Стеван Гајић: Скопље би томос на украјински начин

Пандемија вируса корона није омела канонске сукобе и покушаје мешетарења трећих страна у односе православних

Патријарх Вартоломеј и Зоран Заев (Фото: Васељенска ТВ)

Ратови су се некако били примирили у време короне, али је сукоб у Нагорно Карабаху између Јермена и Азера, потпомогнут и потпаљен Турском, означио крај војног „локдауна“ у свету.

Истовремено су учестали извештаји да се у Америци захваћеној немирима грађани све више наоружавају, док су све бројније, идеолошки шаролике  до зуба наоружане милиције, гарантоване другим амандманом Устава САД. Тек треба видети на шта ће изаћи председнички избори 3. новембра 2020. и можда још неизвеснији постизборни период. Кинески председник Си Ђинпинг, пак, поручио је војсци да буде „у стању високе приправности“ и да уложе „сву своју енергију у припрему за рат“, не прецизирајући против кога, али није тешко претпоставити. Дотле је „султан“ Реџеп Тајип Ердоган очито одлучио, после провокације са Аја Софијом, да нема више времена за чекање и да је куцнуо час да се неосмански сан материјализује за његовог вакта.

Непосредно после симболички јаког догађаја претварања негдашње константинопољске Јустинијанове патријаршијске православне саборне цркве у џамију, десила се невиђена експлозија у Бејруту за коју и даље није јасно (барем не званично) шта се догодило. Еколози нису показали претерано интересовање за велики шумски пожар у сиријској провинцији Латакија, али је Света земља у сваком случају упаљена и  та ватра може бити још много већа и могла би да се прошири неслућено далеко. Надати се да неће, али ништа не говори да је смиривање на помолу.

Реџеп Тајип Ердоган (Извор: sandzaklive.rs)

Усред овога један други фронт, вероватно не мање важан, као да је на тренутак заборављен. Да ли га можемо назвати духовним фронтом или његовом материјализацијом, питање је за духовнике. У сваком случају, пандемија вируса корона није омела канонске сукобе и покушаје мешетарења трећих страна у односе православних.

Ово се посебно односи на канонски простор Српске православне цркве. После величанствене победе Цркве над тиранским и антицрквеним режимом у Црној Гори, одмах су се појавила нова жаришта. Албански медији на Косову започели су кампању проглашавања српске духовне и историјске баштине за сопствену, из чега се лако може наслутити какав би сценарио уследио уколико би Србија, не дај Боже, признала своју покрајину као засебну државу (под условом да добије „нешто“ како поручује њен председник). Не треба заборавити да сада маргинална идеја „Хрватске православне цркве“, творевине усташке НДХ, и даље постоји у неким главама. Довољно је погледати поједине епизоде емисије „Бујица“ Велимира Бујанеца на загребачкој телевизији Z1 које редовно емитује још неколико телевизија у Хрватској, али и у БиХ, Аустралији и Немачкој. Иако аутор „Бујице“ делује смешно и подсећа на Барнија Каменка, идеје које се тамо могу чути, посебно у вези са Српском православном црквом, нису ни најмање наивне.

Црква је на удару и у Вардарској, однедавно Северној Македонији, у којој се власти озбиљно надају да би им Фанар могао уделити томос о аутокефалности неканонске „Македонске православне цркве“ (МПЦ) попут онога који је васељенски патријарх Вартоломеј – супротно канонима, а све позивајући се на њих – подарио Украјинској православној цркви (УПЦ), изузевши је из канонског простора Руске православне цркве (РПЦ). И ту је суштина проблема, јер је томос дат украјинским расколницима произвео хаос у православном свету и откључао потенцијално много нових проблема, бесконачне поделе oдносно својеврсну протестантизацију православних цркава. Уколико би пракса неканонске доделе томоса била настављена, може се догодити још озбиљнији раскол.

Ово је Руска црква већ нотирала и 26. септембра је митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије РПЦ, дао скопским расколницима до знања да није препоручљиво да иду путем Украјинаца.

Српска јавност није поклонила готово никакву пажњу учесталим мољакањима највиших скопских званичника патријарху Вартоломеју да тзв. МПЦ додели томос о аутокефалности, по угледу на акт уручен украјинским расколницима почетком јануара 2019. године, што је РПЦ описала као пуки „резултат неуморних политичких и личних амбиција“, чиме су „прекршени канони и зато нема канонску тежину“. Истовремено је извор близак Кремљу оценио да је то „нови корак ка уништавању јединства православља, чије ће последице бити катастрофалне, пре свега по Украјину и њен народ“.

Зоран Заев (Фото: Огнен Теофиловски/Ројтерс)

Премијер Северне Македоније Зоран Заев је у писму Вартоломеју прошлог месеца затражио признање аутокефалности непризнате МПЦ, а само два дана пре Заева исто је учинио и председник Северне Македоније Стево Пендаровски. Он је Вартоломеју препоручио да искористи своје „апелационо право“ и пошаље толико жељени томос у Скопље. Заев се и у мају 2018. обратио истој адреси, са истим захтевом, што је и тада у Београду пропраћено с веома мало пажње. Досад су све ове молбе биле узалудне, а видећемо да ли ће Фанар и убудуће бити неумољив.

Мора се признати да је Васељенска патријаршија у случају Црне Горе, где је Српска црква такође била на удару, одбила расколнике. Македонија може бити сложенији случај, али се чини да расколницима околности ипак не иду на руку. Поред канонских препрека (које за Фанар ипак нису потпуно непремостиве, као што је показао случај УПЦ), и очитог помањкања интереса васељенског Синода да после Руске потпуно поремети односе и са Српском црквом, велики проблем за скопске расколнике је и то што Грчка црква нипошто не пристаје на назив „македонска“, а Вартоломеј је – Грк, као и цео Синод Васељенске патријаршије.

Уз све ове озбиљна, заправо забрињавајућа збивања током упорних покушаја расколника да стекну „канонску“ аутокефалност, било је чак и комичних епизода, за шта је најзаслужнији Заев. Додуше уз помоћ руског комичарског пара Владимир Кузњецов и Алексеј Стољаров (познатих као Вован и Лексус) с којима је 2018. и 2019. у више телефонских разговора размотрио низ политичких тема, уверен да прича с тадашњим председником Украјине Петром Порошенком и генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом.

У разговору 20. априла 2019. „Порошенко“ објашњава Заеву да је, уз лобирање моћних пријатеља, нарочито из Стејт дипартмента, патријарху Вартоломеју за добијање томоса о аутокефалности дао и „малу донацију“ од 150.000 евра, у кешу, саветујући Заева да поступи на исти начин, што Заев прихвата са одушевљењем. „Порошенко“ значајно додаје да ће за Заева цена томоса бити нижа, „са попустом“, прецизније 100.000 евра, и предлаже му да заједно посете Вартоломеја и предају му толико новца у готовини. Заев, како се чује на снимку, озарено узвраћа: „Одлично, одлично. То је супер“. Заев је чини се таман помислио да је направио добру „комбинају“, да употребим израз председника владе његовог северног суседа Ане Брнабић, али пранкери су му помрсили рачуне објавом снимака.

Корен свих ових проблема свакако јесте преседан направљен у Украјини. О томе колико су повезани проблеми РПЦ у Украјини с проблемима СПЦ (да се не заборави: и једно и друго је наталожено наслеђем деценија комунистичке власти) говори и то колико су повезани непријатељи Цркве и тамо и код нас односно како су непогрешиво препознали једни друге.

Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе

Прочитајте још



Categories: Васељенско стање

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар