Светозар Поштић: Снови и заблуде руске интелигенције

У овом тренутку Русији је, можда више него икад, потребан истински културни препород, али овога пута предвођен интелектуалцима спремним на жртву

Третјаковска галерија у Москви, фотографија Роберта Капе, 1947.

Реч „интелигенција“ користи се у многим језицима и односи се на групу интелигентних и образованих људи који подвргавају политику и друштво темељној критици. Она долази из руског језика, али није, наравно, словенског порекла, већ латинског. Термин интеллигент на руском обично означава руског интелектуалца, а интеллектуал његовог западног еквивалента. Реч интеллигенция се пре свега односи на критичаре власти и друштвеног уређења који су се у Русији појавили 1860-их година, и који су послужили као идејна и теоријска потпора за револуционарни покрет.

Кратки преглед порекла, развоја, мотивације и циљева руске интелигенције током последња два и нешто више столећа можда нам може помоћи да схватимо суштину идеолошког сукоба који се трагично завршио у Русији, а нешто касније и у Србији, и који наставља да разједа слогу и јединство словенског православног бића.

Реч „интелигенција“ први је у руском језику употребио трансилвански Немац Јохан Георг Шварц (1751-1784), професор естетике на Московском универзитету, окултиста и истакнути масон. Он овај појам дефинише као „човеков узвишени положај, суштину ума слободну од приземне, кварљиве материје, вечно и неприметно способну да утиче и делује на све ствари“. Преко упечатљивих предавања и бројних текстова, Шварц је руској аристократији поверио мисију изградње раја на земљи под вођством посебне класе мислилаца посвећене у тајне окултизма.

Јохан Георг Шварц (1751–1784)

Термин „интелектуалац“ (интеллигент) је први свесно промовисао романописац и новинар Пјотр Боборикин (1836-1921), који га користи да опише сопствени осећај удаљавања од ситних, провинцијских преокупација након повратка у Нижњи Новгород из Тартуа, „најслободнијег универзитета у Руском царству“. Он интелигенцију описује као скуп представника „више умне и моралне културе.“ Међутим, чињеница да је реч боборыкать („брбљати“) настала према његовом презимену можда боље објашњава суштину радова овог пискарала.

Дмитри Писарев (1840-1868)

Широка употреба речи интелигенција поклапа се са првим неаристократским образованим слојем утицајних књижевних и друштвених критичара 60-их година 19. века. Један од његових најистакнутијих представника, Дмитриј Писарев (1840-1868), тврди да је интелигенција „покретачка снага историје“ и да је историјски пут „обележен нивоом теоријског развоја интелигенције“. Нова интелигенција покушава да негира све тековине руске културе и заснује вредности на утилитаризму и личној користи.

Стварање доконе аристократије

Иако се руска интелигенција као посебна друштвена класа није појавила до средине 19. столећа, узроци њене појаве воде порекло од извесних законских промена у 18. веку. Нагле и корените реформе Петра Великог на почетку тог столећа нису непосредно утицале на тежње и убеђења већине људи у земљи, али њихове последице започеле су бесповратни процес секуларизације у свакодневном животу и култури. Цар је поставио црквену управу под своју директну контролу упразнивши место патријарха и пребацујући њено вођство на Свети Синод, у потпуности потчињен круни. Овај потез је означио почетак колебања између прећутне сарадње и отвореног противљења цркве држави.

Иако је тзв. Петровска револуција била радикална, она је ипак по својој природи била највише техничка и практична. Енергични, харизматични и развратни монарх био је највише заинтересован за западну технологију. Он је организовао ефикаснију државну управу, лансирао бродоградњу, модернизовао војску, саздао морнарицу и саградио будућу престоницу у северним мочварама пуним блата и комараца, али је веру и традицију оставио практично нетакнутим.

Праве промене дошле су неколико деценија касније, под влашћу Катарине Велике, чији су укус и политика временом направили јаз између племства и народа готово непремостивим. Опчињена Фенелоном, затим Монтескјеом, и најзад Волтером, она је подстакла дотад незабележено обожавање свих израза француског просветитељства. Постепеним али потпуним усвајањем француског језика и културе, аристократија је трајно себе одсекла не само од руског сељаштва, већ и од значајне немачке и јеврејске трговачке класе. Санкт Петербург је почео да живи животом величанствених балова, књижевних соареа и философских расправа, док су огромна пространства остатка земље још увек грцала у блату, неписмености и безнадежном сиромаштву.

Царица Катарина II, 1762-1796. (Фото: Викимедија)

Кључни потез за судбину Русије наступио је царичиним одбијањем да укључи племство у државну администрацију, како јој је шеф руске дипломатије и њен политички саветник, гроф Никита Пањин, мудро саветовао. Истовремено, омогућила је земљопоседницима готово неограничену власт над својим кметовима и ослобођење од војне обавезе. На тај начин, Катарина II лишила их је учествовања у државним пословима и начинила потпуно беспосленима.

Као што сви знамо, доконост често чини људе безвољним и тромим, као Обломова из чувеног истоименог романа Ивана Гончарова, или фанатично мотивисаним за остваривање фикс идеја. Почевши од 19. века, руско племство, одсечено од традиције и смисленог труда, почело је да се занима за промену друштвеног уређења. Племићки мислиоци тада су све више почели да размишљају о свеобухватним реформама заснованим на апстрактним, рационалним основама уместо о постепеним променама базираним на конкретним условима и националним обичајима. Русе често карактерише нестрпљење и искључивост, па она није изостала ни из ове сфере.

Појава интелигенције

Александар Радишчев (1749-1802), портрет настао пре 1780. (Фото: Викимедија)

Први истакнути друштвени критичар царске аутократије који је касније прослављен у Совјетском савезу био је Александар Радишчев (1742-1802). У свом најпознатијем делу, Путовање из Санкт Петербурга у Москву, он описује нечовечност кметства и безосећајност царског режима. Радишчев је након објављивања те књиге одмах ухапшен. Прво је осуђен на смрт, затим изгнан у Сибир, где је провео шест година. Важи за пионира радикалне књижевности 19. века.

Дела Радишчева, уз снажан одјек Америчке и Француске револуције,  подстакла су прву заверу и отворену побуну против монархије – Декабристички устанак 1825. године. Оштра реакција владе против завереника са пет погубљења и 31 изгнанством у сибирске радне логоре успорила је радикалне покушаје политичких реформи. Фрустрирани немогућношћу да јавно изразе своје незадовољство, образовани људи почели су да напуштају политичку арену. Појачана контрола и цензура приморали су аристократске интелектуалце да се окрену другим начинима испољавања својих виђења праведног друштва, најчешће их изражавајући у све бројнијим књижевним часописима.

