Никола Варагић: Правна свест

Никола Варагић

Никола Варагић

Србија није правна држава („обичан“ грађанин је немоћан пред људима на власти, нико га не штити и живи у страху од полиције, судова и приватних извршитеља – као радник од свог рада живи испод сваке границе достојанства и без икаквих права, као предузетник који жели поштено да ради посао не може да се избори са сивом економијом, нелојалном конкуренцијом, државном бирократијом и рекетирањем од стране оних који су у власти, итд.). Правну и уређену државу у којој су „пред законом сви људи једнаки“, у којој се „другачији поштује“, у којој је сваки грађанин „краљ“ или „последњи извор легитимности“, а држава „сервис грађана“, не можемо да имамо ако не дође до моралног препорода. Све остало долази тек после тога. На пример, свесни смо да је Србији потребна Развојна банка, али ако и ту банку буду водили лопови, ако раде исто што и лопови који су водили Фонд за развој – и не иду у затвор због крађе – ништа се неће променити, без обзира да ли смо република или монархија, да ли имамо планску или тржишну привреду, без обзира да ли су на власти они са дипломама на државним или они који су куповали дипломе на приватним факултетима, десничари или левичари, русофили или еврофили, без обзира какве законе имамо… Моралност је стваралачка активност. Само морални људи могу да покрену и предводе морални препород. Правне државе нема без правне свести, односно, ако међу грађанима и унутар елите нема довољно људи који имају (развијају) правну свест – нема правне државе.

Да су биле другачије историјске околности између 15. и 19. века и да је била слободна православна држава у којој је светосавље философија живота, Србија би се несумњиво развијала, не би стагнирала… Верујем да би у Србији парламентарна монархија или правна држава била успостављена пре него у Великој Британији, директна демократија би била успостављена пре него у Швајцарској, али не зато што су Срби посебан народ – цео православни Балкан би такав био, због православља, због светосавља, због вере у Христа. (Наравно, то не би била демократија какву је Запад изнедрио, какву данас знамо – не би постојао етатизам какав данас имамо.) Од прве половине 19. века, у Србији је успостављан правни поредак према западном моделу. То је ишло тешко и споро. Међутим, средином 20. века, комунисти су Србију (тј. Југославију), што се тиче развоја правне свести и владавине права, вратили на почетак 19. века. Српски комуниста је био опчињен европским човеком, али је владао као оријентални човек. Исто важи за руске комунисте. Комунизам је у Србију и дошао преко Русије, а у Русију су те идеје стигле са Запада. Да ли је либерална Енглеска подупирала апсолутистичке тежње кнеза Милоша? Да ли је либерална Енглеска век касније издала демократе и хришћане и подржала партизане и антихришћане у Југославији? На Западу постоји једна врста или тип тоталитарног система, на Истоку постоји друга врста или тип тоталитарног система.

Зато „суштину Римског права, и саме српске римско-правне традиције“, како је истицао Жарко Видовић[1], „не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала“ – из Источног римског царства или тзв. „Византије“. „Представа о Римском праву је веома замагљена нововековним етатистичким схватањима да је право реално, ‘историјско’ и аутентично тек кад је то право државе, а не личности држављана. То етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике и државно-црквене праксе у историји Римске епархије: ту је корен европског етатизма, апсолута, ‘светости’ и права саме државе. А у ‘византијски’ круг (у православне народе) та теорија продире тек у Русији, са реформом Петра Великог (кога су православни сматрали ‘Антихристом’)… Петар Велики је државну политику (и стратегију историјску) окренуо не само од Медитерана ка Атлантику (и Пацифику), него и од Православља (медитеранске вере) ка вери која ће своје образложење тражити само у етатистичкој (метафизичкој) теорији попут Хегелове… Извор права у метафизичкој теорији државе је монарх, тј. врховни државник: он је тако обоготворен… Хегел сматра да метафизичкој обичајности смета Римско право као сувише уско, јер оно би раскинуло метафизичку обичајност (‘друштвеност’, тобожњу заједницу) на ‘особне приватне самосвести’ друштва које Хегел презире као ‘грађанско друштво’. Маркс се поводи за Хегелом кад правну државу – ‘довршену политичку државу’, западну, на основама Римског права – сматра озакоњењем ‘грађанске приватности’, ‘приватне својине’, па када уз то и саму хришћанску религију види као ‘Богом дано’ озакоњење исте приватности. Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ‘друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ‘друштво“’ писао је Жарко Видовић. Тако се на Западу, а затим и у Русији, развијало „право државе“, док је Балкан („византијски“ круг држава) био под окупацијом муслимана и док је водио борбу за ослобођење у 19. веку.

