Не предлажем поделу Интернета, него указујем да постоји реална опасност да ће велике силе (да одлуче) да поделе Интернет, и да ми морамо о томе да мислимо на време – посебно ми који не можемо лако и брзо сами да га створимо
Никола Варагић
Након што сам написао текст Информациони рат, очекивано, јавили су се и они који су сигурни да би тај свеправославни Интернет који предлажем да се направи, био, у суштини, исти као и евроатлантски, па је избор да бираш да ли да те цензурише ЦИА/МИ6 или КГБ (тј. ФСБ). Био сам свестан таквих примедби, и још више, колико је тешко направити било шта у што неће моћи да уђе било која тајна служба било које државе на свету.
Због тога сам у првом тексту написао: „Међутим, да би овакав пројекат успео, он не сме да буде пројекат руске тајне службе, са циљем да се спроведе русификација (на колонијални начин). У овом тренутку, ако говоримо о стварању свеправославне друштвене мреже, то би могла да буде нека приватна иницијатива (на пример, инвеститори, ИТ стручњаци и иноватори из православних држава покрећу ту мрежу)… Та мрежа би била најслободније место на Интернету (за оне који не злоупотребљавају слободу, посебно када су у питању деца) што се тиче слободе говора, и најбезбедније што се тиче заштите података њених корисника“. Надам се да ће се појавити таква група стручњака и инвеститора – тачније, да ће се они окупити, пошто у свим православним државама и у расејању имамо успешне ИТ компаније и угледне стручњаке, као и довољно богатих људи спремних да уложе новац. Наравно, ту рачунам и руске стручњаке и инвеститоре, и на постојећу инфраструктуру и освојене технологије које Русија има. Суштина је да та мрежа буде слободна у смислу да се поштује култура дијалога, да и другачији има право на своје мишљење. У том смислу, они који би створили ту мрежу, поштовали би све законе и кодексе што се тиче заштите података. Да ли би они продавали податке и од тога живели? Да ли могу да створе мрежу у коју нико са стране не може да уђе и украде податке? Ако прво не буду радили, а друго буду могли (ако смисле такав проналазак/патент), то ће бити њихова велика предност у односу на конкуренцију (која то сада не може), на слободном светском тржишту.
Такође, неки су мој текст разумели тако да ја предлажем поделу Интернета, и да мислим да ту Србија има неку своју улогу. Чињеница је да је подела Интернета нешто што се већ догађа – оставио сам везе или линкове у првом тексту, ка вестима, из који се види да је Русија припремила свој Интернет и да Иран ускоро добија свој. Кина има свој Интернет, Запад има свој Интернет. Србија ту нема никакву улогу – ако велике силе одлуче да поделе Интернет, Интернет ће бити подељен. Или, ако велике силе одлуче да спроводе цензуру – спроводиће цензуру на Интернету и Србија то не може да промени. То је нешто о чему морамо да мислимо, пошто велике силе на томе увелико раде, и траје хладни рат Запада против Русије – неко на Западу, у сваком тренутку, може да одлучи да нам угаси сајтове и профиле, да спроводи цензуру, само зато што су Срби „мали Руси“.
Дакле, не предлажем поделу Интернета, него указујем да постоји реална опасност да ће велике силе (да одлуче) да поделе Интернет, и да ми морамо о томе да мислимо на време – посебно ми који не можемо лако и брзо сами да га створимо, те предлажем да направимо неки план, шта да радимо у том случају. Србија је мала држава, нема ресурсе да сама тако нешто ради, мора да се удружи са другим државама, а природно је да то буду државе, или народи, који су нам најближи. То су словенски и православни народи. Зато сам предложио стварање свеправославног Интернета (и друштвене мреже), ослоњеног, у почетку, ако то буде неопходно, на руске технологије и инфраструктуру руске државе, односно, мора да се нађе начин да свеправославни Интернет обухвати и постојећи руски Интернет (са својим друштвеним мрежама), пошто је и руски Интернет православни Интернет (тако да не буде под контролом ни руске ни било које друге тајне службе), и језици су нам слични.
На православном Интернету не мора да постоји само православна друштвена мрежа. Ако буде толико добар, и православни Интернет и православну друштвену мрежу, користиће и они који се сада смеју мом тексту и питају се „о чему овај пише“, и србофоби и русофоби који се сада плаше или јеже или гаде свега што је православно, и сигурни су да ће оно што се произведе у државама као што су Србија, Бугарска, Русија… бити лошег квалитета, као што је то било оно што су производили СФР Југославија и СССР.
