Владимир Димитријевић: Докторат без факултета или Kуда иде наше школство

Случајеви попут Мегатренда, афере „Индекс“, доктората Синише Малог и факултета Небојше Стефановића нису и не смеју бити поводи за стицање било каквих партијских поена. Они се морају решити начелно, једном и заувек

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

О чему је овде, заправо, реч?

Ових дана, Србију потреса афера: министар унутрашњих послова и десна рука Великог Вође, нашег милог Каудиља Ка Светлијој Будућности, Небојша Стефановић је, наводно, докторирао, а изгледа да није ни стекао факултетску диплому, мада чувени Мегатренд тврди да јесте. (овде)

Најлакше би било кад би се случај Небојше Стефановића дао свести само на Небојшу Стефановићa. Авај, у питању је систем. У свом тексту „Академски капиталисти против српског образовања“(овде) Слободан Антонић је, пре скоро деценију, рекао све битно: „Проблем је у томе што је хумболтовска концепција универзитета као заједнице професора и студената који аутономно изграђују и преносе знање искључиво у складу са академским стандардима замењена концепцијом по којој најпре професори своја статусна овлашћења да потврђују студентско знање (путем оцена) продају власнику универзитета, а онда он њихове оцене студентског знања – наравно, по далеко вишој цени – продаје самим студентима, као купцима. Студенти, дакле, не добијају оцене од професора на основу класичних академских стандарда (тј. знања), већ на основу уписнине које су платили власнику универзитета“. (овде)

Универзитетски турбо-фолкер

Човек који се помиње као кључна фигура домаћег академског капитализма, Мића Мегатренд, турбо-фолкер међу универзитетлијама, живи живот пуним плућима, о чему такође сведочи Антонић у већ поменутом тексту (ово није писао Антонић, него наши новинари,  а професор их само цитира): „Наиме, професор Јовановић већ четрнаест година живи у Кану и, судећи по угледу који тамо ужива, познанствима и стилу живота, аутентични је становник овог града на Француској ривијери./…/Испред божанствене француске виле, поред базена, брачни пар Јовановић организовао је журку за памћење. Рајски амбијент, са пригушеним осветљењем свећа, шумовима природе, уз савршену храну, најфинија вина и локални бенд који је предивном музиком забављао госте, учинио је ово дивно канско вече незаборавним за сва чула./…/Други дом Јовановића налази се у елитном Мужану, на брежуљцима изнад Кана, а прве комшије су им Ана Пикасо, унука славног сликара Пабла Пикаса, као и бивши амерички потпредседник Ал Гор. Куриозитет имања је што је реч о модерној вили са израженим елементима провансалске архитектуре. Изграђена је на темељима старе, срушене куће у којој је, од 1961. до 1964. године, живео славни холивудски глумац Чарли Чаплин. Професор Јовановић је нову, готово завршену кућу купио од архитекте Мишела Гринера, и у завршници јој дао свој печат. /…/Вила брачног пара Јовановић налази се у врту површине веће од једног хектара. Врт је подељен на две целине. Први део одише мирисом лаванде и Провансе, на улазу су меморијални камен и бронзана плоча у спомен Чарлију Чаплину. Наставља се беспрекорним травњаком, по коме су `разбацане` скулптуре познатих француских мајстора (Тицијан, Зито, Сипре…) и завршава се великим базеном. Други део имања је `Јапански врт`, са ретким, егзотичним дрвећем и малим језером у коме пливају разнобојне, разноврсне врсте риба. Сâм ентеријер виле од шестсто деведесет квадрата изразито је модеран, а намештај је дизајнирао познати Филип Старк./…/ Професор Јовановић је, иначе, познат по свом изузетном и аутентичном животном стилу. Поред уметничких дела, љубитељ је и олдтајмера, па у својој колекцији у Кану, између осталих, има и `мерцедес 600`, који је припадао иранском шаху Рези Пахлавију, као и `ролс-ројс` из 1963. године, који је припадао британској краљевској породици. Врстан је познавалац и љубитељ вина, па је чест гост у винаријама на дегустацијама. Осим `бордоа`, омиљена вина су му и `минути`, винограда са обронака изнад Сен Тропеа и не пропушта да, на путу за ово познато стециште светског џет-сета, сврати у ову винарију и одабере понеку боцу за свој подрум, који броји неколико хиљада флаша одабраних вина“. (овде)