За разлику од папског Рима, и даље речима Жарка Видовића, „’Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом… Законоправило (Св. Саве) указује на човекову велику одговорност управо зато што је слободан да поступи како хоће. Тако да је на основу тога цар Душан и могао у свом Законику да каже да је закон изнад свега, чак и изнад цара. Цар је слуга закона. Кад цар влада, то влада воља закона, а не његова воља… У правној свести човек има свест – не о самим законима, него – о својој слободи: да сам одлучи хоће ли законе вршити или кршити… Право, дакле, није ‘генеричко’, ни ‘гентилно’ (обичајно), него може да буде само лично: у својој основи лично. А државно или јавно право је изведено из личног, као посебан облик понашања којим личност врши или крши своје (или других личности) право користећи јавне установе… Не постоји демократија без власти закона о правима грађана. Не постоји власт закона ако државник, или држављанин, не спроводи својом вољом закон. Ако ја вама дам реч, ја ту реч извршавам претварајући своје поступке у инструменте те речи. Ја постајем такорећи слуга или роб своје речи. И баш то је моја слобода: што ја располажем својим поступцима. Зато право може да припада само конкретним субјектима… Христос је показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога, него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе“. Уместо да развијају Римско право, Грцима, Србима и осталим православним народима је од 15. века наметано шеријатско право, док је Петар Велики православну Русију вестернизовао.

„Извори Европе“ су Атина и Јерусалим и налазе се на територији некадашњег Источног римског царства („Византије“), тј. Цариград је у односу на Рим (био) ближи и Атини и Јерусалиму (самом извору). Због тога што су образовани на самом извору, православци немају легалистички (моралистичко-јуридички) приступ духовном животу, већ духовно онтолошки. Онтологија је важнија од етике. У православљу, термин „саборност“ нема јуридистичко значење. Христолика љубав воли сваког човека и жели да сваки човек буде спасен. Христос учи: љуби и грешнике и непријатеље своје, разликуј грех од грешника, не суди, праштај, грешник у сваком тренутку може да се покаје и постане праведник, тј. може да се укључи у духовну заједницу (а на Небу ће бити велика радост због грешника који се покајао). Правна свест каже: поштуј сваког човека (као икону Божју), гледај у човеку оно што је у њему најбоље, а не најгоре. „Уважавати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека је исто што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. (Православна) Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. Но, мада је (Православна) Црква била пропагатор и чувар тога права, у његовој основи нема ни цезаропапизма, ни папоцезаризма, ни клерикализма (клеро-национализма или клеро-етатизма)[2], јер Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести… Хармонија (вере и правне свести) није никаква ‘обичајност’, него лична духовност. Она се постиже бестрашћем као чистотом става вере према правном поретку“ (Видовић). Да ли ће нека заједница да створи правну државу, зависи од осећања смисла људи који припадају тој државној заједници, од њихове „мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету“ (Владимир Вујић).

Пре Христа, живот сваког човека није био вредан, тј. постојали су људи првог и другог реда (варвари, робови и жене су сматрани животињама и третирани су као животиње, итд). Након Христa, то се мења, сви до којих је дошла Христова наука, прихватају Христову науку, од ислама у коме се каже да убити једног човека значи убити цело човечанство, до Запада који је изнедрио универзалне декларације о људским правима, све до укидања смртне казне. Међутим, ни на Западу, ни у исламу и остатку Истока, људи не разликују јасно духовну и државну заједницу, црквене и световне законе, „право државе“ и „право личности“. Секуларне државе Запада, на један начин, а исламске теократије на други начин, не поштују „право личности“ (на пример, данас ће вас казнити и у западним и у исламским државама ако истичете крст на јавном месту; на Западу ће муслиманке да казне ако носе хиџаб или буркини, у исламским државама ће хришћанке и све остале жене да казне ако нису покривене). Само православна „вера доноси и тражи од човека правну свест“ (Видовић). Само православље, како је писао Св. Владика Николај, уздиже Србију (цео православни Балкан, и Русију) изнад Истока (Азије) и Запада (Европе).

***

Хришћанство је на Западу прихватано на онај спољашњи и хилијастички начин, а онда је од већине Западњака одбачена и та спољашња форма. Карактер Запада је формиран под утицајем паганско папског Рима. Последице легалистичког приступа духовном животу су развој етатистичког схватања права (цезаропапизма, папоцезаризма, клерикализма, клеро-национализма или клеро-етатизма), стављање етике испред онтологије и изједначавање етике и математике, итд. Карактер једне цивилизације, како је говорио Жарко Видовић, зависи од схватања суштине људског бића и осећања смисла, од система културних вредности. Разум европског човека прави систем искуства на осећању сопствене моћи. Разум православног човека прави систем искуства на осећању сопствене немоћи (у односу на Бога). Зато је за европског човека снага оно што је за православног човека слабост, и обратно, оно што је за светосавце снага, за Европљане је слабост. Очигледно, разлике између европског човека и православног човека су велике. „Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи… Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари“, писао је Иван Иљин.

