Из историје једног протеста: В. Димитријевић и С. Басара о „1 од 5 милиона“

Полемика између Владимира Димитријевића и Светислава Басаре о протестима који се тренутно одвијају широм Србије под називом „1 од 5 милиона“

Владимир Димитријевић: Ови грађански протести морају бити борба за одбрану правне државе

Обраћање на Грађанском протесту у Београду 9. марта 2019.

Рођен сам 1969. и учествовао сам на свим протестима за бољу Србију од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000, али и касније, кад сам на улицу излазио да браним породичне вредности и кад сам поред споменика Кнезу Михаилу говорио против Вучићевог и Дачићевог потписивања Бриселског споразума за предају Косова и Метохије.

Данас је, опет, девети март. Језа ме прожме кад помислим да сада, у педесетој години живота, на улицама Београда тражим исто што сам тражио као двадесетдвогодишњи студент Филолошког факултета. Јер, да вас подсетим, међу захтевима нас, тадашњих студената, упућених аутократском Милошевићевом режиму, био је и овај: “Да се у информисању јавности Телевизија Београд руководи искључиво професионалним новинарским принципима а не страначким или појединачним интересима”.

Владимир Димитријевић на протесту „1 од 5 милиона“ (Фото: Озон прес)

То је било доба када је Слободан Милошевић о опозицији говорио као о „снагама хаоса и безумља”, а Извршни савет СПС Београда да „милитантни појединци и групе против воље српског народа желе да сруше демократску и легитимну власт у Србији”.

Много пута смо ми, који смо годинама протестовали, доживели разочарење од оних од којих смо, као народних представника у Скупштини Србије, очекивали да ће се изборити за бољу Србију, и сада немамо право на грешку. А верујте, немају ни они, који су народу понудили потписивање споразума. Од њих тражимо одговорност и озбиљност,  патриотску свест и одлучност у одбрани владавине права.

Ови грађански протести стога морају бити велика борба за одбрану правне државе, коју је Вучићев кловнократски режим укинуо, по начелу чилеанског диктатора Пиночеа: “За пријатеље све, за непријатеље закон”. У земљи у којој је све постало голо насиље, од Београда на води до спаљивања кућа критичара режима, не смемо заборавити: једини лек је ПРАВНА ДРЖАВА, коју смо имали у доба Законоправила Светог Саве и Душановог законика и за коју смо се касније, вековима, борили, ослобађајући се у доба Карађорђа и Милоша.

Марта 1991, са нама је био и велики интелектуалац Борислав Пекић, који се целог живота борио за слободу и правну државу. Када га је један новинар питао ко је крив за толики страх у земљи Србији, Пекић је одговорио крајње једноставно: “Кад год се постави питање кривице за стање у једној земљи, једини логичан одговор и једини који се свуда у свету даје јесте да је за то крива – влада. Чак и кад део кривице несумњиво и неко други сноси, актуелно криви могу бити само они који поседују моћ да ствари измене или поправе.

(Моја мајка је слушала знаменитог експерта за нашу несрећу, који је експертом искључиво постао зато што је ту несрећу успешно и на свим пољима усавршавао. Експерт је казао: “Сви смо ми криви”. Мајка је рекла: ”Богами, ја нисам”). Страх који се у све нас увукао последица је стања у овој земљи,  а за то стање крива је власт. (Није моја мајка).”

Како онда, тако и данас – за стање у Србији крива је, пре свега и изнад свега, бахата и осиона власт Великог Упропаститеља и његових сеиза, измећара и чауша. Зато и протестујемо против такве власти, тражећи повратак из претполитичког стања Вучићеве џунгле у демократско политичко стање и истински правни поредак.

Живимо у доба Кловна Без Смисла За Хумор, Лажног цара Шћепана Малог, духовног и моралног кепеца кроз кога дувају епохални ветрови нихилизма. Зато му морамо поручити речима Његошевог игумана Теодосија Мркојевића: ”Чуј, Шћепане, што ти хоћу рећи: / ти јошт мислиш да те не познамо;/ цијели те народ већ познаје;/ доста си нас држа` за будале./ Но врат ломи куд те очи воде/ да подругу са нама не збијаш;/ носи собом то име велико,/ нама оно ништа не требује, / нејмамо га куда камо ђести”.

Слободна и правна држава Србија, без Лажног цара Шћепана Малог, биће земља у коју ће се наши млади враћати из туђине, и у којој ће живот бити радост, а не бесмисао.

