Решење је, дакле, да се ПБФ издвоји из састава УБ под условом да ПБФ сачува аутономију у односу на власт или државу
Богословски факултет (Фото: Д. Јевремовић)
Министарство просвете је, према предлогу СПЦ, припремило измене Закона о високом образовању и предвидело увођење института благослова на Православном богословском факултету у Београду (ПБФ). Неки професори (можда и већина) Универзитета у Београду (УБ) против су увођења института благослова, јер сматрају да не постоји законски основ за увођење благослова СПЦ у аутономно право УБ. Пре тога, Синод СПЦ сменио је три професора ПБФ који су бранили теорију еволуције као да су еволуционисти, а не верници који верују да је Бог створио човека (стекао се такав утисак у јавности).
Наставља се стари идеолошки сукоб. Комунисти су 1952. године избацили ПБФ са УБ, а њихови наследници били су против повратка ПБФ у састав УБ после 2000. године. Али, то нису могли да спрече, па су тражили да се Христово учење прилагоди њиховој идеологији или погледу на свет. Неки из СПЦ и ПБФ изгледа нису одолели притиску, па је, изгледа, ПБФ почео да се прилагођава њиховом учењу. Ако је то истина, боље да је остао ван УБ.
Увођењем института благослова СПЦ жели то да спречи. Институт благослова је постојао и пре Другог светског рата у Србији, а и сада постоји у више европских држава. СПЦ ће сачувати аутономију ПБФ у односу на УБ, ако успе да сачува аутономију Цркве у односу на државу. Колико су православне цркве под контролом државе, показала је и пандемија.
Хришћани и даље морају да пазе шта говоре, пошто могу да буду осуђени и прогнани као у време паганског Рима, или као за време комунизма, или исто као што су некад философи и научници морали да пазе шта говоре да не би били осуђени од стране Римокатоличке цркве и инквизиције. И зато данас неки православни теолози или верници, из страха да не буду исмејани и искључени из академске заједнице, имитирају католике и протестанте и уједначавају и прилагођавају хришћанско учење нехришћанском учењу. Они брину о томе како ће изгледати у очима колега научника-атеиста, шта ће они да мисле, а не верници, да не помињемо Бога. Због тога неки бране ПБФ тако што тврде да је ПБФ међу оснивачима УБ, што није тачно.
Чим је СПЦ покушала да одбрани ПБФ и право да нико други осим хришћана не одлучује о хришћанском учењу у хришћанској школи, поставља се питање да ли је Православном богословском факултету место у саставу Универзитета у Београду. Право питање је да ли је пре 100 година требало уврстити ПБФ у састав УБ. Држава је могла пре 100 година да оснује и Универзитет у Београду и (на пример) Православни универзитет Свети Сава.
Фото: А. Васиљевић/Политика
Тако би Београд добио два јака универзитета и постао озбиљан универзитетски центар. Али и јак духовни центар. Православни универзитет Свети Сава чувао би чистоту вере и изворно хришћанско учење и стварао услове за мир између вере и науке, цркве и државе. У оквиру Православног универзитета Свети Сава налазио би се Православни богословски факултет који би имао институт благослова. Наравно, и на том факултету поштовали би се научни критеријуми, али предност би имала духовна наука. Православни универзитет у свом саставу имао би и друге факултете, за друштвене и природне науке, као и сви други универзитети у Србији или свету, и на тим факултетима поштовали би се строги научни критеријуми. Али и строги морални хришћански критеријуми. На том универзитету своје место нашли би људи који су прави научници, али и искрени верници, који желе да наука служи за добре циљеве. Факултети би били отворени и за студенте који нису православци, али желе да осим стицања научног знања стекну и моралну вертикалу.
Колико је данас реално да се оснује Православни универзитет Свети Сава? На пример, да се Православни богословски факултет издвоји из састава Универзитета у Београду и да се онда формира Православни универзитет Свети Сава? Ако држава нема новца, да ли би се појавили задужбинари који би финансирали оснивање и рад православног универзитета и давали стипендије талентованим и сиромашним студентима?
Можда 80% од укупног броја грађана Србије није православне вере, али православаца, као пореских обвезника, има довољно да део новца држава може да одвоји и за ПБФ или СПЦ, а да нико не може да каже да држава даје новац неправославаца. Противници СПЦ често заборављају да бар половина грађана Србије јесте православне вере и да пуни државни буџет. Питање је да ли држава издваја више новца за СПЦ или за невладине организације и разне пројекте које воде противници СПЦ. Све док су грађани Србије православне вере порески обвезници, који у великој мери пуне буџет, нико нема право да доводи у питање финансирање ПБФ или СПЦ. Да ли ће ПБФ остати део УБ, или ће настати Православни универзитет Свети Сава, може да се разговара, али да образовне институције СПЦ имају право и на финансирање из буџета државе не би смело да се доводи у питање. Најбоље би било када би се СПЦ финансирала једино прилозима верника, али то у овом тренутку није реално. Можда ће то бити реално у будућности, кад буде више богатих верника. Проблем је и то што СПЦ више нема тако добар углед у народу у Србији. Верници не бране СПЦ, јер су подељени и завађени, док је трансхуманисти нападају. Ако клирици СПЦ нису спремни на жртву и сукоб са владом због заштите верских права, народ неће бити уз њих.
