Никола Варагић: Нема „вечних истина“

Веза између божанског апсолута и света, може се наћи само у метафизици, у поезији и мистици (вери)

Христос у Хиландару

Више не постоје „вечне истине“, сад постоји само „моја истина“. То не значи да не постоји истина, или, да могу да постоје две истине. Међутим, да ли је смрт крај или постоји вечни живот, нико не зна (тј. нема доказ) до тренутка смрти. Ако постоји живот после смрти, ако душа не умире, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Ако не постоји живот после смрти, ако душа постаје ништа као и тело које се распада, они који напусте овај свет не могу пренети истину живима. Дакле, за живог човека, коначна или последња истина је ствар вере. Пошто људи имају различита уверења, а мањак правне свести, долази до сукоба мишљења, често и до физичког сукоба, због разлика у веровањима и учењима.

Све је ствар личног уверења, жеља и осећања, кад се говори о смислу живота и последњој истини. Основа просветитељског либерализма била је верска толеранција или аутономија духовног живота и слобода мишљења и говора. Међутим, увек постоје они који, речником економије, јавно теже слободном тржишту или слободној конкуренцији, а приватно желе монополски положај; они које покрећу „порив за сазнањем“ и жеља за potestas clavium. На крају, све је воља за моћ, might is right. Класа господара контролише масу, а маса гуши све што излази изван задатог, сваку личност. То је највећа мана демократије. Довољно je да неко има утицај на јавно мњење, придобије већину на своју страну и прогласи – зато што „сви тако мисле“, јер је то „очигледно“ (consensus omnium) – да је у поседу „вечних истина“.

Философи попут Декарта, Спинозе, Канта или Хусерла градили су философију по обрасцу математике, као строгу науку. То је наслеђе хеленске философије. Према Хусерлу, „само наука може решавати и њено решење на себи носи печат вечности“. Међутим, физичка теорија не бави се питањем смисла, морала или сврсисходности, а не може важити ни као сигурно објашњење чулних опажања и не открива реалитете који се крију иза опажљивих појава, пошто се иза чулних појава које опажамо, налази стварност која се од тих појава разликује (Дијем[1]). Не постоји објективна стварност, ми не посматрамо само физички свет – више су то сенке стварног света, јер ствари нису оно што изгледају да јесу. Веза између божанског апсолута и света, може се наћи само у метафизици, у поезији и мистици (вери) – ту не важе закони и истине разума философа и научника.

Лав Шестов (Фото: Викимедија)

Ако оно што данас сматрамо природним законом сутра може бити другачије, ако су и чула као извор наших знања о природи – варљива, и ако нема ни универзалног исказа који може бити потврђен нагомилавањем појединачних тврдњи, онда истина није „опште“ већине или масе. Против такве „објективности“ борио се Лав Шестов – „корен свих наших философија не треба тражити у објективним опсервацијама, већ у захтевима нашег властитог срца: у субјективним, моралним потребама“. И други философи устали су против „вечних истина“ и апсолутизације „идеалног“ – највише философи егзистенцијалисти и економисти, који су се бавили стварним животом или реалним проблемима људи, а не тражењем тачке Омега, корена свега, теорије свега, уједињеног поља, коначне синтезе, „средишта круга“…

Према Башелару, нема апсолутног ума, научни ум је дијалектички ум – ум који се стално исправља и није конституисан вечним и апсолутним принципима a priori. Сартр је писао да „не постоји философија, него философије“ и „моја истина“ – „нема више интелигибилних вредности a priori, нема више добра a priori, животног смисла a priori, значи свакоме остаје да живећи даје животу један смисао“. Ками је увидео релативност свих људских идеала о коначном решењу[2].

Попер је тврдио да нема коначних научних теорија и зато све теорије третирати као хипотезе. Мизес је одбијао Поперово разликовање научних и ненаучних  хипотеза (свих a priori теорија); супротставио се и покушајима да се економски феномени анализирају методологијом природних наука, и покушајима да се економска наука сведе на историју. Ојкен је хтео да помири „историју“ и „теорију“, кроз посматрање свих појава у динамици – у сталном кретању и преображавању (Ојкен је тражио основне конститутивне „чисте форме“ или „идеалне типове“ у различитим економским порецима). Према Хајеку, либерална демократија је спонтани процес – не зна се унапред чије ће уверење и вредности превладати, чији ће предлог бити прихваћен, а „сцијентизам“ је схватао као нелегитимно преузимање поступака природних наука и њихову примену на друштво. Берлин је сматрао да природне науке нису парадигма знања коју треба да следе и друштвене науке, затим да либерализам почива на плурализму вредности и негативној слободи, и да не би требало искључити ирационално и несвесно. Берлин је настављач идеје мислилаца из 18. века који су доводили у питање „вечне и коначне истине“, до којих се долази стриктном употребом људског разума, разбијао је илузије о могућности постојања једног коначног одговора о најбољој организацији људског друштва (био је противник социјалног инжењеринга), није веровао у завршене приче и затворене теоријске системе[3]. У прошлом веку као реакција на „рационализацију свега“, појављују се и писци попут Хесеа и Кастанеде, научници попут Тесле, Хајзенберга, Бора, Бома, Капре… Теорија релативитета и квантна физика уздрмале су представе о материји, времену и простору. Експерименти у атомској физици открили су да је природа апсурдна (Хајзенберг). Али у томе нема ничег апсурдног (Колаковски).