Нека нам у борби за радосну и  смислену Србију помогне Бог правде, Коме пева наша химна.

(Инфо служба Двери 10. 3. 2019)

Светислав Басара: Ђаволска посла

Споменусмо јуче Ђидову Странку слободе и правде која се ових дана у мукама порађа, споменусмо такође да треба бити здраво скептичан према партијама у чијим именима има натруха епске поезије и метафизике, пропустисмо, међутим, да напоменемо да су исто тако сумњиве странке са кратким, звучним, а магловитим именима.

Светислав Басара

Двери, на пример.

Ономад написах да Ђидо и Вуко планирају да кад СЗС једнога дана у неодређеној будућности буде свечано инсталиран у пустолине на Андрићевом венцу и Немањиној – Бошкића & Co одбаце у ропотарницу историје, али се након увида у стање ствари на терену пресалдумих и доконах да је изгледније да Бошкић и компанија превеслају Ђида и Вука.

А ево зашто. За разлику од Ђида и Вука Бошкић & Cо имају и верују у своју идеологију. Није то наравно идеологија за привити на љуту рану – много је погоднија за наношење рана – Бошкић & Cо верују да је у основи њихове идеологије православље, али ту се варају, то је папазјанија паганско-магијско-манихејских матрица, већ поприлично изанђалих, али још увек (и вазда) делотворних.

Кругови двојке и Еуромахала нешто су се као малчице ускуробецали на вест да ће на саборним протестима – на којима су спречена Карановићкино и Вујошевићево обраћање – један од говорника бити дверјанин Владан Димитријевић, по занимању истеривач ђавола. Е сад, супротно вашим очекивањима, тема наше данашње колумне није политичко, него теолошко питање – постоји ли ђаво?

Још како постоји, а највише постоји тамо где се уобичајило (и морало) сматрати да не постоји – као што је било случај у СФРЈоту – али ђаво постоји (ако се тако може рећи можда и више) тамо где се верује да постоји, али да се налази искључиво на једној страни света, у одређеним особама, а нарочито у неким рок бендовима, горепоменути Димитријевић их је све таксативно набројао у својим бројним егзорцистичким писанијама.

Како је Рогоња – како му ја тепам, доводећи се у опасност да ме Димитријевић осумњичи за сатанизам – неопажено завршио посао у СФРЈоту, то смо видели (и осетили на кожи), а како ће нас дотући, сад кад је опажен, али експортован у далеке пределе и људе, остаје да се види, сигуран сам, међутим, да то неће бити леп призор, на то указују сви „знаци времена“, а мени преостаје само да ме утеривач ђавола, Димитријевић, не огласи и за Јеховиног сведока.

Технологија, да кажемо, Рогоњиног деловања најбоље се може описати као мешање баба и жаба, спајање ствари (и људи) који треба да стоје одвојено и раздвајање ствари (и људи) који треба да буду заједно, стварање, укратко, збрке, распиривање ниских страсти прерушених у високе идеале, уношење раздора и насиље под заставом одбране … Већ нечега. Увек се нешто нађе. Препоручујем Димитријевићу да мало погледа око себе и да се запита да ђаво случајно није свратио и у Србију.

(Данас 12. 3. 2019)

Владимир Димитријевић: Грађанистички „остракизам“ и остављање под сумњом

Поводом текста С. Басаре „Ђаволска посла“, Данас, 12. 3. 2019.

Последња ствар коју бих желео је да полемишем са књижевником чији су ми огледи из збирки „На ивици“, „Идеологија хелиоцентризма“ и „Виртуелна кабала“ помагали у изградњи сопственог погледа на свет.

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Сасвим разумем његове покушаје да, у нашим условима, буде Платон који ће бар једног Диониса из Сиракузе убедити у то да примени законе и Србију поведе неким бољим путем. И прошлог и садашњег Диониса наш Платон је интервјуисао, настојећи да их увери у неопходност промене парадигме владања коју баштинимо; изгледа да му није баш пошло за руком, мада је бар једном од њих вапајно поручио:“Не остављај нас сад, човече!“ Нећу се бавити ни праксом егзорцизма, за коју писац тврди да сам стручан, него ћу пажњу цењеног колумнисте „Данаса“ и уважених читалаца усмерити на један роман, од чијег објављивања је протекло два века.