Жарко Обрадовић и Мића Јовановић (Фото: Рајко Ристић)

Власник Мегатренда је, веровали или не, левичар; Антонић га цитира: „Ја никада нисам крио своју идеолошку припадност. Од 18. године сам левичар, а Мегатренд је одавно познат као `црвени универзитет`”.(овде)

Како је то могло да се реши?

А са Мегатрендом је стално било проблема – у доба кад се сумњало у Стефановићев докторат, сумњало се и у Мићин енглески факултет. (овде, овде) Министар Вербић је претио да ће он утврдити чињенице, али од тога није било ништа.(овде)

После су се лажни докторати умножавали, као печурке након кише. За Синишу Малог је доказиван плагијат, па опет ником ништа; у ствари, још се одлучује. (овде, овде) А ми већ унапред претпостављамо какве ће одлуке бити.

Још 2010, Слободан Антонић је писао како се овај проблем може лако и једноставно решити: „Лично се залажем за то да се могућност пријема у све врсте државне (јавне) службе – од чиновника, до лекара и професора – ограничи искључиво на дипломце државних факултета, као и да се уведу посебни државни испити за дипломце приватних факултета који хоће да се запосле у јавном сектору. Само одлучна државна просветна политика може да предупреди штету коју ће нашем образовању и нашем целом друштву да нанесу академски капиталисти. Али нажалост, ми не само да више немамо озбиљну националну просветну политику, ми више немамо ни озбиљну државу. И управо то је корен свих ових зала.“ (овде)

Наравно, Антонића нико није послушао. Јер, како би онда био могућ Стефановић, прави човек на правом месту у право време правог Вође?

Шта се збивало у време Гаше Кнежевића?  

Љиљана Чолић, министар просвете у коалиционој влади ДСС – Г17 плус – Нова Србија – Српски покрет обнове смењена је у јесен 2004. због тога што је, тобож, избацила изучавање еволуције из школског програма за осми разред основног образовања. Међутим, уопште није реч о томе. Ова храбра жена, професор османског језика на Филолошком факултету у Београду, у низу интервјуа датих медијима пре смењивања саопштила је шта се све дешавало у претходној епохи (све је, наравно, касније заташкано). На питање новинарке „Новости“ (22. мај 2004) да ли су спољни сарадницима Министарства просвете исплаћивани енормни хонорари, Љиљана Чолић је одговорила: „Уговори о ауторским хонорарима стигли су у Министарство из одељења које се налазило у Немањиној улици комбијем. Нажалост, у аутомобилу није било места за толико папира. Примера ради, за уговор о делу за осмишљавање једног од семинара за обуку наставника, названог “Тот обука”, плаћен је хонорар од 50.000 евра, што је цена једног мањег стана у центру Београда. Таквих баснословних хонорара је било неколико, али, нажалост, још нисмо успели да свима уђемо у траг. Финансијска служба Министарства управо се бави тим питањима. Хонорари су углавном давани аутору, појединцу, или групама аутора.

Доста њих је из невладиних организација, али има и оних институција које не спадају у област образовања, или педагошке обуке. Мислим да тачну цифру, колико је новца у ту сврху исплаћено, још нико не може тачно да утврди /…/ За време прошлог сазива запослено је 230 нових људи у Министарству. Када смо извесну госпођу питали шта је њен посао, она није знала тачно да нам објасни. Занимљиво је да конкретне податке о томе није имала ни правна ни финансијска служба, а њено радно место гласи – координатор донација /…/ Највише је психолога, чак 50. Они су потребни ради организовања и припремања комуникацијских семинара. Али ти семинари су везани за орочене пројекте. Нико, изгледа, није водио рачуна шта ће овом Министарству толики психолози кад се пројекти заврше, а то ће бити ускоро /…/ Наследили смо огромне дугове, а и аљкаву финансијску документацију.