Висарион Бјелински (1811-1848) представљао је снажан глас против аутократије 1840-их година. Он је сматран највећим ауторитетом у књижевној критици тог раздобља и пресудним утицајем на преусмерење руске књижевности са романтичарске поезије, оличене у делима Пушкина и Љермонтова, на реалистичну прозу преокупирану друштвеним питањима, изражену у романима Тургењева, Достојевског, Гончарова, Толстоја и других.

Висарион Бјелински (1811-1848)

Бјелински је поистовећивао религиозну традицију са угњетавањем: „У речима бог и религија видим само таму, мрак, ланце и бич“. У писму пријатељу, он је написао да се ни на чему не би зауставио не би ли увео правду у руско друштво: „Да бих учинио најмањи део срећним, чини ми се да бих могао да истребим остатак становништва“. Судећи по овим двема изјавама, није чудо што су бољшевици Бјелинског касније прогласили за свог непогрешивог узора.

Заједно с Александром Херценом, Бјелински је био најистакнутији западњак, члан групе интелектуалаца који су пропагирали рационализам, либерализам и модернизацију по западном моделу. С друге стране, такозвани словенофили наглашавали су првенство традиције, православног хришћанства и јединства свих Словена. Такође су подржавали царизам. Упркос различитим погледима на свет, противници су „као дволични Јанус гледали у различите стране док је срце куцало као једно“, објашњава Александар Херцен (1812-1870). Оба табора су волела свој народ и државу. Међутим, идејни јаз међу њима почео је да се увећава, и после неколико деценија разлика између либерала и конзервативаца већ се чинила непремостивом.

Идеја о еволуцији и историјском напретку

Једна од кључних, свеобухватних идеја која је у то време почела да продире у човекову свест – не само у Русији, већ у читавом западном свету – била је представа о људском прогресу. У биологији, тај појам је ускоро изражен теоријом еволуције и опстанка најспособнијих у познатој књизи Чарлса Дарвина.

Особа најодговорнија за ширење ове идеје примењене на друштво је немачки философ Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770-1831). Он је тврдио да у свету увек постоје две супротстављене силе, и да је резултат тог сукоба тезе и њене антитезе – синтеза, или стварање новог типа друштвених односа. Појава која управља тим процесом и усмерава догађаје у свету у правцу „апсолутне идеје“ или „апсолутног знања“ је „дух“ (нем. Geist), пројава реалности у времену или у историји. Ова еволуциона неизбежност тешила је руске хегелијанце пружајући им веру да ће промене кад-тад наступити природним путем.

Георг Вилхелм Фридрих Хегел (Фото: Викимедија)

Хегелов пријатељ, Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг (1775-1854) већ је био освојио срца руских интелектуалаца склоним мистици својим учењем о органском јединству целокупне природе и присуством „душе света“. Поткрепљујући своју популарност међу њима, он им је наглашавао да је Русији „предодређена велика судбина, јер она никада досада није у потпуности испољила своју огромну снагу“.

Хегелијанство је имало једнако снажан утицај и међу славенофилима и међу западњацима. Николај Станкевич (1813-1840) млади следбеник вође славенофила, Алексеја Хомјакова, драматично изјављује: „Не желим да живим у свету у коме нећу наћи срећу у Хегелу!“ Са друге стране, револуционарни анархиста Михаил Бакуњин (1814-1876) прихвата учење немачког философа као религију. Једна од константи у списима Бакуњина и Херцена је убеђење да је револуционарни изазов постојећем уређењу историјски неизбежан. Александар Херцен био је дубоко уверен да светска историја пролази кроз три фазе, од којих последња укида сиромаштво и рат систематском применом научне методе на друштвене и економске проблеме.

Михаил Бакуњин (1811-1876)

Сличну идеју је промовисао и француски теоретичар Огист Конт (Auguste Comte, 1798-1857). Његова теорија да све мора проћи од почетне, теолошке, преко метафизичке у „позитивну“ или научну фазу постала је популарна међу руским интелектуалцима народницима (народники). Она им је пружила могућност да историју и друштво посматрају на објективнији и практичнији начин без примеса сујеверја и утицаја натприродних сила. Другим речима, руски популисти су у њој нашли рационалну основу за свој материјалистички поглед на свет.

Разночинци и нихилисти

После ослобођења кметова у Руском царству 1861. године уследило је приметно уједначавање друштвених класа. Први пут нису сви представници интелигенције припадали племству. Они који су  потицали из различитих друштвених и професионалних слојева названи су  разночинци. Заједнички циљ им је била измена застарелог политичког и друштвеног система заснованог на наследном богатству и положају у друштву. Реч интеллигент сада се односила на људе са сличним схватањима и на истом задатку: да пруже свој допринос укидању монархије и традиционалне религије, и да створе ново друштво базирано на науци, правди и прогресивним вредностима.

Као резултат радикалне друштвене реформе, појавио се идеолошки процеп између нове и старе генерације. Тај конфликт описао је Иван Тургењев у свом роману Очеви и деца, објављеном 1862. и посвећеном сећању на рано преминулог Висариона Бјелинског. Његов главни протагониста, Јевгениј Базаров, је нихилиста који гледа на идеализам генерације свог оца са презиром и ниподаштавањем. Он се одликује егоизмом, цинизмом и недостатком поштовања према ауторитетима и застарелим вредностима. „Ми заснивамо своје понашање на томе шта сматрамо корисним. У наше дане најкорисније што можемо да радимо, то је да одбацујемо, и зато ми одбацујемо“, говори Базаров.

Иван Тургењев (1818-1883)

Критика овог романа је била различита, али је примљен са огромним ентузијазмом од стране нових интелектуалаца. Дмитриј Писарев је Базарова представио као „новог човека“ 60-их, отеловљене прагматизма и самоослобођења.

Иста друштвена и психолошка појава приказана је кроз однос између Степана Верховенског и његовог сина, Петра, у пророчком роману Фјодора Достојевског, Зли дуси. Писац у њему показује како је либерализам интелектуалаца његове генерације, којима је и сам, пре свог духовног преображаја, припадао, код њихове деце изнедрио неограничену жељу за уништењем постојећег друштва. Покренут читањем новинског извештаја о убиству студента од стране нихилисте и једног од првих револуционара, Сергеја Нечајева, Достојевски описује како безбожништво и недостатак родитељске одговорности може произвести бестидне и неморалне људе потпуно посвећене насилној измени политичког и друштвеног уређења.

Ф. М. Достојевски

Описујући мржњу Петра Верховенског према традицији, његово неуморно сплеткарење, макијавелистичку одлучност и успешно спроведени план да обавеже своје следбенике саучесништвом у заједничком злочину, руски романописац предвиђа насилни завршетак века препуног атентата на државне службенике и чланове царске породице, као и предстојећу револуцију. Кроз главног протагонисту Николаја Ставрогина он такође вешто приказује безосећајност и бесциљност проузроковане размаженошћу и општу сведозвољеност која произилази из живота у благостању.

У свом програмском роману Шта да се ради? књижевни критичар и револуционарни теоретичар Николај Чернишевски (1928-1889), 1863. године скицира план за политички преврат. Делимично написан као реакција на Очеве и децу, он указује на дужност интелектуалца да образује и води руску радничку класу ка социјализму, прескачући капитализам. То дело је надахнуло Лењина да свом познатом памфлету из 1902. да исти назив. Због свог поштовања према женама и промоцији њихове независности и слободе, Чернишевски се такође сматра једним од првих феминистичких идеолога. Прогањан од власти због свог писања током већег дела живота, у комунистичкој Русији он је постао један од најпрослављенијих револуционарних мученика.

Николај Чернишевски (1828-1889)

Познати следбеник Чернишевског из Србије, Светозар Марковић (1846-1975), вратио се из Русије у своју земљу задојен револуционарним идејама и спреман да их спроведе у дело. После Другог светског рата, њега су Титови комунисти прогласили „лучоношом социјализма у Србији и на Балкану“.

Неуспех „одласка у народ“ и окретање к идеализму

Следећи идеологе „народничког покрета“, руски интелектуалци су 70-их година 19. века „кренули у народ“. „Идите у народ, тамо је ваше поприште, ваш живот и ваша наука. Научите од народа како да им служите и како најбоље да се бавите њиховим пословима!“ узвикнуо је Бакуњин. Николај Чајковски (1850-1926), „деда Руске револуције“ и један од покретача овог подухвата, видео је сељаке као „стихијске социјалисте“ које је само требало „пробудити“. Тако је аристократија, заједно са студентима и члановима разних социјалистичких и револуционарних удружења, масовно кренула на село. Крећући се од насеља до насеља, хиљаде младих интелектуалаца обучених као сељаци покушавали су да убеде локално становништво да се царизам не може више трпети.

Међутим, сељаци нису показали ентузијазам каквом су се „народници“ надали. Они су на приче о „светлој будућности“ реаговали као да слушају бајке, и нису престали да верују да је руски цар миропомазан од Бога. Православно хришћанство, иако помешано са паганским сујеверјем и секташтвом, још увек је било дубоко укорењено у њихово биће. Биће потребно још неколико деценија упорне пропаганде да се то убеђење код њих делимично промени.

После неколико година, овај покрет је доживео дебакл. Око 4.000 учесника и симпатизера „одласка у народ“ је ухапшено и осуђено на затвор или сибирске радне логоре. Многе од њих властима су лично пријавили сумњичави сељаци.

Након неуспеха овог великог подухвата, популистички покрет у Русији поделио се на три гране: револуционарни, либерални и анархични. У совјетској историографији, народништво је представљено као друга („разночинска“) фаза руског револуционарног покрета, којем је претходио „племићки“ (декабристички), и после кога је уследио „пролетерски“ (марксистички) стадијум судбоносног марша ка социјалистичкој револуцији.

Николај Рјепин, Декабристи у млину у Чити.1830.

Један део револуционарног покрета приклонио се дијалектичком материјализму, било са вером у постепену еволуцију ка социјализму и бескласном друштву, или у неопходност насилног преврата. Остатак интелигенције напустио је непосредну преокупацију политиком, али није престао да верује у скори коренити преображај друштва.

Велики део философа, писаца и уметника упустио се у маштање о надолазећем космичком јединству. Мали број, као што су Сергеј Булгаков (1871-1944) и Павел Флоренски (1882-1937), придружио се Руској Православној Цркви, иако настављајући да промовишe идеје које су више одговарале егзистенцијалним философима и књижевницима него рукоположеним свештеницима и православним богословима. Много већи број, коме су припадали Николај Берђајев, Семјон Франк, Лав Шестов, Василиј Розанов и други, и који је сада познат под називом „Боготражитељи“ припада покрету који је Булгаков назвао „од марксизма к идеализму“.

Михаил Несторов, Филозофи (1917); на слици су Павел Флоренски и Сергеј Булгаков (Фото: Викимедија)

Преокупирани мистиком и окултизмом, руски интелектуалци су почетком 20. века организовали скупове на којима су расправљали о идејном правцу и судбини своје земље. Улазак у „кулу“, стан Вјачеслава Иванова (1866-1949) на последњем спрату зграде преко пута Тавридске баште у руској престоници био је раван, према речима једног од његових учесника, „добијању дипломе припадности врху интелигенције“. Тамо су организована предавања на разне теме праћене дугим расправама.

С друге стране, скупови Религиозно-философског друштва, који су организовали књижевни критичар и писац Дмитриј Мерешковски (1865-1941) и његова жена, песникиња Зинаида Хипијус (1869-1945), имали су за циљ да „преовладају идејну и моралну кризу и подстакну религиозни и друштвени препород у Русији кроз дијалог између интелигенције и Православне Цркве“. Главна тежња Мерешковског, Розанова и још неких философа био је спајање телесности и човекове сексуалности са хришћанским учењем о пројави Светог Духа у свету.

Дмитри Мерешковски (1866-1941)

Готово да није било ниједног интелектуалца који није са одушевљењем дочекао Фебруарску револуцију 1917, и веома мало њих који нису били разочарани и згађени доласком бољшевика на власт у октобру исте године. Када су схватили да Русија пропада, велики број се отиснуо преко границе у Југославију, Чехословачку, Немачку, Француску или САД, где су се до краја живота надали поразу комуниста и повратку у домовину. Већина њих је осећала грижу савести због свог доприноса рушењу цара и доласку безбожних рушитеља на власт.

Интелектуалци у Совјетском Савезу

Познати руски професор историје Василиј Черноперов са групом сарадника дели интелектуалце који су „ушли у власт“ у Совјетском Савезу на три групе. Прву представљају „партизани“ који делују у „непријатељској позадини“ али у складу са претходно успостављеном стратегијом борбе против неистомишљеника. Максим Горки и Иља Еренбург припадају овој категорији. „Пословођа“ је многобројнији чин, пошто укључује шефове стваралачких удружења, Академије наука и других организација, уреднике научних и књижевних часописа. Најзад, „шрафови“ чине основну масу совјетске интелигенције, која, како је то Лењин рекао, делује као мали, али важан део „великог механизма опште, пролетерске ствари“.

