Никола Варагић: Идемо на Марс, да правимо селфи

Није спорно то што европска култура почива на човеку као на темељу, него то што темељ европског човека није у Богу

Никола Варагић (Извор: srbin.info)

поводом обележавања 50. година од слетања на Месец

Недавно је у САД и широм света обележено 50. година од одласка на Месец. Дејвид Вујић јеу интервјуу за српске медије изјавио да се у САД планира још један одлазак на Месец. Прва мисија је коштала 150 милијарди, друга ће коштати више од 150 милијарди долара. Сличне планове имају још неке државе. Неки се радују томе, јер верују да ће одлазак у свемир променити живот на Земљи на боље, неки верују да је то нужно јер нема довољно места за све људе на Земљи, неки су сигурни да ће се догодити еколошка катастрофа и да ће сви људи морати да се преселе на неку другу планету, итд.

Са друге стране, постоје људи који кажу да се новац, који се улажу у свемирске програме, може искористити да се смањи сиромаштво и лече болесни људи широм света. Али, да ли је одлазак на Месец или Марс,уопште реалан? Да ли је потребан? Да ли је данашњи човек способан за такав подвиг? Да ли постоје други, много важнији, подвизи? Да ли научно-технолошки напредак прати и духовно-морални и културни напредак?

Европски човек је истражио природу Земље, истражује свемир и планира одлазак на Марс, али, што се тиче самоспознаје, није направио велики прогрес. Европски човек је упознао свет, али, није познао самога себе – душа је остала„модус тела“ (Декарт). Ипак, то му није сметало да се прогласи за бога. „Човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло“ (Св. Јустин Ћелијски).

Европски човек (светог Јустина Ћелијског) постао је човек-маса (Ортеге и Гасета), и данас чини већину у свим друштвеним класама, у сваком потрошачком друштву. Поред медија, још много тога није како треба јер је све мање зрелих и одговорних људи. „Савремено дете свесно не жели да уђе у зону личне одговорности и да напусти зону комфора у којој све и сви раде за њега“(Протојереј Андреј Ткачов). Напредак праве племенити људи, аскете.

Студија Месеца из Миктрографије Роберта Хука, 1665. (Фото: Викимедија)

Које су разлике између човека-масе и племства? Према Ортеги, „одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе“. Људи „који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете“. Већина људи није кадра за било какав напор осим наметнутог и износи „сопствено мишљење о предмету без икаквог претходног напора да то мишљење обликује“. Човек-маса „сматра себе интелектуално потпуним“ и „верује да је савршен“. Али, „племенитости достојно је кад човек… прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора“[1] (у служби вишег циља).

Изворно племић, nobilis (noble), значи онај који се труди, надилази. У православљу, аскета је подвижник – онај који се увек креће, (само)усавршава, надилази, побеђује себе и свет, у подвигу вере… Такви људи су створили цивилизацију, без таквих људи ова цивилизација ће да пропадне. Некад су се такви људи поштовали. Данас, када влада човек-маса, такви људи се налазе на маргини друштва, у анонимности, њихов глас вреди колико и глас било кога из масе. Када сте чули савременог политичара да каже нешто мудро? У прошлости таквих владара је било. А велики научници попут Тесле били су аскете и метафизичари[2].

Човек-маса нема историјску свест. Размажено дете не увећава, напротив, губи наследство. „Лако је исфлекати оно што је мама опрала. Оно што је човек сам опрао и испеглао чува брижљивије и нерадо прља“, пише на другом месту протoјереј Андреј Ткачов. Слично је писао Ортега: „Препуштени властитим нагонима, било каква маса, плебејска или ,аристократска’, настоји да разори темеље свог живота“. Маса је научила да користи оруђа цивилизације коју је наследила, али „не познаје корене начела те цивилизације“. Масе интересује једино њихово благостање, „док истовремено кидају све везе са узроцима тог благостања“. Зато и неолиберализам и антилиберализам гуше добро у либерализму. Јер,„цивилизација је, пре свега, воља за животом у заједници са другима“ (личностима). Либерализам „прокламује одлучност да се живи у заједници са противником“ – да власт омогући и онима који имају другачије мишљење „место под сунцем“ (Ортега). Европски човек уместо права личности примењује право државе. Свако ко дође на власт, труди се да другом и другачијем одузме место под сунцем. То раде и савремени (нео)либерали. Да ли ће исто радити и на Марсу?