Врло је могуће да то није случајно. /…/ Овај ресор је изгледа био јако битан страним партнерима и било их је много. Не би било тако драматично да нису потписивани уговори на неколико година, чак и на десетак. И сада су страни донатори и кредитори врло заинтересовани да ли ће новац завршити на прави начин. У добре намере не сумњамо, али начин на који је тај новац трошен тешко да те намере може да оправда.”

И онда је Љиљана Чолић смењена, јер је била против еволуције. Није него!

Какве ово везе има са Небојшом Стефановићем и његовим факултетом? Наравно да има: у систему у коме су биле могуће страховите пљачке у Министарству просвете, и то за време тобож радикално реформистичко – поштењачког ДОСа, било је сасвим могуће да Мића Мегатренд & другари наставе да штанцују дипломе по принципу „хокус – покус“, од Лондона до Сава центра. „Хокус-покусници“ су се увек разумели, и разумеће једни друге. Неки нови Гаша, неки стари Мића & другари, све до данас…

Афера „Индекс“

А да ли памтите аферу „Индекс“?

У крагујевачкој „Светлости“, 2. септембра 2010. године О. Илић пише: „У афери „Индекс” оптужено је 89 професора да су испите наводно продавали за 500-700 евра, а дипломе за 12.000 до 16.000 евра и то је процес са највећим бројем оптужених у српском правосуђу. Од подизања оптужнице прошле су три године, а од 15 професора крагујевачког Правног факултета оптужених у афери „Индекс”, тринаест је и даље запослено на факултету и држе наставу. У складу са прописима, годину дана били су на плаћеном одсуству, могли су да се баве научним радом, али не и да држе часове. После тога враћени су у наставу, а професор Предраг Стојановић изабран је и за декана. Хапшења на крагујевачком Правном почела су  фебруара 2007. године, оптужница подигнута шест месеци касније, а допуњена у марту 2008. године. После многобројних одлагања, процес је практично почео тек у септембру прошле године, да би због реформе правосудног система, суђење враћено на почетак, јер су промењени чланови судског већа. Последњи пут у Вишем суду у Смедереву главни претрес у афери „Индекс” одржан је 11. јуна. Следеће рочиште заказано је за крај септембра.“ (овде)

Део оптужнице

Ево како је то отприлике изгледало. „Светлост” од 23. августа 2007. пренела је овај део из оптужнице смедеревског тужилаштва: „Наводно је проф. Ђурђевић захтевао и примио 600 евра од проф. Подгорца да би студенткињи Радмили Јовановић-Цанић без полагања испита уписао оцену из Облигационог права”. Затим, Танјуг је 4. марта 2010. објавио да „Радмила Јовановић-Цанић признала је пред Судом да је за 5000 евра купила испите који су јој недостајали до дипломе правника на Правном факултету у Крагујевцу…Бивши полицајац у пензији Радмила Јовановић-Цанић (55) према оптужници купила је прелазне оцене из шест предмета … Она данас прима пензију од око 72000 динара…“(овде)

Случај Зорана Чворовића

Зоран Чворовић (Извор: Вечерње новости)

