коментарисање)

    Свиђа ми се

  2. Да, у праву сте да треба бити опрезан. У оквиру расправе на ФБ о саборности у једном од текстова који претходен овоме написао сам нешто што могу и да поновим:
    Проблему саборности треба прићи опрезно, пазећи да саборност не помешамо са демократијом, упрошћено – гласањем у коме је сваки човек = један глас. Саборност је заснована на органској повезаности заједнице. Црква је натприродно-природни организам и у њој сваки део има своју посебну улогу, задатке и одговорност.

    Улога одлучивања о најважнијим питањима у Цркви припада епископима, али уколико они нису органски повезани са остатком Цркве њихово деловање може бити неодговарајуће.
    Ако желимо да обновимо саборност није довољно, ако је уопште конструктивно само критиковати рад епископа. Тиме се саборност не постиже. Можда се само уводи притисак јавности на носиоце црквене власти који не мора увек бити црквено мотивисан а ни плодотворан…
    Ако се епископи нађу у извесној ситуацији изолованости, било наметнуте било добровољно изабране неопходно је ту изолацију прекинути.
    Најједноставнији пут за прекидање изолације је интензивирање комуникације верујућих са својим епископом, и отварање неких активности тренутно затворених за остатак Цркве.

    Свиђа ми се

  3. @Ђакон Ненад Илић

    Питање је како то покренути. То могу само одређени појединци, који би на себе преузели тај посао.
    Ако међу клирицима нема критичне масе (у овом тренутку), верујем да ви нисте усамљени и изузетак унутар СПЦ, и зато сви ви (ђакони, свештеници… и ако се нађе неко међу епископима) треба да се добро повежете међусобно, а онда да око себе окупљате “мирјане који осим народског осећаја за добро и лоше познају многе дубине православног богословља“, “који својим способностима, образовањем и искуством могу да помогну у њеном раду“, а које СПЦ има више “него икада у њеној новијој историји“. Међутим, мирјанима је потребан некакав ослонац у СПЦ. Важно је да то не изазове нове расколе, да остане “званична“ СПЦ, од које би се издвојило ово крило које помињемо, а са којим, као ни са “званичном“ СПЦ, и даље рашко-призренска епархија у егзилу не би била у саборности (дакле, да не добијемо три цркве).

    Свиђа ми се

  4. Ђаконе, Ненаде Илићу, прво треба остати у литургијској саборности са својим
    прецима, да бисмо били у истој тој, литургијској саборности са својим потомцима.
    Ако смо одступили од те – ЛИТУРГИЈСКЕ САБОРНОСТИ ПОТОМАКА И ПРЕДАКА, онда је прича о некаквој црквено-институционалној саборности
    промашена тема!
    Измена литургијског поретка, на силу, од стране групе епископа – ЕКУМЕНИСТА
    ствара отпор код народа, и разбија ту толико потрбну саборност и слогу у овим
    критичним тренуцима историје народа и држав Србије.
    Свако ко не служи Свету Литургију на начин како су чинили наши Свети Оци –
    ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ОТЦ ЈУСТИН, ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ, АРХИМАНДРИТ ТАДЕЈ
    ИГУМАН САВА РУКУМИЈСКИ, АРХИМАНДРИТ САВА СТУДЕНИЧКИ, ЕПИСКОП ДАНИЛО БУДИМСКИ…
    Епископи умишљају да су АЛФА и ОМЕГА, и себи свашта дозвољавају.
    Као што ПАПА умишља да је непогршив, без обзира на то шта и како ради
    Римокатоличка црква, тако и неки епископи СПЦ-е умишљају да је једном добијена “БЛАГОДАТ“ на њиховом хиротонисању неотуђива, па ма шта они радили, макар улазили и у “ДИЛ“ СА ВАТИКАНОМ!
    Сликом и речју:

    Зар Ви, стварно, Ненаде Илићу, мислите да са оваквим адра..вцима можете
    спровести ову идеју коју предлажете???
    Ако остајете при тој идеји, онда би само требало променити АДРЕСАТА, па
    уместо на МЕСНОГ ЕПИСКОПА, СВА ПИСМА СЛАТИ НА РУКЕ “СВЕТОМ
    ОЦУ ПАПИ“, у ВАТИКАН!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  5. Поштовани,
    искрено захваљујем што сте се потрудили не само да прочитате мој коментар већ и да одговорите.
    Мало сам боље погледао Вашу фејсбук страницу (могу да погледам са службене ФБ странице) па ћу можда чешће да се јављам са коментарима, бар овде. Наравно, то не значи да остајем само на коментарима.
    Срдачно,

    Свиђа ми се

  6. Нисам обновио страницу и нисам видео друге коментаре.Мој коментар је упућен ђакону Ненаду Илићу.

