Никола Варагић: Ко (не)може да учествује у дебати о образовању

Никола Варагић

Никола Варагић

Према антихришћанским хуманистима, Србија је превише православна држава – све што кочи развој друштва, све лоше у образовном систему, повезано је са хришћанством. Један од аргумената који борбени атеисти истичу, када тврде да је Србија православна држава, је тај да је веронаука уведена у школе и да све школе славе Светог Саву као дан просвете (поред тога што попис показује да већину чине православни верници, итд.). Али, да ли је Србија у овом тренутку заиста толико православна држава? Узмимо као пример школовање ђака у основним школама. На једну реч о Богу коју ђаци чују у школи (на часу веронауке), долази десет речи еволуциониста против Бога, тј. у корист теорије еволуције и хуманистичке етике (на свим осталим часовима), а оно што деца чују ван школе, у свом најближем окружењу и посебно путем медија, што на њих утиче више него оно што чују у школи, нису речи које их уче шта је Бог, а шта човек, и како се постаје савршен човек (личност). Пре тога, деценијама није било ни веронауке у школама.

Пред вама су делови из текста који је објављен на сајту Пешчаник (где се окупљају људи са атеистичким погледом на свет). Аутор је Јана Баћевић, истраживач на „Институту за образовање и педагогију“ универзитета у Архусу (Копенхаген, Данска), а пре тога је руководила семинаром социокултурне антропологије у „Истраживачкој станици Петница“: „Модел у коме министарство диктира курс (политику), а на ‘заједници’ је да ту политику спроведе, само је још једна варијација идеје о одлучивању која моћ концентрише у политички врх (елиту), док ‘друштву’ (читај: свима који не спадају у елиту) најчешће приписује одговорност за неуспехе. Оба приступа подразумевају да ‘лидери’ увек знају шта је најбоље: проблем је у ‘непросвећеним’ масама које, ето, не разумеју да је то све за њихово добро. У просветним радницима који не разумеју да ће им бити боље са мањом платом. У младим истраживачима који не схватају да је много боље продавати патенте фармацеутским компанијама. Другим речима, проблем је у свима који нису ‘ми’ – а, у овом случају, ‘ми’ смо мала, повлашћена елита која мисли да бити на власти значи, по дефиницији, бити у праву… Проширити петнички модел на образовање у Србији значило би уништити посебан статус научног образовања, и његове принципе применити на укупну популацију. Много опасније, то би значило да се успех и напредовање учесника у образовном процесу мере у односу на то како се – и да ли се – уклапају у наведени модел… Шта би се догодило са онима који се не уклапају? Са онима који, на пример, воле музику, а не области које ПИСА мери? Са онима са много интересовања, а без посебног ‘талента’? Са онима са проблемима у учењу? Коначно, шта са онима који не желе да се такмиче и не желе да буду ‘најбољи’ у нечему? Они би готово сигурно били гурнути на маргину образовног процеса, а затим и друштва, као ‘лењи’, ‘непродуктивни’, можда чак ‘друштвени паразити’. А зна се шта се ради са паразитима, зар не? Оно чему сведочимо, заправо, јесте увођење – на мала врата – социјалног дарвинизма у образовање. Образовање које је усмерено на развој елита прави велику – и вештачку – поделу између оних који се у тај модел уклапају, и свих који ‘отпадају’… Запамтимо, елитно образовање увек има за циљ продубљивање разлике између оних који га поседују и оних који га не поседују. Другим речима, на поделу између ‘нас’ и ‘других’. Приче о томе ‘ко је нови министар’ – позитивне, једнако као негативне – служе томе да одвуку пажњу јавности са много важније, а до сада углавном неупит(а)не, идеолошке трансформације дебате о томе шта је образовање и чему оно служи, и – најбитније – ко има право да о томе одлучује. То је дебата на коју природне науке, попут физике, и поред својих огромних достигнућа, не могу понудити одговор. Она је политичка и филозофска и не може се никада заснивати само на ‘чињеницама’ или ‘доказима’ – просто зато што подразумева расправу о суштинским питањима уређења живота у заједници, као што су једнакост, права и поверење, и зато што има импликације за то како живи свако од нас. Самим тиме, та дебата мора да буде отворена и за оне који нису ‘елита’. Образовање, између осталог, треба да служи томе да омогући да се њихови гласови чују“[1].

У овом тексту Јане Баћевић (текст је написан пре две године, али је још увек актуелан), на видело излази неколико битних ствари (посебно имајући у виду, због објективности, да је текст објављен на неправославном сајту). Очигледно је да у Србији (и даље) одлуке доносе они који (би да) шире „петнички модел“ (а међу њима, у идеолошком смислу, већину чине левичари и либерали, тј. еврофили и атеисти, образовани у доба комунизма). Поменути министар је дошао из Петнице, из „грађанског блока“, био је члан проевропске владе. Поред тога, ако је дебата о томе шта је образовање, чему оно служи и ко има право да о томе одлучује дебата на коју природне науке (попут физике) не могу понудити одговоре, да ли је та дебата отворена баш за све, да ли могу да се чују гласови, на пример, и оних који заступају хришћански поглед на свет? Не знам да ли би и сама Јана Баћевић дозволила да се и гласови хришћана (верника, богослова) чују у дебати, или се она бори само за гласове хуманиста (атеиста, позитивиста) из друштвених наука, али знам да без борбе против греха или против гордости, не може да се створи заједница „која је боља, мање агресивна и мање пати“ од ове коју сада имамо.

Позитивисти (још увек) верују да се природом може овладати само позитивистички и да наука (може да) има одговоре и на сва етичка и метафизичка питања. Тако је закон логике истовремено етички закон, тј. етика је изједначена са математиком. Маркс је самоуверено тврдио да „све мистерије које теорију наводе на мистицизам налазе своје рационално решење у људској пракси и у разумевању те праксе“ и да је личност „тоталитет друштвених односа“. Како онда научници из друштвених или хуманистичких наука, које су подређене природним наукама и који на друштво и човека примењују исту методу, могу да дају одговоре које научници из природних наука не могу да дају? Да ли су дарвинитис, „синтетичка филозофија“, биолошки детерминизам и редукционизам[2], или етички егоизам (неолиберализам), последице уграђивања теорије еволуције у друштвене теорије? Шта је узрок „милитаризације науке“ и „индустријализације универзитета“? Шта Запад, ка коме теже српски еврофили – или сами српски еврофили – нуде као алтернативу „психологији без душе“, „расистичком хуманизму“ или социјалном дарвинизму? Да ли у европском човеку имају савршен узор, ако све наведено против чега се боре (укључујући и нехришћански национализам и традиционализам црне интернационале) долази са Запада и ако Запад нема прави одговор? Зар нису, како је писао Лешек Колаковски, антихришћански хуманисти (левичари и либерали) угрозили човечанство „много горим ропством него што га је хришћанство икад изазивало“[3]? Чињеница је да није створен „нов човек“, нису настале „људске потребе које су саме себи сврха“ у „правом царству слободе“. („Право царство слободе“ је настало на погрешан начин, као злоупотреба слободе.) „Револуционарна демократија“ (Иљин) створила је „човека-масу“ (Ортега и Гасет), док у „великом стилу“ влада „архитект“ (Ниче), као следбеник (масонског) великог архитекте.

