Никола Варагић: Брига о деци треба да буде питање од националне безбедности

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава

У Србији је све уперено против деце. Ако се вратимо мало у прошлост, у Србији је више деценија постојала организована крађа беба из породилишта. Нико то није спречио, нису решени ти случајеви. Ако погледамо како се деца данас образују и васпитавају, видимо да се за децу, у јавном простору, у први план избацује све што је погрешно и штетно за децу.

То се ради плански и систематски. Деци се намећу разврат, порнографија, насиље, мржња, коцкање, убиства… Дете у Србији је, 24 сата, 7 дана у недељи, томе изложено. Деца на насловним странама новина гледају голе жене, крв, убијене људе, жртве насиља, педофиле како се љубе са децом, итд. Када дете, преко телефона или компјутера, дође на интернет, појаве му се рекламе, вести или коментари одраслих са истим таквим садржајима, и оно најважније – када упали телевизор, на телевизијама са националном фреквенцијом, деци се то пласира од раних јутарњих сати, па се приказују филмови у којима има много крви, насиља, дроге и порнографије, цртани филмови који заглупљују децу, а између су рекламе за кондоме у којима девојке уздишу и траже оргазам… Не дозвољавају деци да буду деца. У естетском смислу, деци се свуда намеће шунд, а као узори намећу им се људи који треба да се налазе на маргини друштва, а неки од њих и у затвору. Никада деца нису одрастала у таквом окружењу. Претходне генерације нису имале таква искушења. Над децом рођеном у 21. веку спроводи се експеримент. Неко се труди да створи „врли нови свет“.

Поред сваке школе налази се кладионица. Школе и болнице за децу су у лошем стању. У неким школама немају тоалете и сале за физичку културу, у многим општинама не постоје игралишта за децу. Поред свега тога, терени у парковима, спортским центрима и школама дају се власницима балона (који су повезани са политичким странкама и полицијом), па деца више немају терене које могу бесплатно да користе. У болницама је стање тако лоше, да се деца шаљу на операције и лечење у иностранство. Не постоји породична политика, нема подршке за талентовану децу, узима се новац од трудница и мајки… Храна за децу је скупа и лоша (деци се у школама и вртићима даје лоша храна, а таква храна се даје и деци која су алергична на неке намирнице, поред школа се продаје лоша храна), одећа и обућа за децу више коштају него за одрасле. У вртићима нема довољно места за сву децу. Према деци се тако не понашају људи или друштва која воле децу и желе да деца постану здрави и нормални људи. (У Данској, на пример, у школама деци служе једино органску храну.) У Србији је недавно умро славни песник за децу, а на телевизијама није било специјалних емисија поводом смрти Добрице Ерића, као када је погинуо неки турбо-фолк певач.

Овако не воде државу људи који воле децу и мисле на њихову будућност, а ко не мисли на децу, не мисли ни на будућност народа и државе. Српска владајућа елита мрзи децу. Циљ владајуће елите је да се у Србији рађа што мање деце, а да се од деце која се роде, направе лоши и глупи људи. Зато је одбрана телевизије Пинк, питање од националне безбедности за власт у Србији. То је болесно. Болесни људи воде Србију. То не важи само за ову власт. Било је болесно и то што је ДОС после 2000. године дозволио да јуловско-социјалистичка телевизија Пинк може да настави са радом и што се за време владавине ДОС појавило још неколико телевизија и таблоида сличног садржаја, а не заборавимо да се и ријалити у Србију појавио са либерал-демократама и конзервативцима на власти. Само идиоти, када су у питању безбедност и здравље деце (права деце, које угрожава већина медија), могу да говоре о слободним и независним медијима, праву на рад, закону, конкуренцији и слично. Кога брига шта мисли ЕУ када је у питању одузимање националне фреквенције ТВ Пинк?

Када браните децу, и морал и правда су на вашој страни. На пример, ако видите на улици човека који је спреман да физички повреди дете, или, у том тренутку физички повређује дете, нећете имати грижу савест и нико вас неће осуђивати, ако сте у циљу одбране детета, употребили физичку силу и повредили тог човека. Исто тако децу повређују, али на онај душевни или психички начин, власници медија и сви они који подржавају такве медије, али и сви који зарађују на деци тако што им продају лошу храну, лоше лекове и вакцине, лошу обућу и одећу… Све то лоше утиче на децу. То се ради плански и систематски, и од тога корист има мали број људи. Међу њима су и приватни извршитељи који због рачуна за струју одузимају куће људима који имају децу и избацују их на улицу. Или, уместо да ђаци добијају бесплатне књиге од државе, на ђацима екстра профит прави пар приватних издавача уџбеника (од којих један има скоро монопол, док државни завод пропада).