За Србију је окретање ка Русији Петра Великог било, у суштини, исто што и окретање ка Риму, ка Западу, „ка Атлантику (и Пацифику)“. После Петра Великог дошли су Лењин и Стаљин. Због тога Достојевском као реални историјски прототип за Великог Инквизитора „нису ни била потребна искуства из римокатоличког, папског света“. Савременим српским писцима такви примери нису потребни ни са Запада, ни из Русије, имамо их довољно у нашој новијој историји. Успостављањем комунистичке диктатуре (или инквизиције), у Србији се укоренило „етатистичко схватање права“ („право државе“). До тога би дошло, имајући у виду колико смо се удаљили од светосавља, од „права личности“, и да смо после Другог светског рата, уместо комунизам, уводили „револуционарну демократију“. „У току читавог 19. века управо је револуционарна демократија Европе, настављајући да и даље себе сматра демократијом, проповедала и припремала максимално ширење државно-административног апарата, то јест увођење тоталитарног режима… Ето зашто је противстављање демократије и тоталитаризма предрасуда, илузија и грешка“ (Иљин). А левичари Хард и Негри, у „Империји“, пишу да су „аранжмани дисциплине почели да се формирају већ у класично доба, али је тек у модерно доба дисциплинарни дијаграм постао дијаграм саме администрације“. Технике дисциплиновања спољашњег човека и утицања на јавно мњење стваране су вековима (речима Ортеге: „Већ вековима постоји европско јавно мњење, па чак и техника утицања на то мњење“). На Западу, посебно у северним и протестантским државама, у односу на Русију, или Србију, нема корупције на нижим нивоима, зато што су државни службеници добро плаћени и зато што се и они и грађани плаше државе – законе прихватају на онај спољашњи начин (али има, наравно, и оних који воле своју државу и који поштују законе зато што поштују људе, а не зато што се плаше власти), док на високим нивоима цвета корупција, најмоћнији људи у држави су потпуно заштићени, изнад закона[3]. У државама Запада, које се диче владавином права и заштитом радника, настаје – прекаријат. Ред који постоји на Западу доказ је снаге елите Запада – доказ да су технике дисциплиновања спољашњег човека и утицања на јавно мњење усавршене, и напредније него на Истоку, да су грађани Запада стављени под контролу. „Никада нисмо били толико слободни. Никада се нисмо осећали толико беспомоћнима“, сумира стање социолог Зигмунт Бауман.

Суштину Римског права и српске римско-правне традиције, дакле, не можемо схватити ни из историје Русије ни из историје Европе/Запада. На Западу се сви боре за лична права, али је све мање личности. Срби су, попут Руса, у неолиберализам ушли из комунизма, а да је Србија (или Југославија) после 1945. године била демократска, али дехристијанизована држава, везана за Запад, још раније бисмо прихватили неолибералну културу, идеологију и економију (етички егоизам, мекдонализацију или плурализам истоветности, итд.). Криза демократије је била неизбежна. У неолиберализму важи закон јачег, богатијег, себичност је врлина, све је „лична корист“, демократија гуши индивидуалне слободе етичких егоиста, зато у неолиберализму нема владавине права – закон не важи за богате, и нема „социјалне правде“, увећава се неједнакост, држава штити само права припадника владајуће елите. За државнике важи „право личности“, за држављане (све који нису део олигархије) важи „право државе“. На Западу се добро зна (постоје разрађене технике) како „варварин“ или роб постаје „цивилизован грађанин“ и „слободан човек“, како да „промени свест“, али да никада не постане једнак са господарима (да нема исти статус домаћина). Ко достигне „стандарде успеха“ и усвоји вредности свог господара, постаје слободан – слуга (тако се унутар елите може наћи и понеки припадник друге расе, попут првог председника САД афроамеричког порекла). Србија већ два века следи Запад, а Русија дуже од два века. Из века у век, све смо даље од извора. Данас је стање горе него пре сто година.

