Никола Варагић: Демократска држава и Православна Црква

Хришћани не могу да буду против правне државе, пошто су Христос и Апостол Павле прихватили римско право. Апостол Павле је имао могућност да беседи у Атини о „непознатом Богу“

Никола Варагић (Извор: srbin.info)

Демократска држава је – правна држава. У правној држави, пред законом су сви грађани једнаки, постоји слобода мишљења и изражавања, држава се не меша се у приватни живот њених грађана… Хришћани не могу да буду против правне државе, пошто су Христос и Апостол Павле прихватили римско право. Апостол Павле је имао могућност да беседи у Атини о „непознатом Богу“ (Д. А. 17, 15-34). На другом месту, то му нису дозволили, или су га прогонили и тражили да се казни. Беседу неко може да прихвати, а неко да је одбаци, важно је да проповедник (сваки грађанин) има слободу да говори у јавности. Демократија није само систем друштвеног уређења, него и систем вредности. Демократске вредности су ненасилно тражење решења, култура дијалога, поштовање другачијег, слобода говора – дати сваком право да изнесе своје мишљење и да гласа поводом теме или проблема који се њега/њу лично тиче или на њега/њу (могу да) утичу. Демократије нема без правне свести.

Ако гледамо на демократију као систем вредности, у Цркви постоји демократија. У Цркви постоје плурализам мишљења, култура дијалога, правна свест, итд. У односима између духовно неискусног и духовно искусног човека, нема демократије, као што је нема између ученика и учитеља, или, између родитеља и малог детета које ништа не зна о себи и свету. Наравно, духовно искусан човек ће, код духовно неискусног човека, развијати и критичко мишљење, да би он достигао богатство расуђивања – послушност у вери  (значи „одсуство расуђивања при богатству расуђивања“) и здраворазумско критичко мишљење, за живот у свету (исто то ће радити добри учитељи или родитељи који желе да деца постану зрели и одговорни људи који се покоравају Богу, а не људима). У хришћанству постоји једнакост међу људима (пред Богом су сви људи једнаки) и сваки човек поштује се као личност, постоје црквено-народни сабори… Међутим, у Цркви не може да постоји демократија. То је бесмислено тамо где је све питање знања, искуства, дара и благодати (милости Божје). Бог не доноси одлуке и законе после избора и референдума. У Цркви не може да постоји фаустовска или либерална култура, у смислу да је све дозвољено, па и чинити грех, јер се до Бога долази кроз исихазам и борбу против греха и гордости.

Хришћанин је демократа колико и било који демократа који није верник (јер има правну свест и не жели да користи насиље). У духовном смислу, хришћанин никада не може да буде демократа, попут демократа који нису хришћани, али он никада није антидемократа у световном смислу, јер бити антидемократа, значи да немаш културу дијалога и правну свест, да гушиш критичко мишљење, да користиш насиље, да стављаш себе изнад других људи, да судиш другим људима, а то није у складу ни са хришћанским вредностима. Људи који нису (искрени) верници, не могу да схвате шта значи послушност (у православљу). Можда је довољно рећи да, бити послушан Богу, и свом духовнику, не значи одбацивање здравог разума и критичког мишљења. У православној духовној заједници, све долази из слободе и свако живи у слободи. Само, ни ту слободу, они који нису православци, не могу да схвате, јер бити слободан у Богу (тј. слушати вољу Божју или имати ум Христов), није исто што и бити слободан у (нео)либералној држави, тј. бити лично слободан од свакога и свега, и радити све што желиш. Јер, шта је то што ти желиш и да ли је то заиста твоја жеља, да ли си ти објекат или субјекат када имаш такве жеље, да ли треба слушати своје тело? Или као што је учио Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима: „Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“, и, „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме“.

