Неко би рекао да се у Србији за све пита један човек, али права власт је, као и у САД, у рукама власника банака
Фото: gerila.rs
Државна власт има три функције или три гране власти: извршну, законодавну и судску. Међутим, у стварном животу постоји још једна грана власти – банкарска власт, банкари који у суштини, раде за четврту грану власти – банке или крупни капитал. Тако је и на Западу и у нашој држави. Највеће банке су увек изнад закона и контроле јавности. Ко контролише финансије, ко има највише новца, контролише све остало у држави, а њих нико.
У САД, чак је и ФЕД приватна банка. У Србији, НБС је независна институција, практично колико је и правосуђе независно или посебна грана власти. Неко би рекао да се у Србији за све пита један човек, али права власт је, као и у САД, у рукама власника банака, а банке су повезане да крупним капиталом, свим индустријама и делатностима. Нико и не зна ко су прави власници банака у Србији, кад одете у неку другу државу у банку која наводно има своју банку у Србији, тамо кажу да то није њихова банка, да није у њиховом систему.
Федералне резерве (Фото: U.S. Government Accountability Office)
Што се тиче ефикасности у раду и односа према клијентима, обичним грађанима, банке у Србији послују буквално исто као државне институције и јавна предузећа. Приватне банке у Србији као да нису приватне, већ државне, толико су лоше, толико им није стало шта ће о њима да мисле клијенти, јер клијенти немају избора, морају да долазе у банку. А највеће банке не смеју да пропадну, јер би то био „смак света“. Зато кад су оне у проблему, држава даје новац свих грађана да покрије њихове дугове (тј. крађу) и не пита ко је одговоран за лоше пословање тих банака и банкарског сектора.
У Србији не постоји добра банка или банка на коју се жали мање од 70% њених клијената. Банке није брига, ништа не мењају, јер су закони такви да нико не може да избегне банке, зато се иде ка укидању папирног новца. Ако се то догоди, банке ће бити горе од државних институција и предузећа која су монополисти. На пример, почетком лета су огромне гужве у свим полицијским станицама, грађани масовно ваде личне карте и пасоше због тога што то нису могли да раде током пандемије, а долазе годишњи одмори и многи планирају да оду на летовање у неку други државу. У Министарству унутрашњих послова знали су да ће то да се догоди, али се нису припремили. А зашто би се припремили и нешто мењали у свом раду, кад грађани немају избора, морају то да ураде у МУП-у, а запослени у МУП-у за себе и своје ближње све завршавају преко везе, нико од њих не чека у редовима као обични грађани. Исто тако раде банке, исто тако се понашају банке у Србији. Оне су јаче и од полиције и од правосуђа. Доказ је и недавно предложена измена Закона о парничном поступку, што се ради на захтев банака, тако да сиромашни клијенти више не могу да туже банке. Држава је увек на страни банака.
То мора да се промени. Нико не сме да буде изнад закона и да ради шта хоће и како хоће без контроле јавности. Не знам да ли ће ФЕД у овом облику постојати још сто година и да ли ће задржати ту моћ, али у Србији нигде није записано да банкарски сектор не може да се мења и да све мора да остане овако како је сада. Није спорно да се поштује нeзависност НБС, спорно је то што је НБС толико зависна од банака које ником не одговарају и нико не контролише и то што сваки захтев банака све три гране власти прихватају и спроводе беспоговорно у дело. Тражити независност у раду НБС или приватност у раду банака, тако да се не зна шта тачно раде, а знамо лоше стране банака/крупног капитала, исто је као кад вам фармацеут, који више брине о профиту него о здрављу људи, каже да је састав неког лека или вакцине пословна тајна и да то не смете да знате, а тражи да ту супстанцу примите у своје тело. То није озбиљно и то може да прође само код наивних и уплашених људи.
Неки људи себи дају много слободе и умислили су да су изнад свих других и да могу да раде шта хоће и како хоће. И да могу да купе сваког, да свако има своју цену.
Политичар који не сме о томе да говори и нема идеју како да реформише банкарски сектор није озбиљан политичар, тј. политичка организација која нема смелости или је уопште не занима да се тиме бави, није озбиљна политичка организација.
Тренутно у Србији не постоји политичар, или политичка или невладина организација која се тим проблемом озбиљно бави, решена да стане на пут самовољи банака или домаћег и страног крупног капитала. Нико нема озбиљан економски програм и економски тим.
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Због тога што су сви медији под контролом крупног капитала, више не постоје прави или независни новинари и истраживачко новинарство, па се нико не бави тим проблемом и народ нема појма шта се све дешава у највишим круговима – тамо где се спајају држава и крупни капитал. Народ само осећа последице на својој кожи и у свом стомаку.
Categories: Вести над вестима
Онај „православни будиста“ нам је открио у чијем „џепу“ је његова држава, а „пандемија“ да је у истом и остатак света. Цео тај систем паразитира на нашем конзумеризму, комформизму и медијски индукованим страховима, па га је управо због тога једноставно и (ненасилно)срушити напуштањем градова(посла, струје и сваколике потрошње) и организовањем живота у неприступачним пределима што даље од „цивилизације“. Али би то морао бити глобални покрет после кога би“ имеле“ и стварно биле мртве. Право питање је, колико је људи у свету и спремно да крене овим путем.