Ознаке

, ,

Што су људи ближи Богу, ближи су једни другима. Једино ако идемо путем ка Христу, ако се сви народи рехристијанизују, можемо изградити аутопут Београд – Темишвар – Кијев – Москва. Исто се односи на завршетак градње аутопута Ниш – Софија, или, аутопута Ниш – Скопље – Солун, или Београд – Подгорица, или Софија – Букурешт

Никола Варагић

Срби воле словенску и православну Русију, Руси воле Србију, зовемо једни друге браћом, сарађујемо вековима, међутим, не постоје добре везе између Русије и Србије.

У Русији се не учи довољно српски, а у Србији се не учи довољно руски језик. Не постоји озбиљна сарадња у области културе и уметности, науке, спорта, привреде… Нема довољно заједничких филмских продукција, не постоје глумци и музичари који су популарни и у Србији и у Русији, нема ни веће размене студената и научне сарадње, у привреди нисмо искористили санкције које је Запад увео Русији. Руси мало знају о историји Србије и како се данас живи у Србији. Срби мало знају о историји Русије и како се данас живи у Русији.

Не постоје добре саобраћајне везе између Србије и Русије. На пример, не постоји аутопут или железничка пруга Београд – Темишвар – Кијев – Москва. Тај правац је најкраћа веза између Београда и Москве, између средишта Балкана и југоисточне обале Јадранског мора са једне стране, и европског дела Русије, са друге стране. Што се Србије тиче, она мора да изгради ауто пут од Панчева до Вршца, тј. до границе са Румунијом. У том делу Румуније Срби живе вековима – одавно је тај аутопут морао да се изгради. (За односе између Србије и Румуније важи исто што и за односе између Србије и Русије – ми смо суседи, исте вере, али не постоје добре везе између нас – Срби не знају историју Румуније и шта се данас дешава у Румунији, а Румуни не знају историју Србије и шта се данас дешава у Србији.)

Данас градња таквог аутопута и железничке пруге звучи као немогућа мисија или научна фантастика. У Украјини траје рат – неко би рекао да ће непријатељство између Украјине и Русије још дуго трајати. Румунија је део Нато и ЕУ, и због Молдавије је у тихом сукобу са Русијом, док је Румунска православна црква у тихом сукобу са Српском православном црквом. Цео Балкан је и даље „буре барута“. Русија је под санкцијама Запада. Ко сада да размишља о градњи аутопута и железничке пруге Београд – Москва? Једино где се одвија сарадња, јесте у области нафте и гаса. Србија деценијама уназад набавља нафту и гас из Русије, али не постоје нафтоводи и гасоводи. Ако је тако тешко да се изграде нафтоводи и гасоводи од Русије до Србије, колико је тешко изградити аутопут и железничку пругу?

Поред тога, јасно је да, у овом тренутку, не постоји новац за финансирање таквог пројекта, нити економска оправданост (не постоји довољно велики проток људи и робе између ових држава). Међутим, до већег протока људи и робе и не може да дође, ако не постоје добре саобраћајне везе и безбедност путника. Они који возе камионе по Србији, или за Русију, знају како изгледа путовање. Све је то повезано. Не постоје модерни путеви и железнице тамо где вас рекетирају цариници и полицајци, тамо где вас када останете у квару на путу одмах пронађе мафија и опљачка, и томе слично. Не желимо Дивљи запад на европском, православном Истоку. Ако имамо Дивљи запад, то је онда и наша кривица.

Русију и Србију сада деле државе које су колоније САД и Немачке – Украјина и Румунија. Украјина је више од Румуније колонија Нато и ЕУ. Србија је нешто мање него Румунија колонија Запада. Источни део Украјине и Крим сада су део Русије. Западни део Украјине сада је небезбедан и возачи избегавају те путеве (од Србије до Русије камионе возе преко Мађарске, Словачке, Пољске и Белорусије). У западном делу Румуније аутопут и пруга пролазили би и кроз територију на којој већинско становништво чине Мађари. Са друге стране, градња тог коридора није немогућа мисија. Украјинци су словенски и православни народ, Кијев је и даље и руски град, свето место руског народа. Румуни су православни и братски народ који вековима има добре односе и са Русима и са Србима. За неколико година, односи између Украјинаца и Руса, и између Румуна и Руса, могу да буду поново добри. Исто тако могу да се реше и проблеми између румунске и српске цркве.

Изградња аутопута и железничке пруга Београд – Москва није само у интересу Србије и Русије. Тај саобраћајни коридор је и у интересу Румуније и Украјине, и шире, држава које се граниче са Србијом са југа и запада (то је најкраћа веза и између Црне Горе, БиХ, БЈР Македоније… са једне стране, и Русије, Румуније и Украјине са друге стране). Изградњом поменутог коридора подстакао би се развој југозападног дела Русије, централне Украјине, западне Румуније. Молдавија би, такође, имала користи, јер би коридор пролазио близу њене границе. Када се заврше аутопутеви од Београда ка Скопљу, Подгорици и Сарајеву, са градњом аутопута Београд – Москва, Грчка, БЈР Македонија, Црна Гора и БиХ се, преко Србије, повезују са Румунијом, Украјином и Русијом. У 21. веку се праве путеви на сваком терену и нормално је да све државе буду повезане модерним путевима и пругама.