Хосе Ортега и Гасет, шпански филозоф

Човек из масе угледа се на друге људе. „Ако су други себични, без емпатије и учествују у корупцији, онда ћу и ја“ – размишља човек из масе. Човек-маса или ради исто што и други или ћути и гледа своја посла. Када људи у моралном и културном смислу постану варвари, долази до регресије у свему, почне да опада квалитет образовања, шире се непотизам и криминал, медији предност дају шарлатанима, па почну да пропадају путеви, болнице… Када већину чине и на власт дођу варвари, само је питање времена када ће се зауставити научно-технолошки развој, или, још горе, када ће такав напредак уназадити цео свет. Данас је лако направити машину, тешко се постаје личност (човек).

Људи су развили технологије које су омогућиле лакши живот људима. То је добро. Лоше је што људи постају лењи и што постоје људи који желе леп живот само себи и ближњима. На неки начин, наш век је мрачнији од мрачног средњег века. Ствара се „атомска техника“, остаје „прашумска етика“. Што је већа прогресија – то је декаденција већа. Револуционари уништавају, оно што аскете стварају. На Земљи је иста количина зла, а можда и више, него пре одласка човека у свемир. Много деце у свету и даље има тешко детињство, да би нека деца имала срећно. Нестанак средње класе и настанак прекаријата је нов облик варварства. Број лоших људи се не смањује, смањује се број добрих људи спремних да се супротставе злу и жртвују.Са таквим Европљанима, Европа не може да буде лидер у свету. Оно што је просечно стагнира, пропада, не напредује. Сада постоје веће масе од европске масе, јаче економски, са бољом технологијом, развијају и своје свемирске програме…

Није спорно то што европска култура почива на човеку као на темељу, него то што темељ европског човека није у Богу. Када је Бог у човеку, индивидуа постаје личност. Личност се постаје тешким радом. Физички и научни рад су важни, али је посебно важан духовни рад, духовно знање. Личност је највиша класа људи, и налази се у свим друштвеним класама. Што је више личности у друштву, друштво је мање маса,а више народ. Хијерахија мора да постоји. А када постоји права елита, не може да постоји социјални дарвинизам и нико није друштвени паразит. Најбољи дају пример просечнима и стварају услове да и они могу да се усавршавају (за оне који то не могу из било ког разлога, или не желе, прави се место под сунцем). Личности граде позитивни колективизам (саборност). Човек у маси никад не може да постане личност. То се односи и на плебејску и на ,аристократску’ масу. У маси се развијају лицемерје, гордост, љубомора, просечност, двоструки стандарди у моралу…

Све док постоји један морал (закон) који важи за моју групу, а други морал (закон) који важи за другу групу, одлазак у свемир неће променити живот на боље. Да ли генерали који нападају државе (и убијају људе) и банкари који су створили финансијски монопол (и од људи праве робове), воде свемирске програме? Да ли ће постати бољи људи ако стигну до Марса? Да ли велике силе могу да се договоре чији је Северни пол? А Марс? Да ли се то ради само због престижа – да нека нација каже да је прва стигла на Месец, или на Марс? (Русија и Кина показале би величину када би препустиле САД и ЕУ да „освоје“ свемир. За свет би било добро да Запад уложи све своје ресурсе у „освајање“ свемира.) Затим, ако је медицина толико напредовала и ако је живот људи постао много удобнији, одакле толико нових и неизлечивих соматских болести, а посебно, одакле толико депресије и других психичких или душевних болести, посебно код људи који, споља гледано, имају срећан живот или све услове за срећан живот? Да ли ће то нестати ако се човек насели на Марсу? Да ли ће тада на свету бити више правде? Шта је циљ и смисао таквих мисија?

Прва дагеротипија Месеца Џона Драпера, снимљена 26. марта 1840. (Фото: Википедија)

Човек не може да побегне од самога себе и неће постати бољи ако оде на Марс. Људи ће постати бољи ако поверују у Бога и разумеју шта су подвиг, смиреноумље, бестрасност и личност (ако имају духовно знање и надантиномијско мишљење). За човека-масу, то су само речи и појмови (Бог је само појам), чије тачно значење не (жели да) разуме, јер има своје мишљење и све зна. Иако има површно знање, своје „истине“ намеће другима, док не наиђе на неког јачег (реагује на закон јачег и страх од закона). Човек-маса је субјективан, све доживљава лично, не може да превазиђе самога себе и не признаје више ауторитете.