Лав Толстој и Максим Горки, на Јасној Пољани, 1900. (Фото: Викимедија)

Са друге стране имамо „вечити отпор“, сукобљен са политичком влашћу и њеним интересима. Николај Гумиљов (1886-1921), који је пркосио бољшевицима отворено се изјашњавајући као монархиста и крстећи се пред црквама, сигурно припада овој категорији. Он је стрељан са 60 других интелектуалаца августа 1921. након што су оптужени за непостојећу заверу против совјетске власти. У послератном периоду, сви тзв. дисиденти, укључујући и најпознатијег, Александра Солжењицина (1918-2008), били су озлоглашени због свог неконформизма и непријатељства према комунистичким режиму.

Коначно, „Кула од слонове кости“ – метафора која се користи при опису самодовољности ствараоца и његовог „необазирања на таштину овог света“ – представља удаљавање интелектуалаца од власти и од друштва. Већина „сапутника“ (попутчики) – како их је Троцки назвао – из раног совјетског периода припада овој категорији, од којих су неки убрзо одлучили да одустану од интелектуалних активности, други емигрирали, а трећи страдали за време Стаљиновог „Великог терора“. Тарту-московска семиотичка школа, коју је основао Јуриј Лотман (1922-1993), може се посматрати у овом контексту у послератном раздобљу.

Пошто се дијалектички материјализам бави само политиком и економијом, и главно питање за њега представља „ко поседује средства за производњу“, бољшевици у почетку нису били сигурни  шта да раде са уметношћу. Били су само сигурни да желе да се реше својих политичких супарника, пошто се већина предреволуционарних интелектуалаца противила њиховој власти заснованој на насиљу и присили. Мало по мало, комунистички режим је одстранио или прогнао интелектуалну опозицију, и драстично ограничио делатност оних који су остали у земљи.

Совјетски уметници осликавају пропагандни воз

Цензура и прогон философа, писаца и уметника су се постепено повећавали, али кад је Стаљин учврстио власт крајем 1920-их, марксизам је постао једина прихватљива философија, а социјалистички реализам – заступљен романима као што су Цемент и Како се калио челик аутора којих се нико више не сећа – једини одобрени књижевни жанр. Идеализам и све што је барем иоле подсећало на застареле буржоаске укусе и вредности избачено је из совјетског живота и културе на скоро шест деценија.

„Философски брод“ и судбина руских интелектуалаца

Пошто су учврстили политичку власт након четири године крвавог грађанског рата, комунисти су пажњу усмерили ка својим идеолошким супарницима. Двадесет друге године 20. века одлучили су да избаце из земље све истакнуте чланове интелигенције који нису прихватили нову идеологију, нарочито оне који су имали утицај на младеж. Лав Троцки је објаснио овај чин следећим речима: „Ми смо прогнали те људе зато што нисмо имали изговор да их стрељамо, а нисмо могли више да их трпимо.“ За овај „хумани“ избор одлучили су се и зато што су у то време тражили међународно признање, и нису хтели да потпуно покваре своју репутацију у очима западних војних сила.

Од 228 путника који су у петроградској луци укрцани на два „философска пароброда“, како их је назвао недавно преминули руски физичар и теолог Сергеј Хоружиј, већина се састојала од универзитетских професора и познатих јавних делатника. Међу најпознатијима су били мислиоци и писци Николај Берђајев, Иван Иљин, Семјон Франк, кнез Сергеј Трубецки, Николај Лоски, Лав Карсавин и историчар Сергеј Мељгунов. Културни теоретичар и социолог Питирим Сорокин и оперски певач Фјодор Шаљапин послати су у Немачку одвојено, али исте јесени пре тачно 99 година.

Николај Берђајев (Фото: Светигора)

Композитори и музичари Сергеј Рахмањинов, Сергеј Прокофјев и Игор Стравински, књижевници Владимир Набоков, Иван Буњин, Алексеј Ремизов, Марина Цветајева, Мерешковски и Хипијус (мањи број, међу којима су Андреј Бјели, Виктор Шкловски и Александар Куприн, касније се вратио у Совјетски Савез) у иностранству су почели да оснивају руска удружења и штампана издања, постепено губећи наду да ће икад доживети пад комунизма и повратак кући.

Ствараоци који су одлучили да остану у земљи или су „писали у сто“ или су штампали опасне самиздате који су кружили од руке до руке и понекад завршавали у рукама тајне полиције, инфилтриране у све поре друштва. Михаил Булгаков (1891-1940) није доживео издавање својих ремек-дела Мајстор и Маргарита и Псеће срце. Борис Пастернак (1890-1960) је објавио Доктор Живаго у иностранству. Кад му је додељена Нобелова награда за књижевност, на њега се сручила лавина клевете и он ју је одбио.

Осип Мандељштам (1891-1938) је ухапшен, прогнан, а затим затворен. Умро је од тифуса у транзитном логору на Далеком Истоку и сахрањен у непознатој јами са осталим жртвама ове трагедије. Совјетске власти су његовој пријатељици, прослављеној предреволуционарној песникињи Ани Ахматовој (1889-1960), држали сина као таоца, и она је замукла на тридесет година.

Фотографија Јосипа Мандељштама, након што га је по други пут ухапсио НКВД 1938. године (Фото: Викимедија)

Неки од комунистичких симпатизера и ветерана Црвене армије нису прошли ништа боље за време Стаљинове власти. Романописци Борис Пиљњак (1894-1938) и Исак Бабељ (1894-1940), позоришни редитељ Всеволод Мајерхолд (1874-1940) и други осуђени су за измишљене завере и стрељани. Драмски писац Михаил Зошченко (1894-1958) и прозни писац Андреј Платонов (1899-1951) су оклеветани у новинама и избачени из удружења писаца, а песник Данил Хармс (1905-1942) је смештен у лудницу где је убрзо умро.

Чак и кад је био потпуно спреман на сарадњу и на све врсте компромиса са властима 30-их и 40-их година прошлог века, интелектуалац је намерно приморан да погађа да ли ће његово стваралаштво бити прихваћено или немилосрдно осуђено. Та неизвесност и непредвидивост биле су главне одлике које су Стаљинов државни апарат чиниле тако застрашујућим и моћним.

Промене и положај интелектуалца данас

Три године после Стаљинове смрти, шеф совјетске државе, Никита Хрушчов, покренуо је „отопљавање“, осуду „култа личности“ свог озлоглашеног претходника. Омогућио је објављивање књига које су откриле степен репресије протеклог раздобља од четврт века. Упркос привременом слабљењу политичког притиска, у следеће три деценије интелигенција је остала друштвено-историјски тип људи који су своју професионалну и јавну делатност свесно ставили у службу „радничке класе вођени идејама марксизма-лењинизма“. Под речју „интелигенција“ подразумевао се само „образовани слој“ друштва, укључујући и бирократизовану псеудоелиту, коју је Солжењицин погрдно назвао „образованштином“.

Шест година пре распада Совјетског савеза, Михаил Горбачов, лидер Совјетског Савеза, иницирао је „гласност“ и „престројавање“, који су се показали као делотворна средства у рушењу ауторитарног режима. Међутим, огромна количина публикација и велика разноврсност политичких и друштвено-историјских коментара штетно је деловала на њен квалитет. Такође, окретање материјалном задовољству и телесној удобности убрзо је нашкодило потреби за критичким тумачењем преживљеног. Било је потребно време да се појаве утицајни мислиоци, али, појавом интернета и друштвених мрежа, интелектуалац, као и свуда у свету, постао је само још један „блогер“ искључен из главнотоковских медија и потопљен у мору занимљивијих производа за потрошњу.

Александар Солжењицин

По речима Игора Каљног и Бориса Маркова, статус философа и моралисте у Русији преузели су разни менаџери, политички аналитичари, економисти, правници и бизнисмени, док се масовна култура претворила у облик контроле над становништвом и јавним мњењем. Као и у Србији, недоследност и хир у културној политици, пропадање морала и хаос у сфери јавног информисања већ увелико прете да релативизују значај потраге за значењем. С тим што у Србији изградња националне државе представља само фасаду за патриотски оријентисано становништво, док у Русији, упркос снажним отпорима, она ипак обухвата значајне институције културе са конкретним идејама за њено остварење.

У овом тренутку Русији је, можда више него икад, потребан истински културни препород, али овога пута предвођен интелектуалцима спремним на жртву. Такав препород могао би бити остварен само чудом Божијим, што се у овој земљи, на срећу, скоро увек догађало кад су историјске и друштвене околности изгледале безнадежне.

Коришћени извори

  • Белинский, В. Г. Избраные статьи. Москва: Детская литература, 1981.
  • Бердяев, Николай. „Русская идея“. Самопознание. Москва: Эксмо-пресс, 1998.
  • Булгаков, С. Н. От марксизма к идеализму. Москва: Астрель, 2006.
  • Гаспаров, М. Л. „Интеллектуалы, интеллигенты, интеллигентность.“ Российская интеллигентция: История и судьба. Москва: Наука, 1999.
  • Герцен, А. И. Былое и думы. Москва: Художественная литература, 1986.
  • Достоевский. Федор. Бесы. Санкт Петербург: Азбука-классика, 2018.
  • Кальной И. И, Марков, Б. В. „Интеллигенция в условиях современности“. Вестник Санкт-Петербургского университета 17-2 (2016). Философия, Конфликтология, Культурология, Религоведение: 88-99.
  • Лихачев, Д. С. Русская культура. Москва: Искусство, 2000.
  • Солженицын, А. И. „Образованщина“. Из-под глыб. Paris: YMCA-press, 1974.
  • Тургенев, Николай. Отцы и дети. Ленинград: Художественная литература, 1985.
  • Черноперов, В. Л, Усманов, С. М, Буданова, И. А. „Российские интеллигенты и европеские интеллектуалы XX столетия: особенности взаимодействия с обществом и властью. Интеллигенция и мир 4 (2015): 9-31.
  • Шруба, Манфред, Литературные объединения Москвы и Петербурга 1890-1917 годов. Словарь. Москва: Новое литературное обозрение, 2004.
  • Юдин, К. А, Бандурин, М. А. „Интеллигенция и интеллектуалы: историографические, социально-философские и общетеоретические аспекты понятии.“ Общественные науки и современность 2 (2016): 108-120.
  • Billington, James. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture. New York: Vintage Books, 1970.
  • Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, The Phenomenology of the Spirit. Trans. Terry Pinkard. Cambridge, UK: Cambridge UP, 2018.

Прочитајте још



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , , , ,

11 replies

  1. Није тајна да је Карл Маркс страствено мрзео Русију. Он није могао да подноси руско самодржавље и хришћанску православну веру. У једном писму Либкнехту од 4. фебруара 1878. године Маркс је стао на страну турских империјалиста. „Ми смо, каже Маркс, одлучно на страни Турске и то из два разлога: прво, зато што смо проучавали турског сељака, – дакле турске народне масе – и упознали га као најмарљувијег и најморалнијег претставника сељаштва у Европи; дуго, што би пораз Руса убрзао социјалну измену, а тиме и преокрет у целој Европи“.

    И поред свега тога, опсењени руски западњаци су ширили Марксове идеје и подрвали Русију. Игром судбине Марксов „Капитал“, на који нико у почетку није обраћао пажњу, од свих страних језика најпре је преведен на руски језик. „То је, пише Маркс, 12. октобра 1878. године Кугелману, иронија судбине, да су Руси, против којих сам се ја у току 25 година непрестално борио и то не само немачки, него и француски и енглески, увек били моји ‘доброжелатељи’…“

    У унутрашњем политичком животу подривене Русије ствари су ишле све горе и горе. Они исти елементи, залуђена „интелегенција“ и опсењено радништво, који су извели фабијанско-бундистичко-бољшевичку револуцију у Русији, били су први који су се заинтересовали за Марксове идеје и почели их ширити међу залуђеним и опсењеним народним масама. Уколико се више Русија отварала према западној Европи, утолико су више револуционарне идеје хватале корена међу залуђеном марксистичком „интелигенцијом“ и опсењеним радништвом. Тако су залуђени руски марксисти изграђивали и стварали тип опсењеног руског револуционара.

    Полазећи од чињенице да је Херцен приказао један разговор са залуђеним руским нихилистом:

    „Ви сте били, вели нихилиста код Херцена, хипокрите, ми ћемо бити циници; ви сте имали морала само у речима, нама се чини боље злочин: ви сте се покоравали вашим старешинама и ви сте се клањали људима које нисте поштовали, ми ћемо их гурати лактом и стати им на жуљ не тражећи извине; ваш се понос задовољавао спољним знацима поштовања и пуким конвенционалностима, наша се гордост састоји у томе да презиремо сваку пристојност и свако питање части…“

    Кнез Крапоткин, сам залуђени нихилиста, приказао је у Мемоарима једног револуционара духовни лик нихилизма:

    „…Нихилист одмах објављује рат свему што би се могло обележити као конвенционалност цивилизованог друштва…“

    21
    1
  2. Скоро савршено изнијансирана слика. Нама, којима су били познати само фрагменти, доста тога постаје много јасније. Много шта, што смо у магли само интуитивно наслућивали, сада добија своје обрисе.

    Тако то бива када се покушавају занемарити (тачније: прескочити) ситни кораци и скочити директно у свијетлу будућност.

    Када се остане без ослонца (с обје ноге) у стварности, постаје се плијен и најмањем повјетарцу. А како како не би вјетровима што константно дувају. Када се нађете у раскораку између „узвишених“ идеала и „сиве“ стварности, и најмање дијете вас може оборити на земљу.