Ако заиста живимо у православној држави, у хришћанској цивилизацији, зашто се уводи социјални дарвинизам у образовање? Да ли социјални дарвинизам уводе православци, који верују да је Бог створио човека, или они који верују да је човек настао од мајмуна? Очигледно је да је ових других унутар владајуће политичке, привредне и интелектуалне елите далеко више. Православци нису владајућа елита, нису већина у српском друштву – православци не диктирају политику образовања у Србији. Реалност је да „највећи број образованих људи данас одбацује схватања… која су заступали црквени Оци[4]„. Они одбацују оно што не познају. Данас се може наћи велики број атеиста који верницима тумаче учење Господа Исуса Христа, које не познају и у Кога не верују. Данас се може наћи и доста оних који за себе кажу да су православци, али који у суштини не верују у Бога. Данас скоро сви знају шта је „нирвана“, или „бајт“, али скоро нико не зна шта је „созерцање“; већина не разуме шта заиста значи саборност, не разликује саборност од демократије, или од колективизма, не разликује духовну заједницу од државне заједнице, не зна шта је „срце“ као орган сазнања и шта значи повратак ума у срце. Штавише, све је мање људи који имају и опште образовање – они који желе да буду академски грађани купују дипломе, или докторате (најчешће на приватним, али и на државним факултетима), а они који то не желе или немају услове, припремају се за дуално образовање[5]. Хришћани су мањина свуда: и на универзитетима, и унутар политичке и привредне елите, и у медијима… Свету Тројицу је и у Србији, као и у свету, заменила световна тројка – ММФ, СБ, ЕБРД. Хришћани су мањина и унутар „хришћанских“ цркава на Западу, а како се ствари одвијају, ако се ускоро нешто не промени, хришћани ће постати мањина и унутар Православне Цркве.

Имајући претходно наведено у виду, ко (може да) представља страну друштвених или хуманистичких наука, и „не-елиту“, и по чему се они разликују од владајуће елите, која образовање обликује „у складу с ПИСА тестовима“[6]? Са вером, или под претпоставком, да ће се Српска православна црква извући из проблема и да ће у будућности међу клирицима и верницима бити више оних који су Њега достојни – са ким ће (прави) светосавци да воде дебату или дијалог о образовању – да ли ће друга страна (секуларисти, атеисти, левичари…) желети дијалог, да ли ће дозволити да се и глас (правих) хришћана чује? Како поступати ако друга страна не жели да дозволи да се глас православаца чује? Затим, колико су хришћани, тј. они који се представљају као православци, спремни за дебату са другачијима од себе? Затим, како да „маса“ постане народ, или, како да држава не служи само да штити индивидуалне слободе припадника „елите“? Како да индивидуа постане личност? Како да не стварамо (анти)културу која иде против биологије? Да ли можемо да створимо друштво „атомске технике“ (технолошки развијено), а да не останемо друштво „прашумске етике“?

Стварати мир између вере и науке, речима Колаковског, „не значи порицати или умањивати разлику између идеалног језика бихејвиориста или постојећег језика световног живота, с једне, и језика о Светом, с друге стране“. Супротно мишљењу већине у научној или академској заједници (или већине атеиста), хришћани неће „образовање понижавати зато што неки тако мисле о њему, него ћемо за неразумне и неваспитане сматрати оне који тако мисле, који би хтели да сви буду као они необразовани и неваспитани, да би се општим стањем сами прикрили и избегли критику због необразованости… Философија је потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама“ (Св. Василије Велики). Образовање данас подразумева и знање природних или експерименталних наука (оци из доба патристике су то знање звали „физичко знање“), потребно је знати и „идеални језик бихејвиориста“, тј. „постојећи језик световног живота“, који је „у својим чисто ‘искуственим’ видовима погодан за реаговање на нашу околину и поступање са њом“ (Колаковски). Петница је потребна Србији, такви пројекти треба да имају подршку државе и друштва.

