Никола Варагић: Бити личност

Довољно је да постоји само једна христолика личност у свету као доказ шта је истинска људска природа

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Од антике до краја модерног доба, европски човек веровао је да сопственим снагама може доћи до самопознања и разликовања добра и зла, да ће развити методу и технику помоћу које ће да достигне савршенство, највише стање свести и победити смрт, јер не признаје да постоји нешто више од њега или од његовог „ја“. Али никако да превазиђе самог себе, па сад жели да буде нешто друго, само да не буде човек. А бити човек значи бити личност.

Постоје биолошки, друштвени и духовни фактори који утичу на развој личног „ја“ сваког човека или сваке личности. Психолози су, међутим, искључили духовне факторе и сви феномени објашњавају се биолошким и социјалним факторима. „Интрапсихичка околина“ личности у којој је дошло до сусрета, дијалога са Лицем Другог, није иста као код оне која нема такво духовно искуство, није исти ни развој личности. Осим тога, као и у случају философије – не постоји психологија, него постоје психологије – постоји једино моја техника, мој метод, моја школа мишљења (или речима Сартра, „моја истина“). Зато нема „објективног консензуса упућених“ шта је више од „ја“ (шта је „над-ја“, „себство“, „јаство“, „сопство“), или како „ја“ да усклади захтеве из „оно“, „над-ја“ и „извора реалности“, или око односа субјекат-објекат, односа у мноштву… Психологија није попунила „метафизичку празнину“ у људској души (зато се шире антихуманизам и окултизам). Личност је више од резултата модификације биолошке природе под условима културе. Личност је више и од биолошки и од друштвено детерминисаног „ја“. „Где је Дух онде је слобода“ (Ап. Павле).

Психологија као наука „помаже поимању процеса и унутрашњих кретања која протичу у психолошкој структури човека“. Психологија се „првенствено бави хоризонталном равни, човеком као делатним бићем у времену и простору“. Међутим, пошто је „прецизном одређењу и мерењу подложна само спољашња страна душе, онај њен део који је окренут материјалном свету с којим душа комуницира преко тела“, психологија не може да нам „да одговоре на питања о коначном исцељењу човекове личности“. Душа је више од тела. Да би се дошло до тих одговора „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства… Проучавањем човековог душевног света, тражењем средстава и механизама у душевном ради стицања духовног бави се аскетика – светоотачко учење о борби против страсти и опстајању у врлинама (грчка реч аскео значи вешто обрађујем или вежбам се у нечему)… Аскетска традиција сматра област телесности далеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа у духовној области, него што је то душевност… У Православљу већ око 2 000 година постоји психотерапеутска школа“ (Игуман Евменије[1]).

Психологија је – као и философија – „потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама“. Али, „неопходно је ,како?’ световне психологије, довести у везу са ,зашто?’ хришћанства“. Кад би се применила знања православне психотерапеутске школе, правила би се разлика између индивидуализма и персонализма, развијала „култура личности“, а не „култура ствари“ и „култура славних“; поштовало би се „право личности“, а не „право државе“. Не би настао антихуманизам. Личност и културу гради Дух који није потчињен телесној вољи, истинама разума и помраченим осећањима.

Сигмунд Фројд (Фото: Викимедија)

Јер, према светоотачком учењу, у сваком човеку сукобљавају се две воље. Једна воља је духовне природе и припада умном делу душе (виша воља, од Бога), а друга воља је чулне природе и припада телесној вољи (нижа воља, од ђавола). „Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, те нам се добра жеља не урачунава у врлину ни зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељења… Добра и рђава жеља иду заједно – кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба. Циљ је те борбе да се никако не дозволи себи повођење за жељама ниже, телесне и страсне воље, него да се увек иде за вишом, јер је она воља Божја… Ако човек, пошто је победио велике страсне склоности, неће да савлађује и мале“, ако се срце није одрекло угађања себи, онда служење Богу „даје карактер служења себи“ (Св. Никодим Агиорит). Одговорност је на човеку који је одговорност добио са слободом. Због тога „слабост није природна, него стечена нашим пристајањем. Човек, који је свестан себе и слободан, сам је узрочник свога унутрашњег стања, и ако је доспео у такво стање које се не може одобрити, па остаје у њему, сам је за то крив и одговоран пред Богом и људима“ (Св. Теофан Затворник). Нико не може да вас натера да нешто урадите ако сте слободни. Одговоран човек не криви гене или породицу, друштво или животне околности, за свој пад или грешке. Кад достигне тај ниво слободе и одговорности, индивидуа постаје личност. Они који теже самообоготворењу следе нижу, а они који теже обожењу следе вишу вољу или вољу Божју. Човек је истински слободан једино када је у Ономе који га подстиче да превазиђе самога себе.