    Трагично је да су Русији највише зла нанијели „велики реформататори“: Петар „Велики“, Катарина II и Михаил Горбачов. А да је преживјела захваљујући истински злом Стаљину, који је ипак схваћао реалност и носио се са самом есенцијом зла у паклу, који је наслиједио од Лењина. Ово никако не значи да је Стаљин био (чак и релативно) добар човјек. Већ само да је био укоријењен у реалност и да је свим силама бранио свој посијед (Совјетски Савез), који је већ на тацни био сервиран хијенама. Чинио је огромне грешке, али је битку добио.

    А Русија, нека за оријентир постави лик Ивана Васиљевича „Грозног“. Нека гроза душмане обузме.

    А што се тиче интелектуалаца? Већина је учинила велику услугу свом народу (а и човјечанству), ако баш ништа није радила. Корист је огромна, јер нема непоправљиве штете.

    26
    2
  3. Светозар Поштић, професор универзитета у Литванији, русофобној до сржи: „озлоглашени Стаљин“
    Момчило: „зли Стаљин“

    Ранко Гојковић, публициста, прводилац и издавач, аутор тематског диптиха „Знаменити Срби у руској историји“ и „Знаменити Руси у србској историји“, који је као преводилац превео око 50 књига и преко хиљаду текстова, дугогодишњи сарадник геополитичко-аналитичког сајта Фонд стратешке културе из Москве, стални сарадник православно-патриотског портала Руска народна линија из Петрограда:

    https://standard.rs/2021/04/24/ranko-gojkovic-ruska-civilizacija-dobra-je-nepobediva-sila/
    https://standard.rs/2021/04/26/ranko-gojkovic-staljin-je-tajna-koju-samo-gospod-moze-sagledati-2/
    https://standard.rs/2021/04/29/ranko-gojkovic-zapad-je-iskoristio-solzenjicina-za-antirusku-kampanju-3/

    Ова три текста, нарочито други, су само почетак увода у разумевање Стаљина као историјске личности. „Зли Стаљин“ може да каже само неко ко је или свесно на западно-титоистичком курсу, или неко ко по инерцији понавља оно што је за време СФРЈ учио о школи а да о томе није довољно критички промислио.

    11
    12
  4. @Марк Еугеникос
    Поштовани,
    Ја јесам направио једну неопрезну омашку, када са констатовао да Стаљини НИ РЕЛАТИВНО није био добар човјек. Обзиром да је био бољи од саме есенције зла, какви су били Лењин, Троцки и Броз, намеће се закључак да је био релативно добар. Ја бих, ипак, радије рекао да је био мање посједнут злим дусима.

    Слиједом Ваших размишљања, одређени број Срба оправдава М. Ђиласа, Ранковића или Крцуна, јер су се у једном моменту супроставили Брозу.

    С друге стране, ја сам Стаљину већ признао улогу у очувању Русије. Ипак је уз троцкисте, који су били легитимна мета, страдао и и огроман број честитих и потпуно невиних људи. Колико је томе узрок хитност дјеловања, лоша процјена, а колико зла воља, може се спекулисати.

    Оно што му Срби никада не могу опростити, је чињеница да је довео Броза на власт и Србски народ предао комунистичким зликовцима. А све у договору са Енглезима и Американцима. А касније га је тај исти Броз маестрално изиграо. А да је одабрао србске патриоте , добио би вјерне савезнике. Без обзира на идеолошке разлике.

    Признајем да је боље уздржавати се од карактеризације добар – зао. У суштини, за одређивању нечије улоге у историји, то није релевантно. Већ сам рекао добронамјерни идеалисти своје народе знају да усмјере ка катастрофи, а да их зли или „зли“ реалисти релативно успјешно провуку између Сциле и Харибде.

    Остајем при мишљењу да се Стаљинова улога у руској историји може сматрати релативно позитивном. А Србима је донио катастрофу. Као што је Хитлер довео на власт Павелића, Стаљин је Броза.

    А то су два највећа крвника Србима у васколикој историји.

    21
    1
  5. Dosta informacija o Staljinu pokazuje da je ipak skolovan u Jezuitskoj Seminariji, takodje njegov Intervju sa novinarom Ludwig ( zaboravih mu prezime) Naivno bi bilo I pomisliti da seljace iz Djordjije dostigne toliki polozaj, da neko jak I mocan ,Dobro organizovan nije bio iza njega. Ko u to veruje ,lako poveruje u seljace iz Kumrovca. Stavljanje Staljina na Ikone, to je posebna prica ili psihijatrijska dijagnoza. Gospodine Posticu, vrlo zanimljivo analiza.Hvala

    17
    3
  6. @Момчило

    Не знам да ли следом мојих размишљања „одређени број Срба оправдава М. Ђиласа, Ранковића или Крцуна“. Ја не оправдавам ову тројицу и њима сличне, напротив: камо среће да су имали довољно памети и храбрости да се с Брозом обрачунају метком у чело још на почетку рата. Броз је био Черчилов избор, а не Стаљинов. Није Коминтерна послала 1940. Мустафу Голубића (четника из Првог светског рата) назад у Југославију да бере цвеће, него да преузме власт у КПЈ, али га је Брозова фракција издала Гестапу.

    Осталима који ми лупају дислајкове: ово је, као што рекох, врло компликована тема, а ви изгледа хоћете једноставне одговоре. Е па не може све у животу да се упрости на добро-лоше, црно-бело. Ако нисте спремни да се рвете са компликованим темама, неке ствари нећете никад разумети.

    6
    4
  7. Sve sam vec rekao, ali kao sto rece Eko u „Imenu ruze“ nema novog, samo uzviseno ponavljanje, pa…Hegel, genije kakav je bio, je u Napoleonu video Svetski duh.Za Ruse je to i bio.Kada su usli u Pariz, Napoleon je zauvek usao u Rusiju.Svaka pojedicnost trazi nesto sto ce je unistiti, po Anaksimandru to je pravda (ovde je pravda vise od pravde za ljude, sve je placa) koje sve postojece placa vremenu, po Heraklitu vecni rat, po Hegelu dijalektika.Napoleon je bio nosilac ideja francuske revolucije (kao sto je olimpijski pobednik bio nosilac ideje svehelenstva, ali u formi negacije koja je imala pojavnost rusenja zida grada da bi se pokazalo da je grad u milosti bogova medju svim Helenima, sve dok, ponovo pojedinacnost nije uspostavila svehelenstvo – Aleksandar, ali i ova negacija morala je da promasi, jer je bila pojedinacnost, pa Aleksandar razara helenstvo povezujuci ga sa Azijom), ali Napoleon kao on sam, kao psiholoska struktura nje bio na visini ideja koje nosi, zato mu je bila potrebna Rusija, da ga pobedi i oslobodi ideje koje je gusio.Neobicnost, genijalna kod Hegela, pojedinac koji olicava Svetski duh nije slobodan, njega gura sudbina, kao sto je Napoleona gurala na Rusiju, slobodan je obican covek.Nema slobode za velike, ni sa velikima!!!