Велика је разлика између оснивача данашње Српске напредне странке, који (не)поштују законе попут титоиста, и напредњака од пре сто година, попут Стојана Новаковића (1842-1915), који је био један од оснивача Напредњачке странке и „схватио да напретка нема без ‘конзервативности’ која се састоји у враћању на основе Римског права (позната је студија Средњевековна Србија и Римско право, објављена г. 1906.). Ту Стојан Новаковић истиче (године 1906!) да је српска култура и повест поникла у византијском кругу, ‘у класичној домовини римског права’ и да је само у тој средини Свети Сава могао да препише, обради и напише законске књиге којима је предодређена повест Срба; да је опредељење Светога Саве за правну државу (поредак по Римском праву) сасвим у духу његове вере, јер је Римско право ‘саставни део вере’ православне“ (Видовић). Данашњи „напредњаци“ (СНС) раде све супротно од Стојана Новаковића – понашају се (и даље) као прави радикали или комунисти. Председник СНС уводи апсолутизам, а тиме намеће патернализам – третира грађане као незреле људе, које мора да води „велики вођа“. Председник СНС је завршио правни факултет, али познаје само „право државе“, не разуме шта значи „право личности“. Данас нико не жели да живи у држави у којој не постоји владавина права (довољно је видети државе попут Бугарске, Румуније, независне републике Хрватске… које су примљене у ЕУ, али из којих, након тога, још више беже њихови грађани на Запад, више него када су били под комунистима, a Хрвати више прогоне преостале Србе након уласка у ЕУ него пре уласка у ЕУ, да не помињемо судове и правду на Косову и Метохији под контролом УН, НАТО и ЕУ). Исто се дешава и у Србији која је на путу ка ЕУ, чија власт има подршку ЕУ. Градња тзв. „Београда на води“ и рушења у Савамали то доказују. Српски народ није успео, током 20. века, да створи правну државу – цео српски народ је данас пред биолошким нестанком (у Србији влада „бела куга“, велики део српског народа живи у расејању и губи везу са коренима, док се стално нови придружују, наставља се и „одлив мозгова“). Очигледно је да „негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). Исто важи за грчки, руски… народ.

***

Свети цар Јустинијан је кодификовао Римско право. Свети Сава се определио за правну државу (поредак по Римском праву) из хришћанских побуда. Они су следили Господа и Апостоле. Господ Исус Христос је био против законопоклонства[4]. За православца или светосавца, дакле, хоризонтала је Римско право, а вертикала је вера у Христа[5]. „Напретка нема без ‘конзервативности’ која се састоји у враћању на основе Римског права… јер је Римско право ‘саставни део вере’ православне“. Шта то значи данас, у нашем времену? Са једне стране, светосавци треба да буду највећи противници државе, морају стално да контролишу токове новца којим власт располаже, да захтевају поштовања Устава и закона, да ограничавају уплитање државе (власти) у приватне животе грађана и привреду, да се боре за лична права и људске слободе („право личности“ – лично начело је спутавано и у комунизму, и пре тога у предратном етатизму, и пре тога у оријенталном деспотизму). Са друге стране, светосавци треба да буду лојални својој држави, родољуби, да плаћају порезе, делатност светосавца мора да буде увек личносаборна, прави светосавци служе војску и иду у рат ако је држава нападнута (али никада да не чине злочине над цивилима, тј. над женама и децом, или над ратним заробљеницима). Конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе према својим грађанима, јачање државе тако да нико не може да буде изнад закона, јачање државе у односу на друге државе (са циљем одвраћања сваког напада). Другим речима, треба спутати што више моћ државе и истовремено државу учинити што више Државом. Важно је и колико ти можеш да урадиш за државу, и колико држава може да уради за тебе. Држава, са своје стране, не сме да буде етатистичка и бирократска, не сме да се меша у приватни живот њених грађана, власт не сме грађане да третира као незреле људе и на народ да гледа као на безличну, непросвећену масу, грађани (као порески обвезници) морају да знају како се троши сваки динар у државним установама и јавним предузећима, а грађани, са своје стране, морају да поштују законе и да не варају своју државу (и друге грађане)… У економији мора да се нађе мера између државног интервенционизма и тржишне привреде…

Крајњи ауторитет модерне православне државе, када би таква држава постојала, или, ако једног дана настане (ако Србија то постане), почивао би на свим њених грађанима, тј. личностима. У суштини, иако Црква и Држава нису исто, и не треба да буду исто, то би био исти принцип: као што крајњи ауторитет Цркве почива на целом верујућем народу, тако би крајњи ауторитет модерне православне државе или православне монархије (у којој нису сви грађани православци) почивао на свим њених грађанима, домаћинима, тј. личностима. Православна држава је „држава права личности“, зато што је у православној култури „човекова личност највиша вредност“. Бог је дао човеку слободу (са слободом је човек добио одговорност) и „свете силе како да изгради себе у савршеног човека“ или у савршену личност. Држава, у којој би православна култура била „доминантна култура“, али која никада не може да буде идеална хришћанска држава, у којој би живели само савршени хришћани, сваког грађанина (без обзира да ли јесте или није или какав је православни верник) мора да поштује као слободног и одговорног човека који зна да брине о себи – сваки грађанин је „краљ“, „последњи извор легитимности“. Сваки грађанин (домаћин) има право да буде ко и шта хоће, и да ради са собом шта год хоће све док не угрожава људе око себе (али, и тада треба знати да „није слобода када кажемо људима да је све допуштено – то је ропство“; но, до тог знања свако мора да дође сам, на онај унутрашњи начин, кроз лично искуство). На грађанину је велика „одговорност управо зато што је слободан да поступи како хоће“ – слободан је да поштује или не поштује право и достојанство (личну част, традицију…) других грађана или домаћина, слободан је да поштује или не поштује законе и државу, јавно право и јавни морал, или „право личности“ сваког грађанина, држављанина или домаћина.