У афери Индекс тзв. звиждачи су, између осталих, били професор правне историје, др Марко Павловић, и његов тадашњи асистент, мр Зоран Чворовић. Да би му се осветили због звиждачког ангажмана, Чворовића су избацили с Правног факултета у Крагујевцу, о чему је писао академик Коста Чавошки: „У својим разматрањима о улози судбине односно среће у политици и историји Макијавели каже да када fortuna хоће да упропасти неки народ или државу, она одабере и људе који ће то да изведу. Они који су наумили да мр Зорана Чворовића избаце на улицу и оставе без икаквих средстава за живот, ослонили су се и на људе који ће тај њихов наум провести на Правном факултету Крагујевцу. То су извели професори који су под стигмом „афере Индекс“, од којих су поједини од њих ухваћени на делу како примају и броје евре, примљене као мито за недопустиво пролажење на испиту и стицање противзаконите дипломе. Реч је, иначе о афери која је откривена у фебруару 2007. године када је оптужено више професора Правног факултета у Крагујевцу, Београду, Нишу и Новом Саду, којима је стављено на терет да су, као предавачи на крагујевачком Правном факултету, уписивали у индексе прелазне оцене, а да студенти нису ни излазили на испит. Било је оптужено 87 лица, укључујући и посреднике у овом нечасном послу, док су само професори били оптужени за 159 кривичних дела (114 дела примања мита и 45 злоупотреба службеног положаја). Већи број окривљених био је и притворен. Оптужница је и даље на снази; чак је и суђење пред Окружним судом у Смедереву започело, али је прекинуто због такозване реформе судства и промене састава судског већа. Од 15 професора крагујевачког Правног факултета оптужених у афери „Индекс“, 13 је и даље у радном односу на факултету и држе наставу и испите. Чак ни двоје преосталих нису добили отказ: Бора Чејовић је отишао у пензију, док је Драгана Петровић нашла друго запослење. Првобитно су сви оптужени били на плаћеном одсуству, па су могли да се и даље баве научним радом, али нису могли да држе наставу и испите. По истеку плаћеног одсуства враћени су у наставу, да би Предраг Стојановић чак био изабран за декана.

Како су протекле већ четири године од откривања ове афере, а да суђење није ни настављено а камоли окончано, поставља се одмах питање како су оптужени наставници уопште могли не само да предају и испитују него и да преузму управу факултета и из својих редова изаберу декана. Све је то правдано погрешним разумевањем претпоставке невиности. Оптужени су изгледа сматрали да им та претпоставка допушта да и даље раде оно што су злоупотребили зарад вршења кривичних дела из користољубља. То је, међутим, била недопустива заблуда. Како је то проф. др Марко Павловић уверљиво објаснио, оптужени „појединац који се налази под претпоставком невиности није невин човек него судским процесом оптерећен човек, човек под основаном сумњом коју је својим актом – оптужницом – утврдио надлежни орган, јавни тужилац“.

Зато је проф. др Бранко Ковачевић, ректор Универзитета у Београду, и могао да каже да „особа која се сумњичи за корупцију, односно за продају испита, као што је то случај с појединим професорима Правног факултета у Крагујевцу, не би требало да ради са студентима, да им држи наставу и да их оцењује. Поготово не би требало да буде на руководећем месту на факултету. Да се тако нешто деси на неком факултету Београдског универзитета, предложио бих да такав професор, уважавајући претпоставку невиности, буде ангажован на научно-истраживачком раду или у администрацији док се судски процес не приведе крају.“

Онима, пак, који, попут министра просвете Жарка Обрадовића, сматрају да претпоставка невиности чини оптужене и даље неупитним, треба поставити питање: да ли благајник банке, оптужен за кривично дело проневере, треба и после тога да располаже кључевима трезора и да ли учитељ треба и даље да предаје деци ако се против њега води кривични поступак због педофилије?

Упркос свему овоме, наставници оптужени за примање мита и продају испита не само да су наставили да предају и испитују студенте и управљају факултетом, него су својим гласовима изрекли тражену казну мр Зорану Чворовићу и оставили га без икаквих средстава за живот.

