Ми испранога мозга, на крају свих крајева ипак прибегавамо срцу, и дајемо му на вољу да рекне: Господе Исусе Христе, помилуј нас и свет Твој

Епископ крушевачки Давид (Фото: Епархија крушевачка)

Важна напомена! Текст који презентујемо у целини настао је на основу другог Писма епископа Атанасија Јевтића упућеног Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју. Оно  је илегално и бесправно објављено, дакле без знања, и без сагласности, и без одобрења Његове Светости Патријарха Српскога Господина Иринеја, а дотле само оно већ увелико циркулише на Мрежи. Исто се може рећи и за прво Писмо епископа Атанасија, као и за одговор Патријарха Иринеја на њега. Иначе чин објављивања  ма чијег писма или одговора на њега без ауторовог одобрења, у цивилизованом свету се са оба аспекта, и моралног и законског сматра  недопустивим.  Пошто се овде ради о писмима и одговорима само за унутрашњу употребу, оглушење и огрешење о њихову приватност, односно кршења закона о ауторским правима сматра се кажњивим!

Даље, узимајући у обзир чињеницу да је у другом Писму еп. Атанасија  једна од поменутих особа прозивана и да је свођена на ниво имбецила, иста та особа је приморана да објави свој коментар! И то у трагикомичноме маниру и жанру.

Да се представимо

• У крушевачкој епархији пише се и говори у складу са витацизмом, никада у складу са бетацизмом. Према томе, у називу ове епархије и званично и стварно стоји да је она крушевачка, не крушебачка.
• Може се рећи да је брат Давидваљда велики Стручњак чак и за онтологију. Како то? Тако што је он још као студент добио две високе оцене на испитима из Патрологије (чиста десетка) и Хришћанске историје (чиста деветка); дакле из предмета које је предавао његов професор јеромонах Атанасије Јевтић. Према томе, ако је студенту Давиду (тада Мирославу) било стало до онтологије, где ју је он прво, и највише могао наћи до у овим богословским наукама свога професора, а које обилују њоме, онтологијом, зар не?!
• Ако епископ Иринејиспира мозак Брату Давиду, и ако према томе у његовом мозгу нема ништа, па ни епископа Атанасија, шта онда он, епископ Атанасије тражи у тој празнини? И како се сам уопште одржава у празном?!
• Претпоследње питање може условно да гласи овако: Како неко као брат Давид  може дапише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих (еп. Атанасија) речи и текстова (ваљда као велики Стручњак чак и за онтологију)? (еп. Атанасије и пита и одговора). Упркос одговору ваљда … велики Стручњак ипак пита: На које (владичине) речи и текстове се односи критика?! (Да ли су испрана слова или празнина на месту поменутих сопствених речи и текстова знак да њих ту уопште нема?).
• Ево нам сада и последњег црнохуморног, као и помало јуродивог питања. Ако епископ Атанасије зна да епископ Иринеј: Брат и Сабрат, који слови за будућег Патријарха, портпароли самозвани цензор, не само Брату Давиду испира мозак него и још другима њему подложнима и послушнима, зашто им сам свима не притекне у помоћ; дакле својој браћи у помоћи, која је и за немуштост прозивана, и тако заустави трагедију испирања мозгова?! А питање је да ли би он био у стању да нама испранима помогне?! Верујемо да би могао, с обзиром да је, судећи по његовим речима и стручним констатацијама и сам стручњак за испирање мозгова, као и надахнитељ своје послушне браће. Чиме надахнитељ?! Да ли испирањем, испразношћу, празнином?!
• Имајући намеру да овај осврт на испирање мозга и мозгова не окончамо рефренима испирање, надахњивање, безвезно и несувисло критиковање, и свим оним што се овде чуло, ми ћемо мало истраживати тему цензора и портпарола. Мада ми имамо посебно лепе речи и за нашег професора и доброчинитеља нам Брата Атанасија, чија смо ми лично жива и ходајућа библиотека свих његових текстова, књига и беседа (као што смо успут читалац и поседник целокупног толошког опуса титуларног митрополита пергамског господина Јована Зизјуласа), овај пут ћемо пажњу посветити ипак нашем брату и саслужитељу Иринеју. Надамо се да ћемо успети да помоћу свога магистарског и докторског радног искуства донекле сагледати његову појаву у нашој Српској Цркви, па у Православној, па у целокупном хришћанству, … и све то након готово четрдесетогодишњег саподвизавања и саслуживања са њим у нашој Цркви Православној, и шире.

Дакле кривица брата нам Иринеја јесте четворострука:

1. Он је крив зато што је жив, и што постоји такав какав јесте;
2. Крив је он зато што је добродетељан и што је свима чинио разноврсна добра дела, не тражећи никада ништа заузврат, него је још више настављао да их чини; а заузврат је од многих добијао само незахвалност и сплетке! О чуда од незахвалности!!!
3. Још је он крив зато што као монах подвижник и напрсни ученик светих отаца наших Јустина Новог Ћелијског, Патријарха Српског Павла и Порфирија Атонског и Оропоског, испуњава њихову реч: Служити Господу толико и тако, да се рушиш с ногу!

Какав опет епафи (везу) са светим Марком Ефеским Исповедником он има?!, то сам знаде.

И најзад,

4. он је крив зато што пророк није омиљен на постојбини својој.

Свима осталима око њега дакле, није лако опстати! Јер и сами они морају да падају с ногу од подвига и деланија. Али они и поред тога не ропћу, него се подвизавају, и… благодаре!        

Актуелни портпарол СПЦ-е, по благослову Цркве и по достојању дакле, јесте homo labor. Он не напушта своје место, и не разрешава себе сама  нити једне обавезе по цену смрти, него одолева и истрајава у свакој од њих. У вези са њим, дакле актуелним портпаролом, ми имамо замену теза! Неће бити да је он толико спор да га остали морају чекати, него обрнуто: они толико касне за њим у времену и простору да их он мора сачекивати, па и за њима трагати у контексту свих црквених дешавања!

• Апропо брата Давида, Давид се најбоље сналази у јавној и директној исповести својих грехова. Ниједна етика ни онтологија нису му потребне да би вагао своје грехе; једноставно, сам он и сав, јесте грешник, без иједног здравог места на телу свога бића! Зато он не лицитира гресима у процентима; не умрежава се и не финансира се из центара моћи, што подразумева големи утрошак туђих средства; не даје црквена добра под хипотеку; не забасава у криминалне радње и не завршава у тајним организацијама и друштвима; није масон ни ротаријанац; не продаје душу као бивши епархијски секретар: бајаги убоги Л…., а он манични клептоман и гочобија; не жмури на оба ока и не прави се глув на оба уха као што бива код неке браће у чијој се непосредној близини релативизују црквени догмати па се своде на слободоумна и нецрквена размишљања, а богословски неологизми се употребљавају као флоскуле и умне таблете за омамљивање наивних, заплашених и лакоумних; не исповеда и не шири јерес; нема доушнике који га хране и обликују, и мозак му испирају; не наседа на теме — са другим у релацији, или — релационаонтологија — оних изумитеља и заговорника који милитаристички употребљавају те вербалне формуле да би наметнули своје услове комуницирања, а који у самој комуникацији не подразумевају част и хришћански морал; брат Давид није крштен код расколника па да је до даљњег некрштен; не улази у дивље бракове и не склапа их на црно, нити децу рађа на црно; није ни напредњак ни назадњак;  не одлази ни у Хонг Конг, нити на Тајланд ради назадњачких и напредњачких услуга; није педофил ни содомиста; није макро ни мафијаш; не прави од Цркве скитничку чергу; не рекетира нити каматари друге ради сопственог успешног бизниса; не кријумчари; није силеџија; не дрогира се, не пијанчи нити банчи; не мрзи своју браћу, нити их сатанизује; не ликвидира своју браћу као прокажену и инкриминисану јер их он таквом види, а и зато што би њему амбициозноме она сметала; не уцењује браћу компромитујућим чињеницама и не приморава их да ћуте и да се неоглашавају; не бави се политиканством нити изводи светогрдне радње пред митингашима; не реагује на оне који опањкавају епископе и њихове епархије; не шпијунира саборске оце отвореном линијом и путем жуте-бљуц и србомрзилачке штампе; не поставља медијске сачекуше и не врши медијске харанге и смакнућа; не условљује ничији идентитет и животни простор помицањем инквизиторске обрве и помоћу сопствених несташлука; није ни епигон, ни петоколонаш, ни члан клана; не припада круговима дарвиниста и еволуциониста, нити је миљеник гејке др Волошек; не заговара феминизам нити женско свештенство; није зилот; не поверава црквене ствари медијским плаћеницама, иначе задуженим за црквена питања, нити их награђује за услуге и разметљивост; не олида кроз епархије, не гаси епархијске касе и не намеће црквену саборност помоћу адвоката и судова који гутају народне новце; није клептоман; не допушта хипохондричним и охолим истраживачима патристике да фалсификују отачку мисао; не секуларизује црквени дух и етос и мантија му није на сметњи; не застрашује и не уцењује браћу у омладинском сленг-жаргону: Don’t touch прекидач, струја оће kill, kill!; брат Давид није починио нити једно убиство, нити је ичијем киднаповању, а камоли убиству и самоубиству допринео; није уцењен Хагом; не припрема издвајање епархија из састава СПЦ-е ради прибрајања онима који дуго, дуго већ тргују аутокефалијама, … не угледа се на лик и подобије ма којег човека да би лицемерисао, јер сваки је човек лаж, него се угледа на Онога коме је завете и заклетве давао, и полагао. И тако ће остати, макар га сматрели лудим, Христа ради!!!
• Но боље је бити луд Христа ради, неголи бити луд ради оригиналности и уникатности! Оригиналност и уникатност сматрати истином,а понављање лажју, ко је овде луд?! Какво одступништво од хришћанског Предања. Одступништво од Отаца. Одступништво од православног богословског благочешћа! Каква самоубилачка теорема!!! Какво клановско лицемерје: кад је био-психограм других у питању, и да се они оцрне, примењују се категорије испразног морала – категорије гарниране библијским и филокалијским наводима и цитатима употребљаваним жонглерски и попут праћке која треба да ти истера око. А само када су наоборот чланови клана у питању, о њима се мора говорити само у небопарним, онтолошким категоријама; а неки од њих и у саме јереси забасали
• Право је запитати се: Акобрат Давид није ово ни оно, те није ово, те није оно, да ли је он ма којим грехом уопште омрсио своју душу? Понајпре, он безгрешан није! Далеко, далеко од тога! Он има невољу са гресима преисподњим, или од древности и старине. Зато је најтачније рећи да је од свих грешника он први, тј, грешник највећи, који ће једини пропасти, док ће се сви остали спасити! Ово није за подсмех, јер заиста је такво стање његових ствари! А  до потпуног нестанка брата Давида остаје његова недовољна љубав према Христу и према ближњима, а затим и његово несмирење. У тој ствари непрестано га узнемиравају речи Патријарха Павла: Човек плива у гордости као фетус у материци! Да ли то значи да брат Давид није горд, рецимо зато што није фетус? Таман посла. Силогизам јасно каже: Сваки човек плива у гордости. Давид је човек. Према томе и Давид плива у гордости, иако он није фетус у материци!
• Још по једна стрепња и зебња настављају да оптерећују савест брата Давида, и обе да висе над његовом главом као Дамоклов мач, тако да се он непрестано пита: Да ли служи Цркви, или се Црквом служи?!
• Што се и Давидових унутрашњих и спољних искушења тиче, она су увек тројака, и позната: стомакоугађање, среброљубље и славољубље; то су иста она искушења којима је ђаво кушао самога Господа; из којих иначе, још од изгона наших прародитеља у изванрајски простор потичу и сва остала искушења, која и свеколики свет истјазавају; и то тако што насрћу на све три човекове области: логикон (λογικόν), тхимикон (θυμικόν) и епитхимитикон (ἐπιθυμητικόν). А за њима долази заборав Бога и прекид молитве и сталног општења са Њим. Куд ћеш већих невоља?! Ето дакле правих невоља и понижења, огрешења и болести, од којих и Давид пати! Ето и смрти као плате за грех. Но никако не смрти као последице наше створености.
• Без крајњег обазирања на психофизичке, философске, теолошке, моралне, … хигијенске квалификације које су изречене о брату Давиду и некој другој његовој браћи подложној и послушној своме надахнитељу, ипак се назире трачак наде и за све њих отписане, и немуштима давно назване! Та нада чак не мора да буде већа од зрнцета горушице. Наиме, Господ Христос инако желида се сви људи спасу и да дођу у познање Истине; да буду с Њим тамо где је Он Сам! И зато је Логос својевремено био оставио својих деведесет и девет оваца, оваплотио се и дошао да нађе стоту, изгубљену!  

