Никола Варагић: Класа људи

Племенитих људи има у свим друштвеним класама. Којој класи људи ви припадате?

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Писао сам доста о натпросечним људима, људима аскетског духа, племенитим људима, о поштовању ауторитета, од стране просечних људи, па би неко, ко ме не познаје, помислио да сам нека врста елитисте. Али, за мене је сваки човек – човек, без обзира на образовање, социјално-материјални статус… Зато често браним обичног, просечног човека.

Талентованим или натпросечним људима треба пружити подршку и обезбедити услове да остваре своје циљеве, такви људи заслужују поштовање и треба да служе као узори. Али, то не значи да просечни људи треба да служе као средство за постизање циља (објекти), следбеници (идолопоклоници), безличне слуге које живе у лошим условима за живот, без икаквих права и слично. Борим се за право личности или за поштовање личности (сваког човека) и да сви људи буду једнаки пред законом. Тренутни положај у друштву или врста занимања, ништа не говоре о датом човеку.

Скоро сваки човек нешто ради боље од других људи, или, у нечему може да буде изнад просека. Затим, сваки човек је у неким стварима просечан – нико не може у свему да буде натпросечан. Ако изађете на улицу, и гледате непознате људе, ви не можете да знате ко је међу њима просечан а ко натпросечан, и у чему је натпросечан у односу на друге. Па чак и ако на тој улици препознате неку јавну личност, која је у нечему натпросечна, не значи да је у свему натпросечна. Осим тога, можда је анонимни човек, који стоји поред те познате личности, у многим стварима натпросечан и бољи човек. Зашто би неко имао већа права? Неко је данас неуспешан или непознат, а сутра ће бити успешан и познат. Како да знате ко ће и када учинити нешто што га издваја од осталих људи? Зато треба поштовати и свако дете или сваког младог човека – никад не знате шта ће неко дете да постане, али, и да не постане богат и славан, треба га поштовати као човека. Ближњи је сваки човек.

Фото: Православие.ру

Држава треба да подржи одлазак добрих математичара на светско такмичење, али мора да подржи и сиромашну и неталентовану децу. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи спортисте и гради стадионе и дворане, али држава мора да брине и о инвалидима и да гради рампе и прелазе на улицама, боље болнице и да више издваја за помоћ њима и њиховим породицама. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Држава треба да подржи најбоље уметнике, али и жене на селу које се баве старим занатима. И за једне и за друге постоји новац у буџету. Да не наводим остале примере, јасна је порука.

Неко може да буде натпросечно добар музичар, спортиста, хирург, адвокат, привредник, банкар, инжењер, глумац… Али, ако је у моралном смислу просечан, или, испод просека, он онда није племенити човек. Бити у моралном или у духовном смислу натпросечан значи да припадаш свету племенитих људи. То је класа људи. То није друштвена класа, како је истакао Ортега, пошто племенитих људи има у свим друштвеним класама, и обрнуто, и оних који нису племенити има у свим друштвеним класама. Дакле, ако припадаш вишој друштвеној класи, али си у морално-духовном смислу просек, или испод просека, ти не припадаш класи племенитих људи, или, ти ниси виша класа људи. То не можеш да купиш титулама и славом, ту ништа не значи богатство, моћ, какве везе имаш или колико си јак. У вишој класи људи налазе се и људи из нижих друштвених класа, обични људи. Обични људи су сви људи. У том смислу, не постоје расне, етничке, верске, идеолошке или полне разлике између људи. Јер, сваки човек је – човек. Или поштујеш човека, или не поштујеш човека. Према сваком човеку треба да се понашате исто и да му покажете поштовање.

Фото: Ројтерс/М. Ђурица

Племенити људи не праве разлику између славних и обичних људи, за њих су сви људи исти и сваком човеку служе, као што ће и сваком рећи истину или критику. Такви људи немају „синдром бициклисте“, него супротно, они никад не газе људе испод, а оне изнад (моћне људе, високе функционере), који чине недела, критикују и улазе у отворени сукоб са њима, спремни и да страдају, често бранећи права људи који су испод њих што се тиче положаја или статуса у друштву или у некој хијерархији (полицији, војсци, правосуђу…).

