Христос није Бог само једног народа или само једне расе или само једне класе, „народу Божјем“’ припадају људи из свих народа који се боје Бога и творе правду
Свети апостоли Петар и Павле (Извор: СПЦ)
Христос је дошао да би грешнике позвао на покајање и спасао. „Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Лк. 5; 32). „Радост бива због једног грешника који се каје“ (Лк. 5; 10). Исус није дошао да суди свету, „него да га спасе“’ (Јн. 3; 17 и 12; 47). „Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и не иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се, и дошавши кући сазове пријатеље и суседе говорећи им: Радујте се са мном: ја нађох своју овцу изгубљену. Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање“’ (Лк. 15; 4-7).
Са друге стране, Исус је говорио: „Дошао сам да бацим ватру на земљу, и како бих хтео да је већ запаљена“ (Лк. 12; 49). „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач. Јер сам дошао да раставим човека од његовог оца и кћер од њезине мајке и снаху од њезине свекрве; и непријатељи човекови су његови домаћи. Ко љуби оца или мајку више него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан; и који не узима крста свога и не иде за мном, није мене достојан“ (Мт. 10; 34-38). Христос је желео да баци ватру или огањ на земљу, због тога што „тајна безакоња већ дејствује“ (2. Сол. 2; 7), и што „људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела беху зла“ (Јн. 3; 18). Христос ће свим недостојним слугама исто поручити: „Не познајем вас“ (Мт. 25; 12), „одступите од Мене сви који чините неправду“ (Лк. 13; 27), „идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25; 41), и „свежите му руке и ноге, па баците (некорисног слугу) у таму најкрајњу“ (Мт. 22; 13). А све достојне слуге (праведнике и грешнике који су се покајали), Христос ће познати и примити у Своје царство. „Бог не гледа ко је ко“ (Рим. 2; 11). „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3; 28), или, нема ту „обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, него све и у свему Христос“ (Кол. 3; 11). Оне који су достојни, Христос је издвојио из света. Они су свети, јер је Христoс свет (1. Петр. 1; 15-16).
Хришћански Бог није неки страшни Бог који сурово кажњава због најмање грешке. „Бог је љубав“. Христос је Бог (Друга Личност Свете Тројице). „Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину… Ја не могу ништа чинити сам од себе. Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао“ (Јн. 5; 19-30). Све је до Бога који милује. Бог свима прашта, Бог све воли и сваког прима. Исус је помагао сваком човеку да осети сопствену вредност као богочовек, да се одважи и да постане чудотворац. Христос је показао да Бог Отац бескрајно и безусловно воли сваког човека (не гледа ко је ко), и да је Очево милосрђе неизрециво. Бог, за разлику од нужности, слуша уверења (тј. молитву) људи. Христос је је лечио болесне и од свих напуштене људе, за своје ученике је узимао и сиромашне и неписмене људе и богате царинике, поштовао је жене, бринуо је о деци, помагао је и грешницима и људима из других народа…
Христос је дошао да позове грешнике да се покају, дошао је да спаси све људе и цео свет. Од хришћанина (праведника) се очекује исто – и да указује на грех и да прашта грешнику, односно, хришћански је желети да се сваки човек и све на овом свету спаси. Хришћани напуштају свет из љубави према свету – да би свет спасили (тј. преобразили, привлачењем енергија Божјих). Христос je дао задатак ученицима да проповедају и шире Јеванђеље у свим народима, до краја света. То се и данас очекује од хришћанa, који су се „преобразили обновљењем ума свога“ (Рим. 12; 2), у којима „живи Христос“ (Гал. 2; 20). Христос је рекао да „овај нараштај неће проћи“ (род верних), тј. у Православној Цркви увек постоје „ловци на људске душе“, „нуклеус праведних“, „пријатељи Божји“ или „синови светлости“, који „светле свету“ и показују грешнику пут до Светлости.
Хришћани напуштају свет, одвајају се од нехришћана, јер не могу да служе два господара. Међутим, они никада не напуштају свет до краја и боре се за спас оних који живе у свету. „Писах вам у посланици да се не мешате с курварима; И то ја не рекох за курваре овог света, или тврдице или идолопоклонике; јер бисте морали изићи из света. А сад вам писах да се не мешате ако који који се брат зове, постане курвар… с таквима да и не једете. Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра? А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13). Тако је од доба светих апостола Петра и Павла, који више нису били од овога света, али нису ни напустили свет. „И рече ми: Иди, јер ћу ја далеко да те пошаљем у незнабошце“ (Д.А 22; 21). „Дужан сам и Грцима и дивљацима, и мудрима и неразумнима. Зато, од моје стране, готов сам и вама у Риму проповедати јеванђеље“ (Рим. 1; 14-15). Апостол је знао да неки Савле (грешник) у сваком тренутку може да постане Павле (праведник) – зато је Апостол Павле био „видело незнабошцима“.