Него, не заборављајмо главно питање: Одакле брату Давиду искочише ове и оволике речи, а мозак му испран?!

• Да ли је конац последње фазе богословског стваралаштва епископа и брата нашег Атанасија Јевтића његова епистолографија? Ако је то истина, онда нас два његова тестаментарна Писма упућена Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју веома подсећају на сендвич,састављен од:

слоја лажи, слоја противречности, слоја увреда и слоја побожности;

реда побожности, реда противречности, реда увреда и реда лажи;

слоја увреда, слоја лажи, слоја противречности и слоја побожности?!

Само када се неко други, а не човек сам нађе у сличној ситуацији, брат Атанасије тријумфално кликне: Нека га! Има Бога!

Док би наш Патријарх Павле на све то наше, али и на његово додао: Нека Те! И без Тебе се може!

• Ако бисмо даље терали уз бразду и низ бразду, и о томе како епископ треба да је без мане, можда бисмо дошли на откривења у вези са нашим рукоположењима, којима се иначе баве бљуц-медијане и њихови гуруи, тј. лауфери! Али то, како би се казало на нашој Метохији и у нашој Чарапанији, ваистину не би било умесно наповедати спроћу наси са моном. Зашто о дисању Духа говорити онима и пред онима који сами не знају каквога су духа?! Зар бисмо чинили то само да би се намиривао ћеф неког ћафира? Или копиљана и копиљке који баш сваког стрељају из потаје? А и Божју кишу би да поједу. Говорити те ствари пред инсајдерима или лауферима, или пред гуруом, који када те заједно воле као да ти чивије забадају поднокте, та мани! Такође нисмо за то да нас хвале они који нас здушно и плански куде и сатанизују. Кудити нас могу до миле воље, и то ће нам све више и више пријати, док нам од њихове похвале ништа добро не може доћи!
• Учинити конац овој кувенди, за сада и за овде, нужно јест. Па да је окончамо, и да не пропустимо рећи следеће, толико важне ствари:
• Два узвратна Писма Патријарха Српског Иринеја упућена епископу Атанасију — исијавају братољубљем, и миром, саветима доброга пастира и дихањем лакога поветарца, док два претходећа Писма епископа Атанасија упућена Патријарху Иринеју — имају клеветничко усмерење, и олујну, претећу моћ црне рупе — Иначе, чега ли је мало нашем брату Атанасију?!

Игуман дечански Јустин (Тасић) древље говораше:

Ти биди пушка, али у сошкама; спремна, али у сошкама. Ако бидеш био од потребе, наћи  ћете. Немош се сакрит. И да знадеш да је наша Црква Сунце које пржи нечистоћу. Има у њој то да се једна гомила камења сруши, да се друга гомила подигне, има и да се људи батргају рукама и ногама вако и нако, али је Црква Сунце, и не мере ју угасит наша помрчина, но ће се сами угасит.

Покојник је још наповједао:

Највећа казна по Псалтиру, па и да му се осветиш, јесте да неког препустиш његовој самовољи!

Опет тај мозак!

*

Ми испранога мозга, на крају свих крајева ипак прибегавамо срцу, и дајемо му на вољу да рекне:

Господе Исусе Христе, помилуј нас и свет Твој!  

Опрема и скраћење наслова: Стање ствари

(Епархија крушевачка, 5. 8. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Епископ крушевачки Давид, владика Атанасије (Јевтић), епископ Максим (Васиљевић), епископ бачки Иринеј, патријарх Иринеј