Неки људи (и међу обичним и међу славним људима) се на један начин понашају према малим или обичним људима, а на други начин према великим и славним људима. Што си нижа друштвена класа, то заслужујеш мање поштовања, тј. што си виша друштвена класа, више ће те поштовати људи који се надају да ће имати неке користи од тебе. Што значи да такви људи никога не поштују – оне од којих немају користи газе, а оне од којих могу да имају користи, поштују, али неискрено, само због користи, или због страха. Кад у друштву постоји негативна селекција, када је држава окупирана, такви људи чине владајућу елиту. Свако ко дође на власт у било којој грани власти, од локалне власти и неког комуналног предузећа, до највиших државних функција, одмах се осили и мисли да може да ради шта хоће. То односи на све државне службенике. Пред јачима од себе су понизни и улизују им се, а над слабијима или обичним грађанима, мање образованим или сиромашним људима, показују мишиће, доказују како они озбиљно раде свој посао, да са државом нема играња.

Тако се понашају и неки грађани. Скоро свако ко има неку власт и моћ понаша се бахато, а они који су били сиромашни па постали богати понашају се као скоројевићи или хибриси, итд. У потрошачком друштву, у материјализму, људи превише пажње обраћају на симболе моћи, чак и на физички изглед, па се на основу тога понашају према другим људима, итд. На пример, мене неко познаје као познатог колумнисту чувеног портала „Стање ствари“ (наравно, мало се шалим) и предузетника, неко ме представља као новинара, али, ја сам понекад обични физички радник, идем на градилишта и радим као и сви остали радници, обучен у радно одело.

Никола Варагић (Фото: Лична архива)

Ако у неком граду, општини, улици или на селу, радим данима и недељама у радном оделу, као физички радник, људи који пролазе сваки дан поред нас, мисле да сам и ја обични физички радник. И тада могу да видим како се људи понашају према онима који су нижа друштвена класа. Неки људи, док мисле да сам обични физички радник, понашају се на један начин, са мање поштовања, а кад сазнају ко сам ја, прво се изненаде, а онда показују више поштовања, неки почну да се улагују, итд. А неки људи баш имају емпатије за обичне физичке раднике, доносе кафу, ракију, храну, и понашају се као да су сви једнаки, и они сиромашни грађани, и они богати, образовани из више класе, када испред своје куће имају раднике који данима нешто раде по киши, великој врућини или хладноћи. Племенитих људи има у свим друштвеним класама. Постоје успешни људи који се понашају скромно, постоје учитељи и тренери који не праве разлику између деце богатих и познатих људи и деце обичних и сиромашних грађана, итд.

Којој класи људи ви припадате?

Прочитајте још



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

6 replies

  1. Ja sam veliki protivnik „obicnih ljudi“ :))))) Postoje istorije obicnog zivota koje su nuzno kontinualisticke i progresivisticke.Dakle, istoriju prikazuju kao kontinuitet i kao napredovanje koje vodi ka sadasnjem trenutku u kojem ljudi zive, a to „zive“ se svodi na ekonomske, zdravstvene i dr. materijalne uslove zivota „obicnog coveka“, bolje nego ikad, a kojima se zapravo, sadasnji trenutak postavlja kao ishodiste kretanja istorije (odavde se ide i dalje pa se pisu istorije predmeta npr. novca, sto svedoci o mnogo gorem „kraju istorije“ u smislu raspada smisla istorijskog).Ako vreme shvatate kruzno, kao Grci, pa Sada nema nikakav privilegovan polozaj (naprotiv, prvi koji su problematizovali vreme i kretanje, Parmenid i Zenon, su Sada postavili kao vecno, ali izvan vremena, cije proticanje je privid.Taj uvid je dostupan samo pojedincu koji se uspeo do vecne istine, dok kretanje vremena ostaje privid u kojem zivi mnostvo (obicnih ljudi).Cela muka filosofije od Platona je kako povezati proticanje i vecnost, privid i istinu, fenomen i noumenon) pa nema ni istorije, vec samo slavnih dogadjaja koji su se nekada desili, ali koji ne konstituisu istoriju, vec hronologiju, uz pouke koje potvrdjuju vecnost izvesnih principa koji vaze i sada i nekada (zato se anticki „istoricari“ ne muce sa „objektivnoscu“).Za savremenog coveka, medjutim, linearnost vremena je usko povezana sa dominatnoscu Sada, a ova dominantnost Sada sa „objektivnoscu“ razumevanja proslosti koja vodi do Sada i (istovremeno ???) se udaljava od Sada u sve vecu proslost i zauvek-proslo.Uobicajeno resenje je bilo ili postavljanje svrhe kojom se nadilazi Sada i uvezuje sa proslim u tom prelazenju preko Sada ka svrsi istorije ili u izjednacavanju linernosti sa progresom, koji je sam sebi svrha, i kojim (izjednacavanjem) se daje apsolutno prvenstvo Sada dimenziji vremena, a zajedno sa tim i perspektivi „obicnog coveka“.Kako je doslo do toga da Sada, od vecne istine dostupne samo pojedincu, postane nesto vezano sa suprotan kraj, za „obicnog coveka“ (iz mnostva).Jasno je da je pitanje vremena i istorije isto sto i pitanje, nama svima dragog, identiteta.