„Од свог постанка до данас суштина права остала је иста као и у Римском праву: одређена је тачно описаним правима домаћина. Кроз историју се не мења суштинска одређеност права (права домаћина), него број и проценат људи који стичу тај статус домаћина (у Новом веку: пуноправног ‘грађанина’). Римско право почива на осећању личне части домаћина… У римском праву извор права (конкретни, живи извор) је римски домаћин, јер само од његовог признања зависи право других (и његово право од признања других). Само он може да признањем оснажи или повредом поништи право других. Зато заједница домаћина (civitas као заједница civis-а) представља једини могући простор права, као што говорни простор стварају само они који могу да говоре… Нема права ни заштите човека ако право није схваћено као право личности. Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право. Зато ‘византијско’ Хришћанство (православно) полази од Римског права као јединог хришћанског статуса света и световности. Па и сам апостол Павле се позвао на право римског домаћина (право које је уживао) и то га је спасло“ (Видовић).

Дакле, православље полази од Римског права као јединог хришћанског статуса света и световности. Враћање на основе Римског права значи да право опет полази од права личности и реалности личне душе. Црква у свом институционалном изразу не управља читавом стварношћу. Људи су способни да сами доносе законе и морају искључиво слободном вољом да спроводе те законе. У данашњој Србији, која је држава свих њених грађана, сваки човек, који је у Србији рођен или је стекао држављанство Србије, има статус „домаћина“ или пуноправног грађанина, без обзира на његово етничко, верско, политичко или било које друго порекло и опредељење или социјални статус. Тако је на папиру, али да би сви грађани заиста били једнаки пред законом, потребан је морални препород. То је услов за успешну реформу образовања, правосуђа, полиције, медија и све остале реформе које нас чекају. Ако у држави не постоји довољно правих личности, не можемо имати „право личности“. Личност поштује другу личност (неће да повреди право и достојанство другог или другачијег човека, чува другог од себе), као што поштује себе (чува себе и своје од других). Да би „маса“ постала „народ-монарх“ (да би сваки грађанин постао „краљ“, „последњи извор легитимности“), индивидуа мора да постане личност. Човек је личност када има развијено лично начело (индивидуалност), тако да је његова делатност увек и саборна (колективна). Човек из масе („човек-маса“) не може да се избори за „право личности“. Само се личности могу изборити за „право личности“.

***

Личност није „тоталитет друштвених односа“. Задатак припадника нове српске елите је да се издигну изнад друштвеног и биолошког детерминизма и да својим примером покажу да нема „двоструких стандарда“, да је „закон и изнад цара“, тј. да су они праве личности. Око тога да је човек који краде лопов начелно ће сви сложити. Међутим, сада су лопови само они из других странака, као што су злочинци у рату само они из других народа. Пред судом треба да буде важно само шта си ти лично урадио, а не чији си син или кум, или ког си етничког порекла, или политичког опредељења, или које си вере[6]. Наравно, није довољно имати добре законе и добру заштиту судија, потребно је поштовати написане законе и поштено судити, потребни су поштени људи у правосуђу. Не могу судови и полиција да буду корумпирани, а да у њима раде поштени људи. Још су се Скити смејали Хеленима зато што су ови веровали да ће се закони поштовати ако се напишу. За праву личност је довољна дата реч, није потребан писани документ као гаранција. У данашњем свету праведни међународни суд делује као утопија, али мислим да не делује као утопија да у Србији имамо боље законе и да у српским судовима имамо много више правде него сада. То је задатак за нову српску елиту, ако се појави.

