Никола Варагић: Ауторитет

Прави ауторитети су људи којима је дато много, па зато улазе у још теже подвиге, уче и раде још више и никад се не предају и не продају – прави ауторитет позива на подвиг

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Духовни и морални напредак човечанства, или одређене заједнице људи, плод је напорног рада оних људи који чине духовне подвиге – померају норме и постављају високе циљеве. Такви људи непрекидно се духовно усавршавају (никад духовно не спавају), прво се боре против зла у себи, затим у свету, спремни да се жртвују за ближње и опште добро. Свет би био много горе место за живот без људи који (се труде да) воле и оне који (им) чине зло. Пошто је племенитих и одабраних људи мало, у свету има много зла и неправде.

Већину, у сваком друштву, чине просечни, обични људи, који су, у суштини, добри људи, али су пасивни и реактивни. Пасивни и реактивни људи нису духовно искусни и морално јаки, и никад не постају (добри) учитељи. Стога, мањина, коју чине лоши људи, може да терорише већину, док појединац може да поквари цело друштво, ако у том друштву нема и племенитих људи. Против зла не иступа маса, него одважни појединци, који разликују добро и зло, јер маса је хетерогена и маса се опредељује или следи неког. Ако нема правих ауторитета и добрих узора, маса може да следи лажне ауторитете („слепе вође“).

У сваком друштву постоје лоши људи. То су људи који свесно чине зло и неправду и своју срећу граде на несрећи других људи. Таквих људи има у свим друштвеним класама. То су радници који раде на штету својих колега, комшије које чине недела својим комшијама, родитељи који муче своју децу, деца који не брину за своје родитеље, разни криминалци, мафијаши, лопови, силоватељи, педофили, итд. Лоших људи има и међу просечним и међу натпросечним уметницима, научницима, инжењерима, банкарима, политичарима… Лоши натпросечни људи, харизму и таленат који поседују, не користе за опште добро – они могу да буду велики радници и да постижу одличне резултате у послу којим се баве, али имају погрешне циљеве и не бирају средства да стигну до циља. Они су лажни ауторитети – они последњи који се намећу да буду први (они први који ће да заврше као последњи). Такви људи су у мањини у народу, али су често већина у некој власти.

Хосе Ортега и Гасет

Прави ауторитети су и у духовно-моралном смислу натпросечни, а не само у вештини или знању. Тек када сте и у духовно-моралном смислу изнад просека, долазе до изражаја ваши таленти (вештине, знања). На пример, ако сте спортски тренер, колико год да добро знате тај посао, највише зато што сте били добар спортиста, па одлично познајете ту игру, ако сте лош човек и лош психолог, никада нећете направити добар тимски дух, а без тога нема успеха – неће до изражаја доћи тактика тренера и вештине играча, јер то није могуће тамо где су лоши међуљудски односи или где постоји лош однос према другом човеку. То може да пролази неко време, због добрих играча, или јаке дисциплине и страха, или интереса, али ће све то да се распадне у једном тренутку. Исто важи за било коју другу делатност.

Дакле, није довољно да будеш најбољи у неком послу, у некој професији или у струци, па да припадаш вишој класи људи. За мене је онај Ортегин племенити човек аскетског духа – исихаста, тј. ја таквог човек могу да замислим једино кроз хришћански морал. То значи да племенити људи не заборављају оне болесне, сиромашне, са маргине друштва. Јер постоје и болесни људи, са разним психичким и физичким ограничењима, па нису у могућности да доприносе друштву, напротив, могу да буду „терет“ за здраве људе око себе, који брину о њима, за буџет општине или државе. Али они никад не смеју да се посматрају као „терет“ или као објекат, него једино и увек као личности, као људи. Племенити натросечни људи се на хришћански начин односе према сваком човеку. Такав човек нема ништа заједничко са ничеанским „натчовеком“ и фаустовком културом, јер њему није најважније да освоји свет и да он буде најбољи, први. Зато у другом човеку не види супарника и непријатеља, сваког човека поштује као личност и поштује његова права (не примењује закон јачег).

Власт често освајају амбициозни људи, односно, они којима је важније земаљско царство од Небеског царства, зато што људи којима је важније небеско царство, нису спремни да се лактају да би постигли неки земаљски циљ. Земаљска власт се увек намеће као врхунски ауторитет. Људи жељни славе од овога света, кад дођу до моћи, постају „богови“, „идоли“ жељни идолопоклоника (објеката за задовољавање својих жеља и сујете), верују да више вреде него обични људи и да изнад њих не постоји ниједан виши ауторитет.

Војници носе оболелог војводу Радомира Путника током повлачења кроз Албанију

Такви људи заузели су све најважније позиције у држави и друштву и они одређују шта је истина – шта може или не може да пише у уџбеницима за школе, шта је вест за медије, а шта не сме да буде у вестима, итд. Обични, просечни људи верују држави, иду у школе, гледају медије, и полако прихватају те „истине“. За неке људе, ауторитет је свако ко се појавио у медијима – довољно је да буде јавна личност или функционер (иако је то некад шарлатан).

Најтеже је победити гордост и разликовати добро од зла. Некад се иза „зла“ крије добро, а некад се иза „добра“ крије зло. Кад су људи сујетни и не подносе критику, тешко разликују праве и лажне ауторитете. За оне који годе њиховој сујети верују да су добри, а за оне који их (добронамерно) критикују, мисли да им желе зло. Зато ће на власт пре доћи популиста, него прави духовник. А лоша елита квари народ. Да ли се народ баш толико покварио, или је стање у народу боље него у елити? Светислав Басара тврди да „најмање 75% популације Србије у муљавинама, лоповлуцима, подметачинама, намештаљкама, ,бахаћењима’ и сл. не види ништа лоше, да томе штавише тежи – иако јавно на све то осипа дрвље“.

Мислим да таквих људи има мање од 50% у народу, али више од 75% у владајућој елити. Зато нисам песимиста, попут Басаре, или неких националиста, пошто верујем да ће здрави део народа изнедрити нову владајућу елиту. Део те нове елите је већ ту, међу нама. То су они старији који се нису продали и пали и они млади који се неће продати и пасти и њих ће бити више.

Српска владајућа елита жели да осигура долазак наследника, који ће ићи њиховим путем (она је и под великим утицајем странаца). Пред нама је сукоб између садашње и будуће елите, сукоб између натпросечних (и у духовно-моралном смислу) људи и натпросечних (у много чему осим у духовно-моралном смислу) људи – одвајање жита од кукоља. Успех зависи од тога колико има племенитих људи спремних да се супротставе злу или лично жртвују, како ће се они организовати и колико има обичних грађана који ће их храбро и својевољно подржати у тој борби. То неће бити избор између већег и мањег зла. Већину у народу чине добри људи, али лоша елита изазива оно што је лоше у људима. Сад је време да грађани Србије покажу оно добро у себи и да се уведе позитивна селекција.

Нису сви људи исти и није свеједно чији ауторитет (не) прихватате. Прави ауторитети су људи којима је дато много, па зато улазе у још теже подвиге, уче и раде још више и никад се не предају и не продају. Прави ауторитет критиковаће вас ради вашег добра, тражиће да радите и оно што вам није по вољи и да волите непријатеље своје, тј. да чините подвиге.



Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s