    Свиђа ми се

  7. Судећи по дислајковима које је г. Славнић добио за указивање на чињеницу опште издаје првославља од стране свештених лица, закључујем да СС читају и екуменци који су по правилу мање лењи и ни мало малодушни за разлику од нас, православних?!

    Свиђа ми се

  8. Добро Драгане и Мирославе – а шта ви предлажете? Како проблем да се реши. По могућству без раскола. Слаби смо довољно и без раскола.

    Свиђа ми се

  9. Веома поштовани ђаконе Ненаде Илићу,
    Сведоци смо свеколике издаје међ’ Србима, која досеже митске размере!
    Свако је са свакиме у расколу.
    Издаје се отаџбина, породица, брачни друг, православље, пријатељи, деца, здрав разум…
    Зар није лицемерје тражити онда да се клонимо раскола!
    Па, он је већ ту: пуцамо по свим шавовима, а као, стало нам је до тога: „Шт ће свет касти“?
    Ја сам, за разлику од Вас, лаик у питањима црквеним.
    Зато немам сувисли предлог, сем можда „да будемо трпељиви и окренемо им и други образ“!
    И чекамо да Он дође и разреши све расколе уместо нас!?
    С поштовањем!

    Свиђа ми се

  10. Ево пар предлога:

    „Не судите да вам се не суди“ – каже Господ (Матеј 7,1)

    “Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега“ – каже Господ (Лука 6;42)

    “Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном… закон не тражи ништа немогуће… него само поступке уважавања права других и својих…Зато правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског, што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници…Зато нема правне свести без свести о човеку као личности. Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести. Јер, само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест…Правна свест сматра суштином човека оно што је у њему најбоље, а не оно што је у њему зло и најгоре…Нема права ни заштите човека ако право није схваћено као право личности.“
    (Жарко Видовић: “Свети Сава и Римско право“)

    Свиђа ми се

  11. Ненад Илић је позитивна особа. Једина је је грешка ако мисли да на овом сајту може да има добродошлицу.

    Свиђа ми се

  12. О, ево нама и Римског, спин доктора екумене!?
    Чиме ли проби санкције?
    Великом и дубоком мишљу сигурно не!
    Чиме онда, г. Лазићу?

    Свиђа ми се

  13. Ђакон Ненад Илић:

    „Проблему саборности треба прићи опрезно, пазећи да саборност не помешамо са демократијом, упрошћено – гласањем у коме је сваки човек = један глас. Саборност је заснована на органској повезаности заједнице. Црква је натприродно-природни организам и у њој сваки део има своју посебну улогу, задатке и одговорност“
    Како се гласа на Архијерејским саборима?
    “Гласањем у коме је сваки човек = један глас“!
    Дакле, демократски – на природан начин!

    На такав начин треба и омогућити свим осталим члановима Цркве – лаицима, мирјанима… да се изјасне по питању прихватања или неприхватања новота-
    рења у служењеу Свете Литургије!
    Такође, то треба омогућити и епископима и осталим клирицима који су “за“ или
    “против“ на силу наметања новотарија од мање групе епископа и свештеника,
    који имају своје разлоге за такво определење.
    Када се сви изјасне, на миран начин, онда нека свако врши свештене обреде
    на свој начин!
    А време ће показати ко је на правој, Божијој страни, а ко је погрешио!
    Погледајте /на видео прилозима/ колико је свештеника било да се
    поклони папи. Зар мислите да су баш сви они то учинили добровољно?
    Не, они су били егзистецијално условљени од свог епископа, дакле – У Ц Е –
    Њ Е Н И!
    Да ли Ви, поштовани Ђаконе Илићу, под тим подразумевате ову Вашу дефи-
    ницију – “Црква је натприродно-природни организам и у њој сваки део има своју посебну улогу, задатке и одговорност“

    Шта је у поступку ове групе људи, одевених у свештенике, “ПРИРОДНО“, а шта
    “НАДПРИРОДНО“?
    Какви су их то “ЗАДАЦИ“ определили да се поклоне папи и каква је то њихова
    “ОДГОВОРНОСТ“ ако их је у свештено-служитеље увео ,ХИРОТОНИСАО ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП, по источном обреду, а не римски папа?
    Дакле, СВЕНАРОДНИ СВЕТИ САБОР, на којем ће се сваки члан Цркве изјаснити жели ли то или не.
    Ако ни то не иде, онда више не ићи у храмове где се служи та ТУРБО-ФОЛК
    “СВЕТА ЛИТУРГИЈА“!
    У те храмове не ићи и ништа у њима не куповати, нити давати било какве
    прилоге, а одлазити у храмове где је задржан стари поредак служења, а таквих
    храмова и слуижитеља ће увек бити, до свршетка века!
    Патријарх Павле је говорио, на Светим Литиргијама, док је служио свакодевно
    у згради Патријаршије:
    “Када вам ваши непријатељи буду онемогућили да се молите у храмовима,
    молите се у својим домовима!“
    Иначе, Ви сте добродошли на овај сајт, и нико Вам, никада неће рећи да нисте
    добрдошли!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  14. На овом сајту су сви добронамерни добродошли. Тако и ђакон Ненад Илић

    Свиђа ми се

  15. Pravoslavni svestenici se poklonili rimskom papi ?
    Umesto da ga u svojim propovedima proklinju i pozivaju pastvu u sveti rat protiv jeretika, oni u Rim. Veliki greh. Pravo u pakao !