Верујем да већина људи на свету не жели да се Интернет подели, да се свака цивилизација затвори у својим границама, па онда сваки народ или свака култура. Већина људи не жели такву атомизацију и гетоизацију света. Не желим ни ја да се подели Интернет. Нико не зна ни како би то тачно изгледало – да ли ће исти сателити и исти предајници и исти оптички каблови преносити податке и једних и других и трећих, или ће свако да има све своје… Међутим, ако до тога дође (без обзира на жеље нас који живимо у Србији), где је место Србије – да ли ће моћи да „седи на две столице“, тј. да буде укључена и на евроатлантски и на руски Интернет, па ко жели може да користи један или други, или оба (као што сада може да буде и на евроатлантским и на руским друштвеним мрежама, или, да користи и Гугл и Јандекс да шаље мејлове, итд.)? Шта ако Србија мора да изабере само један? Шта ако Србија не буде могла да користи ниједан – ако нас Запад искључи са свог Интернета, а на руски Интернет не будемо у стању, на пример, због техничких разлога да се прикачимо (или нас ни Русија не жели) тако брзо? Да ли и Србија онда мора да ствара свој Интернет, или заједно са још неким државама које такође остану и ван евроатлантског и ван руског?
Уколико не дође до поделе Интернета између великих сила, тако да свака цивилизација има свој – ако не будемо морали да стварамо наш свеправославни Интернет – остаје насушна потреба да настану и свеправославни медији и друштвене мреже, а са њима и заједничка продукција играних, документарних и цртаних филмова, музике, итд. То је прилика да се створи нешто ново, и боље, и од Гугла, Фејсбука, Твитера, Јутјуба и Инстаграма, и од постојећих руских друштвених мрежа и сервиса, а што може да замени све што сада користимо, те да на једном месту имамо све што је потребно за размену порука, видео записа, слика, текстова, вести или информација. Ако већ говоримо о слободном светском тржишту и слободном Интернету, иновацијама и предузетништву.
Зашто да не постоји и свеправославна друштвена мрежа и свеправославна телевизија (која ће бити гледана у свим православним државама и у свим православним домовима широм света)? Може да настане више друштвених мрежа, које ће повезивати православне народе и православне вернике широм света – породична, пословна или забавна друштвена мрежа. Исто важи и за православне медије – може да постоји православна телевизија само за децу, за пословне људе, за вернике и теологе, телевизија која ће да пушта православну музику и филмове, итд. Наравно, свако може да буде део те православне мреже и да остане део неке друштвене мреже коју сада користи, тј. ако се Интернет не подели – нека свако користи коју год хоће и коликогод хоће друштвених мрежа или нека прати све медије ако жели.
Када се на једном месту окупе паметни и способни Срби, Руси, Бугари, Грци, Јермени… они могу да направе врхунске ствари. До сада у историји нисмо имали случај да су се око било ког пројекта окупили најбољи из свих православних народа, или из свих словенских народа. У области телекомуникација и информатике, православни и словенски стручњаци су најбољи на свету, али они углавном раде за компаније са Запада (још од времена Тесле и Пупина). Наравно, они раде, и оснивачи су и домаћих компанија – у свакој православној држави постоје домаће ИТ компаније. Међутим, не постоје компаније или брендови који су присутни на тржиштима свих правoславних држава, нити постоје велике компаније које су настале тако што су се удружили стручњаци и инвеститори из више њих, или из свих, православних народа. Потребне су такве компаније у свим областима привреде, а не само у области медија и ИТ сектора.
Оне су средство да православне државе стекну економску независност, да стварамо своје медије и да штитимо идентитете наших народа, културу и веру, и да наши језици, културе и народи, (п)остану ближи једни другима – а све са циљем да се у свету чује Реч Божја.
Христос је рекао да тамо – где су двоје или троје (тј. више људи) окупљени у Његово име – и Он је међу њима. Да ли смо ми – православни верници и народи – окупљени у Христово име? Зашто смо се разделили? Ко нас је разделио? Ако смо се ми, православни верници и народи разделили, какав пример дајемо неправославнима – у чије име проповедамо (као мисионари)? Ко може једини да нас окупи? Докажимо да смо заиста православни и да је Христос међу нама. То је потребно да докажемо делима, тако што ћемо градити културне, научне и спортске везе између наших народа и држава, тако што ћемо градити аутопутеве, железничке пруге и пловне канале који ће повезивати наше државе, и тако што ћемо стварати медије и друштвене мреже које ће окупљати православне и словенске народе. На првом месту, тако што ће Православна Црква остати Саборна, тј. све православне цркве ће превладати све расколе и створиће саборни дух између свих православних цркава, народа и верника.
Categories: Разномислије
Оставите коментар