Никола Варагић: Суочити се са болном и мрачном истином

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.

Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.

Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.

Мирослав Здравковић: И Рада и Дара и Србија

После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.

„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.

Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.

Из филма Дара из Јасеновца

Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.

Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.

Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).

Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.

Стари Брод

На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Tako je!!!

  2. Текст у великој мјери освјетљава ситуацију, али је превише оптимистичан. Да не кажем НАИВАН. Прије свега, мислим на други дио текста. Вјерујем да бисте Ви жељели да је тако. Желио бих и ја. Али мислим да ће наша паметна и освјештена омладина опет бити преварена.

    У времену неслободе, властодршци увијек избаце по коју златну удицу на коју се пук упеца.

    Некад су нас тровали југословенством, класном борбом, братством и јединством, борбом против инфорбироваца и ранковићеваца ( чишћење властитих редова), политичком подобношћу…

    Сад нас трују европским путем, борбом против ковида, фаворизовањем свих врста мањина, криминализовањм супарника у властитим редовима, политичком коректношћу…

    Некад је био вербални деликт. Сад се то зове говор мржње.

    А „Дара из Јасеновца“ је само параван. Фасада. Привид да се нешто ради.

    Некад је по Десанкиној пјесми снимљен филм „Крвава бајка“. „…у земљи сељака, на брдовитом Балкану, умрла је чета ђака у једном дану…“ Да ли је Брозов режим био бољи, јер је снимљен тај филм?
    Покојни Мија Алексић, иначе велики глумац, тек је пред своју смрт изнио у јавност чињеницу, да је само пуким случајем избјегао смрт са осталим ђацима у Крагујевцу.

    У нама и око нас влада СТРАХ. „Све је исто, само њега нема…“

    Други свјетски рат је позобао скоро два милиона Срба. Сада је толики број Срба вакцинисан. Велики проценат од њих, вакцином која је забрањена у све већем броју европских земаља.

    Не бих се баш сложио са Вама, да нам је порастао ниво свјесности. Тачно је да им стари трикови више не пале. Али је непомјаник зато измислио нове. Сљедећа генерација (ако је буде), чудиће се нама како смо наивно повјеровали у оно што нам је сервирано. Као што се ми чудимо нашим претходницима. Како су само могли бити толико глупи да повјерују у комунизам? Можда и нису били тако глупи, али су контааргументи били вјешто скривени. Можда им алтернатива и није била понуђена. Још кад то СИЛА мало погура. Кад се почну двоумити.

    Господине Варагићу, читам ваше текстове, и свиђају ми се. Одишу умјереношћу. Што се тиче овог текста, ја бих био најсрећнији човјек, када би он имало реалне основе.

    18
  3. Nikola iz Vas izbija prirodna plemenitost Ali be slazem se da oprastanjem zlocincima. Ubijanje nejaci u Jasenovcu je smrtni greh.Da Li smo mi iznad Boga da oprostimo? Od skora citam poruku da be zlopamtimo u vezi Jasenovca.

    10
  4. *имао реалне закључке,
    а не „имало реалне основе“

  5. @Момчило

    Хвала на коментару.

    Тачно је да и ову генерацију трују, али ипак нема већине за ЕУ, већина није примила вакцине и не наседа на све приче. Сваког дана неком патриоти блокирају налог на друштвеној мрежи због политички некоректног говора. Сигуран сам да ће се снимити још филмова о Јасеновцу. Није прошла идеја о разграничењу, као решењу за коначни статус КиМ. У Црној Гори се пробудио српски народ. Стасале су генерације које немају ништа са Југославијом и које, упркос лошем образовању и медијима, знају историју и ко су непријатељи а ко пријатељи. И имају више предузетничког духа и већу еколошку свест, него генерације васпитаване у комунизму.
    Итд.

    Мој оптимизам није баш толико наиван и без реалне основе. При том, као што сам написао у тексту, постоји могућност, без обзира на висок ниво свесности већине, да зло ипак буде јаче и да не можемо да победимо или да спречимо зло иако знамо како настаје и одакле долази. Тога сам свестан, али наше је да се боримо и дамо све од себе.

    13
  6. @Никола Варагић
    Дао сам вам смјешка (плус) за коментар. Слажем се да треба да се боримо и дамо све од себе.

    11
  7. Фундаментална грешка, овог текста, јесте у томе што се жели лична свест, просвећеност о актуелности, прошлости – оно, дакле, ја-спознато – транспоновати на колективну, већинску, свест: ми-спознаја. Узгред, то је и доста лакше, него бавити се слојевитошћу карактерологије читавог народа: кад творац синтагме каже „рајински менталитет” он прелази, залази, у друге светове, оставља себе по страни полазећи од других (тек тада може да се враћа, каткад, себи), хвата танку нит, појединачне и колективне, егзистенције, учинковитост времена, просторност. Гистав ле Бон је, искорачивши у изван-ја, устврдио да „наместо свесног делања појединца долази несвесно делање гомиле”, иако њега, промилску мањину, гомила не би могла, никад, повести, завести. Само летимични поглед преко Србије нуди потврду претходне тврдње: од несвесности гомиле, до, следеће, његове, тврдње да су гомиле, уз то, и неодговорне: српске гомиле бирача, уопште грађана, јесу: 1. несвесне; 2. неодговорне. Доста је времена прошло док се није дошло у, ту, тачку удеса, па га треба, исто тако, доста, да се ствари исправе.