    Platon, kritikujuci demokratiju, kritikuje je zbog toga sto u njoj bilo-ko (a to je sustinska osobina „obicnog coveka“) moze da dodje na vlast, opisujuci istovremeno dusu demokratskog coveka kao takvu, da on jedan dan hoce da bude filozof, drugi trgovac, da radi bilo sta, bilo kad.Ovakav poredak vodi, po Platonu, nuzno u tiraniju, a u tiraniji, postoji opis samo jedne duse, tiraninove.Ovo se moze sagledati kao veza izmedju „demokraticnosti“ bilo-ko i tiranije „egoizma“, a koja se kod nas obicno javlja u mesanju individualizma i egoizma i zameni demokratije i kapitalizma.Elem, Platonovo „resenje“ je strogi identitet koji se ostvaruje u sferi politike, drzave, kao troklasna drzava (koja odgovara strukturi tri dusevne funkcije) u kojem je svako identican sa sobom i ne moze biti bilo-sta, pa samim tim ni bilo-ko, kroz svoje mesto u nepromenljivoj podeli rada, a koju, u vrlo restriktivnim uslovima, bez ikakve imovine cak i vlastite hrane, jer Platon smatra da iz onog „moje“ nastaju svi sukobi, pa se to prosiruje cak i na decu, predvodi klasa vladara kojoj je dostupna istina.I tu dolazimo do kljucne stvari koja treba da objasni zasto Platonova drzava nije elitisticka.Naime elitizam se formira onda, kada istina vise nije ograniceno dostupna, vec je, uslovno, dostupna bilo-kome.I Bekon i Dekart polaze od pretpostavke da bilo-ko moze spoznati istinu, oslobadjauci se „idola“ (Bekon) ili kroz proces sumnje (Dekart), cime, zapravo Bilo-koga cine kriterijumom istine (nesto je istinito samo ako je, u principu, dostupno (proverljivo) Bilo-kome).Uslov ovoga i za Bekona i za Dekarta je „zaborav“ celokupne predjasnje istorije koja ce tek morati da se legitimise pred kriterijumom Bilo-koga, a to znaci apsolutizaciju Sada.Tako su Bilo-ko i Sada, postali sustinski horizonti svakog razumevanje.Medjutim, upravo na toj pozadini nastaje elitizacija koja pokazuje da principijelna dostupnost znanja Bilo-kome u realnosti vodi u suprotnu poziciju nastanka elite znanja iz koje (pozicije), onda, sledi i pitanje demokratije, odnosno dostupnosti politickog odlucivanja Bilo-kome.Vidimo da je ovo put potpuno suprotan Platonovom koji polazi od istine koja nije dostupna svakom i hoce da izbegne dominaciju Sada u vremenu (mada ne uspeva, otuda i zahtevi za unistavanjem i brisanjem umetnickih dela), a da dolazi do istih posledica, ali uporno insistirajuci na suprotnim pretpostavkama.