    A vi koji ste ih slikali i denuncirali, vi u raj ! Pravoslavni !

    Свиђа ми се

  16. Драгане, опрости, мало коме морам овако да кажем: много си бре човече досадан и напоран. И то намерно. И нећу даље одговарати а ти ме брате виртуелно или некако друго разапињи колико ти је воља. Не видим смисао потхрањивања ове болесне параноичне приче. Ја сам, брате, већи националиста од тебе а да сам екумениста – јесам. Цео свет да буде православан! Збогом остајте.

    Свиђа ми се

  17. Ненад Илић said:
    Хвала, брате, Ненаде Илићу, на упућеним ми комплиментима!
    Био би лишен ове ситуације да ми делиш комплименте, из твог
    екуменистичког вокабулара, да си се одмах легитимисао ко си и за шта си.
    Нека она народна пресуди: “НЕ ПАД СНЕГ ДА ПОКРИЈЕ БРЕГ, ВЕЋ ДА СВАКА ЗВЕРКА ПОКАЖЕ ТРАГ!“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  18. Прво молим све да поштују чињеницу да је ђакон Ненад Илић један од ретких аутора који учествују у дискусији.

    Друго позивам све коментаторе да обрате пажњу на тон и опхођење – ако ни због чега другог да нам се не радују душмани (како они у Риму тако и они ван њега).

    у нади да смо се разумели,
    Александар Лазић

    ПС. Мислим да је пригодно да на овом месту поставим ПРАВИ мотивационо-православни постер који је урадила група младих људи окупљена на Фејсбук групи СИСТЕМ ВРЕДНОСТИ, а управо су на постеру речи ђакона Ненада Илића:

    Свиђа ми се

  19. Хвала Александре, а Драгане и остали – опростите због мало оштријег наступа. Ваљда сам се мало уморио од бесконачних дискусија у којима свако тера своју причу без обзира на тему. Предлажем да и овде и где год се поведе дискусија, напрегнемо све своје снаге и покушамо да будемо конструктивни. Ако неко у старту одбија саборност, не знам зашто учествује у расправи о обнови саборности. Мене то уопште не би интересовало. И друго – зашто више понављање онога што смо сви видели безброј пута, на то сам највише и реаговао. Стварно ми је досадило. Треба да покажемо креативност у мирењу а не да се истичемо у копању ровова. Свима који нису читали препоручујем за инспирацију, размишљање и изазов за креативни превод на наше услове – обраћање патријарха Кирила руској Думи крајем прошле или почетком ове године. Они се труде са измире, а ми се трудимо да се посвађамо. Докле бтре, браћо. И како говорити о хришћанству ако нико у том говору не препознаје љубав. не мора она да буде сентиментална, може ту бити и озбиљности па и опорости – али љубав се препознаје као љубав а гордо издвајање као гордо издвајање. Ма колико изгледало побожно.

    Свиђа ми се

  20. Да честитамо НАШЕМ ђакону насловну страну, па макар била и она латиничног Времена… Док не стигне цео текст ево „уломка“

    Za novo „Vreme“ govori đakon Nenad Ilić:

    POSTALI SMO GROZNI LICEMERI

    „Postali smo grozni, strahoviti licemeri, a mi u Crkvi možda nekad i prednjačimo u tome. Pričamo jedno, radimo drugo. Zato je popularnost patrijarha Pavla bila ogromna – on je propovedao i živeo jevanđeljsku skromnost, živeći ono što je pripovedao. Postali smo licemerni jer nam je tako lakše. A licemerje dolazi upravo iz logike da ništa ne možemo da promenimo, iz logike koja kaže – što bih se ja onda bilo kome zamerao, što bih ulazio u bilo kakav rizik da nešto pogrešim, zašto, ako ne mogu ništa da promenim? To beznađe znatno potpomaže licemerje. Kao što je beznađe dopustilo i u društvu da laž, bilo koje vrste, postane prihvatljiva priča, tako je i dopustilo da licemerje bude jedna, građanski poželjna osobina – bolje biti licemer nego nekoga uvrediti, potresti, uplašiti. Prosto, ako se radi o bolesti, onda moraš bolesniku reći da je bolestan, ako si sam bolestan, moraš sebi to da priznaš – bolestan sam, moram da se lečim.- A najrađe ne bismo ni to rekli. Ali postoje bolesti koje mogu da se izleče, nećemo od svake umreti. Samo što pre toga moramo da se lečimo.“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s