Ако су људи који то раде деци болесни, шта су људи који стоје са стране и не реагују? Од кога и од чега се човек плаши када су у питању безбедност и здравље деце? Зар кукавица не може бар тада да покаже храброст? Зашто се тако мало родитеља у Србији буни против свих ових појава и људи који то раде деци? Да ли је тако било и пре неколико векова? Да ли можете да замислите шта би се десило мутном лику који заводи децу на погрешан пут у доба када се знало шта је јунаштво и чојство и када су постојали прави домаћини? Зашто људи данас не реагују на исти начин? Добро, данас све треба да буде цивилизовано – тако лоши и болесни људи шаљу се у затворе, затвореници имају своја права. Чак и монструми као што је онај који је убио Тијану Јурић. Између тог монструма и власника медија и свих људи из државних структура који иза њих стоје, а који спроводе душевно или психичко насиље над децом, нема велике разлике. То су лоши и болесни људи, на неки други начин, али довољно штетни и морају да се склоне од деце. Они не смеју да се питају за било шта што има везе са децом. Права деце су изнад њихових права. Они су убице дечијих душа.

Никола Варагић

Ако српски народ још увек негује традиционалне породичне вредности и воли децу, зашто постоји толики страх од власника телевизије Пинк? Да ли је банда, од неколико стотина батинаша (коју чине неки криминалци, неки полицајци, неки навијачи и неки екстремни десничари), коју плаћа власник Пинка, чији је кум министар одбране, а пријатељ министар полиције, јача од целе опозиције (и оне ван Савеза за Србију)? Зашто опозиција не може да се уједини када су у питању права деце? Да ли је глумица Мирјана Карановић пристала да гостује на Пинку зато што су јој блиски људи који не поштују свету тајну брака или не желе брак и децу, јер не воле децу, а нису традиционалисти као што је Бошко Обрадовић? Да ли се води дијалог са људима који те вређају и нападају и имају тешка кривична дела? Колико је, заиста, људи у држави на страни власника Пинка, а колико је на страни деце и културе? Да ли је он заиста толико моћан?

У држави која брине о деци, све се прилагођава здравом и нормалном развоју деце и све се усклађује према правима деце. Србија сада није таква држава. Што не значи да се то неће променити. Шта може да пробуди, промени и покрене људе, ако не може питање опстанка и будућности деце? Да ли брига о деци треба да буде питање од националне безбедности? Како држава, која не води рачуна о безбедности и здрављу деце, може да се одбрани од спољашњих непријатеља? Шта раде поводом свега овога запослени у полицији, правосуђу, социјалним установама и здравству? Шта раде запослени у инспекцијама које контролишу квалитет хране за децу и производњу и увоз одеће и обуће за децу? Зар нема и међу њима добрих родитеља који желе добро својој и свој деци?

Ако родитељи не могу да одбране своју децу и права своје деце, како ће одбранити било које своје право у овој држави? Око деце сви родитељи треба да се уједине и да оставе све политичке и остале разлике. Не само родитељи, сви нормални људи који немају децу или планирају да имају децу, треба да се окупе и да делују против људи који не поштују права деце, угрожавају здравље деце, спречавају нормалан психофизички развој деце, итд.

Када имате нормалне људе на власти, све се решава брзо и једноставно. Није могуће све забранити, али се све може прилагодити, тако да се омогући здрав развој деце. На пример, националне фреквенције не могу да имају телевизије које не поштују кодексе и емитују ријалити, гранд параде и параде за децу (тј. за педофиле). Неке телевизије и неке емисије треба потпуно забранити. Поред тога, такве телевизије морају посебне порезе да плаћају. У нормалној држави, националну фреквенцију могу да имају само телевизије које имају добар културно-образовни програм за децу. На свим телевизијама мора строго да се води рачуна о програму – ако неки филм није добар за децу млађу од 16 година, онда тај филм сме да се приказује једино у касним терминима. Исто тако и сав остали програм који није прикладан за децу треба да се склони у касне термине, на посебне телевизије, све то треба посебно опорезовати (укључујући и шунд музику). Рекламе морају да се прилагоде за децу и мора строго да се контролише и санкционише свако кршење тих правила. На насловним странама штампаних новина, никада не сме да се појави садржај неприкладан за децу, а таблоиди не могу да објављују шта хоће и морају да плаћају посебне порезе. На интернету је најтеже увести строгу контролу, нека контрола је могућа (као што су хапшења педофила и гашења сајтова које су направили), интернет је, пре свега, одговорност родитеља који морају правилно да усмеравају и контролишу своју децу. Највећа одговорност за децу је на њиховим родитељима, тек онда на школама, медијима и држави.

