Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише
Небојша Стефановић, Ана Брнабић, Александар Вучић и Ивица Дачић на представљању програма Србија 2025.
Каква је нека држава најбоље се види по стању економије и раду полиције. Ако је стање у економији лоше и цвета корупција, значи да су људи који воде и контролишу економију и службе безбедности корумпирани или неспособни.
У каквом је стању економија Србије? Колико је корумпирана полиција? Економија Србије је у очајном стању, деценијама уназад. Држава је сиромашна, грађани су сиромашни, јавна предузећа пропадају, привредни и природни ресурси су распродати (и тржиште уџбеника препуштено је страним издавачима). Економију су водили марксисти, па су њих заменили неолиберали (неки марксисти су се преобратили у неолиберале). У тој транзицији, настала је нова привредна елита. Међу богатим људима има и оних који су поштено стекли своје богатство и не крију порекло и шта поседују од имовине. Међутим, међу богатим људима данас има и оних који су до богатства дошли кроз криминал и корупцију, тј. уништавајући привреду, државу и народ. Највеће организоване криминалне групе, а посебно оне које се баве привредним криминалом, имале су и имају упориште у полицији, тајној служби и у осталим државним институцијама. То траје деценијама – од Шојића, и пре тог доба, јер Србија никад није имала јаку средњу класу и никад у њој није било владавине права.
Комунистичку привреду је пре 40 година победила капиталистичка конкуренција. Домаћа привреда била би у великом проблему и да није било санкција и ратова деведесетих – што је само убрзало пропаст српске економије. Очекивали смо препород после 2000. године, али то се није догодило. Људи који су водили економију и службе безбедности нису били достојни тог задатка. Иста екипа људи води економију Србије већ 20 година. Исти људи који су били поред Ђинђића и Коштунице, Коштунице и Тадића, Тадића и Дачића, данас су поред Вучића и Дачића. А тајкуни који су богатство стекли деведесетих проширили су своје послове после 2000. године. Догађају се ситне, козметичке промене кад се промени власт, неко тренутно падне у немилост нове власти, али се увек све среди, од политичких лидера никад нико није одговарао, као што нико није одговарао пред законом од водећих судија, тужилаца и осталих високих државних функционера и њима блиских тајкуна који су учествовали у корупцији. Сви политичари и сви тајкуни задржали су своје друштвене позиције и нашли заједнички језик. Политичари који су водили министарства економије и привреде, народну банку, јавна предузећа и агенцију за приватизацију у доба Ђинђића и Коштунице, затим Тадића и Дачића, данас су најближи сарадници Вучића, и сви су богати људи. Међу њима су и неки бивши и садашњи функционери града Београда.
Ако је једини приход који је имао била његова месечна плата, како неки политичар, или, (бивши) судија, или (бивши) тужилац, или (бивши) полицајац (начелник, генерал) може да има више новца, него привредник који има неколико фирми и фабрика и ради деценијама?
Видели смо, кад је недавно ухапшена банда Вељка Беливука, како је функционисао посао са једним рестораном – власник ресторана је за себе задржавао 25% од профита, остатак је делио политичарима и полицајцима. Колико има таквих ресторана, предузећа или банака у Србији? Како су неки клинци, стари од 25 до 30 година, постали тако моћни? Да ли су они главни криминалци у држави? Ко су прави „владари из сенке“ и рекеташи? Да ли постоји неки центар моћи који Вучић не контролише, као и неке од најближих сарадника?
Они који имају највише новца и контролишу токове новца и медије, углавном никад нису били медијски експонирани (или су се повукли из јавности кад су се обогатили), и у први план гурају политичаре да одраде прљав посао. Исто тако, стварају криминалне групе да одраде прљаве послове, а послују и са страним службама и страним крупним капиталом. Кад се политичари (и криминалци), који раде за њих, истроше или кад их народ више не жели (јер њих криви за све што је лоше), на њихово место се доводе замене – доводе се људи који боље разумеју потребе домаћег и страног крупног капитала, интересе великих сила и тајних организација у вези економије и Косова и Метохије (свако ко покуша да се отргне контроли, да проговори, може да буде убијен као Зоран Ђинђић). Питање је, дакле, да ли људи попут Милошевића, Ђинђића, Коштунице и сад Вучића имају толику моћ? Да ли се променио систем, или се само мењају људи на највишим државним функцијама? И да ли се мењају људи око њих, или прелазе из владе у владу или праве паузе, па се враћају у владу, или улазе у разне управне одборе владиних агенција, јавних предузећа, банака…? Шта се у полицији и у правосуђу променило персоналним сменама на врху државе? Зашто се Коштуница и Тадић (да не помињемо сад Милошевића и Ђинђића), никад нису борили против криминала и корупције у врху државе? Зашто након одласка са власти никад нису говорили о економским злочинима који су учињени после 2000. године? Да ли ћуте због страха да могу бити ухапшени, или убијени? Да ли због тога ћуте и часни полицајци? Или академици? Ако је то разлог, народ (јавност) мора да им помогне да се ослободе страха.