За хришћане, није спорно да треба развијати математичко мишљење и користити и „постојећи језик световног живота“, светосавац треба да буде спретан (вешт) и у „руковођењу света који се види под природним, створеним светлом“, мора да буде одлучан у акцији, неће „образовање понижавати“, јер је „философија потребна“. Али, једно је пројектовати крило за авион, или део за компјутер, или зграду, или оперисати срце, или управљати саобраћајем, а нешто сасвим друго је управљати људским душама или друштвом. У суштини, „каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ (Мат. 16; 26-27)[7], или, како учи Апостол Павле: „ако језике људске и анђеоске говорим, и ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, и ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам – ништа сам“[8]. Човек је ништа – без Љубави. Ко воли Бога, воли све људе – моли се и бори се за спас сваке душе – и за оне „друштвене паразите“, „са маргине друштва“, који не испуњавају „стандарде успеха“ данашње владајуће „елите“. Човек није ни аутомат (машина, робот), ни животиња, ни број, ни појам, ни роб… Људска душа је у својој суштини боголика. Човек је саздан је „по лику и подобију“ Божјем. За хришћане, човекова личност (душа) је највећа вредност. Сваки човек је непоновљива личност. Свака индивидуа може да постане христолика личност. Циљ православног образовања је стварање савршене личности и заједнице слободног јединства у љубави – једнодушности у различитости – једнодушности у чињењу добра (припремање пута ка Царству Божјем). Христос нам је оставио путоказе како да постанемо савршене личности и како да стварамо право братство међу људима.

***

Дебата о образовању је, како је истакла Јана Баћевић, „политичка и филозофска и не може се никада заснивати само на ‘чињеницама’ или ‘доказима“’. Човек који верује у Бога за кога је све могуће, може да замисли брдо без долине или да 1 плус 2 дају 4 (или, поред Декартовог примера[9], сетимо се и примера који је наводио Достојевски: „формула ‘2 плус 2 једнако је 5’ има своје привлачности“). Уосталом, савремене физичаре је истраживање природе довело до парадокса, до апсурда; квантни физичари свет атома нису могли да објасне уз помоћ логике (рационалног мишљења, емпиристичке философије „common-sensa“), схватили су да стварност надилази свакодневни језик, логику и уобичајене појмове, које намећу језик и линеарно мишљење, те да је и уобичајени језик непрецизан и неадекватан да опише (суб)атомску стварност. Ако квантни физичари имају проблем да опишу атомски свет – колики је тек проблем користити „исправан разум“ који је „у сагласности са природом“, и „постојећи језик световног живота“ (укључујући бројеве као „највеће добро“ које су људи добили или украли „од богова“), да се позна, и опише, Бог, или, барем, осећање смисла. Из осећања смисла – „смисла самог битија (постојања) и човека у њему“ – јавља се „осећање достојанства човека (његове вредности, важности, значаја)“, а то осећање, како је истицао Жарко Видовић, „не долази од разума, него од ‘Поезије’… Питање смисла је питање осећања смисла, дакле, питање духовно, а не разумско“. Духовно је и изнад осећања, а не само разума – духовно је изнад и душевног и телесног. Духовну љубав нико не може да оствари ако није просвећен Духом Светим. Љубав је дар од Бога – Бог је љубав.

Према учењу Св. Исака Сирина, физичко знање претходи вери, духовно знање рађа се од вере. Ослобођење од физичког знања услов је за стицање духовног знања. Вера гледа духовним очима оно што је сакривено. Човек мора да крене на пут у непознато, у „обећану земљу“, са „поверењем у Господа“. „Разум не може да појми Суштог, па и ако успемо да о Њему створимо узвишенију представу, онда то, што смо замислили, не може да се изрази никаквим речима… Вера је ствар поверења у Господа, као највишег извора свих истина вере“ (Св. Јустин Ћелијски). Истине вере (истине дате од Бога) противрече „вечним истинама“ или „логичким аксиомима“ до којих је дошао човек са „исправним разумом“, који је „у сагласности са природом“. Исто важи за „логику срца“ – (објективно) добро није оно до чега је дошао човек који није победио плотску вољу, који није своју вољу ускладио са вољом Божјом. Да би дошао до Истине и Добра, човек мора да одбаци и такав „исправан разум“ и такву „логику срца“. Разум мора да постане ум, душа мора да постане дух(овна). Метаноје нема без повратка ума у срце (унутрашње тело тела). Да би ум био чист, срце мора да буде чисто. Да би срце било чисто, ум мора да буде чист. Дух Свети, Благодат, прима само човек који је очистио срце. Бог се јавља у човековом срцу. Човеков ум је слика Божјег ума.

„Наша мисао о васпитању, о образовању људи мора произилазити из наше мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету. ‘Како’ образовати, увек зависи и од ‘шта’ образовати. Јер, образовати – то значи давати образ, облик, лик човечји; и увек је ту питање: ‘а по ком подобију?“’ (Владимир Вујић)[10]. Постати по подобију Божјем зависи од човекове воље – од личног подвига, од личног преузимања одговорности. Са друге стране, само Бог може да научи човека како да постане личност. Бог не може спасити човека, човек се не може спасити без Бога. Да би човек постао личност, тј. „бог по благодати“, неопходно је дејство и воље Божје (Благодати) и човекове воље (подвиг вере). „Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје…. Спасење је двострук подвиг и процес: ослобођење себе од греха, смрти и ђавола, и испуњење себе Спаситељем“ (Св. Јустин Ћелијски). Бог прати покрете срца, стремљење воље, односно – онолико колико човек љуби добро ради самог добра, онолико колико успева да очува своју слободу и да се не подвргава јарму (унутрашњег) ропства, онолико колико успева да победи свет, толико се његова воља подудара са вољом Божјом – толико се испуњава Спаситељем и постаје христолика личност. Христолика личност је изван психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се „свим материјалним принудама и догађајима“, или, изнад је и друштвеног и биолошког детерминизма. Христолика личност је „апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“. У христоликој личности одиграва се „сједињење човечанског и божанског“, долази до „богочовечанског синергизма“ између „човекове воље и Божје благодати“ (Св. Јустин Ћелијски). Човек постаје бог и остаје човек.

Христос је, дакле, савршен узор, или, савршен образац. „Пробајте, замислите или савршенијег Бога од Христа или савршенијег човека од Њега. Али, ви нећете бити у стању да то учините. Јер ни индивидуална ни колективна мисао људска не може замислити ни савршенијег Бога од Христа ни савршенијег човека… Он је тај савршени и довршени човек, кога род људски, мисао људска, срце људско тражи кроз своје религије, философије, науке, уметности, културе… Шта је то светосавска просвета; откуда она? – Од Светога Саве. А Свети Сава, откуда он? – Од Богочовека Христа. Јер, порекло свега светосавског јесте Богочовек, и нико други и ништа друго… Загледајте озбиљно и објективно у унутрашњу архитектонику светосавске просвете… у њој је Бог увек на првом, а човек на другом месту: човек и живи и мисли и осећа и дела Богом; a то значи: човек се просвећује Богом“, писао је Св. Јустин Ћелијски у свом делу „Светосавље као философија живота“. Хришћанин (светосавац) се образује и усавршава према Личности Богочовека (при дијалогу и сусрету са Лицем Другог). То је суштина светосавске просвете.

Само „светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене ‘народне културе’. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“ (Владимир Вујић). Циљ православне културе је Христос. Славити Светог Саву без познања оног светог лика Савиног, исто је што и порицати да је Христос Бог, тј. Богочовек (а то онда значи да се до краја иде у „лаицизацији метафизике“, у профанизацији или у „рационализацији свега“, без „страха од Бога“; а ако иде још даље, на тај начин – иза „зида који је изградио разум“, без „страха од Бога“ – човек се отвара за демонску духовност и лако упада у замке мистицизма). Избацити Светог Саву из образовања, значи избацити Христа из образовања – то значи одбацити савршен узор и образац за образовање. Познати свети лик Савин значи познати Свете Оце Православне Цркве, познати Свете Оце значи познати Христа.