Људи су способни да сами доносе законе, али, да би сви људи у држави слободном вољом спроводили те законе, да би власт припадала законима, ти закони морају да постоје ради људи, јавно право мора да буде изведено из личног права. Да бисмо успоставили владавину права потребно је да представници свих делова друштва учествују у стварању правних норми. Да би људи који живе у плуралном друштву сели за исти сто да разговарају, да би се затим поделили у радне групе и договорили око хиљаде закона и прописа, потребна је добра воља. Ако се сви међусобно поштујете, ако постоји култура дијалога, ви ћете се договорити око свих закона и прописа у држави – ко, шта, како и када сме и има право да ради, колико и од кога држава може да узима, колико и коме мора да даје, итд. Личности кроз дијалог долазе до сагласности какав поредак желе да имају (свако има црвене линије, али и свако мора да направи одређене компромисе). Тај поредак после тога прихватају на онај унутрашњи начин, кроз срце: идеални принципи и нормативни оквири до који су дошли представљају личне вредности, за које су се залагали и за које су се изборили – око који су се они који су у дијалогу учествовали, а сви треба да учествују, са добром вољом – сложили, и својим делима то потврђују (поштују дату реч, договор). Ако након постизања договора и доношења закона, нема поштовања закона у свакодневном животу, од стране свих који су учествовали у писању закона – нема владавине права.

Владавине права нема ако свако мисли (а посебно они који се налазе на вишим државним, друштвеним или привредним позицијама) да му је све дозвољено и да може да ради шта хоће, или ако нико не може да се самоконтролише (да чува друге од себе). Државници морају да постану слуге своје речи, „слуге народа“, а држава „сервис грађана“, да би се „власт закона“ спустила у народ, да би грађани слободном вољом примењивали законе. Грађани ће да поштују свог „цара“ све док „цар“ није изнад закона и све док „цар“ поштује грађане као личности (а неће када се „цар“ понаша према грађанима као према безличној „маси“ поданика). Богу се даје Божје, а цару се даје царево, јер је „закон изнад свега, чак и изнад цара“ – „кад цар влада, то влада воља закона, а не његова воља“. Политичари су „слуге народа“ само када служе законима који постоје ради људи. Све док не добијемо „критичну масу“ државника (политичаре, судије, тужиоце, полицајце…) и држављана који не крше „своје (или других личности) право користећи јавне установе“ (или на било који други начин не варају друге грађане или државу), већ својом вољом спроводе законе и своју дату реч извршавају „претварајући своје поступке у инструменте те речи“, Србија не може да постане правна држава. У привреди и даље нећемо имати лојалну конкуренцију, потрошачи неће бити заштићени, посао ће се и даље добијати преко везе, исто тако лечење, или место за дете у школи, или у спортској екипи… Владавине права нема ако постоје „изабрани“ који доносе законе који само њима одговарају, а онда још крше те законе и пролазе некажњени. Међутим, кажњавање (дисциплиновање спољашњег човека) није прави пут за развој правне свести, уједињење грађана и успостављање владавине права. Прави пут је онај унутрашњи, када свако драговољно усваја одређене вредности, постаје личност и стиче правну свест. Нема боље борбе против криминала и корупције и бољег начина за уједињење грађана од моралног препорода. Држава у којој постоји „критична маса“ моралних људи не може и не мора да буде полицијска држава, полиција је потребна да штити границе.

Кажњавање је неопходно, али, када почнемо да стварамо правну државу, кажњавање због прекршеног закона мора да буде усмерено прво ка врху власти, јер ако кажњавање крене од „обичног“ грађанина, или ситних прекршаја, малих лопова, а велики лопови у врху извршне, законодавне и судске власти раде шта хоће, остаћемо где смо сада – народ види како они на власти краду, онда свако гледа да украде шта стигне, да ради исто што и онај пре њега, кога је критиковао док није био на власти (или: ако саобраћајни полицајац види да начелник полиције краде, што би и он писао сваку казну, боље да стави неки динар себи у џеп, а када постане начелник, да ради исто што и његов претходник). Такву државу нико не поштује. Није исто уводити ред у саобраћају и натерати грађане да плаћају претплату телевизији која није у служби грађана, већ режима или нежељене елите. РТС треба да постане телевизија коју ће грађани да цене, да бране, а када тако осећају, они ће сами да плаћају претплату ако је то једино решење да имамо квалитетан образовни програм за децу и све остало што јавни сервис треба да производи. Ако неко дивља у саобраћају и може да убије некога, мора да буде кажњен, са надом да то више неће радити. Ако неко неће да плаћа телевизију која није сервис грађана и чије пословање је тајна, онда не сме бити кажњен због тога. Мора да буде кажњен онај са РТСа који не троши новац у складу са законима и који спутава „право грађана да знају све“. Када тај са РТС-а (или из било ког министарства, врха полиције и војске…) буде кажњен, онда држава може и треба да кажњава „обичне“ грађане који крше законе, попут закона о плаћању претплате РТС-у.