Постоје изузеци и у полицији и другим државним институцијама, али такве људе отерају или сами оду из службе – правило је да су државни службеници корумпирани нерадници и да они, који се налазе на високим функцијама, раде за крупни капитал и мафију, и зато се ствара негативна селекција. Они нису слика српског народа, него слика српске државе или државне управе. А државна управа је лоша зато што риба смрди од главе.
Корумпирана држава је мафијашка држава, а мафијашка држава је полицијска држава, јер су и полицајци у таквој држави део мафије или служе лошој власти или људима који желе да сачувају власт и увећају своје богатство, тако што раде шта хоће, на штету других и без страха од казне, ширећи страх у народу, који не сме да се буни и ослободи окупације. Док се народ не побуни, онда кад победи страх и кад се појаве прави, бољи политички лидери, државотворни политичари, да воде и каналишу побуну, ослободе државу од унутрашњих и спољашњих окупатора, промене систем и створе боље услове за живот грађана.
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Србија ће бити економски независна и правна држава кад се појави генерација политичара који ће имати правну свест и водити економију Србије боље и од комуниста, и од ратних и антиратних профитера, који су после 2000. године спровели пљачкашку приватизацију. И остали на власти и после 2012. године. Развоја привреде и слободног тржишта нема ако не постоји владавина права, а то не постоји ако је полиција криминализована. Кад се развија привреда и постоји владавина права, све друго у држави почиње да се развија и да цвета.
Прави знак да је Србија на добром путу биће кад економију и полицију буду водили људи који су поштени, одговорни, способни, паметни, храбри и воле своју државу и свој народ.
Categories: Судбина као политика
Тако је! Само што никада неће да се деси да државу воде поштени и одговорни људи. Неће, јер држава није наша, нити је икада била наша. Некада је припадала велможама и властелинима, некада султанима, некада су, као и данас, државом управљали прави власници, неки неидентификовани центри моћи, такозване велике силе, преко својих извођача радова на терену, такозваних изабраних представника народа. И опет ће.
@бане
То је као да кажете да фудбалска репрезентација није наша и да Србија никад неће бити првак света у фудбалу. А биће, једног дана. 🙂
Nikola, odlicno I sazeto napisano. U Bibliji novac se spominje preko 800 puta a ovce preko 500 puta, nije to beznacajno. Svojevremeno smo citali izjave Vladike Gregorija gde kaze da ima 300 sposobnih Srba ,koji ce da dodju I spase Srbiju. Veliko odusevljenje kod naroda,.Gde su sada? Sadasnja vlast daje ogromnu svotu novca pastirima,
Извињавам се због своје малодушности, као последице тренутка слабости. Тачно је да наша фудбалска репрезентација јесте наша, а не тамо неких менаџера или контраверзних спортских радника из фудбалског савеза. Тачно је да ће једног дана бити на постољу светских шампиона, а ако ико мисли да је ово речено и ироничном тону, требало би да се сети да нисмо били светски прваци само у кошарци, одбојци, рукомету, ватерполу, Дејвис купу.., него да је и ФК Црвена звезда био светски првак. Пошто је све тачно, онда је и држава наша, а не туђа и непријатељска, медији су наши, избори су наши, изборни резултати и изабрани посланици су наши, закони које Скупштина прогласи су наши, академици су наши, ЕПС, Инфостан и Бус плус су наши, сви државни дугови су наши. Није лепо да се одричемо своје отаџбине кад је тешко и ред је да помогнемо, колико ко може. Бар да подржимо изградњу националног стадиона и да, као заједница, поштено отплатимо и тај кредит. Ред је да будући шампиони имају бар стадион, јер им ништа друго нисмо омогућили. Наравно, да отплатимо и све друге кредите. А и ко би други, Србија има само нас. Спортисти, привредници, бизнисмени и тајкуни, носе Србију на дресу и у срцу, док су им паре и адресе стана, због природе посла, у туђини. Све је на нама, ваља нам да се сада прво осоколимо патриотизмом, па да видимо шта можемо да дамо мајчици Србији.
Међутим, питање краљеубица било је много мање значајно него што се може претпоставити. Колико год то невероватно изгледало, изузетна прегнућа на која се народ, оживљен Драгиним жртвовањем, с лакоћом и полетом бацио потиснула су убиство у други план. Петар је покренуо програм реформи у врло једноставном, женевском духу. Када је управитељ двора на дан његовог доласка дошао да упита какав мени жели, ускликнуо је: „Мени! Мени! Немам времена за мени: немој ми то више никада помињати.“ Доиста је имао врло мало времена, јер је почео да реформише Србију својеручно и пешке. Одшетао би, без војне пратње до неке болнице, и кад не би затекао ниједног лекара, што се у тим аркадијским данима неретко дешавало, записао би у књигу посетилаца: „Свраћао је краљ Петар“. Отишао би до неке школе, и ако би затекао децу како се играју, а наставнике како смркнуто разговарају о својим проблемима, написао би на табли: „Свраћао је краљ Петар.“ Он се, међутим, позабавио и проблемима који су посебно погађали лекаре и наставнике, али и велики број чиновника и војника у Србији, и који су објашњавали зашто је било тако мало реда: побринуо се да ти службеници буду редовно плаћани. Швајцарска исправност, с којом се у месту њеног настанка често и претерује, Србима се, после тридесетпетогодишње Миланове и Александрове владавине, чинила нечим живописним и егзотичним. На њих је то остављало исти утисак који на нас оставља српска народна ношња. Отворених уста посматрали су како сталном контролом Петар доводи финансије у земљи у ред, стичући и поштовање међународних финансијера. Александар није могао добити кредит у Бечу чак и када је понудио као гаранцију целокупни железнички систем Србије, а Петру је сместа одобрена девет пута већа сума од оне за коју је његов претходник узалуд молио.
Зора Србије коначно је свитала. Срби су га следили новим путем којим Србија није ходала пуних петсто година, према свету где су се успех и блиставо богатство могли стећи не само мачем већ и плугом, разбојем, пером, кичицом, позитивним завршним рачуном. Први пут од доласка Турака, изгубљена цивилизација Византије показивала је знаке оживљавања и коначно је изгледало да ће монотана смена тираније и отпора бити доиста замењена истински разноликим животом. Срби су раширили крила, винули се ка сунцу. На тај призор Аустрију је обузео бес. Смислила је како ће Србију поново ухватити у своје мреже. Када је краљ Петар реорганизовао војску, под заповедништвом Арсена Карађорђевића, намеравао је да купи топове из Француске; направио је и врло пријатељски споразум са Бугарском. Беч га је сместа ударио по прстима. Споразум са Бугарском мора бити поништен, а топови се морају наручити од Аустрије. Краљ Петар је одбио налог; исто је учинио и његов први министар Никола Пашић, српски Лојд Џорџ, лукави идеалиста; исто су учинили и опијени Срби. „Нема више Обреновића, сада владају Карађорђевићи, више нисмо робови“, рекли су.
Аустрија је потом објавила економски рат Србији. Изгледало је не само да мора победити него да ће и победа бити лака. Србија је имала само једну привредну грану – свињогојство, и ништа није било простије него подићи царине на неподношљив ниво. Једним ударцем убијено је девет десетина српске трговине. Срби су, међутим, притегли каиш и убрзо нашли нова тржишта у Француској, Египту, чак и у Енглеској, док је у Аустрији цена меса достигла невероватан износ. „Свињски рат“ трајао је око пет година, од 1905. до 1910. Када јој је постало јасно да није успела, Аустрија је објавила да неће прихватити пораз. Године 1908. одвратни Ерентал одлучио је да изврши анексију Босне и Херцеговине, што је потом постала претња свим државама између Аустрије и Црног мора. То је значило да Хабзбурзи, пошто нису успели да потчине Србију економским ратом, намеравали једног дана да изравнају рачуне употребом оружја. Поново су Срби раширили крила и винули се ка сунцу. „Ако постоји Аустрија“, рекли су, „постоји и Русија. Немамо разлога да се грчимо од страха пред иједном државом; ми смо јак народ и наша снага створиће нам савезнике.“ Тако је и било, јер сада су имали краља који није могао бити поткупљен и министре који нису били вољни да се продају.
Ребека Вест “Црно јагње и сиви соко”, Mono&Manana, 2001. стр. 437-438.
Види Србине,има једно место код Мажуранића када правослац тужно збори Смаил-аги како мора доћи дан када ће његов крст бити високо изнад његовог полумесеца…знам Рајо,знам.Тада ће мој крст опет бити изна твог…Има у таковском крају фамилија које су се за време Милоша вратили старој вери…Жене су лепе…Само понекад неко са стране започне да лапрда како су они чули да те и те у Такову зову прасећацима…Ти чуо?!Ћути Будало!Толико о томе.