Патријаршија (Фото: Д. Јевремовић)
Ако је немогуће сачувати изворно учење Цркве на ПБФ у оквиру УБ (ако ће то изазвати трајну нестабилност на УБ и у српском друштву), онда је боље да се оснује православни универзитет и да се у оквиру тог универзитета нађе и ПБФ. То ће бити добро и за развој науке, у којој примат преузима тоталитарни ум. Ионако вера (спознаја срцем) не може да замени научно (са)знање, као што физичко знање не може да замени духовно знање. Једно је пројектовати авион или зграду, оперисати срце, или управљати саобраћајем, а нешто сасвим друго је управљати људским душама. Теологија може постати као и психологија –„без душе“. Зато, ако није могуће сачувати аутономију у оквиру УБ (а који, као ни СПЦ, није у стању да сачува аутономију у односу на извршну власт), решење је, дакле, да се ПБФ издвоји из састава УБ (под условом да ПБФ сачува аутономију у односу на власт или државу; зато је увек најбоље решење финансирање прилозима верника).
Међутим, то ништа неће значити ако богословске школе не образују добре свештенике. Стање је сад такво да, част изузецима, епископи и свештеници нису ни прави духовни ауторитети (одбијају вернике од цркве), нити су прави мисионари (не шире Истину међу незнабошцима). „Како ће веровати кога не чуше“ и „како ће чути без проповедника“? (Рим. 10, 14). Да ли ће се из редова монаха појавити бољи епископи, који ће, и као професори богословија, образовати нове генерације свештеника? Ако и монаштво закаже, Цркву могу спасити само „свети мирјани“ – ако настане „епоха светих мирјана“ (Прот. Андреј Ткачов).
Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)
Да је и то могуће, доказ је Жарко Видовић, који је критиковао наше „теолошки образоване свештенике“ који „су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали“ се, па „прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог“. У истом интервјуу – „Слобода је директни пут у покајање“ – Жарко Видовић поручује:
„Логос значи Сабор. Света Тројица су Један. Један. И Логос значи Један Света Тројица, а не реч. На Теолошком факултету у Београду се на предмету филозофија још враћају на Сократову филозофију по Хајдегеровом упутству – они још не примају Логос у овом значењу, него филозофски гледају на то. Теолошки факултет би требало да се зове Литургијски факултет, зато што је Црква литургизам. То је битно! Бог је Бог непознати, рекао је апостол Павле. И на крају Литургије се каже: ,Буди Имја Господње благословено од миња и до века’… Зато ми тако завршавамо Литургију, а не кажемо Бог је то и то. Нека о томе прича метафизика, Августинова и Томе Аквинског, нека причају они ако знају шта је Бог… О Богу је наука немогућа! Физиологија је могућа, антропологија је могућа, али само о људском телу, али не о томе шта је човек… Могу да одлучим о томе да се покорим, али ја не могу да одлучим о вери. Она није плод моје воље. Шта је она? Е то је тајна!… Човек у мишљењу користи искуство и распоређује га како он хоће. У осећању се то не дешава, већ се без икакве припреме то искуство преображава… и то је тајна, и зато се зове мистерија… и нема тог психолога који вам о томе може нешто рећи, а онај који научно хоће да објасни осећање, он је или луд или лаже. Осећање остаје човекова тајна, и зато је Личност човекова тајна, и зато је човек као Личност тајна“.
Ту тајну наука не може да открије. Наука о Богу је немогућа. У богословској школи вера никад не сме да се потчини природном разуму и не би требало да буде места за професоре и студенте који нису искрени верници и нису достојне слуге Христове. Богословије не смеју да воде „учитељи закона“ који сами „не држе закон“ и воле поздраве „на трговима“, и нису спремни да буду „сметлиште света, по коме сви газе“ и „будале Христа ради“ (1. Кор. 4; 9-13), они за које је Бог апстрактан појам одвојен од човека; нити смеју да их воде они који ће „образовање понижавати“, јер „философија је потребна“, али тако да се не иде „куда нас они воде“ (Св. Василије Велики). Важно је да Црква, заједно са својим богословијама, остане стуб и тврђава Истине, а да ли ће ПБФ бити у саставу УБ, или неће, мање је важно. ПБФ може да испуни све услове да буде акредитована високошколска установа и ван УБ, али и даље на првом месту мора бити верска, па научна установа, јер образује свештенике. Али, тако да се искључи сваки клерикализам и развија правна свест. Само „лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски). Врлине се не намећу. „Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку“ (Св. Григорије Синаит).
Никола Варагић
Ако у српском народу и СПЦ постоји нуклеус праведних, Црква ће остати стуб и тврђава Истине (биће имуна на екуменизам, атеизам, трансхуманизам, клерикализам, зилотизам и остале изме), а ПБФ ће наћи своје место у образовном систему СПЦ и Србије (можда се оснује и православни универзитет?). Свакако, време је да се реши тај сукоб између вере и науке у Србији и да се уреде односи између Српске православне цркве и државе Србије.
Categories: Српско православно стање
Оставите коментар