Хришћанство је изнад индивидуалног и колективног, оно је склад појединачног и општег. У првим хришћанским заједницама, сви су све међусобно делили, свако је добијао колико му је потребно, свако је поштован и питан, али, постојала је хијерархија – свако је имао и знао своје место и улогу у својој заједници, и зато није било анархије. Добре хијерархије нема без правих ауторитета. Када постоје прави ауторитети, не постоји закон јачег, пошто прави ауторитет не користи силу, него преображава и образује људе на унутрашњи или духовни начин, дајући другима пример својим делима, радом и жртвом за друге. Tамо где постоје такви ауторитети, постоје и људи који поштују и самовољно следе (слушају) такве ауторитете. Прави ауторитет не ствара идолопоклонике. Прави ауторитет је први зато што је последњи. Правог ауторитета поштују и непријатељи. Од нехришћана не може да се очекује да поштују исти извор ауторитета, или да га признају као извор, довољно је да и хришћани и нехришћани негују универзалне људске вредности.

Постоје људи који одбацују демократске вредности, зато што мисле да оне нису у складу са хришћанским вредностима. Постоје људи који желе да забране (попут комуниста) да се чује глас Цркве у јавности, иако се јавно залажу за демократију. У Цркви никада не може да постоји демократија према мери прогресиваца, трансхуманиста или борбених атеиста. Држава не може да буде уређена само према мери „верника“ који не праве разлику између духовне и државне заједнице. Држава не може да се меша у живот Цркве и нико не може да мења Христово учење, али, верници и Црква имају право да се питају, исто колико сви остали грађани државе, за све што се тиче послова државе и права грађана, а међу тим правима су и верска права. Од верника, очекује се да имају правну свест и да поштују права људи који нису верници, или су верници неке друге вере. Од демократа-атеиста, очекује се да поштују права верника и да не спречавају Цркву да обавља мисионарску делатност у свету. Бити демократа, значи борити се за живот у слободи и за своја права, али и поштовати права других и желети да и други људи живе слободни. Исто то значи бити хришћанин, само што хришћанин, осим тога, верује у живот после смрти и моли се за спас душа свих људи и целог света, и небеско увек ставља испред земаљског.

У демократској држави, хришћани могу лакше да се баве мисионарским радом и више се поштују права верника, него у тоталитарној држави (каква је била комунистичка), у којој нема слободе говора и владавине права. Када су чврсти у вери, верници немају разлог за страх од демократизације друштва, јер то не значи да ће доћи и до демократизације вере, или, да ће православна личити на протестантску цркву. Демократизација је прилика да више људи приђе Богу и Цркви. Хришћанима је потребно да слободно проповедају. А то је могуће једино у демократској држави. Исту такву слободу, у јавном простору државе, хришћани дају нехришћанима. Свако има право да износи своје мишљење и учење своје вере (нећемо да се враћамо у Средњи век), то се данас зове слободна конкуренција. Важно је да постоје правна свест и култура дијалога, па онда, спортским речником, нека бољи победи. Хришћани не сумњају у победу, ако могу да воде полемику (попут Ап. Павла у Атини) са нехришћанима, јер они знају да је Христос изнад свих богова, или пророка, или генија. Важно је само да хришћани буду достојни Христа. Дакле, хришћанима не одговара стање у коме траје „рат свих против свих“, јер хришћани желе мир. „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5, 9). Демократска и правна држава, више одговора хришћанима, јер Бог „није Бог нереда него мира“ (1. Кор. 14, 33). На овом свету не може да постоји савршена хришћанска држава, зато стварање хришћанске тоталитарне државе (тј. теократије), није циљ верника (који су „победили свет“). Унутрашње, драговољно и лично усвајање Господа Исуса Христа и непрекидно практиковање хришћанских врлина, ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу (Св. Јустин Ћелијски).

Атеисти и остали нехришћани (из грађанског блока), који се представљају као демократе, морају да докажу да су то и у случају православаца. Ако су заиста демократе, прихватиће православни речник као политички коректан и поштоваће верска права православаца, и онда када су православци мањина у држави. Ако су православци већина, онда јавни морал мора да буде у складу са хришћанским моралом, православци морају то да докажу делима, или су они лицемери. А људи који се боре за нетрадиционалну породицу или права ЛГБТ заједнице, уз право да и они могу да имају децу, морају демократски да прихвате одлуку већине, која не жели да промовише нетрадиционалне породице, ако тврде да су демократе, као вољу већине, док већина мора да поштује права мањине. Ако они који се представљају као демократе, не могу да прихвате то демократски, онда нису антифашисти. Демократа је антифашиста. Антифашисти не вређају друге и другачије, не скрнаве цркве и споменике, не руше правни поредак, само зато што није све по њиховој вољи, тј. не користе насиље само зато што су мањина у друштву. Људи који се боре за лична права и личне слободе, некада заборављају да и други људи имају лична права и личне слободе, као и то да деца нису објекти или играчке. То што већина (коју чине верници и традиционалисти) не жели културу која иде, не само против духовности, него и против биологије, против опстанка породице, или народа, или људског рода, не значи да су они фашисти. Фашисти су, пре, либерали који их само због тога оптужују да су фашисти (или, оне који у име већине говоре, попут Цркве, или интелектуалаца као што су Владимир Димитријевић, Слободан Антонић…), шире мржњу према њима, желе да им „промене свест“ или да их униште. Нико не може цео свет или целу Србију да уреди према својој мери. Нико не може грађанске протесте да води према својој мери. Када си на власти и део већине, не чини опозицији и мањинама, оно што не желиш да опозиција и мањине чине теби, када они дођу на власт и постану већина. Када си на власти и део већине, поштуј опозицију и мањине онако као што желиш да опозиција и мањине поштују тебе, када они дођу на власт и постану већина.

Српска Православна Црква створила је српски народ (нацију), као заветну заједницу. „А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске силе сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском“ (Жарко Видовић). Да заветна заједница није дело државе (да је хришћанство усвајано на онај унутрашњи начин), види се по томе што је српски народ опстао и остао веран Христу и Цркви када је изгубио своју државу. Наравно, све је лакше када народ има своју државу и није под окупацијом. Србија је данас држава српског народа и свих њених грађана. Србија је секуларна држава, Црква и држава функционишу одвојено. Ипак, Црква и држава никада не могу да буду потпуно одвојени, у држави у којој постоје или већину грађана чине верници, који плаћају порезе тој држави. У демократској држави, поштују се и права верника – слуша се и глас Цркве – која заступа вернике (грађане), који траже од Цркве да реагује у јавности. Држава у којој, осим православаца, живе и грађани који нису верници, и верници неке друге вере, и која је мултиетничка, мора да буде секуларна и демократска држава. Заветна заједница сабира се око Логоса, док се државна заједница сабира око система вредности и Устава и закона. У Србији, поред заветне заједнице, живе и друге заједнице и све оне заједно чине државну заједницу. Србија не може да буде држава само заветног народа, али, не може ни да не буде, све док српски народ чува Завет. Исто тако, у Србији ће се неговати традиционалне породичне вредности – такав ће бити и јавни морал, такви ће бити и медији (ако су медији огледало друштва и елите, у Србији се негује разврат), ако већину чине традиционалисти, који живе у срећним браковима, имају здраву децу, коју су добро васпитали и образовали, а која поштују своје родитеље, и када одрасту постају исто тако добри родитељи, итд.

Ако су атеисти демократе, а хришћани нису антидемократе, што се тиче уређења државне заједнице и јавног простора, а са тим у вези и дефинисања односа између Цркве и државе, између њих неће бити сукоба и насиља, него културног дијалога и компромиса, тако да не постоји ни терор већине над мањином, ни терор мањине над већином. Већину у Србији, у квантитативном смислу, чине традиционалисти, а мањину, у квалитативном смислу, чине они натпросечни. Већина мора да има своје представнике, мора да се чује и глас већине у јавности (он се чује и кроз Цркву). Ако већину чине традиционалисти, не може се већини наметати, кроз законе, медије и систем образовања, систем вредности и начин живота оне мањине која промовише нетрадиционалне породице. То није демократски, ту није ништа просвећено. Исто тако, није ни демократски, али, пре свега, није хришћански, прогонити мањине, бити насилан према другачијима, на силу терати некога да промени веру и да се асимилује и не разликовати грех од грешника. Већину, у квантитативном смислу, треба да представља мањина, у квалитативном смислу, а мањине, у квантитативном смислу, треба да представљају мањине међу њима у квалитативном смислу. Да ли, сада, постоје такви ауторитети? Ако постоје, они ће постати прави представници грађана, држава ће постати сервис грађана, а Црква више неће бити у сукобу са државом и са деловима друштва или неким мањинама. Дакле, све ће се решити хришћански и демократски.

Advertisements


Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s