Човек мора да учини подвиг вере, да покаже снагу воље, „јер у царство небеско продире се на силу и они који се отимају о њега успевају да га уграбе – оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби“. Важно је какав си „овде и сада“ (тј. какве су ти мисли и осећања, снага жеље или енергија воље). Потребно је уложити велики напор, рад, правити личне подвиге, међутим, пост, појање псалама или молитва, ништа не вреде ако се не врше пред Лицем Божјим. „Нико од људи није свет сам по себи“, светост сваки „добија од једног светог Исуса Христа“. Благодат даје обожење. Са обожењем душе обожује се и тело. Само пред Лицем Божјим човек постаје личност. Само је обожен човек савршена личност. Бог је Личност (Ипостас). Човек је створен према лику Божјем. Личност не настаје у космичком стварању, па не подлеже космичком распадању.

Христ Пантократор (Фото: Викимедија)

Бити личност значи постојати у односу са Другим – живети у заједници са Богом или са другим личностима – волети Бога и ближњега као себе самог. „Волети Бога значи стећи снажно осећање своје вредности у очима Божјим и истинску непристрасну одрешеност од свих ствари овог света“ (Пол Виц[2]). Волети Бога значи победити самог себе и свет (свет се одбацује из љубави, да би се преобразио и спасао). Дакле, мораш да нађеш у себи оно што је изван свих датости, мораш да се ослободиш „онечишћујуће средине психолошког Ега“. Личност је изнад и биолошког и друштвеног детерминизма, изван је и психосоматских и социјалних процеса и односа и одупире се свим материјалним принудама и догађајима. „Личност-ипостас уједињује целог човека: његов ум, срце и вољу“ (Лоски). Личност је „апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). „Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ (Кјеркегор). Делатност личности је увек личноколективна. Личност „осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност“ (Соловјов). Дакле, у Христу нестаје човекова гордост (его), а не човеково „ја“ (тј. не постаје ништа или безличан), као код Анаксимандра, Платона или Плотина, или као у будизму. Христолика личност није објекат својих страсти или другог човека – не покорава се људима, јер нема робовски менталитет и „инстикте стада“, и не објектификује друге људе – не покорава друге људе, јер нема „вољу за моћ“ или „инстикте господарења“. Личност је изнад индивидуализма и колективизма.

Бог ствара личност. Бог је човеку дао савест, као и слободу – Бог не присиљава човека да слуша глас Божји или да се уподоби „самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима“ и разликује добро и зло. Од човекове воље зависи да ли ће да следи вишу вољу. Воља је владајућа сила душе, савест је највиши облик свести. Ко следи вишу вољу слуша савест, ко слуша савест следи вишу вољу. Човек превазилази самог себе кад настане „богочовечански синергизам“ између „човекове воље и Божје благодати“ (Св. Јустин Ћелијски). Што је ближи Богу, човек је савршенија личност. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог“ (Мт. 5; 48). Дакле, обновите лик Божји у себи.

Личност је доказ да човек није и да не може бити киборг и мајмун. Довољно је да постоји само једна христолика личност у свету као доказ шта је истинска људска природа, тј. да је човек створен према лику Божјем и да је лик Божји сачуван у човеку и након пада у грех. Личност је човекова тајна, човек као Личност је тајна (Жарко Видовић). Човек је, дакле, и даље „тајна највећа“.

Напомене

[1] Игуман Евменије: ,,Основни принципи пастирске психологије и психотерапије/Пастирска помоћ болнима душом“ (из књиге ,,Хришћанство и психологија у 21. веку“, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2005).
[2] Пол Виц: ,,Психологија као религија“ (напомена 1)



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

3 replies

  1. Доста дубок и промишљен чланак.
    После читања натерао ме на размишљање.