Свети Оци Православне Цркве најдаље су отишли у превазилажењу самих себе, највише су се подвизавали и били су најближи савршеном узору или обрасцу – Господу Исусу Христу. То може да буде сваки верник – и човек који се школовао за занат, али „не гуши Духа“. „Од спасавајућег једино тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“ (Св. Никола Кавасила). Наравно, он мора да иде уском стазом. „Коме је више дано, више ће се од њега и тражити: а коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12; 48). Љубав према Богу и према ближњему, љубав која воли „човека и у греху његовом“, највећи је подвиг, „то је рад, свети рад, велики посао: да срце своје, грубо и сурово, омекшаш и умекшаш сузама, молитвом, постом, бдењем, и свим осталим еванђелским светим подвизима“. Кроз „свете врлине ствара се нови човек у нама, и обнавља лик Божји у човеку“ (Св. Јустин Ћелијски). „Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности… Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље)“ (Св. Никола Кавасила).

Када се човек сједини са Богом, када његова воља постане воља Божја, постаје неспособан за чињење зла – он љуби Бога свим срцем својим и свим срцем својим одбија зло (ни у мислима не чини грех). Наравно, ниједан човек не може живети небеским животом на земљи, зато хришћанин себе сматра несавршеним, зато је увек у молитви и зато стално своје мисли преиспитује Богом. Потребно је стално имати грех свој пред очима: „грех је мој стално преда мном“ (Пс. 50; 5). Обожење је бесконачан процес – духовног! – усавршавања. Хришћанско савршенство само ретки достижу, па и они, попут Св. Јована Златоустог, кажу: „савршеноме је својствено – сматрати себе несавршеним“. Почетак мудрости која води ка стварању савршене личности је „страх Божји“. И када постане савршен, човек осећа и даље „страх Божји“ – тај страх га држи будним да га Господ не затекне како спава, то је самодисцилина ума, јер се он, ако је постао савршен у љубави, не боји Бога, осећа само љубав Божју. Он зна да је ништа без Бога, захвалан је зато што је добио „жалац у тело“ да га опомиње, да га држи будним.

Човек који није примио Духа Светог не може да буде мудар (без обзира колико је интелигентан и образован), јер не може да разликује добро и зло, а необразован човек, за кога је „почетак мудрости страх Господњи“, и који је примио Духа Светог, постаје премудар (и у односу на интелигентног, високообразованог човека без Духа) и разликује добро и зло. Мудар је постао зато што није жудео за знањем. „Знање надима, а љубав изграђује… Слово убија, а Дух оживљава“ (Ап. Павле). Мудар је постао зато што није имао жељу за откривањем (виђењем). „Блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20; 29). Мудар је постао зато што се богатио само Богом. „Блажени су сиромашни духом, њихово је царство небеско“ (Мт. 5; 3). Благодат отвара човеку очи на разликовање добра и зла, испуњује га тајном светлошћу. „Просвећиван Духом Светим човек стиче нове очи и нове уши, и на све гледа духовно“ (Св. Симеон Нови Богослов). Тада види, чује и осећа оно „што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“ (1. Кор. 2; 9). Неки од тих људи (који воле Бога, поезију или „музику, а не области које ПИСА мери“), према данашњим „стандардима успеха“, били би проглашени за „друштвене паразите“, њихов глас се никада не би чуо.

Да закључим: ако је дебата о томе шта је образовање, чему оно служи и ко има право да о томе одлучује дебата на коју природне науке не могу понудити праве одговоре, онда та дебата мора да буде отворена за све друштвене или хуманистичке науке, укључујући богословље (православну теологију) – мора да се чује и глас оних који заступају хришћански поглед на свет. У Србији живи доста хришћана, плаћају порезе и имају право да се питају око свега што се тиче образовања њихове деце, јавног морала, итд.

