Протојереј Андреј Ткачов: Заповест о раду је свеобухватна

Цео људски живот је смеса тешког и лепог. Огроман труд се крије иза светлости обичне електричне сијалице. Треба да ценимо овај труд, а најбољи начин јесте да сами радимо

Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Соња Ракочевић)

Прича о талентима

Одучавајући човека од сувишне бриге Христос је као пример наводио птице небеске: оне не сеју и не жању, не сакупљају у житнице, али их Отац Небески храни (в. Мт. 6: 26). Може се учинити да је то проповед о безбрижности. Они људи који су посматрали живот пернатих птица рећи ће нам да није тако. Трагање за храном, савијање гнезда, храњење младунаца, бекство од грабљивица, прелетање у топле крајеве – све то птичји живот чини и пуним брига и тешким. Не ради се о безбрижности, већ о свакодневној зависности од Бога. Птица ни на који начин не може да обезбеди себи будућност. Она нема ни пензију, ни друге социјалне гаранције. Она не може да изнајмљује савијена гнезда и да живи од камате. Не може да замрзне црвиће у фрижидеру. Птице раде свакодневно и само је у томе залог за то што их Бог храни.

Човек такође треба да буде активан целог живота. Рајска заповест да се „обрађује и чува“ говори о томе да Господ није створио сибарита[1], већ активно биће.

Ако, на пример, због сажаљења не научимо дете да ради (јер ће се, наводно, нарадити кад порасте), ова услуга ће личити на „услугу“ коју су кинески цареви чинили својим кћеркама. Да би истакли њихову племенитост чврсто су им завијали стопала, тако да су девојчице расле као наказе које нису могле да ходају. Затим су их цео живот носили на рукама и у носиљкама стављајући другима до знања да због свог порекла ништа не морају да раде, чак ни да ходају по земљи. И наша деца ризикују да стекну непоправљиву душевну наказност ако од малих година не буду намештала свој кревет, стављала судове у судоперу после јела, спремала играчке на своје место и тако даље.

Винсент ван Гог: Радник у пољу, 1889.

Заповест о раду је свеобухватна. Она се односи на све, укључујући и оне који су рођени у богатој породици и којима имају све што им је потребно. Човек који се роди у таквој породици не треба да ради да би се прехранио, него да би остао човек, као и због тога да би осећао самилост према онима који савијају кичму ради парчета хлеба. Познати филантроп из XIX века доктор Ф. Гааз, који је осећао самилост према прогнаним затвореницима и желећи да искуси како је у њиховој кожи, намерно је прелазио огромна растојања у неудобној одећи. Осетивши њихов бол као свој покушавао је да издејствује ублажавање судбине несрећника. Паметан милионер ће натерати сина да у току лета ради као поштар или да разноси пицу. И у том случају ће милионер бити сигурнији у то да кад одрасте син неће протраћити, него умножити наследство. Тако је, на пример, отац легендарног кијевског губернатора свог сина – пре него што му је оставио огромну уштеђевину – до тридесет година држао на ситним канцеларијским дужностима. Рачуница се оправдала, Фундуклеј-млађи је умножио очев капитал и трошио га је изузетно мудро и човекољубиво.

* * *

Постоји једна прича о неком краљу који је доживео бродолом заједно са женом и кћерком. Талас их је избацио на обалу у непознатој земљи. Тамо су, не знајући занат, почели да напасају туђе овце водећи живот сиромаха. Међутим, десило се да је краљ ове земље почео да тражи младу за свог сина. Изасланици су обишли краљевство, видели су све девојке и изабрали сиротицу заслепљујуће лепоте, пастиреву кћерку. Принц јој је понудио руку и срце, али је девојчин отац поставио ултиматум: нећу ти дати кћерку, принче, док не научиш неки занат. Принц је негодовао, али се повиновао вољи будућег таста. Научио је да плете асуре. Исплео је два комада, па је опет дошао да проси девојку.

– Колико кошта једна асура? – упитао је пастир.

– Два гроша – одговорио је принц.

– За колико времена си их исплео?

– За један дан.

„Четири гроша дневно…“ – помисли старац.

– Добро. Узми моју кћерку.

– Хвала, оче. Али ми сад објасни шта ће ти све то? Па ја сам принц. Треба да управљам земљом, а не да плетем асуре.

– Ех, синко – одговори пастир. – И ја сам био краљ. Али да сам бар знао да плетем асуре после губитка царства моја породица би живела макар мало боље.

Ова прича се због своје универзалности може причати на часовима техничког образовања, историје, етике или на ваннаставним активностима.

Извор: Православие.ру

Сви јеврејски младићи који су желели да се посвете изучавању закона морали су да науче неки занат. Управо тако је апостол Павле научио свој занат (да прави шаторе), захваљујући чему га ништа није спречавало да благовести: хранио се трудом својих руку и никоме није давао повода да га прекори за користољубивост. Неколико година је живео у Арабији хранећи се својим занатом, који је толико потребан у свакој бедуинској породици. О томе у Писму има само неколико речи: … Отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск (Гал. 1: 17). Иза ових штурих речи крију се године аскетског живота, молитава, и изучавања Писма.

„Речи закона немој претварати ни у златни венац, ни у лопату“ – говорили су вероучитељи. Односно, немој претварати Божанско Писмо ни у начин да се прославиш, ни у средство да зарадиш.

Ове речи су актуелне и у наше време. Епоха доноси својеврсну социјалну наруџбину. Друштву су потребни свештеници-лекари и свештеници-педагози, како ради дубљег продирања клира у живот света, тако и ради веће независности свештеника од прилога народа за службе и требе.

* * *

Кад би човек био потомак мајмуна никад не би јео хлеб. Не само зато што се не би сетио. Просто не би имао разлога да тако тешко и напорно ради како би се најео. Било би му брже и лакше да бере оно што виси на дрвету и да копа оно што расте из земље.

Хлеб је храна на коју је човек највише навикао, а истовремено је храна која се најтеже прави.

Цео људски живот је смеса тешког и укусног, тешког и лепог. Огроман труд се крије иза светлости обичне електричне сијалице или иза млаза воде са чесме. Треба да ценимо овај труд, а најбољи начин јесте да сами радимо.

Лако је исфлекати оно што је мама опрала. Оно што је човек сам опрао и испеглао чува брижљивије и нерадо прља.

Са руског: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 18. 7. 2019)


[1] Прим. СС: Становник старогрчког града Сибариса у Доњој Италији, познатог са своје развратности; отуда: фигуративно сладостраственик, развратник; мекушац (Вокабулар.орг).



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s