    Posto Bilo-ko nije bilo-ko svojoj deci, roditeljima, gladnom beskucniku kojeg nahrani, javlja se taj privid da se etikom, koja je uvek licem-u-lice (sta je to sto etiku univerzalizuje jeste pitanje koje muci savremenost.Sta je to sto Iranca i Amerikanca stavlja pod iste eticke obaveze i ne postaje li etika sredstvo nasilja nad Stranim u ime Drugog (jednostavnije, mozda suvise, ali ‘ajd’, nasilje nad obicajnoscu od strane globalnosti (shvatiti kako je globalnost postala izvor univerzalnosti, znaci razumeti zasto grcki pojmovi, npr. o coveku kao politickoj zivotinji, nisu univerzalni i ne „pokrivaju“ prostor sveta i vreme istorije)), da se kroz eticke postupke u okvirima licnih mogucnosti, moze doci do promene u makrosistemu.Ipak, nemogucnost drugog je uslov za privid prvog.Usled gubitka jedinstva etickog i politickog, etika postaje stvar zrtve, licne zrtve, pa etican ne moze biti Bilo-ko, vec samo izuzetan pojedinac spreman na samozrtvovanje.

  2. Види Србине,ми смо управо пред одлукама које ће нас увести у добро организована друштва „по хоризонтали“ или ћемо бити и даље друштво „по вертикали“ где ће „послушаније“ бити суштина и со…Толико о томе.

  3. @Komentar ceka izvinjenje

    Да ли обични људи треба да имају мања права, да ли треба да буду људи другог реда? Да ли сте ви обични човек?

  4. @Varagic
    Nemoguce da sam toliko nejasno napisao, posebno ja koji se ovde bavim „pravnom drzavom“ i identitetom kao identitetom identiteta i razlike u individui (mozda stalno potcenjivanje individualnosti i poistovecivanje sa egoizmom je i dovelo do ovog nerazumevanja, jer individua je i „obican covek“ i „izuzetan pojedinac“). Ja sam se samo bavio FENOMENOM „OBICNOG COVEKA“.Pokusao sam da pokazem nekoliko stvari:1) kako je uopste nastao taj fenomen „obicnog coveka“ (a nastao je daleko od „obicnog coveka“ , na sasvim drugom kraju, u tada „obicnom coveku“ nedostupnim visinama filosofije i zelji da se ona spusti upravo do „obicnog coveka“ i on postavi kao kriterijum znanja (nema vise manastirskog ili platonovske akademije zatvorenog znanja dostupnog samo pojedincima. Ovo spustanje je podrazumevalo i drugi talas prevodjenja, ako je prvi bio sa grckog na latinski, sada se prevodilo sa latinskog na jezik naroda, a u tim prevodima je mnogo toga izgubljeno.Zanimljivo, kod nas, umesto ovog „spustanja“, imamo izdizanje svakodnevnog jezika, iskljucivo kao komunikacijskog sredstva, na nivo knjizevnog jezika, kroz vukovsku reformu, jos radikalniji oblik centriranja kulture oko „obicnog coveka“) 2) kako je „obican covek“, uz to sto je postao nosilac nove „istorije“ svakodnevnog zivota (nedavno je Milos Kovic pricao da ismevaju istoricare koji se bave politickom istorijom, jer je sad „in“ kulturna istorija, a koja kulturne razlika moze da relativizuje samo kroz fenomen „obicnog coveka“ i „svakodnevnog zivota“, a mora da ih relativizuje jer zivimo u globalistickom svetu kapitalisticke uravnilovke celog sveta) i postao nosilac nekih ocekivanja u pogledu promene sveta u kojem zivimo (a sto je nekada bio (nosilac tih ocekivanja) proleterijat, natcovek, izuzetan pojedinac (evo jednog hegelovskog aforizma:“sloboda je privilegija obicnih ljudi, veliki ljudi imaju sudbinu“) 3) pokusao sam da pokazem da ta ocekivanja od „obicnog coveka“ predstavljaju privid da se njihovim ostvarivanjem moze doci da makrosistema, etikom u okvirima licnih mogucnosti doci do politike.Naprotiv, da nemogucnost toga i jeste uzrok pojave ocekivanja od „obicnog coveka“ 4)pokusa sam da pokazem da fenomen centriranja kulture oko „obicnog coveka“ na kraju dovodi do „elitizacije“ i upravo pitanja koja Vi meni postavljate, da li BILO-KO moze da ima pravo glasa i odlucuje u politici spustenoj na nivo sluge ekonomije, dakle pitanje kompetentnosti se mesa sa pitanjem slobode, a iza toga je elitizacija znanja iako se, podsecam, sama kultura legitimise kroz dostupnost (do te mere, da je zapravo fenomen prenosenja znanja poceo da preoblikuje znanje (sjajan tekst Andre Marloa „Muzej bez zidova“, ne znam da li ima na srpskom, ima na engleskom, koji pokazuje kako je reprodukcija umetnickih dela, njihovo poredjenje, prodaja slika, izmenilo samu sustino estetskog, a knjiga Johanesa Fabijena „Vrijeme i drugi“ se bavi bas ovim fenomenom i sadrzi literaturu ciji se veliki deo moze naci na netu) znanja tom BILO-KO.Usput sam pokusao da pokazem zasto Platon nije „elitista“, objasnjavajuci da se „elitizam“ javlja samo kada postoji ideja da BILO-KO moze doci do istinskog saznanja (za Platona, ne moze svako da se uzdigne dotle).