У Русији живи скоро 150 милиона људи, у Украјини скоро 50 милиона, у Румунији преко 20 милиона, у Србији и југозападном Балкану живи око 20 милиона људи. Изградњом пута Београд – Москва повезује се тржиште од око 250 милиона људи. То није, без обзира што је сада куповна моћ грађана ових држава ниска, мало тржиште, или, овакав пројекат није велики за тако велико тржиште. Када се стекну политички и безбедносни услови, може се наћи новац за финансирање градње. На овом простору може да живи дупло више људи (то је житница света) – једног дана ће бити много већи наталитет, неће бити одлазака на рад на Запад, а можда се и део оних који живе у дијаспори врати у Русију, Украјину, Румунију или Србију да живи и ради, те поред њих, у овај део света, почну да долазе да живе и раде и људи из других делова Европе и света.

Са једне стране, потребно је развијати привреду да би се зарадио новац за градњу пута. Са друге стране, ако не постоји добра саобраћајна инфраструктура, нема ни развоја привреде. Ако би у Украјини владао мир, а просечна плата (животни стандард) у Русији, Украјини, Румунији и Србији била бар дупло већа него сада, јасно је да је економски оправдано и исплативо градити тај копнени саобраћајни коридор између Москве и Београда. Ако не почнемо да говоримо о потреби да се изгради такав коридор, ако не кренемо да правимо планове, никада нећемо развити привреду. На пример, док се криза у Украјини не реши, можемо градити аутопут Београд – Темишвар, коридор може и званично да се прогласи за међународни пут, итд. Криза у Украјини може да се реши брже него што ико очекује.

Поред копненог, треба развијати и пловни пут између Србије и Русије, односно, користити све потенцијале Дунава. Преко лука на Дунаву (које Србија треба да изгради), Дунавом кроз Румунију, до луке Констанца, затим преко Црног мора, до Сочија, Крима и Азовског мора, роба може да се превози бродовима до тог дела Русије, и до кавкаског и каспијског региона. Сада они који имају бродове кажу да нема довољно робе, док они који имају робу кажу да је превоз до Русије дуг, скуп и ризичан. (Наравно, Дунав је велики потенцијал и за превоз робе из црноморског басена ка западној Европи, односно, Србија може да користи луке на Дунаву за превоз робе и на Исток и на Запад). Потребно је радити у оба смера – са једне стране, развијати домаћу привреду и међусобну трговину, а са друге стране, градити инфраструктуру и обезбедити сигурне коридоре за превоз робе.

Трговинска размена између Русије, Украјине, Румуније и Србије може да буде десет пута већа него што је данас. У свакој држави може да се модернизује индустрија, да се повећа производња хране, итд. Потенцијал постоји, неће увек сви најпаметнији Руси, Украјинци, Румуни и Срби да иду на Запад – почеће и овде да стварају светске и локалне брендове и велике компаније и да отварају фабрике. То не може да се оствари ако не постоје добре саобраћајне везе између ових држава. Исто важи за развој туризма и путовање домаћих и страних туриста, размену студената, стварање заједничких лига у неким спортовима… све је то лакше и брже ако постоје добре саобраћајне везе. Те везе не постоје зато што смо се – ово важи за све православне (и словенске) народе – удаљили једни од других, постали смо болесна породица и дозволили смо да се у наше односе умешају неправославни. На првом месту, сви смо се удаљили од Христа Бога. У 20. веку све православне државе су постале комунистичке, градили су се аутопутеви у свим државама, али, нису изграђени аутопутеви између православних држава. Да ли смо ми браћа у Христу? Свет нас је отписао, али, као и да смо и ми отписали сами себе (и свој народ и остале словенске и православне народе), као да ни ми више не верујемо у Бога. Удаљили смо се од Бога, Бог се удаљио од нас. Да ли смо ми заиста црна рупа у Европи, народи или државе које немају будућност, који не умеју сами да уреде своје друштво? Да ли смо се заиста одрекли Бога? Верујем да нисмо, верујем да овај део света може постати много боље место за живот. Имамо: најплоднију земљу на свету, умерену климу, највише залиха воде за пиће, планине, равнице, реке, језера, мора, шуме, угаљ, нафту и гас, литијум и јадарит… Удружени, довољно смо јаки да се одбранимо од сваког страног освајача и колонизатора. Све је до нас, до људи. Верујем у људе, верујем у све православне и словенске народе, верујем да долазе боља времена.

Што су људи ближи Богу, ближи су једни другима. Једино ако идемо путем ка Христу, ако се сви народи рехристијанизују, можемо изградити аутопут Београд – Темишвар – Кијев – Москва. Исто се односи на завршетак градње аутопута Ниш – Софија, или, аутопута Ниш – Скопље – Солун, или Београд – Подгорица, или Софија – Букурешт. (Исто се односи и на канал Морава – Вардар – Егејско море; ако је такав канал потребан, економски оправдан и не угрожава животну околину, сигуран сам да је то грађевински изводљив пројекат). То је православни пут – пут саборности православних народа. Путеви служе да се људи повежу – да ближњи (брат у Христу) буде ближе. Путеви се не граде ако не људи не желе да буду ближи једни другима, ако не постоје добре везе у култури, уметности, науци или спорту, ако свака поменута држава не развија домаћу привреду тако да она буде компатибилна са привредама осталих православних држава стварајући и штитећи заједничко тржиште, ако односи између православних цркава нису добри.

Док градимо сами себе у боље људе, градимо и путеве. Док градимо путеве, ми градимо сами себе, уређујемо своје државе и односе између наших држава – стварамо православну културу на земљи и припремамо пут ка Царству Божјем.

Видети још

Advertisements