Драган Јоцић: Сећање једног судије

На одласку, желели то или не, нужно се осврнемо за собом, да погледамо шта остављамо али и да призовемо сећања

Илустрација: Срђан Печеничић

„Господе!”

„Ја сам једино биће на земљи којем си Ти дао своје свемогућности: власт да осудим или ослободим ближњег… На мој знак врата затвора се затварају за леђима осуђеног, или се отварају, једнога дана, за слободу. Моја пресуда може претворити сиромаштво у иметак или богатство у беду. Од моје одлуке зависи судбина многих живота… сви су подложни од рођења до смрти Закону који ја представљам, Правди коју значим… И када једнога дана, коначно паднем, и тада се као кривац појавим пред Твојом узвишеношћу, Присутношћу, за последњи суд, погледај ме са милошћу и изреци Господе пресуду Своју.

Суди ми као Бог.
Јасам судио као Човек.” (из судијске молитве).

Зато судије, будите достојне моћи која вам је дата. Занемаримо овом приликом да је као корелатив овлашћењима и улози која је дата судијама, прописана и њихова овоземаљска одговорност.

Као да је јуче било. Када сам почетком те, сада давне 2005. године крочио у Врховни суд Србије, као новоизабрани судија тог суда. Није било судије у Србији који поступа у управној материји који није поштовао несумњиви ауторитет у овој области, заснован на свезнању, судију Љубу Пљакића. У грађанској материји то су биле судије Предраг Трифуновић, Снежана Андрејевић, Љубица Милутиновић а у привредној судија Драгиша Слијепчевић. У кривичној материји судије Евалд Грубер, Томислав Ђурђевић, Никола Латиновић. И одједном ја међу њима: судија кривичар Врховног суда Србије. Један од двадесет троје. Под притиском њиховог ауторитета стасала је још једна генерација судијских ауторитета: судије Јанко Лазаревић, Новица Пековић, Драгиша Ђорђевић, Драгомир Милојевић а следећи њих, судије Невенка Важић, Бата Цветковић. Трудио сам се да бар мало пажње и ја заслужим. Ризик побрајања (и нужног изостављања неких имена) је присутан. Пријало је када нас колеге препознају, али и обавезивало, за сваку написану или изговорену реч. Племство обавезује.

Ова генерација судија одлази из судова. Већина је тихо, један за другим, отишла. Последњи представници генерације су при одласку. На одласку, желели то или не, нужно се осврнемо за собом, да погледамо шта остављамо али и да призовемо сећања. Управо ова генерација је подарила судству првог изабраног председника Врховног касационог суда, председнике апелационих судова у Нишу и Новом Саду. Нешто раније и председника Уставног суда.

Драган Јоцић (Фото: Политика)

Осврнувши се, сетио сам се заиста великог ауторитета некадашњих судија окружних судова, у то време крајњег домета судијског напредовања сем за заиста ретке, и једног колегијума судија. Старији судија Д. Васиљевић, мени тек изабраном судији окружног суда је пре почетка колегијума рекао: „Отиди да почистиш гробницу, пало је лишће по њој. Јуче сам био да запалим свећу твом оцу.” Од смрти мог оца протекло је тридесет година. Судија је свом судији поред кога је стасавао, данас би рекли свом ментору, запалио свећу толико година после његове смрти. Има ли данас судија са таквим поштовањем према старијим, па и преминулим, судијама. Или немамо времена чак ни на сахрану да им одемо. Уместо тога верујемо да је довољна СМС порука. Или нам је тако комфорније. Одговорност је вероватно подељена. Постоји реална сумња да поједине судије поред којих треба да стаса нова, будућа генерација судија, имају све мање времена и стрпљења да својом улогом ментора завреде дужну пажњу, поштовање.

Одлази једна, у време пуне снаге нужно, али и данас, дубоко у својим душама аналогна генерација. Данашња, дигитална на својим мобилним телефонима поручује ПОЗЗЗ. Један колега, адвокат, рекао је за судије Врховног суда: мозгови који ходају. Зато што су нама коментари закона, обимна судска пракса, једном речју знање, морали бити у нашим главама, знању. Данас су у фолдерима. Али, и после ПОЗЗЗ, младе колеге ће на интернету отварати десетине стручних радова одлазећих судија.

Одлази ова генерација зато што треба да оде. Хируршки нож заменио је гама нож. Веште руке старијег хирурга замењују веште руке за џојстиком. Ако треба да оде, постављам питање зашто писати о томе? Ваља запамтити, поменути. Ја својим менторима поштовање одајем на овај начин. Била ми је част што сам са Вама.

Без обзира на промене којима одлазећи повремено приговарају, охрабрује сазнање да међу младим судијама препознајемо не мали број колега чије каријере обећавају. Не по напредовању, већ по стручности. Младе колеге, вратите се на почетни пасус!

Судија Врховног касационог суда, председник Апелационог суда у Нишу

Опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар