Владан Ивковић: Речи су се претвориле у војску

Екстремизам има своје мјесто у људском друштву, он је одувијек присутан. Али ко намеће екстремне ставове већем дијелу заједнице, тај мора да зна да ће изазвати отпор који може прерасти у рат

Извор: time.com

Све вам је теже да нађете и минимум слагања са неистомишљеницима?

Све вам је јасније да друга страна није уопште заинтересована за компромис?

Све вам се више чини да код људи супротних ставова постоји не само супротан свјетоназор од вашега, него и оданост политичком програму иза којег стоји зла намјера?

Између вас и неистомишљеника не стоје ријечи, него ровови?

Испеглајте униформу. Подмажите цијев. Репетирајте. Добро дошли у рат.

Ријечи су се претвориле у војске, војске које данас ратују око најважнијих питања у историји не само људских политичких заједница, него људске врсте уопште. Ратују до истребљења.

Одакле то? Зашто смо толико наоштрени?

Просто: наоштрио нас екстремизам супротне стране.

Кад појединци заузму стране, а не принципе подупрте чињеницама, кад у потпуности и без изузетка прихвате сложену идеолошку матрицу састављену из гомиле разнородних компонената, слојева и углова, и кад се према њој односе некритички, а одлучно критикују све што се тој матрици у цјелини противи, онда постају војници субјективизма, а не истине, сврставају се у зараћене стране, навлаче униформе и страдају или побјеђују као такви. Ту истина, разум, конструктивност нису циљеви, него је једини циљ побједа моје стране, моје униформе, а стратегија је коћекогизам. Нема везе ко говори истину, ко има добру намјеру, ко се држи чињеница, само има везе на којој си страни и да ли побјеђујеш.

Такво заоштравање се може десити само у присуству екстремних ставова у јавној расправи. Екстремизам је населио главни ток јавне расправе и измјестио конструктивно и умјерено укрштање ставова. Кад су екстремни ставови на маргинама, гдје и припадају, и гдје се њима не бави главнина јавности, онда то није неприродно и не изазива сукобе. Кад медији и законодавци преселе екстремистичке идеје у средиште свеприсутне јавне расправе, то разбија конструктивност, умјереност и потенцијал за компромис и почиње рат.

Ако расправљамо да бисмо дошли до истине, до тачног закључка, законитости, до рјешења с којим се можемо обоје сложити, онда су идеолошке матрице ту секундарне и идеолошка становишта се помијерају и напуштају зарад конструктивног рјешења с којим се обје стране могу сложити. Али чим једна страна заузме екстреман став по идеолошкој матрици, мора и друга да се укопа у свој идеолошки образац.

Ако ти дођеш и кажеш ми да политички програм једне дубоко маргиналне, скоро невидљиве популације, као што су трансродни иносексуалци, треба да доминира политичком расправом и да треба да се донесу закони који кажњавају већину, ако се ова одбија покорити њиховим неразумним, нихилистичким захтјевима, извини, ти не само да си екстремиста, него си деструктиван, опасан и имаћемо сукоб због твог екстремистичког става. Твој је једнако екстремистички став као онај по којем све иносексуалце треба потаманити.

Ако ти дођеш и кажеш да државне границе, које штите заједницу која их је подигла, треба да се укину, и оружана сила на њима треба да се склони и допусти улазак хорде агресивних странаца међу чланове те заједнице, ти си не само неодговоран према својој заједници, него си и опасан и имаћемо сукоб због твог екстремистичког става. То је једнако екстремистички став као и онај по којем чланови твоје заједнице треба да упадају у туђи животни простор, да га робе и сатиру.

Ако дођеш и кажеш да жена није жена, да мушкарац није мушкарац, да међу њима нема разлике и ако хоћеш да тако болестан став учиниш дијелом политичког и образовног програма, извини, али и ти си болестан, и немој ми прилазити.

Ако педофилија није болест и ако мислиш да треба да имамо разумијевања за одрасле људе које сексуално привлаче дјеца, ти треба да се лијечиш, толико ти је став екстреман и болестан и неко те мора зауставити, јер у будућности напаснике дјеце нећеш сматрати ни злочинцима.

Ово су само неки од екстремистичких ставова које идеолози и законодавци постмодернизма пропагандно, али и институционално намећу у традиционално хришћанским друштвима, која руше по марксистичко-грамшијанском моделу, а које њихови сљедбеници преносе и шире. Ако сте запрепашћени јер их не видите пред својим вратима, пред својим очима, жртва сте пропаганде, тргните се. Што је јуче било екстремно, данас се прихвата, што је данас екстремистички став, сутра ће дјеца учити у школама. Прекјуче сте слушали о браковима иносексуалцима, јуче о трансродним нужницима, данас се већ сажаљевате над педофилима.

Кад заступаш лични став који се поклапа са одређеном политичком идеологијом, онда се можемо бавити чињеницама, законитостима или претпоставкама које су те довеле до тог става. Али ако у сваком случају и по сваком питању апсолутно и бескомпромисно заступаш ставове својствене одређеној идеолошкој матрици, кад понављаш флоскуле које сам могао чути од твојих идеолога и на телевизији, онда ти ниси ни дошао до става слободним размишљањем, него само правдаш догму коју си усвојио под утицајем носилаца идеологије која ти је срцу блиска.

Ту више нема расправе, јер нема трагања за истином, него за побједом, и јер војске разговарају само о почетку и крају рата, а не и о поводима, коријенима и рјешењима.

Кад се екстремистички, нагли, маргинални и мањински ставови од носилаца моћи агресивно намећу већини популације навикнуте на живот у идеолошким матрицама које су развијене постепено, кроз искуства генерација и комбиноване потребе шире заједнице, онда наиђу на жесток отпор. Изазову рат.

Екстремизам има своје мјесто у људском друштву, он је одувијек присутан, као и ратови и разарања које екстремистичке амбиције изазивају. Али ко намеће екстремне ставове већем дијелу заједнице, тај мора да зна да ће изазвати отпор који може прерасти у рат. Онај који служи као војник у том рату може и да погине. Прије него што обуче униформу треба да размисли за чије бабе здравље гине, тј. чије интересе заступа. И да револуције прво поједу своју дјецу.

Многи су ту униформу навукли, а и не знају.

Други у истој униформи разбијају главе по америчким улицама, парадирају гологузи, искачу голих сиса пред камере…

Трећи организују инвазију исиланата у Европу или трговину робљем преко америчко-мексичке границе. Четврти заузимају установе, пишу студије, монополизују јавне платформе и шире пропаганду која све то оправдава и за то навија. Пети доносе законе који забрањују отпор и том насиљу и пропаганди која га прати.

Шести финансирају све њих, своју војску, за своје бабе здравље.

Јер рат је.

(Србист, 31. 7. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s