    Nisam obican covek (ne tvrdim da sam veliki covek, visok, svakako:)))) ni po izgledu (krupajlija kojeg ne mozete ne videti) ni po onome sto mi opseda misli i o cemu pisem svaki dan, a delice iznesem i u ovakvim komentarima, a ni u onome sto me opusta (ni hobiji mi ne nude mogucnost da sa nekim razgovaram o njima, za ono sto mi opseda misli imam mali kruzok, a da sam „obican covek“ moram da se pravim u „druzenju“ sa „obicnim ljudima“ i duplo sa zenama :)))

    Posto od izvinjenja nista, moza „ime“ promenim u „neobicni covek (iz naseg sokaka)“

  5. @Komentar ceka izvinjenje

    Текст који комнетаришете почиње са реченицом:

    ,,Писао сам доста о натпросечним људима, људима аскетског духа, племенитим људима, о поштовању ауторитета, од стране просечних људи, па би неко, ко ме не познаје, помислио да сам нека врста елитисте…“

    Зато помињем Ортегу и Побуну маса. Нисте морали толико да пишете. Ортега је одлично објаснио како је настао и шта је човек-маса, и разлику у односу на племените људе.

    Али ово што сад пишем није антиелитизам. Залажем се за право личности, за поштовање личности сваког човека, ближњи је сваки човек.

  6. @Varagic Nikola
    Jedno je covek mase, drugo je kada se celokupna kultura centrira oko, spusta do „obicnog coveka“ i kada to dovede do sasvim suprotne pojave koja se, navodno, time okoncava, pojave elitizma.Dakle, obican covek nije covek mase vise nego covek elite.“Obican covek“ je i tamo, u elitnim vrhovima kulture, gde sebe vise ne bi ni prepoznao, koliko i u masovnoj kulturi.Istorije „svakodnevnog zivota“ i etika „u okviru licnih mogucnosti“ su samo ociglednosti ovih protivrecnosti i ideolosko sredstvo njihovog zamagljivanja.A, da nisam morao toliko da pisem, da nisam morao nista da pisem, to mi je jasno.Eto, vidite, i iskustvo jezika mi je neobicnom, ne pisem-za, vec na-protiv, ne za citaoca, ni Bilo-koga, ni nekog posebnog, nego u Nista :))))) U jednom trenutku u istoriji, praznine izmedju slova su postale znacajnije od slova, pocele su da ih mrve, kao sto se pod rukom mrve knjige koje vekovima niko nije listao, i da ih pretvaraju u unutrasnjost subjekta, u tumacenje.Pukotine praznine koju su otkrili atomisti, otvorile su prolaz za subjekta u objekt, i time omogucili subjekt-objekt relaciju, ali to je duga prica.Elem, zato mene vise zanimaju praznine izmedju slova, beline papira ili ekrana, nego slova, zato toliko pisem, da otvaram sve vise pukotina :))))))

    Srecan Vam imendan, a mozda i slava.

    P.S.
    Dok sam igrao fudbal, kojem ste, vidim, i vi posvetili veliki deo zivota, igrao sam podjednako dobro i levom i desnom, mogao sam sa obe da centriram ili sutiram, penal bez problema.Kada sam se, zbog zdravlja, prebacio na sportove u zatvorenom, kosarku isto igram i levom i desnom (za vodjenje to je i normalno, ali ne lezi vraze, i jedan i drugi poluhorog , horog i ulaz :))))

Оставите коментар