Хришћани су само они који живе према светим догмама (врлинама), чија вера кроз љубав дела, јер „ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку“ (Св. Григорије Синаит). Потребно је и учити и читати, „философија је потребна“, али разликовање добра и зла важније је од сазнавања „врховног закона природе“. Разликовање добра и зла веће је и од сваке врлине, и дар је Духа Светога (Св. Исак Сирин). „Пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“ (Ап. Павле). „Делатност вере испуњује се духовним мислима, у чисто духовном делању“, док ум следи „молитву срца“, јер се „у срцу све савршава и говори се духовно“. „Ко преко (поштовања) заповести прима Логос, задобија и природу Оца и Духа који су у њему“ (Св. Максим Исповедник).

У православном српском народу, ако је заиста православан (а он то, без обзира на све још увек јесте – наше искуство је православно), учење Светих Отаца (синаита, исихаста или стараца) треба да буде део општег образовања – да свако зна ко су они били (да упозна онај свети лик Савин) и да зна (тј. да исправно тумачи, чак и ако није православни верник), шта значи „срце“, „истина“, „саборност“, „покајање“, „метаноја“… у православној терминологији или појмовности (као што је део општег образовања да знаш основе географије, физике, хемије и математике, планете у Сунчевом систему, шта су гени и ДНК…). Данас се Догматика Православне Цркве Св. Јустина Ћелијског избацује из богословских школа, а потребно је да се са основама православља упознају и ђаци у световним школама.

Нико се не може натерати да поверује у Христа. Само „лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски). Исто тако, они који знају да је Христос савршен узор и надпојмовно верују у Христа, не могу се натерати да прихвате неке друге узоре, „мит о генију“, неће Христа прилагођавати према другима и уједначавати са другима. Због тога нећемо да поричемо или умањујемо „разлику између идеалног језика бихејвиориста или постојећег језика световног живота, с једне, и језика о Светом, с друге стране“.

Последњи је час да се чује „глас вапијућег из пустиње“.

ВИДЕТИ ЈОШ

____________________________________________________

[1] Јана Баћевић: „Ко је Кајзер Созе? Или, о фантомима образовања у Србији“, Пешчаник, 14.05.2014, http://pescanik.net/ko-je-kajzer-soze-ili-o-fantomima-obrazovanja-u-srbiji/

[2] „Дарвинова објашњења природе веома лако су пронашла пут до теоретичара друштва. Херберт Спенсер (1820–1903), утицајни британски филозоф, сматрао је да начело еволуције може представљати окосницу ‘синтетичке филозофије’, то јест да природна селекција јесте филозофско начело које може ујединити различита поља науке. Видећи себе као напредне и либералне мислиоце, многи индустријалци и филозофи попут Спенсера лако су прихватили биолошки детерминизам по коме друштвене класе представљају манифестацију природних разлика између људи, при чему су богаташи биолошки супериорнији у односу на сиромашне чланове друштва. Тиме је дат ‘научни’ легитимитет класној сегрегацији, а на еволуцију друштва гледало се као на ‘природно’ чишћење од инфериорних чланова“ – Биљана Стојковић: „Дарвинитис у економији“, Пешчаник, 20.02.2014. http://pescanik.net/darvinitis-u-ekonomiji

[3] Лешек Колаковски: „Религија“, Бигз, Београд, 1992.

[4] Ненси Ен Дејвис: „Савремена деонтологија“, из књиге „Увод у етику“, приредио Питер Сингер, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2004.

[5] „Дуалним образовањем подстиче се послушнички дух, ако то образовање није прожето и неким другим садржајима поред овладавања вештином потребном за обављање посла на конкретном радном месту… такви ђаци не само да немају никакве шансе да постану предузетници, дакле власници предузећа или предузимачи, него су им никакве шансе и да постану грађани који ће компетентно преговарати о праведним друштвеним аранжманима и борити се за боље услове рада и живота… па се дуално образовање своди на производњу дисциплинованих и средње обучених радника, којима се од малена ускраћује могућност да размишљају предузетнички, и у пословном и у социјалном смислу“ – Дејан Илић: „Домаћинско образовање“, Пешчаник, 14.07.2016.