Да би полицајци хапсили грађане, морају да имају ауторитет и кредибилитет, морају да буду полицајци, а не криминалци. Наравно, нису сви с оне стране закона, али у полицији, у судству, у осталим државним институцијама сада је више оних који се неће „држати закона к’о пијан плота“ и који ће штитити једни друге у незаконитим радњама (и оних који се плаше да се супротставе криминалцима у својим редовима), него оних који поштују законе и смеју да ухапсе и осуде колеге полицајце и начелнике, или утицајне судије, тужиоце, политичаре, адвокате, тајкуне… када крше законе. Сада у полицији највише има оних са „синдромом бициклисте“ – то су полицајци који својим шефовима и начелницима, или политичарима, тајкунима и естрадним звездама, не смеју и не могу ништа, па се доказују пред „обичним“ грађанима, тада „глуме“ полицајце. Србија сада није правна држава, већ криминална или мафијашка – полицијска – држава, зато што највећи криминалци у држави раде у полицији, судству, тужилаштву, Агенцији за приватизацију и осталим агенцијама, инспекцијама, Влади, председништву… У правној држави сива економија је изузетак, а у Србији правило. Зато борба против сиве економије мора да крене од врха, од власти, међу најбогатијим људима налазе се они који највише учествују у сивој економији, а ситни шверцери који продају робу на тезгама на улици чине мали део сиве економије, и то раде зато што су их ови богати политичари, судије, полицајци, тужиоци, цариници, тајкуни… оставили без посла. Ко жели да буде веома богат човек, нека се бави спортом (знамо како су Ђоковић и Дивац зарадили и први милион и првих сто милиона долара), или науком (нека смисли неку иновацију/патент), нека буде успешан уметник (на пример, глумац попут Шербеџије, Манојловића, Анице Добре, режисер попут Кустурице), нека иде у предузетнике (привреду) и ради као приватник 24/7, јер није могуће – у правној држави – да постанеш богаташ ако радиш као државни функционер или службеник (политичар, полицајац, судија…). Ко ради за државу одговоран посао може и мора да живи добро, да има добру плату, али нико не може на тај начин да постане мултимилионер или милијардер (сада међу људима који су радили само за плату у државној служби имамо стотине милионера који су се обогатили путем корупције и криминала, и, наравно, сви ти политичари, генерали, судије, тужиоци, начелници грађевинских и осталих инспекција и завода, цариници, директори јавних предузећа, који су постали милионери, неки међу њима богатији и од Ђоковића и Дивца, нису регистровани у Пореској управи – није утврђено порекло њиховог богатства, није урађена унакрсна процена њихове имовине).

Нама требају богати привредници, али богати привредници који не желе да за њих ради „јефтина радна снага“, богати привредници који раднике поштују као личности, који се поносе када плате порезе и царину држави, који су поштено радили  и стекли богатство. Такви привредници желе и знају да послују само у правној држави – у којој се и они поштују као личности. Ако се појаве такви привредници (довољно њих да формирају „критичну масу“), са онима који ће заузети највише функције у извршној, законодавној и судској власти (ако се и такви појаве) – као део привредне власти, унутар нове српске елите – да би доказали да се разликују од ове елите коју сада имамо, да су праве личности, морају да докажу да су више од тоталитета друштвених односа какве данас имамо унутар елите, између политичара, полицајаца и тајкуна, између елите и народа, међу грађанима.

***

Основна демократска култура, основни ред у правној држави је да власт ништа не ради тајно, да све информације од јавног значаја буду доступне свим грађанима и да се грађани питају око свега што је важно за њихов живот. У Србији данас нема такве отворености, јавности или транспарентности. Извршна власт не осећа потребу да такве информације подели са грађанима. Потписују се уговори са „страним инвеститорима“, а након тога уговори се проглашавају за „државну тајну“. Државни функционери иду у Брисел и сами о свему одлучују (уводе Србију у ЕУ и НАТО без намере да организују референдум и чују мишљење грађана Србије). Тренутно ни у једној од три гране власти немамо „критичну масу“ људи (личности) који имају правну свест (нити међу најбогатијим људима – унутар привредне власти). У опозицији, посебно међу онима који су били на власти у претходним годинама и деценијама, не постоји „критична маса“. Војску више немамо, официри су постали менаџери. САНУ нема утицај на извршну власт и на медије. Да ли у СПЦ (и међу клирицима и међу верницима) постоји „критична маса“ моралних људи?