Иако је комисија која је саставила извештај за поновни избор мр Зорана Чворовића закључила да је он „заслужио епитет најбољег међу правним историчарима најмлађе генерације“, један од оптужених наставника др Ненад Ђурђевић поднео је приговор против овог извештаја тек да би ствoрио изговор за гласање против поновног избора мр Зорана Чворовића. Тај изговор је, нажалост, био довољан за припаднике његовог „затворског братства“ – колеге професоре с којима је хапшен, притваран, оптужен и изведен на суд – па је 15. јула 2010. године на седници Наставно-научног већа Правног факултета у Крагујевцу донета одлука да се мр Зоран Чворовић не изабере у звање асистента. Од 24 присутна наставника 14 је гласало за, а 10 против, од којих је њих 9 оптужено за примање мита и продају испита, док је десети био асистент једног од оптужених. При том су недостајала само два гласа за апсолутну већину од укупног броја свих чланова Наставно-научног већа. Посебну пажњу заслужују разлози којима се руководило крагујевачко „затворско братство“ када је ускратило свој глас за избор мр Зорана Чворовића. Њих је јасно изразио проф. др Ненад Ђурђевић када је рекао „да је суверено право сваког члана Већа да самостално одлучи да ли ће и како ће гласати по одређеном питању које је на дневном реду Већа, па и када су у питању избори наставника и сарадника“. Ако се занемари Ђурђевићево неразумевање шта изрази „сувереност“ и „суверено право“ значе, што се од професора спортског права и није могло очекивати, он је заправо хтео да каже да сваки члан Већа располаже својим гласом по властитом ћефу, без икаквог моралног зазора и правних ограничења.” (овде)

Али, какве то везе има са факултетом Небојше Стефановића?

Па наравно да има. У земљи у којој поштене људе отпуштају с посла зато што указују на „затворска братства“ у високом образовању сасвим је нормално да човек без факултетске дипломе добије и докторат. Тако се то ради. Што би рекао Станислав Краков – „живот човека на Балкану“.

Жарко Обрадовић – „претпоставка невиности“  

Јер, у оно доба, министар просвете Жарко Обрадовић је новинарки „Политике“ Сандри Гуцијан, бранећи „индексовце“ рекао, 31. августа 2010. године: „Сматрам да апсолутно треба поштовати закон и да је потребно сачекати крај судског процеса. Декана сам прошле године питао зашто Министарство просвете није раније обавештено о неким дешавањима на факултету, али нисам добио одговор.“ На то је новинарка рекла да је декан такође међу оптуженима, а премудри Жарко је опет премудрошћу блистао: „Ти проблеми нису од јуче, они трају. Чињеница је да мора да се поштује суд, као и универзитетски прописи, постоје дисциплинске комисије, суд части…“ На њено питање да ли ће се оглашавати док траје судски процес, он је истакао: „А због чега бих? Ако би се другачије понашали, онда би прејудицирали одлуку суда. Крив је само онај коме се то докаже на суду.“(овде) Него шта! На поштеном суду поштене Србије!

Све Безјак до Безјака и Стефановић до Стефановића  

Сада је министар просвете извесни Шарчевић, стара школа из доба Мире Марковић и ЈУЛа (ЈУЛ је cool, зар не?) који је решио да у школе Србије уведе електронске дневнике по нереално високоим ценама, јер је друг са извесним хрватским генијем „догнаш – продаш“ економије, Андрејем Безјаком. Све је то, у медијима овдашњим, показано и доказано (овде, овде, овде), али ко шта може донедавном генију приватног образовања Шарчевићу? Не може му, што рече Митар Мирић, нико ништа, јачи је од судбине, могу само да га мрзе они што га не воле. Јер он је образовни фаворит нашег генијалног Вучић Александра – „дајмо му мандат да нас све води“, што би, још 2015, рекла Марија Максима. (овде)

Зато овде, у школству, може да тендерише сваки могући Безјак. Све Безјак до Безјака. Или, кад су дипломе у питању, све Стефановић до Стефановића.