http://pescanik.net/domacinsko-obrazovanje/

[6] „Србија није учествовала у расправама које су довеле до утврђивања најважнијих информација и њихових индикатора што су потом послужили за обликовање ПИСА тестова. У време када су се те расправе водиле, Србија је имала преча посла – да води ратове и чини ратне злочине. Стога је заслужено што се сада као земља чланица другог реда укључује у ПИСА процес и самерава се према одлукама које су доношене мимо ње. Но, ако је заслужено, не значи да је то и добро по домаће образовање. Да би се тај пасиван, квазиколонијални статус Србије у догледно време променио, потребно је учинити бар два корака. Први је отварање расправе о томе шта ми који живимо у Србији видимо као важно за образовање, које су то информације и индикатори на основу којих бисмо ми желели да пратимо учинке и кретања у домаћем школству. Ово је уједно и врло сложен корак јер претпоставља да смо се претходно договорили у каквом бисмо друштву у начелу желели да живимо: само у оквиру једног таквог договора има смисла договарање о образовању. Други корак је једноставнији: с припремљеним одговорима затражити учешће у даљем обликовању и реализацији ПИСА циклуса. Наш министар, међутим, добацује само дотле да домаће образовање преко мале матуре треба обликовати у складу с ПИСА тестовима.“ – Дејан Илић: „Ко тестира тестирање?“, Пешчаник, 15.05.2014. http://pescanik.net/ko-testira-testiranje

[7] „Боље ти је ући у живот хрому или кљасту него ли да имаш две руке или две ноге, а да те баце у огањ вечни… Боље ти је с једним оком у живот ући него да имаш два ока, а да те баце у пакао огњени“ (Мат. 18; 8-9)

[8] „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо, а када дође савршено, онда ће престати што је делимично… А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13; 1-13).

[9] „Ја тврдим само да ми је дат такав дух да не могу појмити брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“ – Рене Декарт.

[10] Владимир Вујић: „Педагогија Светог Саве“, из књиге „Тајна светосавља“, Catena Mundi, Београд, 2013.



Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , , , , ,

1 reply

  1. Научници пред Уставним судом

    Аутор: Мирослава Дерикоњић, уторак, 06.09.2016. у 22:00

    Институт за упоредно право поднео је Уставном суду Иницијативу за оцену уставности и законитости Правилника о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживања, сазнаје „Политика”.

    Како сазнајемо, иницијативу су подржали и Балканолошки институт, Институт за српски језик САНУ, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Музиколошки институт САНУ, Етнографски институт САНУ, Институт за политичке студије, Институт за међународну политику и привреду и Синдикат научних радника Србије.

    Политика

    —-

    Будућност хуманистичких наука у Србији

    Аутор: Александра Павићевић, среда, 16.03.2016.

    У Србији је тренутно ангажовано између 600 и 700 научника из области хуманистике. Они обављају истраживања из историје, језика, књижевности, археологије, етнологије, антропологије, музикологије, етномузикологије, историје уметности. Током последње деценије у Србији је дошло до озбиљне деградације улоге ових научних дисциплина у друштву и смањивања њиховог утицаја на ниво опште културе.

    …И поновићемо још једанпут: не противе се научници из хуманистичких дисциплина објављивању у иностраним публикацијама. Они то и раде, сарађујући с колегама сличних интересовања из региона и из читаве Европе. Међутим, примарна улога ових истраживача јесте да својим истраживањима утичу на културу и на културне политике у сопственој средини. Од мере у којој то буду успели умногоме ће зависити будућност грађана Републике Србије. У овом тренутку, у држави која за науку издваја процентуално најмање у Европи и из које свакодневно одлазе млади и образовани људи, док се здравство, школство, култура и наука рачунају као трошак, Стратегија научног и технолошког развоја која иначе носи мото „Изврсност и релевантност у науци“, заиста звучи као још једна фарса, још један ријалити у који треба да поверујемо и у коме треба да живимо.

    Виши научни сарадник Етнографског института САНУ

    Политика

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s