Ово није пуританизам. Деца се не могу изоловати у неки посебан свет, нисмо утописти. То је питање нормалности (храброст се подразумева). Постоји довољно здравих људи, добро се зна, на основу вековног искуства људи, шта је добро, а шта је лоше за развој деце. Ово што раде ружичасте телевизије и таблоиди (практично 90% конвенционалних медија) је духовни геноцид, не само према деци, него према свим људима, целом народу. Оно што је лоше, шаље се тамо где му је место. Ко брани те медије, тако што се позива на слободно тржиште и независност медија, на право на рад таквих новинара и уредника, када брани те медије, значи да је болестан човек и да мора да се лечи. Бранити такве медије је исто што и бранити дилере који продају дрогу деци у основним школама. То раде болесни људи. Да ли покварени и зли људи могу да имају иста права као и добри и нормални људи? Да ли се имовина одузима од криминалаца, па онда држава дели сиромашнима или користи за своје потребе? Зашто да се то не уради у случају власника тих медија и свих људи који су имали користи од њих (па их због тога бране)? Шта су заслужили људи који свесно производе, увозе или продају (или, у име државе све то контролишу) лошу храну за децу, лошу одећу и обућу за децу? Да ли сви они треба да наставе са радом и да буду на слободи, или треба да се казне и искорене такве појаве? Зашто се на медије другачије гледа и зашто за њих не важе правила и закони који важе за све остале штетне појаве? Ако људи заиста воле своју децу и желе да их заштите – они ће то на тај начин уредити, тј. држава ће уредити стање у медијима, у школама и око школа продаваће се здрава или органска храна, труднице и мајке ће добијати већу социјалну помоћ за децу, у држави ће увек бити довољно новца за лечење болесне деце и подршку талентованој деци, сви вртићи, све школе и факултети ће бити у добром стању, око школа неће бити кладионица и дилера дроге, биће срушени сви балони и игралишта ће се вратити деци, а градиће се и нова игралишта за децу, градиће се нова породилишта и болнице за децу, итд.

То ће се догодити ако постоји довољно здравих и храбрих родитеља у Србији, ако постоји довољно нормалних грађана Србије, ако српски народ заиста негује породичне вредности и жели да опстане. Србија ће постати нормална држава са здравим друштвом. У нормалној држави, кум власника ружичасте телевизије никада не би могао да буде министар одбране. У нормалној држави, новинари најстаријег дневног листа или јавног сервиса, професори универзитета, угледни политички аналитичари, редитељи, глумци, писци, лекари…, не гостују на ружичастим телевизијама и не дају интервјуе таблоидима. У здравом друштву, власници и сарадници таквих медија не могу да се нађу у друштву патријарха, не добијају одликовања од Цркве.

Дозволити ружичастим телевизијама и таблоидима да раде то што раде, на исти начин и даље, исто је као и дозволити научницима да изводе експерименте на деци, позивајући се на нека права, слободе и прогрес. Као што се забрањују штетни научни експерименти над децом (људима), морају да се забране и штетни медији и све остало што је штетно за децу. То је толико једноставно. Ту нико нормалан не треба да има моралну дилему. Ако неко, поводом тога, има моралну дилему, обратите пажњу на тог човека када је у близини деце, ко зна какве све прљаве, зле и болесне мисли има у својој глави, и увек будите спремни да заштитите децу. Не дозволите да се у умове деце убацују погрешне помисли и погрешна учења и узори, а са тим распирују погрешне страсти, не дозволите да било ко, ни душевно ни телесно, повреди не само ваше дете, него било које дете. И немојте да се чудите зашто има толико насиља међу децом у школама, у породицама и у друштву – све је јасно – само је питање да ли попут ноја забијате главу у песак, или сте спремни да нешто предузмете.