Утопија је да људи могу да створе Рај на Земљи, колико и да ће да се населити на Марсу. Али, то не значи да нема лепоте и доброте у оваквом свету и да не треба ништа радити. На Земљи има довољно и ресурса и места за све људе, да имају леп живот. Ко није на Земљи победио страх од смрти и нашао духовни мир, неће ни на Марсу. И на Марсу ће човек да умире као и на Земљи. Дакле, важно јеспасити душу и ући у Царство Небеско, а не отићи на Марс. Важно је живети „по Духу“, а не по „телу“ (Рим.8, 9). Људи, који могу да униште живот на планети Земљи, не могу да створе нов живот на другој планети. А људи, који не униште своју душу, спасиће и своје тело – чека ихвечни живот после смрти, на Небу.

Православни човек боље познаје самога себе (више је у интроспекцији и бестрасан), него што европски човек познаје самога себе, зато што је православни човек познао Бога (под православним човеком подразумевасе човек у подвигу вере). Бога може да позна једино човек који је познао (победио, превазишао) самога себе. Човек не може да позна (победи, превазиђе) самога себе, ако не позна Бога.Након тога мора да поставља још теже норме и чини још веће напоре и подвиге и да буде спреман за још веће муке и жртве (Лк. 12, 48). Одлазак на Марс није на листи приоритета. Када душа постане дух, отворено јој је Небо.

Човек-маса није господар ни свог живота. Ко високо лети, ниско пада.

[1]Човек-маса „као да је то нешто најприродније, тврдиће да је добро све што у себи затиче…Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран“. Дакле,„није реч о томе да се не сме радити шта је човеку воља, него да се ради оно што свако треба да уради… треба да радимо оно што нам није воља да чинимо. Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту“. А „да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога (уједињење са другим члановима елите долази после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе)“ – Хосе Ортега и Гасет: „Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013.

[2]„Још од детињства морао сам да се бавим самим собом… да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу… Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања… постао сам свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском… Свест о спољнем утиску који ме подстиче на било који напор – умни или физички – увек постоји у мени… Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти… Моја најбоља утеха била је да једноставно идем даље у својим визијама, стичући утиске све време.“ („Тесла“, Градац, Чачак, 2006.)



Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Одлична запажања, као што се и очекује од Варагића.
    Хвала за текст!

    Свиђа ми се

  2. „…al’ gde nadje kumicu…“, tj. da je kod Dekarta dusa modus tela????Dobro je da i kod liberala ima nesto dobro, ali oni neoliberali (sto god bila razlika, svaka prica o neoliberalizmu zavrsava na austrijancima von Hajeku, Sumpeteru, Mizesu…, pa ako se tome doda dominacija jezicko-analiticke filozofije u savremenoj kulturi i pozitivizma poteklih od Beckog kruga i Vitgenstajna i psihoanaliza koja je odavno prevazisla granice psihologije, ocrtava se kolika je moc bila KuK monarhije, posebno u kulturi, pa se postavlja pitanje sta su nam Austrijanci, pored Vuka i „jezicke reforme“ (koliko su se samo bavili jezikom!), izmislili?).Masa nema „samo pojmove“, htelo se reci „samo reci“, jer pojam nije rec.Zanimljiva je dualisticka „intonacija“ odnosa duse i tela, iako hriscanstvo nije dualisticka religija, stalno se o telu govori kao o necemu nizem od duse, o licnosti kao necemu unutrasnjem sto nekako iskljucuje telo.Sama ta dualisticka forma je potekla iz spoljasnjih razloga, zatvorenosti manastirskog zivota i sukoba crkve i drzave.Kod pomenutog Dekarta, iskljucenje Drugog (a Drugi se iskljucuje samo zato sto se poistovecuje sa telom, dakle sa Drugim pitanje duse i tela dobija dekartovsku specificnost i omogucava mu da kroz ovu identifikaciju izvede razdvajanje duse i tela, a zatim i subjekat iz rascepa duse i tela (crkve i drzave, sopstva i drugog, pojedinca i politicke zajednice) u postupku sumnje, nije samo jedan od stepenika postupka, vec moze se reci uslov metodske sumnje, pri cemu se Drugi ne vraca u rekonstrukciji nakon zadobijene osnove u Bozijoj egzistenciji, vec ostaje na nivou puke analogije, samo telo koje lici na nase, i kojem pripisujemo dusu po analogiji sa nasim ponasanjem, pokazujuci da za zajednicu sa drugim Bog vise nije odlucujuc ili da upravo istiskivanje Boga iz zajednice postaje uslov njene savremenosti.Kod Hegela u dijalektici gospodara i roba, moj zivot je ugrozen od Drugog, tu nema meditativne osamljenosti koja dopusta metodolosko iskljucenje Drugog, vec konkretna politicka situacija sukobljenosti dve slobode.Iz ovoga se nazire da su anticki dualizam duse i tela i ovaj, uslovno receno „hriscanski“, bili duboko politicki, uslovljeni ili uslov politickog.

    Свиђа ми се

  3. Samo duplo mladja devojka moze da inspirise na suocavanje sa komentatorima koji ne razlikuju deskriptivne i normativne iskaze, pa kada im opises neke procese iz istorije i filozofije, oni to mesaju sa vrednovanjem.Elem, Dekart poistovecuje dusu i telo sa telom i to telom Drugog, kako bi ga u postupku metodske sumnje mogao , huserlovski receno, staviti u zagradu.On to moze zato sto sve posmatra iz perspektive prvog lica, kako mu se stvari pojavljuju, ali odakle ova perspektiva.Stari Grci je nepoznaju, oni odnos duse i tela posmatraju iz treceg lica, otuda je moguc i atomizam, prostorni odnos duse i tela kao razlicitih vrsta atoma.Razlog lezi u prirodi politicke zajednice kod Grka.Grci se ne pojavljuju jedni drugima kao epistemoloski problemi, jer nemaju ideju bivanja van politickog, cak ni sofisti, koji samo relativizuju politicki poredak i razdvajaju ga od prirode (najdalje od politickog odlaze u vrtove prijateljstva, opet jednu prostornu metaforu).Onaj kojem su drugi samo pojave, jeste tiranin (moglo bi se argumentisati da demokratija i tiranija daju elemente savremenog subjektiviteta).Dakle, da bi dekartovska perspektiva bila moguca, bila je potrebna promena u biti politickog, pojava pojedinca kojem je zajednica nesto spoljasnje sto ga sustinski ne odredjuje.Oslobodivsi se tudjih dusa utapajuci ih u njihova tela, Dekart se oslobadja i svog tela, ostajuci samo misaona supstanca koja misli sebe.Ali, tu nastaje preokret, koji sam to ja koji mislim sebe.Dekart pod pretpostavkom svemocnog demona, oduzima dusi njenu najznacajniju funkciju, „identiteta“ sto bi rekli ovi nasi, odnosno secanja.Nista ne garantuje da ja u ovom trenutku nisam Aleksandar Lazic, urednik portala „Stanje stvari“, a u sledecem da sam komentator koji se potpisuje kao „Komentar ceka izvinjenje“ (slicna problematika se moze pronaci u filmu „Sinegdoha, Njujork“) koji iritira ranije pomenutog Lazica.Tako se dogadja spAcijalizuja vremena, a na konto teksta Nenada Curkovica „U vremenu casovnika“ ili kako Bergson to kaze „punktualizacija“.Jedino sto moze da poveze te tacke vremenske svesti je bozija volja, samo od nje zavisi njihovo nastavljanje ili prekidanje (posto je Bogu potrebna isto moc za stvaranje iz nebica i odrzavanje u bicu, tu se krije Malbransov okazionalizam u „uskladjivanju“ dve, kod Dekarta, poptuno odvojene supstance, misaone i protezne (telesne)).E sada, samo je trebalo iskljuciti Boga, kroz razdvanje drzave i crkve, i volju koju Dekart po beskonacnosti izjednacava kod coveka i Boga, premestiti u ravan na kojoj se dve volje suprotstavljaju oko slobode jedne spram druge.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s