Претпостављате – реч је о роману „Франкенштајн или Модерни Прометеј“ Мери Шели. Књижевница, која до 1818. није имала литерарних подухвата ширег захвата, примила је визију која је претворена у роман: „Видела сам бледог студента порочних вештина како клечи покрај створа који је саставио.“ Романескни др Франкенштајн је, као што знамо, од комада различитих лешева, а уз помоћ електричне струје, створио чудовиште које је кренуло да га уништи. Али зашто? Зато што је било жељно љубави, коју није могло да нађе међу људима.

Наш др Франкенштајн је, експериментишући са политичким лешевима Милошевићеве епохе, направио Хомера Симпсона, сада на месту министра спољних послова, с којим је, ако се сећате, 2008. потписао историјско помирење. То му није било довољно, па је, преко Микија Ракића, створио још и биће жељно љубави и спремно да дави сваког ко не воли његове каранфиле, и које, урушивши оно мало нормалности претходне епохе, сада лута Србијом у потрази за обожаваоцима, не силазећи са малих, великих и средњих екрана. В чјом дјела?

У томе што др Франкенштајн није успео у подухвату да од Србије изгради озбиљну државу засновану на владавини права и најширој демократској сагласности јер му је било потребно да од радикала прави напредњаке и ствара тзв. „двопартијски систем“, на радост либерал – канибализма ( пардон, капитализма ), за који је Србија само претполитичка џунгла и далека периферија свега.

Настанак „Савеза за Србију“ и покрета „Један од пет милиона“ зато сам схватио као прилику да, без обзира на разлике, из претполитичког пређемо у политичко стање, донесемо неопходне законе у том правцу, очистимо бирачке спискове, и најзад, после годину дана, направимо слободне изборе, па нека народ гласа, доносећи одлуке, између осталог, и на основу рада слободних медија. Зато сам и говорио на скупу у Београду 9. марта ове године, и цитирао аутентичног представника српског грађанства који је био и истински родољуб, Борислава Пекића.

Дочекаше ме, у медијима многим, криком негодовања и позивом на линч. (Господин Басара није, наравно; он је довољно самосвојан да не буде међу пекинпоовским „straw dogs“, па на његов текст одговарам са свом учтивошћу за коју сам способан.)

Да додам и ово, невезано за Басару. Порицање могућности да се неко попут горепотписаног појави као говорник на протесту, међу критичарима Кловна Без Смисла за Хумор и кловнократије, није случајно. „Грађанистички“ екстремизам је, одбијајући било какав дијалог са национално – демократском опцијом чији је циљ поштовање Устава и закона (од Резолуције УН 1244. до спречавања карикатурализације Скупштине Србије ), између осталог и омогућио лажног цара Шћепана Малог, кога је бирачка санцта симплицитас доживела као Броза и Слобу у новој инкарнацији.

Потписник ових редова је навикао на ту врсту „грађанистичког“остракизма свих који мисле национално – демократски. Увек смо под сумњом, шта год говоримо и чинимо. Ни то није необично – јер, инквизиција је, поред ослобађања и осуде, доносила и још једну врсту пресуде: остављање под сумњом. Зато је Вучић мања опасност од горепотписаног, сасвим у складу са мишљу К. С. Луиса из књиге „Писма Кусог Репатоме“: „Главни трик ђавола се састоји у томе да наводи људе да са апаратом за гашење пожара трче по палуби брода који тоне“.

(Данас 13. 3. 2019)

Наслов и опрема: Стање ствари

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Басара је морална фукара и најнаграђиванији лоши писац у историји српске књижевности.

    Свиђа ми се

  2. Jedan je kolumnista komunističkog lista „Danas“ (zapadni komunisti) a drugi je u Političkom savetu (ako se ne varam, ili bar podržavalac), otvoreno komunističke i nasilne organizacije Srpskog pokreta Dveri koja je otvoreno protiv Srba i Pravoslavlja užasavajućim Programom i nastupima… Jesu li objasnili drugovi zašto su za nasilje prema slobodnim ljudima/Srbima/Pravoslavnima?

    Свиђа ми се

  3. Ovaj komentar nije prosao na NSPM:“Nije Vucic stvorio sistem, vec sistem njega, a sistem su stvarali oni koji cine vecinu „opozicije“.Nije sistem jedini problem, tu su i kadrovi kojima je sistem punjen, kako bi se obezbedilo ostvarivanje EU agende bez obzira na vlast.Zato promena sistema nije dovoljna, svejedno je „Jugo“ ili „Ferari“, ako njime upravlja majmun“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s