Небојша Стефановић (Фото: Сава Радовановић/Танјуг)

И зато Шарчевић не подноси оставку, иако су ове, 2019, на најсрамнији начин проваљени тестови завршног испита у основном образовању, а својевремено је тврђено да их чува полиција (овде) – а зашто не тенкови, авиони и С 400? – и да нико не може да их провали. Шарчевић је свалио сву кривицу на неку школску управу (овде), да би се на крају сазнало да их је брижни отац украо у штампарији (овде), сликао и послао свом чеду, а онда „корпус деликатес“ бацио у ВЦ шољу, као што је нека дама у време Жарка Обрадовића тестове износила у грудњаку. (овде

И тако се они са нама спрдају: Мића Мегатренд, Гаша Кнежевић, Жарко Обрадовић, Младен Шарчевић… А о разним врстама „индексоваца“ да и не говоримо…

Спрдачина на сто начина…

А зашто је све ово овако?

Па зато што ми нисмо држава, него територија, коју су наши пријатељи из центра капитализма претворили у периферијску џунглу, у којој је све могуће, а где побеђује политички јачи горила.

Зато овде владајућима није тешко стећи докторат без завршеног факултета.

А има ли наде?  

Наравно да има. Наш угледни теоретичар образовања и практичар истог у једној средњој школи (математичар и информатичар), Јован Павловић, овако је записао како је наду могуће остварити у животу: Образовање је дуготрајан, захтеван и заиста скуп процес који може да приушти само неко ко је спреман да  повремено буде и на економском губитку зарад интелектуалне добити сопствених грађана. Таква је природа образовања. Неизвесна и понекад – економски неодржива. Њени реални исходи нису увек препознатљиви у квантитету прихода по глави, већ и у квалитету мудрих глава. Имајући у виду извикану неолибералну фразу „одрживи развој“: ваља одлучити између одрживости на кратке, или – на дуге стазе. Јапан је својевремено изабрао ово друго.“ (овде)

Случајеви попут Мегатренда, афере „Индекс“, доктората Синише Малог и факултета Небојше Стефановића нису и не смеју бити поводи за стицање било каквих партијских поена. Они се морају решити начелно, једном и заувек, и без обзира на партијску припадност муљатора у просвети. Иначе, наше школство ће бити спрдња која се претвара у вечну трагедију Србије.

Опрема: Стање ствари

(Српски став, 23. 7. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

2 replies

  1. Javnu prosvetu treba ukinuti. To je stalan izvor korupcije, a najvećim delom su u pitanju komunistički kampovi za indoktrinaciju a nikako za sticanje smislenog znanja. Privatno školstvo bi bilo mnogo delotvornije i značajno bi bio smanjen uticaj zločinačke ideologije u našem društvu. Istvo važi i za javno finansiranje nauke.
    1) Prvo videti ovde… http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2017/88/1/reg
    Циљеви образовања и васпитања

    Члан 8.

    15) развој и поштовање расне, националне, културне, језичке, верске, родне, полне и узрасне равноправности, толеранције и уважавање различитости; (tačka 15 – Закон о основама система образовања и васпитања: 88/2017-3, 27/2018-3 (др. закон), 27/2018-22 (др. закон), 10/2019-5)
    videti i član 110 – „rodni identitet“

    2) Pa ovde… http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2013/55/1/reg
    Циљеви основног образовања и васпитања

    Члан 21.

    15) развој и поштовање расне, националне, културне, језичке, верске, родне, полне и узрасне равноправности, толеранције и уважавање различитости; (tačka 15 – Закон о основном образовању и васпитању: 55/2013-3, 101/2017-11, 27/2018-3 (др. закон), 10/2019-3)

    3) Pa ovde… http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2013/55/2/reg
    Циљеви и општи исходи средњег образовања и васпитања

    Члан 2.

    – поштовање расне, националне, културне, језичке, верске, родне, полне и узрасне равноправности, толеранције и уважавања различитости; (stav 1, alineja šesta – Закон о средњем образовању и васпитању: 55/2013-15, 101/2017-19, 27/2018-3 (др. закон))

    4) I na kraju ovde, a ima toga još u propisima da ste vi meni živi i zdravi dobri ljudi… http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/2019/49/1/reg
    Члан 4.