Ми се угледамо на Апостоле (и на Свете Оце), исто као што су се они угледали на Христа. „Али тада не знајући Бога, служисте онима који по себи нису богови. А сад познавши Бога, и још познати бивши од Бога, како се враћате опет на слабе и рђаве стихије, којима опет изнова хоћете да служите? Гледате на дане и месеце, и времена и године. Бојим се за вас да се не будем узалуд трудио око вас. Будите као ја што сам; јер сам ја ко ви што сте“ (Гал. 4; 9-12). „Како ће, дакле, призвати кога не вероваше? А како ће веровати кога не чуше? А како ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду послани?… Тако, дакле, вера бива од проповедања, а проповедање речју Божјом“ (Рим. 10; 14-17). „По благодати Божјој која ми је дана, ја као премудри неимар поставих темељ, а други зида у висину; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другог нико не може поставити осим оног који је постављен, који је Исус Христос“ (1. Кор. 3; 10-11). „Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем. Него вас молим, угледајте се на мене као и ја на Христа“ (4; 15-16). „Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја. Али тога ради ја бих помилован да на мени првом покаже све трпљење Исус Христос за углед онима који Му хоће веровати за живот вечни“ (1. Тим. 1; 15-16). „Јер се не хвалимо опет пред вама, него вама дајемо узрок да се хвалите нама, да имате шта одговорити онима који се хвале оним шта је споља, а не шта је у срцу“ (2. Кор. 5; 12). „Ово нека помисли такав да какви смо у речи по посланицама кад нисмо код вас, такви смо и у делу кад смо ту“ (2. Кор. 10; 11).
Апостоли су одлазили међу многобошце и незнабошце да шире Реч Божју. Због тога нису увек наилазили на разумевање своје браће. Ни самом Петру није било јасно шта се од њега очекује, све док није чуо Господа да му говори: „Устани, Петре! Покољи и поједи… Што је Бог очистио ти не погани“ (Д.А. 10; 13-15). То је из приче о капетану Корнилију. „А кад Петар хтеде да уђе, срете га Корнилије, и паднувши на ноге његове поклони се. И Петар га подиже говорећи: Устани, и ја сам човек. И нађе многе који се беху сабрали. И рече им Петар: Ви знате како је неприлично човеку Јеврејину дружити се или долазити к туђину; али Бог мени показа да ниједног човека не зовем поганим или нечистим“ (10; 25-28). Након што је Корнилије објаснио зашто је позвао Петра, Апостол Петар је рекао: „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко“ (10; 34). Међутим, остала браћа то нису могла одмах да прихвате: „А чуше и апостоли и браћа који беху у Јудеји да и незнабошци примише реч Божју. И кад изиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим који беху из обрезања, Говорећи: Ушао си к људима који нису обрезани, и јео си с њима“ (Д.А. 11; 1-3). Петар им је на то одговорио: „Кад им дакле Бог даде једнак дар као и нама који верујемо Господа свог Исуса Христа; ја ко бејах да би могао забранити Богу? А кад чуше ово, умукоше, и хваљаху Бога говорећи: Дакле и незнабошцима Бог даде покајање за живот“ (11; 17-18).
Апостол Павле је наилазио на још мање разумевања. „А кад се сабор разиђе, пођоше за Павлом и за Варнавом многи од Јевреја и побожних дошљака… А у другу суботу сабра се готово сав град да чују речи Божје. А кад видеше Јевреји народ, напунише се зависти, и говораху противно речима Павловим насупрот говорећи и хулећи. А Павле и Варнава рекоше: Вама је најпре требало да се говори реч Божја; али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечног живота, ево се обрћемо к незнабошцима. Јер нам тако заповеди Господ: Поставих те за видело незнабошцима, да будеш спасење до самог краја земље. А кад чуше незнабошци, радоваху се и слављаху реч Божју, и вероваху колико их беше приправљено за живот вечни“ (Д.А. 13; 43-48). Или, „у Иконији пак догоди се да… Јевреји који не вероваху подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу“, што је довело до тога да се „мноштво градско раздели“, те „једни беху с Јеврејима, а једни с апостолима“ (Д.А. 14; 1-4). Или, „кад дођоше у Јерусалим, прими их црква и апостоли и старешине, и казаше све што учини Бог с њима, и како отвори незнабошцима врата вере. Онда усташе неки од јереси фарисејске који беху веровали, и говораху да их ваља обрезати, и заповедити да држе закон Мојсијев. А апостоли и старешине сабраше се да извиде ову реч. И по многом већању уста Петар и рече: Људи браћо! Ви знате да Бог од првих дана изабра између нас да из мојих уста чују незнабошци реч јеванђеља и да верују. И Бог, који познаје срца, посведочи им и даде им Духа Светог као и нама. И не постави никакве разлике међу нама и њима, очистивши вером срца њихова. Сад дакле шта кушате Бога и хоћете да метнете ученицима јарам на врат, ког ни очеви наши ни ми могосмо понети? Него верујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса Христа као и они. Онда умуче све мноштво, и слушаху Варнаву и Павла који приповедаху колике знаке и чудеса учини Бог у незнабошцима преко њих. А кад они умукоше, одговори Јаков говорећи: Људи браћо! Послушајте мене. Симон (тј. Петар) каза како Бог најпре походи и прими из незнабожаца народ к имену свом. И с овим се ударају речи пророка, као што је написано: Потом ћу се вратити, и сазидаћу дом Давидов, који је пао, и његове развалине поправићу, и подигнућу га. Да потраже Господа остали људи и сви народи у којима се име моје спомену, говори Господ који твори све ово. Богу су позната од постања света сва дела Његова. Зато ја велим да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу. Него да им се заповеди да се чувају од прилога идолских и од курварства и од удављеног и од крви, и што њима није мило другима да не чине“ (Д.А. 15; 1-20).