Ако родитељи, мајке и очеви, дозволе држави да дозвољава штетне појаве за децу, онда ће мајке и очеви да дозволе, једног дана, држави и да им не дозволи да их деца зову мама или тата, него родитељ 1 и родитељ 2, и дозволиће држави да им одузима децу. Време је да се свим тим штетним појавама за децу стане на пут, а Србија уреди тако да деца имају добре услове за развој и здрав живот. Ако то не ураде родитељи, урадиће деца, која су одолела свим искушењима и пронашла прави пут. Експеримент свакако неће успети, у Србији..

Advertisements


Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , ,

4 replies

  1. „Država je odgovorna za podizanje dece

    Međutim čak i kako kućni rad nestaje, reći ćete, tu su i dalje deca koju treba paziti. Ali i ovde će, radnička država zameniti porodicu, društvo će postepeno preuzeti na sebe sve zadatke koji su pre revolucije padali na teret pojedinačnih roditelja. Čak i pre revolucije, podizanje deteta je prestala da bude dužnost roditelja. Kada bi dete dostiglo školski uzrast, roditelji su mogli da dišu slobodnije, zato što nisu više bili odgovorni za intelektualni razvoj svog potomka….
    Kao što kućni poslovi nestaju, tako i obaveze roditelja prema deci postepeno nestaju do preuzimanja potpune odgovornosti od strane društva. Pod kapitalizmom deca su često, prečesto bila težak i nepodnošljiv teret radničke porodice. Komunističko društvo će pomoći roditeljima… Sve ovo pokazuje da odgovornost za dete prelazi sa porodice na zajednicu.

    Komunističko društvo smatra društveno obrazovanje dolazeće generacije jednim od osnovnih aspekata novog života. Stara porodica, uska i sitničarska, gde se roditelji svađaju i gde su jedino zainteresovani za svog potomka, nije sposobna za obrazovanje „nove osobe“. Igrališta, bašte, domovi i druge pogodnosti gde će dete provoditi veći deo dana pod nadzorom kvalifikovanih edukatora će, sa druge strane, ponuditi sredinu u kojoj dete može odrasti kao svesni komunista koji prepoznaje potrebu za solidarnošću, drugarstvom, uzajamnom pomoći i odanosti zajednici. Koje odgovornosti ostaju roditeljima, kada više ne mora da brinu o podizanju i obrazovanju deteta?…

    Radna žena ne treba da se uznemiri; komunisti ne nameravaju da oduzimaju decu porodicama ili da odvoje dete od majčinih grudi, i ne planiraju da preduzmu, nasilne mere da unište porodicu. Ništa od toga! Ciljevi komunističkog društva su sasvim različiti. Komunističko društvo vidi da se stari tip porodice raspada, i da se stari stubovi koji su podržavali porodicu kao društvenu jedinicu sklanjaju: domaća ekonomija umire, a roditelji u radničkoj klasi ne mogu da brinu o svojoj deci ili da im obezbede izdržavanje i obrazovanje. Roditelji i deca jednako pate u takvoj situaciji. Komunističko društvo ima sledeće da kaže radnoj ženi i radnom muškarcu: „Mladi ste, volite se. Svi imaju pravo na sreću. Zato živite svoj život. Ne bežite od sreće. Ne plašite se braka, iako je u kapitalizmu bio zaista lanac tuge. Ne plašite se dobijanja dece. Društvu treba još radnika i društvo se raduje rođenju svakog deteta. Ne treba da brinete o budućnosti svog deteta; vaše dete neće znati ni za glad ni za hladnoću“. Komunističko društvo brine o svakom detetu i garantuje detetu i majci moralnu i materijalnu podršku. Društvo će hraniti, podizati i obrazovati dete. Istovremeno, oni roditelji koji žele da učestvuju u obrazovanju svog deteta neće biti sprečeni u tome. Komunističko društvo će preuzeti na sebe sve dužnosti obrazovanja deteta, ali radosti roditeljstva neće biti oduzete od onih koji budu znali da ih cene…

    Žena koja preuzima na sebe borbu za oslobođenje radničke klase mora naučiti da razume, da više nema mesta starom svojinskom stavu koji kaže: „Ovo su moja deca, dugujem im svu svoju brigu i pažnju; to su tvoja deca, nisu moja briga i ne zanima me da li su gladna i da li im je hladno – nemam vremena za drugu decu.“ Radna žena mora naučiti da ne razlikuje između moje i tvoje; mora zapamtiti da postoje samo naša deca, deca ruskih komunističkih radnika…

    (Aleksandra Mihajlovna Kolontaj, 1872-1952, komunistička revolucionarka u Rusiji, prvo kao članica Menjševika a zatim od 1915 članica Boljševika; 1923 je postavljena za sovjetsku ambasadorku u Norveškoj (izvor: Wikipedia). Navedeni su delovi teksta „Komunizam i porodica“ iz 1920. godine.)