    Наука и истраживање се заснивају на следећим начелима:
    8) родне равноправности у науци и истраживањима, као и у органима одлучивања; (stav 1, tačka 8 – Закон o науци и истраживањима: 49/2019-3)

    Još jedno zanimljivo pitanje za istraživanje je i koliko uticaja na školovanje dece u osnovnim i srednjim školama u Srbiji ima monstruozna organizacija Planned Parenthood? O čemu im predaju i kako predstavljaju abortus i druge važne teme?

    Свиђа ми се

  2. Талог и муљ који су после револуционарног преврата 1944/45 и последичног терора испливали на површину и данас преко својих потомака и даље дају тон целом друштву и држави, а самим тим и универзитетима. Не треба се заваравати да је то од јуче-прекјуче…
    Видите, ја сам се уписао на Београдски Униерзитет (БУ) – Медицински факултет 1957 г., а дипломирао 1962 г. Била нас је велика маса, а наставно особље се према нама односило мање-више као према нижим бићима. Било је ретких изузетака (углавном остатака предратне господе, који су све брже нестајали). Сећам се једног старијег асистента на Анатомији, др. Николића, правог господина – видљиво разочараног и циничног, који нам је казао (а то сам утувио за цео живот): „Младе колеге, пред вама су три пута за успех: 1. Per cerebrum, 2. Per vaginam и 3. Per rectum“ [ превод , надам се, није неопходан ]. Убрзо је био уклоњен из наставе – такви су новим властима само сметали.
    Ја сам био будала и изабрао сам начин број 1. Дипломирао сам са просеком 9,6 ; био сам уредник стручног часописа студената медицине, имао сам – као студент два експериментална рада, од којих један награђен и штампан, био сам три године демонстратор на два института, имао сам универзитетску стипендију за најбоље студенте (“сигурно“ запослење на Универзитету после дипломе) – али нисам имао везе и протекцију. Када сам се јавио по дипломирању за запослење Ректорату – исмејали су ме… када сам се јавио шефу катедре за Микробиологију, казао ми је да нема буџет да ме запосли – да би практично по мом изласку из његовог кабинета запослио једног везароша са просеком 7,5 (који је касније постао и шеф те катедре, јадни они…), а на званично расписаном конкурсу за асистента на Физиолигији и Биохемији, где сам био и демонстратор као студент, елегантно сам пропао (изабрали су једног другара професоровог сина, са просеком 7.0). Не могу да кажем, био сам дубоко разочаран – али сада сам им захвалан до неба што су тако спречили да упаднем тај кал који се зове Медцински Факултет (БУ)
    Г-дин Димитријевић цитира да г-дин Антонић наводи хумболтовску концепцију универзитета као заједнице професора и студената који аутономно изграђују и преносе знање искључиво у складу са академским стандардима… Ха-ха-ха! Ја за време студија на БУ нисам имао прилике да се са тим чудом сретнем, за разлику од постдипломских студија на универзитетинма у САД и докторским у Холандији, где сам тек видео шта то значи. Не заборавите – моје студије на БУ су биле у оном “сретном и добро уређеном“ соц-комунистичком периоду у Југославији у коме од истинске универзитетске атмосфере и слободне комуникације и размене мишљења није било говора. Већина старијих се данас са носталгијом сећа тих „лепих“ времена…
    Онда- не треба да се чудите даљој (д)еволуцији Универзитета, разним Малима, Стефановићима, “Индексовцима“ – а потово не Мићи Јовановићу де Божинофф-у, који је истински потомак комунистичког “племства“ јер татица му је био чак и члан ЦККП(СК)Ју – еј, бре, другови и другар `це са Саве и Чукар` це, то треба поштовати и цијенити!
    Такви дају, и даваће убудуће тон, па се зато не треба ни чудити да од огромнг броја постојећих српских универзитета једино БУ (и то при дну) постоји на светским ранг-листама универзитета. И то је сувише галантно!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s