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Дакле, „постметафизика је одустајање од претензија да се појми последња истина о томе какве ствари јесу у бити и зашто“ (Хабермас). Са друге стране, постаје јасно и да постоје: неки обрасци, неки ред и смисао, нека целина, нешто универзално и објективно; несвесно, ирационално, мистично и научно необјашњиво; да је све могуће, да је „експериментатор део експеримента“ и да је потребна шира дефиниција стварности, која укључује могућност дешавања одређених ствари кад су у њих уплетени људи (Вотсон); да истина може да буде само једна и да се не може изразити речима, појмовима и бројевима. И да ту нема „свима заједничке свести“ – нема истине која се ослања „на оно што је заједничко свима“. То не би био проблем кадa не би било оних који намећу своју „истину“ свету као коначну истину (што је теорија без доказа, за све оне који имају своје истине и своје метафизике), јер верују да су изабрани или интелектуално и морално супериорни – оних који немају правну свест.

Истина је једна и она се никоме не намеће, а врата се отварају свакоме који куца. Ко позна Истину, не може је показати свету[4]. Они који су је познали не желе да је показују, и није им важно да задобију свет. Ко има уши, чуће истину; отвориће им се духовни вид. Истина остаје скривена онима који воде борбу на два фронта, па немоћ компензују вољом за моћ.

Напомене

[1] Пјер Дијем: „Циљ и структура физичке теорије“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2003.

[2] Бранко Павловић: „Метафизика и егзистенција“, Плато, Београд, 1997.

[3] „Теоретичари либерализма“ (Лакићевић, Стојановић, Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] У самом духовном виђењу, трансцендентна Божја светлост појављује се још потпуније скривена. Божја суштина је форма свих форми, али није форма, или изглед, и нема форме – она је суштина изнад сваког изгледа (Св. Григорије Палама). Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо (Св. Јован Златоуст).

Прочитајте још



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

6 replies

  1. Смрт не постоји

    Смрт не постоји
    Само живот вјечни
    Смрти се не боји
    Ни пијесак ријечни

    Просијан кроз сито живота
    Тек кад роди зрно злата
    Остаје у њему сва љепота
    А не златан тељиг око врата

    Ријека живота тежи мору
    Мијења нам облик даје зор
    Нове очи за нову зору
    Нове уши за анђела хор