    Свиђа ми се

  2. „Šta bi nam danas, na 8. mart, rekla Klara Cetkin? Šta bi nam rekla Aleksandra Kolontaj? Šta bi nam rekle svaka od 15.000 žena koji su pre 108 godina štrajkovale u Njujorku tražeći kraće radno vreme, bolje plate, trudničko odustvo i zabranu dečjeg rada?

    Verujem da bi nas Klara pitala, izvinite drugarice, jesam li se zbog Vas borila u Kopenhagenu da uvedem ovaj praznik. Aleksandra bi nas pitala, drage moje, jesam li ja zbog Vas ubedila Lenjina da u boljševičkoj Rusiji ustanovi 8. mart? Krojačice iz Njujorka pitale bi da li su zbog nas ostale bez 140 svojih drugarica koje su 8. marta 1911. izgorele u požaru fabrike tražeći veća prava?“

    (Potpredsednica Vlade Srbije i Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, tekst u Večernjim novostima 08.03.2016 pod naslovom Zorana Mihajlović: Zar su cvet i poklon jedino što je ostalo od 8. marta?)

    Свиђа ми се

  3. „Ideološka subverzija (podrivanje), je proces koji je legitiman, neprikriven odnosno otvoren. Možete ga videti svojim očima… Nema misterije. Nema nikakve veze sa špijunažom… Glavni naglasak u radu KGB-a nije bio na obaveštajnom radu/špijunaži. Prema mojem i mišljenju mnogih prebega mog kalibra, svega oko 15 procenata vremena, novca i ljudstva je trošeno na špijunažu. Korišćenje drugih 85% je spor proces ideološke subverzije/aktivnih mera/psihološkog rata. To u suštini znači menjanje percepcije stvarnosti svakog Amerikanca u tolikoj meri da, uprkos obilju informacija, niko nije u stanju da dođe do razumnih zaključaka u interesu odbrane samih sebe, svojih porodica, zajednica i države. To je veliki proces ispiranja mozga, koji napreduje veoma polako i podeljen je u 4 glavne faze.
    Prva je demoralizacija. Za demoralizaciju je potrebno 15 – 20 godina. Zašto toliko? Zato što je toliko minimalno potrebno za obrazovanje jedne generacije učenika u zemlji vašeg neprijatelja, izloženih ideologiji neprijatelja. Drugim rečima, marksističko/lenjinistička ideologija se pumpa u meke glave bar tri generacije američkih studenata, bez da joj je suprotstavljena odnosno stavljena u protivtežu ideologija amerikanizma odnosno američkog patriotizma. Rezultat? Možete ga videti. Većina ljudi koji su diplomirali u šezdesetim, oni koji su napustili škole ili polupečeni intelektualci, sada zauzimaju pozicije moći u vlasti, javnim službama, biznisu, mas-medijima i obrazovnom sistemu. Zaglavili ste sa njima. Ne možete ih se otarasiti. Oni su zaraženi. Programirani su da misle i reaguju na određene stimulanse na određen način. Ne možete im promeniti mišljenje. Čak i ako ih izložite autentičnim informacijama, dokažete da je belo belo a crno crno, i dalje ne možete izmeniti osnovnu percepciju i logično ponašanje. Drugim rečima, kod ovih ljudi proces demoralizacije je kompletan i nepovratan. Da biste oslobodili društvo od takvih ljudi potrebno vam je još 20 ili 15 godina da biste obrazovali novu generaciju patriotski orijentisanih i zdravorazumskih ljudi, koji će delovati u prilog i u interesu američkog društva. Većina demoralisanih ljudi bi bila predodređena za uništenje od strane novog marksističko/lenjinističkog režima, zato što bi, kada u budućnosti vide šta u praksi znači društvo jednakosti i socijalne pravde psihološki šok bio toliki da bi bili veoma frustrirani i pobunili bi se. Pridružili bi se redovima centrista, disidentima. Marksističko/lenjinistički režim ne toleriše takve ljude. Za razliku od sadašnjih SAD ne bi bilo mesta za protivljenje u budućim marksističko/lenjinističkim SAD. U SAD možete postati popularni i veoma bogati kritikujući Pentagon. U budućnosti ti ljudi će biti zgaženi kao bubašvabe. Niko im ništa neće dati za njihove predivne ideje o jednakosti. To ne razumeju i to će biti veliki šok za njih… Proces demoralizacije u SAD je došao do veoma velikog nivoa. Većina procesa demoralizacije se sada radi od Amerikanaca Amerikancima. Kao što sam već rekao, izloženost istinitim informacijama više nije važna. Osoba koja je demoralisana je nesposobna da proceni prave informacije. Činjenice joj ništa ne govore. Čak i kada bih njih zasipao informacijama, autentičnim dokazima, dokumentima, slikama; čak i kad bih njih silom odveo u Sovjetski Savez i pokazao im koncentracioni logor, ta osoba će odbiti da u to poveruje – sve dok ne dobije šut u zadnjicu. Kada mu vojnička čizma bude gazila muda – tada će razumeti, ali ne pre toga! To je tragedija demoralizacije.

