Илија Пјешчић: Дневник повратника – како сам отишао и зашто сам се вратио

Одлазак је био и исход ситуације коју је наметнуло тадашње време. А данас, да ли би и данас био исход исти? Да сам данас завршио факултет, који би ми избори били

Илија Пјешчић (Фото: Лична архива)

Прошло је неколико година од мог повратка из иностранства. Све је избледело, људи, теме из свакодневног живота, политички догађаји из једне чудне и необичне средине која као да живи од данас до сутра. И тако у бескрај.

Део мог живота и моје личности проистиче из боравка у САД, у трајању од девет година. Систем у коме сам живео ми је много дао, али и много узео. Временом човек схвати да је то ништа друго до трговина: Моје године живота за године искуства и прилику да доживим „амерички сан“. Колико је све то вредело, време ће показати.

Релевантност разумевања друштва САД произилази из њихове способности да наметну остатку света свој начин размишљања, а тиме и слично унутрашње уређење појединца, породице, друштва и државе у административном смислу. Нисам сигуран колико треба да се бринемо, јер бар засад лудило индивидуализма и разградње друштвеног поретка није присутно у истој размери. Мада не може да се порекне да се тихо и подло подмећу слични идеолошки ставови у свим сферама живота. Да би човек ходио овим путем, први предуслов јесте духовно и душевно сиромаштво, прихватање упрошћене идеологије практичног где се све може свести на  просту рачуницу 2+2=4, са плаћањем камате на одложено. О томе ко ће сутра отплаћивати камату са главницом, не сме данас да вас брине. То је сутрашња брига сутрашњих генерација. Једини разлог за бригу о сутра сме да постоји у оквиру новца и будућих прихода.

Фото: Информер

Први корак

– „Мајко, ја хоћу да се вратим.“
– „Врати се, сине.“

Кратак разговор којим почиње ново поглавље мог живота. Дао сам отказ, распродао све, поздравио се са свима и кренуо кући.

Неколико недеља након мог повратка сазнајем о разговору једног духовника и моје мајке.

– „А зашто сте Ви дошли?“
– „Ја, због сина.“
– „А гдје је он?“
– „У Америци.“
– „А шта ће он тамо?“

А шта ћу ја тамо?

Година је 2008, завршавам своје додипломско образовање на Машинском факултету Универзитета у Београду. На порталу за послове ,,Инфостуд“, који је меродаван за процену стања на тржишту рада, су биле две  позиције за машинског инжењера. Обе се односе на комерцијалу и захтевају докторске титуле, а пропратни захтеви нису нимало наивни. Опција је и останак на факултету и рад као асистент, али за двеста или триста евра месечно. Иако сам из образоване и школоване породице, наша примања су била више него скромна. Мој покојни отац је говорио да у Београду постоје две класе људи: Они са решеним стамбеним питањем и они други, без решеног стамбеног питања. Како сам припадао другој „класи“ не треба много размишљати о разлозима мог следећег корака. Одлазак је био претпрограмирани исход ситуације коју је наметнуло тадашње време. А данас, да ли би и данас био исход исти? Да сам данас завршио факултет, који би ми избори били?

А данас?

Ако погледам мој одлазак, разматрања упућују на два критеријума: недостатак могућности да се оствари колико-толико стабилан приход и, сходно томе, немогућност решавања стамбеног питања. По питању посла данас, на истом оном горепоменутом порталу, редовно се у области аутоиндустрије јављају огласи за радна места свих профила – посла има. Плате се полако крећу навише и, услед јаке конкуренције, послодавци су приморани да воде колико-толико рачуна о својим запосленима. Овакво тржиште рада више не прашта грубост и примитивност, бар не у аутоиндустрији.

Фото: Стање ствари

Стамбено питање, е то је већ нека друга прича. Цене су сулудо скочиле у последње четири године. Данас у Београду па и шире, квадрат староградње једнак је цени новоградње од пре четири године. О разлозима за овакво понашање тржишта тешко је дати суд, али искрено, као купца, то ме и не интересује. Иако држава није у обавези да свима реши стамбено питање, њена обавеза јесте да обезбеди постојање тржишта са приступачним ценама некретнина.

Стратегија без стратегије са профитом

На први поглед се види да у Србији не постоји стратегија одрживог развоја породице и друштва. Све је препуштено невероватно наивном ставу да ће се инвеститори, у корист народа, одрећи високих профитних маржи и њима подређеног тржишта, све под притиском неке наводно невидљиве руке тржишта и којекаквих законских регулатива и инспектора. Мада је држава већ показала да постоји начин да се тржиште уреди. Одличан пример принуде система ефективом била је Комерцијална банка. Са пристојном услугом, лепим и  транспарентном односом према муштерији успостави су нове стандарде. Својим конкурентним ставом и подршком државе приморали су друге банке да се одрекну својих непримерених трошкова и смање глобу на ионако оптерећен народ. До кредита се лакше долазило, са мање трошкова, све у корист друштва и појединца. Данас, након „стратешке“ продаје горепоменуте банке, страни банкари су брже-боље вратили намете и игранка почиње испочетка. Искрено не знам да ли је та рука невидљива или не, али знам да је сви осећамо како нам полако стеже омчу око врата.

Фото: Н. Марјановић/Политика

Док је комунизам заговарао државно власништво и државну управу, нова идеологија заговара одсуство исте, у корист капитала и појединаца који поседују капитал. Зашто не постоји нека варијанта у средини, није ми јасно. Или печење или кисели купус, али никако да умотамо сарму.

Да ли бих данас отишао?

Нисам сигуран, али бих много више размислио. Зато јесам сигуран, да ако се настави стрмоглави и нерегулисан раст цене некретнина, многи ће добро поразмислити о одрживости свог стања у овој средини и пожелети нешто лепше… Тамо, негде далеко.



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Autor ovog teksta se dotakao važnih tema, dok je svedočio o svom iskustvu velikog putovanja na zapad. Ma koliko ovakvih iskustava čuo i pročitao, svaki put zaključim da je neprocenjiva šteta što ljudi koji žive u ovoj zemlji, u velikoj većini- neće i jednostavno ne žele da uljudimo i uredimo svoju zemlju. Da bude stvarno dobro mesto za život. Zbog toga nam mnogi ovakvi, kvalitetni ljudi i stručnjaci odlaze. A samo manji broj se vrati.

    21
    3
  2. @Miroslav Krivokuća
    Ne brini. Sada ce se vratiti i najuporniji autosovinisti. Vise nema odlaska zbog para i stambenog pitanja. Nema odlaska zbog uredjenije drzave i drustva…Djavo je pokazao facu i prave namere. Sav napredak, visoki standard, civilizovana drustva…sve je bila laz i prevara koja je trajala evo, nepunih pola veka.Sitno broji svet i covecanstvo. Svuda ce biti pakleno isto. Nece biti dovoljno leba, vode, struje….Kakvi krediti,automobili, odlasci na more…sve je to proslost i nastupa novo doba, novi svetski antihristov poredak. Ukratko, Kraj vremena. Sca sreca pa ce trajati kratko.

    35
    5
  3. Ilona, zelim can svako dobro, sreca je uvek na strain hrabrih.

    3
    3

Оставите коментар