    Смрт не постоји
    Собом то знамо
    Страх нас се боји
    Кад живот корачамо

    Момчило

  2. Будим се

    Поглед ми ка Истоку
    Сунце ми у оку
    Будим се

    Жеђ тажим на извору
    Дубину тражим у мору
    Будим се

    Играм се ријечима
    Смијем се очима
    Будим се

    Момчило

  3. „Fikreta, u losoj formi sam“

    Zato samo tri kritike i par preporuka“

    teza da je matematizacija nasledjena od helenizma je totalno pogresna.Za stare Grke priroda je bilo mnostvo pojedinacnosti. Bogovi nisu bili svemoci i da bi ostvarili svoje nemare cesto su morali da se pretvaraju u nesto drugo.Nad ljudima i nad Bogovima bila je sudbina -ananke.Arhimedovi zakoni su shvatani kao objasnjenje pojava, ali ne i kao model za objasnjenje cele prirode.
    da bi priroda bila matematizovana, ona mora biti zakonita, a da bi bila takva, Bog mora biti stvaralac, mora stvarati iz niceg i mora stvarati slobodno sledeci samo svoj razum (bogovi grcke teologije su bez-voljni, stvaranje je kretanje ka svrsi koje nikada ne prevazilazi pojedinacnost ili je spontanitet emanacije, Bog je Um koji misli samog sebe, volja tu ne igra nikakvu ulogu).Iz pitanja odnosa bozanskog razuma i volje, odnosno shvatanja slobode kao podudaranja razuma i volje, rodila se ideja prirode kao zakonite bozanske tvorevine (grcki bogovi ne stvaraju prirodu, vec uredjuju – demiurgos).Dakle sasvim suprotno, iz teza o stvaranju i slobodnoj volji, javlja se idaje prirode kao zakona, a matematike kao njenog jezika.Iz toga ce se izroditi Kantovska razlika izmedju volje koja sledeci zakone prirode kao kauzalne postupa tehnicko-prakticki, a sledeci svoju slobodu, moralno prakticki.Ova dva Kant pokusava da poveze pojmom teleologije, ali samo kao subjektivnog odnosa prema prirodi KAO-DA je priroda svrhovita za nas, za nas saznajni aparat.Ovu svrhovitost Hegel i Marks iz subjekta i modusa KAO-DA izvode u prirodu preko pojma rada kojim se prema Marksu covek objektivizuje, a priroda istorizuje, pri cemu covekova sloboda postaje pitanje odnosa spram sredstva rada, koji je sada sustinsko obelezje coveka i mesto spoja slobode i nuznosti, ne vise kao slobode volje i kauzalnosti prirode, koji su prevladani u radu, vec slobode raspolaganja sredstvima rada, odnosno u formi klasnih odnosa (na jednom mestu Hajdeger, na zalost ne secam se gde, govoreci o prirodi kretanja dolazi do pojma rada u fizici i pokusava da sugerise njegovu vezu sa pojmom rada kod Hegela i prvenstveno Marksa).Zato se danas sva pitanja cuvanja prirode svode na coveka i promenu vrednosti, ne zadiruci u sustinu, pri cemi se i religija cesto instrumentalizuje svodeci se na sistem vrednosti, kao odgovor na postojecu krizu medju drugim odgovorima, cesto sadejstvojici sa naukom protiv filozofije, vidimo u niz tekstova ovde.
    Huserl je jedan od najvecih kriticara scijentizma, matematizacije prirode, kao udaljavanja od onog sto on naziva „svet prirodnog zivot“

    Autor da procita:

    Hajdeger: „Pitanje o stvari – Kantovska teza o bitku“, str. 63-112, Plato, 2009.
    Hajdeger: „Doba slike sveta“ u „Sumski putevi“, Plato, 2000.
    Huserl: „Kriza evropskih nauka“, gl. 8-9 obavezno, prethodne i sledujuce po zelji, Decije
    novine, 1991.

    i ponovo napise rad :))))

  4. Г-дин Јехуда Лајб Шварцман ми и није баш неки репер за навођење, ал’ нека га, што је више веселије је.

  5. @Komentar ceka pregled

    Да је Хајдегер нешто знао, да ли би био хитлеровац? 🙂

    Зар Хусерлов „svet prirodnog zivot“ не подсећа на оне Ничеове „мумије појмова“?

    Истина, Хусерл и Шестов били су пријатељи или идејни противници који су један другог поштовали.

    Ускоро, након појављивања мог „Парменида” у Логосу, он (Хусерл) ми је писао: „Ваши путеви – нису моји путеви, али вашу проблематику разумем и ценим.” Једном ми је рекао: „То што ви чините ја такође називам науком.” Тада сам схватио ту чудну чињеницу да је Хусерл за време мог кратког боравка у Фрајбургу, сазнавши од мене да уопште нисам читао Кјеркегора, са загонетном упорношћу почео не да моли него да од мене захтева да се упознам са делима данског мислиоца. Како се десило да човек, који је читав свој живот ставио у славу ума, могао да ме гура ка Кјеркегору који је састављао химне Апсурду?… Сматрам се бескрајно дужним Хусерлу који ме је снагом своје незадрживе мисли присилио да почнем борбу тамо где сви ми „рачунамо” да нема никаквих нада у могућност победе. Али, да би се борили са самоочигледностима, нужно је престати „рачунати”. Томе ме је научио Хусерл, против кога сам морао да се побуним, мада сам видео и настављам да гледам у њему великог, највећег философа новог доба (Лав Шестов).

  6. @Varagic Nikola

    Vi prekinite citanje kada dodjete do hitlerizma, a dotle cete se nacitati o Vama omiljenim pojmovima subjekta, objekta, volje, matematizacije…! Inace, imali smo tekst o Hajdegerovom nacizmu na sajtu! Nikada o nekome ne sudite na osnovi izjava drugog, a posebno jednog mislioca o drugom!

Оставите коментар