    Свиђа ми се

  4. Sledeća faza je destabilizacija. Traje od 2 do 5 godina. Ovoga puta subvertera (podrivača), ne zanimaju vaše ideje i navike. Važne su suštinske stvari u društvu ekonomija, međunarodni odnosi i odbrambeni sistemi. Možete videti da je uticaj marksističko/lenjinističkih ideja u ekonomiji i odbrani SAD apsolutno fantastičan. Nisam mogao da verujem da će proces ići tako brzo.
    Sledeća faza je kriza. Može biti potrebno svega do 6 nedelja za dovođenje države u krizu.
    Nakon krize, sa nasilnom promenom strukture moći i ekonomije imate tzv. period normalizacije. Može trajati neograničeno. Normalizacija je ciničan izraz, pozajmljen iz sovjetske propagande. Kada su sovjetski tenkovi ušli u Čehoslovačku 1968. drug Brežnjev je rekao: „Sada je situacija u bratskoj Čehoslovačkoj normalizovana“. To će se desiti i SAD-u ako dozvolite svim naivčinama/budalastim ljudima dostojnim prezrenja da dovedu državu do krize, da obećaju ljudima svakakva dobra, raj na zemlji, da destabilizuju vašu ekonomiju, da eliminišu princip konkurencije na slobodnom tržištu i da naprave vladu Velikog Brata u Vašingtonu sa dobroćudnim diktatorima. Ti diktatori će ići u Moskvu da ljube zadnjice nove generacije sovjetskih ubica. Stvoriće iluzije da je situacija pod kontrolom. Nije pod kontrolom. Ona je užasno van kontrole. Većina američkih političara, medija i obrazovnih sistema uče sledeću generaciju ljudi koji misle da žive u vremenu mira. Laž. SAD su u stanju rata. Neobjavljenog, totalnog rata protiv osnovnih principa i temelja ovog društva. Začetnik ovog rata nije drug Andropov, nego sistem koliko god to smešno zvučalo. Svetski komunistički sistem ili svetska komunistička zavera… Šta raditi povodom toga? Prvo, mora postojati veoma jak nacionalni napor da se obrazuju ljudi u duhu pravog patriotizma. Drugo, da im se objasne prave opasnosti socijalističke/komunističke/šta god socijalne države/vlade Velikog brata. Dalje, Amerikanci treba da primoraju svoju Vladu da ne pomaže komunizam, jer ne postoji važniji zadatak nego zaustaviti sovjetski vojno-industrijski kompleks da ne uništi Slobodan svet… Sovjetski narod, 270 miliona Sovjeta će vam biti večno zahvalan ako prestanete da pomažete gomili ubica iz Kremlja i koje predsednik Regan sa poštovanjem naziva Vladom. Ne vladaju ničim a kamoli takvom složenošću kakva je sovjetska ekonomija. Obrazujte se, razumite šta se događa oko vas. Ne živite u vremenu mira već rata i imate malo vremena da se spasete.“

    (Juri Aleksandrovič Bezmenov, alijas Tomas Dejvid Šuman, 1939-1993, sovjetski novinar koji je radio za državnu agenciju „Novosti“ i bivši KGB doušnik koji je prebegao u Kanadu. Jedno vreme je bio i zamenik šefa „Grupe za istraživanje i kontra-propagandu“ KGB-a koja je radila u sovjetskim ambasadama širom sveta (izvor: Wikipedia))

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s