Које жеље рађа воља за моћ? Како човек разликује добро и зло, ако може да промени мишљење због слабости и интереса?
Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)
Према Декарту, парцијална рационалност на основу природне светлости спознаје Божју рационалност и та сазнања узима као „вечне истине“ које важе за Бога. Све је створено уз сагласност с принципом непротивречности и све несагласности морају бити у сагласности са разумом, у коме је Творац утиснуо „знак истоветности и посејао семе знања“. Истине разума не могу противречити истинама вере. „Бог се не може спознати“, „човек увек остаје субјекат“ и слободу мора остварити својом вољом и моћи[1]. Декарт је веровао да разум може научити да дође до своје „чисте светлости“ и да разум може да „производи светлост“. Декарт је постао „отац рационализма“, а разум мера свих ствари.
Кант се питао шта и колико могу разум и ум (правио је разлику између разума и ума), да сазнају независно од сваког искуства, и закључио да је то могуће у математици, пошто се у математици „чисти ум проширује сам собом и без икакве помоћи искуства“. Кант је веровао да употребљава мерила која премашују чула и одбацио је искуство као извор метафизичких истина. Кант је трагао за извором извесности без Бога, уз помоћ практичног и теоријског ума. Али „у теоретској спознаји наше ,ја’ није ништа више од бесквалитетног субјеката појава, трансцендентално, тј. недоступно спознаји у унутрашњем значењу, и као такво иманентно је практичном уму, тј. вољном односу према себи и предметима“ (Митр. Антоније Храповицки[2]). И зато, у пракси – да парафразирам Апостола Павла, Кантовом терминологијом – практични ум некад ради оно што теоријски ум не жели.
Имануел Кант (Фото: Викимедија)
Хегел је није успео да врати примат спекулативном уму над формалнологичким разумом. Конт је основао нову науку социологију као „позитивну религију“ и утврдио сцијентизам. Долази до тријумфа британског емпиризма. Хусерл је овако дефинисао суштину модерне философије: наука ће „бити сам разум који поред себе и над собом не може имати ниједан ауторитет“, јер „наука је рекла своју реч и од тог тренутка мудрост мора од ње да учи“.
Међутим, разум не може да види даље од оних Спинозиних Oculi mentis, разум не може да се избави из „власти нужности“ или „свих оних очигледних истина које се хватају за ту нужност“ (Шестов), или за везе између појава чулног света. Разум је сам по себи потпуно инертан (Хјум), јер разум мисли о искуству осећања. А „само осећање је у души постојало због сусрета извесне представе и већ постојећег стремљења воље, која јесте извор жеља које се рађају, док осећању овде припада посредничка улога. Дакле, није осећање, и није разум, већ је воља владајућа сила душе и извор жеља“ (Митр. Антоније Храповицки). Које жеље рађа воља за моћ? Како човек разликује добро и зло, ако може да промени мишљење због слабости и интереса?
Митрополит Антоније Храповицки (Фото: Православие.ру)
Зато је и истинољубивост – као „порив за сазнањем“ – и „метафизичка заблуда“, и „заблуда метафизике… То је ,одговарање ствари и разума’, или разумевање, то јест за нововековну метафизику после Декарта једно саображавање разумевања ствари, adaequatio intellectus ad rem. Управо овде Ниче интервенише како би рекао: не то није саображавање разумевања стварима, већ обратно – то је саображавање или подешавање ствари разумевању, моћима као и могућностима, а то значи вољи и ограничењима нашег ,људског, сувише људског’ разума“ (Новица Милић)[3]. Али, и Ниче је са својом „вољом за моћ“ утврдио „мит о генију“.
Лав Шестов (Фото: Викимедија)
И Шестов је приметио да су философи радо говорили о непостојаности земаљских блага и питао се зашто се философи љуте на њега кад он говори о непостојаности људских идеја. „Људска убеђења исто су благо као и друга блага – као и богатство и почасти. Човеку се забрањује да тежи богатству и почастима – то је сујета, а тежити поимању људске истине није сујета?“ – питао се Шестов, који је кроз пример „монаха“ Спинозе заправо питао: „Зар тежња ка моћи није libido, једна од оних страсти којих се он, давши завет, одрекао? Зар у геометрији има места за potentia?“. Дакле, шта су истине (природног) разума?
„Истине разума јесу природне ,јер’ су самоочигледне: оне јесу нужне ,јер’, јер су логички изведене из природе самог разума: а природа изван разума није друго до огледало разума и обрнуто… Те ,истине’ учитавају се у природу под знаком истоветности природе и разума: природе и природе разума… Истине разума су нераздвојиве од историчности контекста њиховог настанка. Историчне су не само ,спољашње’ околности у којима истине настају, већ и саме истине, сама форма свести. Ко је посматрао – и како – поредак вечних истина без себе самог – временитог и обестемељеног, изван хоризонта људског стања?… Истине разума доведене у метафизички статус по правилу су форме извесног интереса, а интереси су подложни промени и адаптацији… Разумоцентричне метафизичке истине крију наше праве интересе“ (Лубардић[4]). Мишљење је увек и психолошко – несвесно утиче на свест. Морални судови изражавају личне жеље и осећања (Хјум). Разум не спознаје аутентичну реалност. Реалност нису конструкције интелекта или производи ума. Разум мисли чулним „сликама“, под утицајем је чулних и менталних представа које се „заодевају час у видљиве облике, час у мисаоне садржаје, а најчешће су и једно и друго“, тако да долази до упада „из физичких и психичких слојева несвесног“ у свест. Појава „слике“ не зависи од човекове воље, представе чулних предмета повлаче за собом неку мисао, свака људска представа има намеру, емоције и мисли су испреплетане и страсти су повезане са помислима, које долазе од чула. Несвесно (анимално, демонско) може да преузме вођство у свести.
Едвард Мунк, Портрет Фридриха Ничеа, 1906. (Фото: Викимедија)
Ако су вечне истине људског, сувише људског разума „мумије појмова“ (Ниче), ако се иза чулних појава које опажамо налази стварност која се од тих појава разликује (видимо само сенке праве стварности), шта је онда истина или како се спознаје истина? Исто онако како се решава парадокс рефлективне природе: покајањем и уздизањем, уз помоћ Духа Светог, „изнад граница субјективности“. „Светлост је увек знање, али знање није увек светлост“. До истине се долази кроз спознају срцем – умом који се вратио у срце – да се очисте ум и срце. Ко се уздигне изнад граница субјективности види, чује и осећа оно „што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“. „Истина је једино оно што Благодат саопштава.“
Више о томе у наредном тексту.
Напомене
[1] Медитативни субјекат само претпоставља важење вечних истина и за Бога. Декарт је говорио искључиво о Богу као узроку своје егзистенције, док „човек увек остаје субјект” – Предраг Милидраг: Самосвест и моћ. Декартов Бог као causa sui’, Институт за философију и друштвену теорију и Океан, Београд 2006.
[2] Митрополит Антоније Храповицки, из магистарског рада „Психолошки аргументи у корист слободне воље и моралне одговорности” („Критика Канта”), Изабрана дела и чланци, Глава III (овде)
[3] Новица Милић, Истина апокалипсе, Градац, Чачак, 2003.
[4] Богдан Лубардић: Философија вере Лава Шестова (Апофатичка деконструкција разума и услови могућности религијске философије), Православни богословски факултет БУ, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010.
Прочитајте још
Categories: Аз и буки
Оставите коментар