Духовна хајдучија: Умирање по последњој моди

Смрт није само демократична, она је истовремено и дубоко приватна ствар. Но, егзибиционистичко-воајерска субкултура освојила је и овај бастион приватности

Филип из Шампање, Ванитас (око 1671), уметнички мотив који представља пролазност живота (Фото: Викимедија)

Мало-мало па се у медијима може прочитати вест да је та-и-та позната личност „преминула од ОПАКЕ болести“. Пре само две године, прве асоцијације на ову тужну вест биле би карцином, леукемија или нешто слично. Али данас, читалац треба да аутоматски закључи како је узрок смрти коронавирус, јер шта би друго могло бити? Која то болест заслужује да у наше време буде названа опаком, осим ковида19? Није ваљда да ће то неко тврдити за, рецимо, малигне туморе? То би у савременом наративу било крајње непристојно, па чак и дрско. Да, допушта се да је злоћудни рак био опак до почетка 2020, али се исто тако зна која болест од тада надаље има монопол на тај епитет. Скоро да се у медијима намеће аналогија с некаквим модним трендом, само сада на пољу медицине. Стиче се утисак да ексклузивно право короне на „опакост“ иде под руку са својеврсним елитистичким и помодарским погледом на свет, којем су подложни застрашени и сугестибилни конформисти. То су сви они који радо носе маске у својим аутомобилима, воле полицијске часове и онлајн наставу, поздрављају све „санитарне мере“ и жуде за вакцинама Запада, нестрпљиво чекајући да им деца наврше 13 година како би и она могла да се придруже „изабранима“. Пошто ропски прате авангардну моду која им се сервира, за њих на пољу дијагностике вредност има једино корона.

Фото: Марко Спасојевић

За оне остале, оне који више-мање настављају да живе стоички, ствари стоје као и пре: свака болест која однесе нечији живот и која тиме погађа све његове ближње заслужује да се назове опаком, колика год била њена статистичка леталност. Смрт изједначава све и нимало не хаје за тренутну моду, коју медији промовишу по наруџбини светског естаблишмента. Смрт јесте, била је и биће увек једино истинско отеловљење демократичности и егалитарности. То се, међутим, самопроглашеној елити „освешћених“ и „пробуђених“ нимало не допада, јер је смисао њиховог живота у посебности и ексклузивности, додуше колективног типа, налик на неки снобовски клуб или верску секту. На онога који оспорава њихову доктрину или чак само за њу не хаје, сручује се дрвље и камење, уз обавезну прегршт етикета.

Један од карактеристичних видова њихових напада звучи: „Овако (као у овом тексту) може писати само неко ко није видео пакао умирања од короне и/или ко од ње није изгубио неког најближег!“ Оставимо на страну саму непровереност (и неутемељеност) овакво произвољног исказа на граници дрскости. Овде се суштински обезвређује свако и свачије присуство самртној борби ближњег од неке друге болести. „Умирала ти је мајка од рака или дете од леукемије? Па шта?! Ако ниси видео пакао короне, онда боље ћути!“ Како је било могуће доћи до овако извитопереног размишљања и поступања? Један од главних разлога је нестанак у медијима и вестима свих других болести осим ковида-19, до те мере да се стиче утисак како се сада у читавом свету умире само од тог вируса. Могло би се црнохуморно рећи да је пандемија короне најбољи начин за сузбијање свих других (не)опаких обољења. Али, за овај феномен постоји и дубљи разлог, који открива суштинску изопаченост западно-глобалистичке цивилизације: њен дуго одгајани, а сада сасвим распојасани егзибиционизам.

Фото: Пиксабеј

Смрт није само демократична, она је истовремено и дубоко приватна ствар. Истина, јавне личности и њихове породице губе извесна права на приватност у смрти, што је неизбежна последица популарности и славе за живота: масе оних који су покојника поштовале или чак обожавале претвориле су се у његове „ближње“ иако га већина није ни срела, а камоли познавала. Но, када је реч о већини смртника, њихово здравствено стање не спада у домен опште информисаности, него је и даље интимна ствар. Нису без разлога толики самртници и/или њихови најближи инсистирали да јавност чак и о сахрани буде „накнадно обавештена“. А од чега је дотична особа преминула најчешће је знао једноцифрен број људи. Но, егзибиционистичко-воајерска субкултура освојила је и овај бастион приватности. Претварање сопственог живота у бесплатну представу свима на „извол’те“ обухватило је и његову кончину: смрт. Ко је био у ексклузивном летовалишту, која су се егзотична јела кусала, с ким је и на који начин прељуба извршена, све је то већ било познато, а сад се томе додаје и како је неко умро. Јер, сад се и ту зна шта је у моди.

И на крају, уопште не улазећи у то колико је вирус смртоносан а инјекција против њега делотворна, може се јасно утврдити шта је у овом модном тренду најгоре. То је ланац закључивања који иде отприлике овако: „Од чега је умро? Од ковида, наравно. Је л’ био вакцинисан? Није? Ако, тако му и треба! Јесте? То је зато што се многи нису вакцинисали! Дакле, умро је због њих!“ Ништа од свега овога не произлази једно из другог, али то овим „разумним логичарима“ нити смета, нити пада на ум. Јер, одавно је већ утврђено да је мода – промена без смисла. На срећу, она увек релативно кратко траје.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

2 replies

  1. Једну илустрацију онога о чему аутор пише имали смо прилике да гледамо ових дана: свакодневно је исцрпно извештавано о последњим тренуцима, болним и мучним, жене коју су сви, тако бар кажу, волели и дивили јој се! У то не сумњам, али је тешко разумети оне који су тако сурово и безобзирно извештавали исцрпно и детаљно о њеним последњим часовима! Да се и не говори о елементарној грађанској (а до грађанског се тако много држи) пристојности!
    Може се нешто додати овом занимљивом тексту – када се баци само летимичан поглед на наслове у листовима и електронским медијима, уочиће се лако да већина садржи речи „језиво“, „стравично“ и сл! Јесте да нам живот није баш ружичаст, али када се прочита вест под таквим насловима види се да се ради о ружним, непријатним и тешким појавама, али углавном не баш „језивим“! Својом праксом да преувеличавају, и то нарочито негативне и непријатне појаве и догађаје већина медија подилази једној од бројних лоших и ружних страна људске природе. Написао је доста давно један мудри Чех: „У човеку има нечег чудног: кад већ види некакву несрећу, онда просто жели да буде што већа:“ Угађање тој, не баш хуманој човечјој особини вероватно подиже тираж, али је прилично језив начин да се то тако постиже! Ако понекад помислимо да се ниже не може, већ сутрадан бивамо демантовани – може, све ружније, све безобзирније и неукусније!

    24
  2. Na žalost pravo istraživačko novinarstvo je skoro pa umrlo te samim tim nema o čemu interesantnom da se piše tj. pročita. Novinarstvo se svelo na kopiranje pojedinih naslova, fraza, izraza i rečenica koje su im u napred servirane (trend) i služe za preuveličavanje vesti ne bi li naterale potencijalnog čitaoca na taj prevarni klik ili da kupi novine. O drugim bolestima sem kovida se i ne govori jer to nije ono što SZO želi. Njenu politiku aktivno sprovode pripadnici naše svetle političke scene a pripadnici drugih scena podržavaju to sprovođenje…

    19

Оставите коментар