Коме се православци жале? Од кога очекују новчану помоћ? Да ли оних који мрзе Цркву и свештенство, и за монахе и монахиње говоре да нису нормални

Христос изгони трговце из Храма, фреска из манастира Манасија (Фото: Благо Фонд/blagofund.org)

Међу ционистима, католицима, протестантима, муслиманима, будистима, либералима или левичарима (неправославнима), има веома богатих људи и богатих држава и нико од њих нема проблем да финансира своју веру или идеологију (цркве, организације).

Православне цркве живе од прилога верника. Али, нема много црквених људи, искрених верника – углавном су то сиромашни људи и средња класа. Богатих православаца је, због комунизма, веома мало и богати људи у православним државама углавном нису искрени верници. Реституција није донела значајне изворе прихода црквама. Због тога православне цркве зависе од власти својих држава (које су сиромашне). Од пада комунизма, држава је главни финансијер цркве. За разлику од Срба или Руса, Грци нису имали комунистичку диктатуру, али имају екуменисте или глобалисте који преко државе утичу на цркву.

Дакле, државе које финансирају православне цркве су грађанске или секуларне државе, а у владајућој елити и међу богатим људима најмање има правих православаца. Финансијери желе да се питају кад дају неком новац и неки то користе да убаце своје људе са циљем да дискредитују цркву, да промене изворно хришћанско учење, да се прихвате екуменизам, њу ејџ, ЛГБТ идеологија или трансхуманизам, слуша СЗО, да увуку Цркву у блато дневне политике и изборе… У овом свету, свако брине о себи, а кад финансира друге, то је увек на штету других – тако жели да оствари своје циљеве, наметне своје уверење или свој начин живота. У Србији, то се види и по споменицима посвећеним светитељима, на којима има више паганских и масонских елемената, него православних, а неки су толико ружни да одбијају вернике. То се плански ради, то раде они који издвајају новац за такве споменике, док се прави православци или искрени верници чуде или жале зашто се то тако ради.

Никола Варагић: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви

Коме се православци жале? Од кога очекују новчану помоћ? Да ли ће они који мрзе Цркву и свештенство, и за монахе и монахиње говоре да нису нормални, јер се одричу телесних задовољстава и света, дати новац монаху или монахињи за манастир, или свештенику за обнову цркве или неки црквени пројекат, за помоћ сиромашним и болесним верницима? Да ли либерали и левичари траже новац од православаца за финансирање ЛГБТ покрета? Да ли католици или протестанти траже прилоге од православаца за финансирање својих цркава? Да ли масони траже прилоге од православаца за градњу својих храмова? Сви осим православаца имају разрађене системе финансирања и њихове буџете пуне између осталих и православци (као купци, корисници или клијенти), пошто не постоје православне фирме, банке, медији, фабрике… Православци су потпуно неорганизовани и понашају као да сад не постоје услови да сами створе изворе финансирања за своју верску заједницу или за све потребе њених чланова. Као да нема воље да се то уради. Али се и даље траже прилози.

Зашто је то тако? Православни народи су стари хришћански народи (већина и преко 1.000 година), прошло је 30 година од пада комунизма, постоји нуклеус верника али нико ништа не предузима да се створи православна економија. Бесмислено је очекивати да неко други финансира Православље или да држава постане теократска и световни владар (аутократа) главни финансијер цркве. Негативни традиционализам је један од разлога зашто је то тако.

Кијевско-печерска лавра

Један од разлога је и то што хришћанин жели само Богом да се богати. Али, не можемо од државе да правимо манастир, без деце, који живи од прилога. А не желимо ни да држава буде мафијашка. Ако у држави цветају криминал и корупција, клирици морају да буде на страни опљачканог радника, на страни малог предузетника који не може да развија фирму због корупције… Свештенике не занима економија, стање у привреди, положај радника и како народ тешко живи. И не само да их не занима (а имају тарифе и наплате своје услуге), него још у прве редове у цркви постављају оне који су опљачкали раднике и државу и уништили домаћу привреду. Свештеници би требало да увек буду на страни сиромашних, дискриминисаних, жртава приватизације… Да су се клирици тиме бавили у прошлости не бисмо имали комунизам, а данас неолиберализам. А кад се у цркви појави неко ко нешто предузима да би финансирао рад парохије и епархије, углавном га већина осуђује. Некад и оправдано, јер неко више мисли о профиту, него о Богу. И то је доказ колико је потребно створити православну културу и економију Како да се превазиђу западњачки економски модели и идеологије? Како да не постанемо лихварски капиталисти, попут протестаната и циониста, а да имамо довољно новца за своје потребе и да више никад не тражимо новац од нехришћана? Како да се изгради „држава благостања“, а да Црква остане „окамењена“? Како да се избегне раскол у Православној Цркви, ако све помесне цркве зависе од својих држава, које нису економски независне? Како да црква финансијски не зависи од државе?

Никола Варагић: Окамењена Црква

Шта и како да раде клирици што се тиче финансирања Цркве и покретања послова који ће доносити приходе црквама и манастирима? Како да се поштују радници у православним компанијама? Како да се подрже способни православни предузетници и иноватори? Како у селима у којима има верника да се стварају православне задруге, како да се подрже мале трговине чији су власници православци, какве банке да стварају верници, како да се праве православни интернет, православне друштвене мреже и православни медији и како да се оснивају православне школе, факултети или универзитети? Дакле, како да преживимо, као православци, овај век, ако се нико међу православцима не бави озбиљно економијом? И не повезује православне економисте и привреднике? Замислите да сад постоје наднационалне корпорације чија су седишта у православним државама а акционари искрени православни верници који финансирају пројекте важне за Цркву и да се такве корпорације рекламирају и на православним медијима и друштвеним мрежама, да иноватори који су православци могу да нађу инвеститоре (инвестициони фонд) међу православцима… Да ли би онда било довољно новца за цркве и манастире, за штампање књига на ћирилици, за талентовану и сиромашну децу, да ли би било много мање сиромашне деце, итд. Православци у развоју православне економије не смеју да се ограниче само на границе своје помесне цркве или националне државе, или само на границе своје парохије или епархије. Мора да се створи свеправославна пословна мрежа и економски савез православних (хришћанских) држава. Како да се створе нов економски модел (и ново унутрашње државно уређење) и економски савез православних држава, одговор би можда могла дати нова политичка теорија.

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Бог је дао православцима толико талената, таква природна богатства, сад и прилику да се ослободе окупације Запада. Све је сад на православцима. Само ће православци бити криви ако се не изборе за економску независност, ако остану колоније Империје и тако дозволе трансхуманистима да прогоне све што је хришћанско и у овом делу Европе. Да ли је време да православци и Словени покажу да знају и да могу да живе од свог вредног рада? Да ли је време да православци и Словени почну да брину једни о другима и помажу једни друге?

Прочитајте још

• Никола Варагић: Независна држава није економски зависна
• Никола Варагић: Православље и нова политичка теорија
• Никола Варагић: Окамењена Црква

Categories: Да се ја питам

Tags: Никола Варагић, економија, православље