Никола Варагић
Након излагања Апостола Петра и Павла, Апостол Јаков је закључио да је незнабошцима Бог дао „Духа Светог као и нама“ и „да се не дира у незнабошце који се обраћају к Богу“. Међутим, мисионарски рад Апостола није ишао тако глатко. „И кад дођосмо у Јерусалим… отиде Павле с нама к Јакову, и дођоше све старешине. И поздравивши се с њима казиваше све редом шта учини Бог у незнабошцима његовом службом. А они чувши хваљаху Бога и рекоше му: Видиш ли, брате! Колико је хиљада Јевреја који вероваше, и сви теже на стари закон. А дознали су за тебе да учиш отпадању од закона Мојсијевог све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаје отачке. Шта ћемо дакле сад?… Ово дакле учини шта ти кажемо: у нас имају четири човека који су се заветовали Богу. Ове узми и очисти се с њима, и потроши на њих нека острижу главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе ништа није, него да и сам држиш закон и живиш по њему. А за незнабошце који вероваше ми посласмо пресудивши да они такво ништа не држе осим да се чувају од прилога идолских, и од крви, и од удављеног, и од курварства. Тада Павле узе оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у цркву, и показа како извршује дане очишћења докле се не принесе жртва за сваког њих“ (Д.А. 21; 17-26). Апостол Павле је морао да покаже како „извршује дане очишћења“, након што су браћа, која „теже на стари закон“, дознала да он учи „отпадању од закона Мојсијевог све Јевреје који живе међу незнабошцима, казујући да им не треба обрезивати деце своје, нити држати обичаје отачке“ (слично су Словени пагани замерали Словенима који су ширили хришћанство у словенским народима да не држе „обичаје отачке“).
Апостол Павле је критиковао Апостола Петра зато што се Петар бојао „оних који су из обрезања“: „А за оне који се бројаху да су нешто, какви били да били, ја не марим ништа; јер Бог не гледа ко је ко; јер они који се бројаху као најстарији, мени ништа не додаше. Него насупрот дознавши да је мени поверено јеванђеље у необрезанима, као Петру у обрезанима (Јер Онај који помаже Петру у апостолству међу обрезанима Онај помаже и мени међу незнабошцима,) И познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа (Петар) и Јован, који се бројаху да су стубови, дадоше деснице мени и Варнави, и пристадоше да ми проповедамо у незнабошцима, а они у обрезанима… А кад дође Петар у Антиохију, у очи њему против стадох; јер беше зазоран. Јер пре док не дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима, а кад дођоше, устручаваше се и одвајаше бојећи се оних који су из обрезања. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста у њихово дволичење. А кад ја видех да не иду право к истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Кад ти који си Јеврејин незнабожачки а не јеврејски живиш, зашто незнабошце нагониш да живе јеврејски? Ми који смо рођени Јевреји, а не грешници из незнабожаца. Па дознавши да се човек неће оправдати делима закона, него само вером Исуса Христа, и ми веровасмо Христа Исуса да се оправдамо вером Христовом, а не делима закона: јер се делима закона никакво тело неће оправдати“ (Гал. 2; 6-16).
Тако је и Тимотеј, само зато што је био „од оца Грка“, био присиљен да се обреже (Д.А. 16; 1-3). Међутим, доста година касније, када је поново дошао у Јерусалим, Апостол Павле је повео са собом и Тита, који „беше Грк“ и „не би натеран да се обреже“ (Гал. 2; 1-3). „Који хоће да се хвале по телу они вас нагоне да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. Јер ни они сами који се обрезују не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да се вашим телом хвале. А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осми крстом Господа нашег Исуса Христа, ког ради разапе се мени свет, и ја свету. Јер у Христу Исусу нити шта помаже обрезање ни необрезање, него нова твар“ (Гал. 6; 12-15). „Је ли ко позват обрезан, нека се не гради необрезан; ако ли је ко позват необрезан, нека се не обрезује. Обрезање је ништа, и необрезање је ништа; него држање заповести Божјих. Сваки нека остане у оном звању у коме је позван“ (1. Кор. 7; 18-20). „Јер у Христу Исусу нити шта помаже обрезање ни необрезање, него вера, која кроз љубав ради“ (Гал. 5; 6). „Мој одговор онима који ме успитају ово је: Еда ли немамо власти јести и пити? Еда ли немамо власти сестру жену водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?“ (1. Кор. 9; 3-5). „А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али Онај који мене суди Господ је. Зато не судите ништа пре времена, докле Господ не дође, који ће изнети на видело што је сакривено у тами и објавиће савете срдачне и тада ће похвала бити сваком од Бога“ (1. Кор. 4; 3-5). „Не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом прерођења и обновљењем Духа Светог, ког изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашег, да се оправдамо благодаћу Његовом, и да будемо наследници живота вечног по нади“ (Тит. 3; 4-7).
Дакле, Павле је наилазио на велики отпор међу Јеврејима. „И кад сиђоше из Македоније Сила и Тимотије, навали Дух Свети на Павла да сведочи Јеврејима да је Исус Христос. А кад се они противљаху и хуљаху, отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на ваше главе; ја сам чист, од сад идем у незнабошце“ (Д.А. 18; 5-6). Апостолима није било лако ни међу многобошцима, који су им приносили жртве: „Људи! Шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо јеванђеље да се од ових лажних ствари обратите к Богу Живом, који створи небо и земљу и море и све што је у њима. Који у прошавшим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима. И опет не остави себе непосведоченог, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем. И ово говорећи једва уставише народ да им не приносе жртве, него да иде сваки својој кући“ (Д.А. 14; 15-18). „Шта дакле говорим? Да је идол шта? Или идолска жртва да је шта? Није; него шта жртвују незнабошци, да ђаволима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са ђаволима. Не можете пити чаше Господње и чаше ђаволске; не можете имати заједницу у трпези Господњој и у трпези ђаволској“ (1. Кор. 10; 19-21).
Бог се јавио међу Јеврејима, Апостоли и ученици Христови били су Јевреји, али, већина у јеврејском народу је тежила „на стари закон“ и одбацила је Христа. Цркве и хришћанства не би било да Реч Божју нису прихватили и ширили и Грци/Римљани, преко којих смо и ми Словени примили хришћанство. Грци (тј. сви нејевреји или необрезани) не би познали Христа, да Апостоли нису следили вољу Божју, и спроводили мисионарски рад. Христос је учио Апостоле (Јевреје), Апостоли су учили Грке, Грци су учили све остале, међу њима и нас Словене. Један Дух Свети све води – од Свете Земље, Синаја и Кападокије (првих векова хришћанства), преко Свете Горе (Средњег века), до манастира на северу Русије и широм света (нашег века). „Јер као што је тело једно и уде има многе, а сви уди једног тела, премда су многи, једно су тело: тако и Христос. Јер једним духом ми се сви крстисмо у једно тело, били Јевреји, или Грци, или робови, или сами своји; и сви се једним Духом напојисмо“ (1. Кор. 12; 12-13).
„Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (ДА 10; 34-35). Бог тражи од нас да не гледамо ко је ко, јер у Христу нема ни Јеврејина ни Грка ни Словена ни Германа ни Кинеза, нема ни белих ни црних ни жутих људи, нема ни жене ни мушкарца, нема ни богатих ни сиромашних… Христос није Бог само једног народа или само једне расе или само једне класе, „народу Божјем“ припадају људи из свих народа који се боје Бога и творе правду. „Видех народ многи, ког не може нико избројати, од сваког језика и колена и народа и племена, стајаше пред престолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине беле, и палме у рукама њиховим“, а то су они „од сваког језика и колена и народа и племена“, „који дођоше од невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише хаљине своје у крви Јагњетовој“, и „више неће огладнети, и неће на њих пасти сунце, нити икаква врућина. Јер Јагње, које је насред престола, пашће их, и упутиће их на изворе живе воде; и Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових“ (Отк. 7; 9-17).
Categories: Српско православно стање
Оставите коментар