После Владе Србије, друга по утицају у народу и држави је Српска православна црква. Уколико је верна свом светосавском предању, писао је Жарко Видовић, правну природу државе мора да брани сама Српска православна црква. Да ли Српска православна црква треба да пружа уточиште за „узбуњиваче јавности“ који откривају корупцију у државним институцијама и јавним предузећима? Да ли СПЦ треба да даје подршку Комисији или Агенцији за борбу против корупције? Замислите свештеника који предводи протест сељака из своје парохије којима се одузима земља, или свештеника који предводи протест радника из своје парохије којима се одузима фабрика, и којима приватни извршитељи након тога долазе да одузму стан. Да ли Српска православна црква треба да се јасно и јавно дистанцира од оних који су чинили ратне злочине, који позивају на насиље, који ускраћују другачијима њихова уставна права? Да ли грађани плаћају порезе држави или министрима, који новац грађана (или предузећа чије власнике рекетирају) дају СПЦ, а онда СПЦ даје њима одликовања? Да ли су министри слуге народа, или деспоти, а грађани слуге деспота, који порезе плаћају (приватници плаћају и „рекет“) деспотима, а не држави, у којој нико није изнад закона? Да ли нам је потребна таква „симфонија“ између Цркве и државе? СПЦ мора да „чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар“ (Видовић). Најмање што СПЦ мора и може (имајући у виду мисију Цркве на овом свету, и пошто живимо у секуларној држави), јесте да пружа моралну и јавну подршку онима који се боре против корупције и криминала, а да не додељује одликовања онима који учествују у корупцији и криминалу. Ако се у Цркви јасно не разликује добро и зло, како да очекујемо да се та разлика прави ван Цркве? Ко је био јунак: Срђан Алексић или онај српски војник који га је убио? Да ли су јунаци војници са Кошара или они који су били у Шкорпијонима? Војници са Кошара и Срђан Алексић су најбољи примери јунаштва и чојства.

Јунаштво је, како је учио Марко Миљанов, када себе бранимо од зла других, а чојство је када бранимо друге од зла у себи; јунаштво је када слабије браниш од јачих (на пример,  себе, свој народ и државу од агресора, или, „обичне“ грађане и раднике од самовоље оних у власти и власника крупног капитала), а чојство када слабије браниш од себе (на пример,  жену и дете ако си јак мушкарац, или запослене раднике ако си њихов шеф или власник), или од јачих (на пример, када мањину браниш од „терора већине“, којој припадаш у том тренутку и на том месту).

Ко се Бога боји, никога се не боји, он се неће уплашити ни када се „безаконик“ појави. Када будемо имали више грађана који осећају „страх Божји“, имаћемо мање грађана који имају страх од државе (мање оних који се плаше власти, полиције судова, инспекција…). Када будемо имали више грађана који се не плаше власти, у власти ћемо имати више оних који се плаше грађана. Најбоље би било да у власти највише буде оних који осећају „страх Божји“, тј. оних који не би учинили неко недело (злоупотребили положај) због савести, а не зато што се плаше грађана. Најбоље би било да и у власти (елити) и у народу (и међу државницима и међу држављанима) највише буде оних који добро знају да „пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“. Праве личности поседују обе врлине (и јунаштво и чојство) и задржавају (ометају) дејство „тајне безакоња“ (2. Сол. 2; 1-8) – због њих се неће „множити безакоње“, зато што њихова срца нису охладнела (Мт. 24; 12).

Правну свест може да има само човек који има савест.

________________________________________________

[1] Овај и наредни цитати су из више радова Жарка Видовића. Пре свега, из његовог дела „Свети Сава и Римско право“, а већину осталих текстова и видео прилога, из којих га цитирам, можете наћи на овој страни сајта Стање ствари.

[2] Ако је Свети Сава прихватио Римско право, зато што је одвајао „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам (‘клеронационализам’, ‘клерократија’) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Црква чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић).

[3] На пример, најмоћнији људи на Западу, попут бившег британског премијера или бивше државне секретарке САД и садашњег кандидата за председника, никада неће одговарати за кривична дела која су починили у својим држава, и злочине ван својих држава, иако грађани њихових држава, и цео свет, зна да треба да одговарају за своја недела. Да не помињемо најбогатије нафташе, банкстере или „вукове са Волстрита“ или лондонског Ситија.

[4] Христос је говорио да није човек суботе ради, него је субота човека ради – није забрањено од Бога добро творити у суботу него зло творити. Свето Писмо каже: „Закон доноси проклетство“; „грех је без закона мртав“; Христос нас је „ослободио проклетства Закона“; Христос је „избрисао писани докумет који је својим одредбама био против нас“ и „зато нека вам нико не говори шта да једете и пијете и нека вам нико не заповеда да славите празнике“; само „љубав испуњава Закон“; Христос је „свршетак Закона“; „пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“, итд.

[5] „’Византинчев’ свет је координантни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право, ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Видовић).

[6] А судија мора да „представља ауторитет самог закона“ („јер по Римском праву власт припада – не људима, него – само закону!“) и мора да буде „заштићен законом о правима судије“, као што „сваки човек (обичан грађанин) мора да буде заштићен законом (о својим правима)“ и „јачи и од најсилнијег властелина на територији где живи“ (Видовић).

ВИДЕТИ ЈОШ

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Професор Жарко Видовић у Ћирилици.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s