    У прилог горенаведеном иде сведочанство великог новинара политике који је изнео једну ванредну самозапитаност: познавајући Немце који су пре рата били узорни грађани, испуњавајући и више од европских културолошких норми, у току уздизања националсоцијализма, ношени једном егзалитаношћу, фанатизмом, идејом, постајали би приврженици идеологије расе, крви, уништења, злочина, е да би након рата поново, потпуно природно, постајали исти они људи од пре. Корак даље у његовој самозапитаности: да ли је поменута идеологија била толико јака или је, пак, у немачком народу постојала, једна, пријемчивост за тако нешто!

    У разговорима са људима, опсервацијама психолошког тренутка модерности, не може промакнути њихово високо изражено убеђење у, некакава, права, али и никакве облигације. Држава у којој правагу односи народско тражење, захтевање, стална мисао о добити, а не давање, подређивање, узвишеном њеном смислу, знаци су сумрака њене културе. Уопште, држава је постала другоразредна, као и национ. Нови номади, грађани, некаквог, света, све мање маре за било шта што долази из сфере хуманистичког, па и идентитетског. Људи, млади посебно, растављени од филосфског, дубоког, смисла живота, на помен Космета ће рећи: а кога то, још, занима! (Чији су предмет интересовања српска деца, са КиМ, која живе у енклавама, ограђена жицом, и иду у, и из, школе у пратњи војника! И то у Европи, у еминентно европској култури, држави! Њихов!?) Рећи ће и то да је политички ангажман пожељан, на страни владаоца, јачега, свакако, па и недељна промена уверења (да се не каже дневна) јер његов живот, обескорењени, мора имати материјалну подлогу, самим тим лакоћу трпљења потрошње и хедонизма: исмавајући, успут, доследност, истрајност, поштење, част, истину: чак вређајући: ма, такав је будала.

    Текст тежи да, како је раније констатовано, мале „оазе” мислећих, узурпацијом читаве јавности и медија на маргине остракованих, људи, идеолошки сличних, на националним пиједесталима учвршћених – који говоре из дубоке пећине и таме, тако да их, једва, чује занемарљив број интересeната за српску ствар, окупљених око њеног улаза, скоро па у тајности и страху (оправдано да не остану без запослења или не истрпе какав други вид санкције), напрегнутих ушију – учини доминантним изразом српске збиље. Једноставно, то не одговара елементарним увидима у стварност. Може се разумети оптимизам, и нада, али не мимо истицање и ове стране. Камен је толико патиниран, до непрепознатљивости.

    Пропао је и велики Рим, можда и на свом врхунцу, нестао његов, антички, народ, па и Грчки, највећи икад, и многи други, па како сад да се жмури пред чињеницом да народи нестају, пропадају. Српски је добрано одмарширао на том путу. Колико је, то, српског народа нестало, поставши, неким, другим! Ово би требало бити отрежњавајуће, скоро па лековито.

    Узгред ни народ Црне Горе није био за НАТО, за признање тзв. Косова за државу, па народ Македоније потпуно игнорисан на референдуму… тако да и та већинска Србија, која није за ЕУ, не мора значити ништа. Нажалост, реалност је таква: пропаганда, интерес, сила. Остаје да се још јаче бори, за опстанак, јер ово није ништа друго до тога.

    Србија је, несумњиво, земља дивних, паметних, европских људи, али сви ти су, изостајањем меритократске норме, а присуством непотизмима, политичке подобности, послушништва, учињени невидљивим. А родитељи за будућност, сопственог, детета чине, свесно, ствари које сами осуђују.

    Што је рекао један, диференцирани, новнар: клинци сањају каријеру дилера (може се додати и навијача), а такви постају дефлоратори у друштву, момци на цени. Или да се софистицира и та истина! Мушкарац и жена, Запада, живе интегралну солвентност до мере да партнер прода партнеру бицикл, рецимо: српско друштво ће то исмејати, одмах, до бесвести, али се неће замислити над собом: жене његовог друштва су себе произвеле конфекцијском робом, тргују собом (видљиво-анималним: лепотом, стасом) како би постигле што већу цену комфора. Све ређе се изјављује љубав, све више намера. Није исто бити тужан у јефтиној гардероби и скупој, или јефтином или скупом аутомобилу, исто тако срећан, итд. Трагика у предоста чинова.

    Уметност треба да граде најбољи; погледати, само, ко је, све, градио, сликао, цркву Светог Петра, у Риму. Теме, велике, историјске, од националног значаја, не смеју ићи у пакету пропаганде, утилитарности партија, и слично, како би оне извлачиле корист, а њу деградирале, подјармиле.

    Не би се могло рећи да, на пример, Белгија, Енглеска, или Турска, нису саградиле своје, модерне државе, а и оне пре, на крви и злочинима, па трају: постојаније су, засигуро, од Србије, којој деле и пацке. Дакле, борба траје непрекидно, од постанка историје, она, сама, је динамична: налик спортисти који мора да, безодморно, тренира, буде дисциплинован, мотри на потезе другог, прати стварност и просуђује је, или, још боље, налик плену кога предатори, унутрашњи, спољни, вазда вребају.

    6
    3

Оставите коментар