    Posle Napoleona, Rusija se vise nije smirila. I danas se bori sa njim, koristeci ga kao metaforu za svoju sadasnjost (jutjub film: „Soюз спасения“). Posto nije mogla da se (dijalekticki) prevazidje, a zadrzi proslo (to je Hegel), jer je bila anahrona, proslo je prevazislo tacku iz koje se moze prevazici i zadrzati – SADA, on biva prevazidjena iz buducnosti, iz utoijskog i zato je dosla je totalna negacija proslog u vidu boljsevika i rusenja svega starog. Pa, ipak, ono sto Hegel nije predvideo, jeste da spolja, ne iz sebe, svoje nutrine, moze doci prevladavanje u vidu neprijatelja, opet pojedinacnosti – Hitlera. Hitler ce oziveti proslo (jutjub film:“Aleksandar Nevsky“, usput „Александар, Невска битка“), ali pobeda nad njim ce imati iste posledice, kao nad Napoleonom.Rusija ce postati ono sto ne moze da svari, SSSR kao globalna sila.Dijaletktika – Rusija urusena u sebe, kao SSSR, krece preko sebe! SSSR kao da je nekako osecao to, pa je platonovski poceo da se ogradjuje, zatvara, ali time je vec priznavao svoju prekomernost, svoju spoljasnjost.Socijalizam, koji nije alternativa kapitalizmu, zbog ceka se ne moze uzeti „ono najbolje“ od jednog i drugog, a da se ne prizna kraj istorije, povlacenje pred nadolazecom prekomernoscu koju je SSSR vec okusio. Socijalizam je treba da prevazidje kapitalizam iz njega samog i, kljucno, sebe samog u komunizam (otuda neobicnost trazenja nekih protosocijalistickih zajednica u vec-postojecem, a sto potice iz 1) potpunog masenja humanisticke perspektive socijalizma i njegovo svodjenje na ETIKU zajednistva 2)anarhizma 3) pitanja nacionalne afirmacije i istorijske zaostalosti.Socijalizam se zaustavio, postao nesto pored (tu je vec porazen) kapitalizma, podlozan premeravanju kapitalistickim merama.Svojim porazom, svojom zaustavljenoscu u prostoru pred nedohvatnom globanoscu, socijalizam globalizuje kapitalizam!

    Srpski slucaj je mnogo tezi! A, intelektualci, oni dolaze posle, sto bi rekao Hegel, kada je sve vec gotovo.A, Hegel bi to morao znati kao biograf Svetskog duha, cime je i sam Svetski Duh.Napoleon mu je topom srusio kucu, jedva je izvukao zivu, ne glavu, vec „Fenomenologiju duha“.

    10
    3
  8. @Марк Еугеникос
    Не спорећи ни слова, које сте написали у посљедњем коментару, спорим перспективу из које се све посматра. Ви сте рекли да је Броз био Черчилов избор, а не Стаљинов. Слажем се. А кад је Стаљин већ знао да Броз није његов играч, већ Черчилов, зашто се није окренуо Михаиловићу? Због сужене визије, омеђене идеологијом. Черчилу није сметало да подржи комунисту, а Стаљин није показао такву флексибилност у погледу Михаиловића, као некомунисте. Утакмицу између Стаљина и Черчила, Черчил је добио са 3:0. Имао је краља Петра у Лондону, Павелића у Загребу и Броза на челу КПЈ. Стаљин је само преко Голубића покушао да смјени Броза. Одбио је сарадњу коју му је нудио Михаиловић. А да је то учинио Броз би, у најбољем случају, био само вођа једне мале опозиционе странке.

    Када се раскине савез с Богом, односно окрену леђа Извору (Православљу), слиједи само лутање. На унутрашњем плану, створена је Украјинска ССР. Ни из чега. Подржавани су природни непријатељи, а угњетавани природни савезници. Сјетимо се улоге СССР-а у рушењу хиљадугодишњег Етиопског Царства. Између осталог. Ситне тактичке побједе само подцртавају дубину стратешког пораза. Кад идеологија постане водиља, одредиште може бити само пакао.

    (Иако се претходно размишљање не односи директно на Стаљина, даје неку ширу слику.)

    10
  9. @Момчило
    Енглези су у Другом светском рату били релативно заштићени, што географијом што Америком, па су имали много више времена и енергије да сплеткаре. Да подсетим, број мртвих током II св. рата у Уједињеном Краљевству је био 450 хиљада на 48 милиона становника 1941., мање од 1% смртности. У СССР-у је било 26,6 милиона мртвих на 196,7 милиона становника 1941., 13,5% смртности. Не изгледа ми да су Руси имали пуно прилике да се бакћу тиме која ће фракција у Југославији превагнути. На нашу жалост, али је објективно било тако.

    О Стаљину би заиста требало да почнете од три извора које сам навео; било би бесмислено да препричавам или копирам хиљаде речи текста.

    3
    3
  10. Ubrzano tone tekst, pa da dam neka pojasnjenja. Nedavno je bio tekst o totalitarizmu.Taj tekst je bio psihologisticki.Ovde sam dao neki nacrt politickih kretanja za koja se cini da su delo subjekta, a zapravo ona razgradjuju (i izgradjuju) subjektivitet u sveobuhvatnosti od „velikih ljudi“ do „obicnih“ (individua – kljucnog pojma za liberalizam i marksizam).Komentar pokazuje kako se ideje oslobadjaju svojih tvoraca (intelektualaca) i postaju vodilje i guraci.

    Kada proslo prevazidje sadasnjost, postane anahrono, onda moze biti prevazidjeno samo buducnoscu, dakle iz horizonta utopizma.To se desilo Rusiji. Umesto dijaletickog samoprevazilazenja u koje se proslo prevazilazi i zadrzava, desila se totalna negacija proslog. Za Hegela, sva ta kretanja, svi ti velikani, na kraju,zavrsavaju na oltaru slobode „obicnog coveka“ kao identicne sa nuznoscu (slobode i zakona).Otuda ideje povratka-i-obnove (o kojoj sam pisao i pisao)

    Za Srbe je bitno, kako bi prestali da olicavaju svoju politicku sudbinu u licnostima, a alternativu traze u licnostima iz senke (teoreticari zavere samo pomere opis na neke opskurne licnosti i institucije/organizacije, i taj pomereni opis smatraju objasnjenjem, a u stvari je podvostrucenje), shvate kako im se desilo jugoslovenstvo i komunizam (o cemu sam, takodje pisao i pisao).

    Ova dva minusa, ako sretnem…

  11. Само што су прошле три године од како су ступиле у дејство атомке, које су окончале Други светски рат, великохрватски фирер Јосип Броз тзв. „Тито“ је разобличен као буржоаски најамник и агент западно-еврпских и америчких империјалиста-тријалиста.

    Додајмо овом да су Брозови залуђени бечко-берлински марксиси баљезгари, буржоаски најамници, који су се у Београду дочепали власти помоћу споразума англоамеричких и совјетских империјалиста у току Другог св. рата, објавили своје циљеве песмом:

    „Пшеница је класала,
    Шумадија гласала,
    Шумадија наша дика,
    Пуна бољшевика, шалај,
    Шалај, шалај, па шалај,
    Села цура на трамвај,
    Па се возе сви на аду
    За совјетску владу, шалај“.

    „Цео народ за Стаљина пита
    Јер је Стаљин школовао Тита,
    Школовао дуги низ година
    Теоријом Маркса и Лењина“.

    Идемо, радимо
    Нов Београд градимо,
    А када нам буде
    Нов Београд готов,
    Доћи ће нам Стаљин.
    Доћи ће Молотов“.

    Ко год има смелости да гледа, без илузија и самообмана на све што се дешавало у фабијанској, бундистичкој и бољшевичкој експерименталној Совјетској унији, не би смео затварати очи о Стаљиновим стрељањима преко 800 чланова КПЈ уочи Другог св. рата. Због чега је то Стаљину било потребно стрељање извесних чланова КПЈ уочи Другог св. рата, објаснио је Живојин Павловић у књизи „Биланс совјетског термидора“, где између осталог, стоји;

    „Стаљин је хтео међутим да сви мисле као и он, па макар то било и по цену тоталног истребљења свих неконформиста, па макар то разорило и сам бољшевички режим. Стрељао је по групама. Стрељани су троцкисти, мјасниковци, зиновјевци, бухаринисти па чак и стаљиновци, који се нису слагали са оваквим начином ликвидације опозиције; и најзад, чак и они који сду за рачун Стаљинов били извршиоци овог крвавог дела, као што је случај са Јежовим и др…

    У Совјетском Савезу, страдало је у чисткама шест политичких секретара КПЈ / мада је та функција у разним периодима имала и друге називе/, и то: Филип Филиповић, Сима Марковић, Јован Малишић, Ђуро Цвијић, Антун Маврак и Милан Горкић. Затим бројни руководећи кадрови, ка на пример: Владимир Ћопић, Гргур, Радомир и Војислав Вујовић, Симо и Зора Миљуш, Јованка и Камило Хорватин, Коста Новаковић, Иван Гржетић, Акиф Шеремет, Вилим Хорвај, Гојко Самарџић, Јанко Јовановић, Стјепан Цвијић и многи други…“ (Види: Живојин Павловић, Биланс совјетског теримидора, Титово Ужице: Међај 1989, стр. 8 и 97; Перо Симић, Слом Титовог царства, Београд 1999; Перо Симић, У крвавом кругу – Тито и распад Југославије, Београд, 1993; Перо Симић, Србија земља необјашњива – Сведочанство о ломовима и самосатирању, Београд, 2003; Момчило Јокић, Тајни досије Јосип Броз, Крагујевац, 1992).

    Било би погрешно мислити да је Стаљин исто тако био против великохрватских кадрова Јосипа Броза тзв. „Тита“ и Марка Месића у току Другог светског рата, који су са својим одредима у садејству са совјетским и бугарским јединицама ослободили Србију од српских монархиста, њихових главних непријатеља.

    Стаљин је у разговору са Черчилом казао „… да му се маршал Тито допада, мада признаје да је лоше поступио дошавши у Москву не обавјестивши нас…“ (Види: Др Душан Бибер, Тито-Черчил, строго Тајно, Београд – Загреб, 1981, стр. 348).

    Стаљин је био велики манипулатор, његова урођена ђурђјанска еластичност успешно је комбинована са оним безбожним у марксизму-бољшевизму, које једнога марксисту разрешава од свих моралних обзира. Зато се слободно може рећи да су превртљивост и изненађења која је он приређивао Русима само ноговештај онога што је остварио и покушао да постигне у том правцу. Обмана је саставни део његове политичке методологије безбожног марксизма-бољшевизма. Он је јасно потврдио у својој тајној заповести издатој у фебруару 1943. године, о циљевима Другог св. рата и о тактици безбожног-марксистичко-бољшевичког вођства. Ту је била реч о трећој етапи рата у којој, по Стаљиновом програму, треба да се у свету оствари комунистичка револуција. „Мислите увек на ову трећу етапу, саветовао је Стаљин совјетске црвено-армејце, која лежи пред нама и која мора за нас бити одлучујућа. Ми смо склопили савезе јер је било потребно да пређемо у трећу етапу.
    Наши путеви се разилазе тамо где се наши садашњи савезници почну супростављати остварењу нашег крајњег циља. Будите увек свесни, да је наша парола: ‘Пролетери свих земаља уједините се’, а наш једини циљ светска диктатура пролетаријата… Наш једини циљ јесте и остаје светска револуција и дикттура пролетаријата у целоме свету…“

    „Совјетска унија (вели Стецски, шеф политичког школовања комунистичких кадрова) је рођена за светску комунистичку револуцију. Она је база и упориште светске комунистичке револуције“. Молотов је рекао у децембру 1939 године да је Стаљин „не само вођа бољшевизма у Совјетској унији, него и природни вођа светског комунизма“. Стаљин је, по признању Димитрова на VII светском конгресу Коминтерне, „главни шеф штаба светске комунистичке револуције“.

    Нема никакве сумње да су подјармљене структуре руских као и „српских“
    комуниста-интернационалиста, буржоаских најамника, спровеле буржоаске, експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун зверски прогонили сваког Србина или Руса који се супростављао Стаљиновом и Брозовом манијачком великохрватском, антисрпском и антируском програму у Совјетској бољшевичкој унији и Брозовој фабијанско-бундистичкој, интемаријумској и бољшевичкој Југославији. Трајно су разбили и осакатили целину руског и српског народа. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и српске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:

    „Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе.

    Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).

    Према једној изјави Александра Солженицина за амерички магазин „New Yorker“, од фебруара 1994. године, Солженицин је рекао „… да је у Хладном рату победио Роналд Реаган, са његовим програмом ракетне одбране – Рат Звезда. ‘Совјетски Савез је то озбиљно схвато, да не може да предузме следећи корак. Завршетак хладног рата није имао никакве везе с великодушношћу Горбачова. Није му преостало ништа друго него да се разоружа’…“

    14
    1

Оставите коментар