    5
    2
  2. Доста духовит и забаван чланак, који не може да издржи проверу ни на најнижем нивоу код апсолутно свих Срба. Духовност човека = религијска духовност.

    „Од антике до краја модерног доба, европски човек веровао је да сопственим снагама може доћи до самопознања и разликовања добра и зла, да ће развити методу и технику помоћу које ће да достигне савршенство, највише стање свести и победити смрт, јер не признаје да постоји нешто више од њега или од његовог „ја“. Али никако да превазиђе самог себе, па сад жели да буде нешто друго, само да не буде човек. А бити човек значи бити личност“. Који то европски човек, где сте га упознали, или кроз која писања, је имао веровање „да сопственим снагама може доћи до самопознања и разликовања добра и зла, да ће развити методу и технику помоћу које ће да достигне савршенство, највише стање свести и победити смрт, јер не признаје да постоји нешто више од њега или од његовог „ја““. Не, човек је неважан, битан је Бог, Назарећанин, Палестина, само тај живот нуди залечење свих рана, квалитет бивства, па ни Бетовен није савршенство, ни Сибелијус, ни Микеланђело, ни Црњански са својим речима које имају снагу целог космоса.

    Разликовање добра и зла већ дете спозна, на најнижем степену развитка, толико пре религијских, компулзивних, догми. Ако Бог толико треба, за све, и у свему, чему онда човек и живот! Може ли човек да бира? Може! Може ли да не жели? Може! Је ли Бог исклесао дивне скулптуре антике! Или човекове крваве руке и његов гениј.

    Само један стих Милоша Црњанског мењаћу за сву и све религије овог света, у коме се не зна шта је већа лаж: заправо све оно што је глобално, широко распрострањено носи лаж јер је интересно, јер је политички-борбено у свом циљу, јер средства се не бирају, јер се други не уважава.

    Уверите се колико, та, велика, снага религије бива ништавна, незнатна, спрам снаге нагона према педофилији, толико присутној на Западу, али и на Истоку, међу клером, свештенством.

    „Осим тога, као и у случају философије – не постоји психологија, него постоје психологије – постоји једино моја техника, мој метод, моја школа мишљења (или речима Сартра, „моја истина“). Зато нема „објективног консензуса упућених“ шта је више од „ја“ (шта је „над-ја“, „себство“, „јаство“, „сопство“), или како „ја“ да усклади захтеве из „оно“, „над-ја“ и „извора реалности“, или око односа субјекат-објекат, односа у мноштву“… Док у религији постоји ЈЕДАН пут, ЈЕДНА истина, само ЈЕДНО, и то објективан: религија није њихова истина, палестинска, познојудеска, ме не, нипошто. Па управо људи и воле философију што не нуди једнообразност, једно виђење, већ мноштво њих. Човек није предвиђен за само једно, ни у ком смислу, већ тражи. Философи су убили Бога на најузвишенији начин: додуше не и старе Богове политеизма, затим ни словенске, ни српске, већ овог, палестинског. Са оним се не вреди борити јер су јасни, али овај, монотеистички, нејасни, туђи, надређен, е тај је дошао под удар пера велики, све до Ничеа који га је сместио где треба: у свет мртвих.

    Аскетика: ви хоћете диференцираност грчког типа човека, дорике, јонике, да транспонујете у феминизам религијско-хришћански, српског а и целог света. То је немогуће, јер аскета је иманентност, иако само лексички претекла до наших дана, једном времену, једном народу, и грчком Сунцу. Осим речи ништа више: не носи значење чињења. А грчка мисао је правила смо једну разлику између Богова и људи, и то у најмањем: Богови су бесмртни људи, људи су смртни Богови. Нема подређивања као у хришћанству, нема страхова, окова.

    „Нико не може да вас натера да нешто урадите ако сте слободни“. Пошто се, прво, имагинирао неки свет дорског Пелопонеза, катонизма и личне самоспознаје, самоосвешћености, ванредне дисциплине, могао се написати и овакав чланак. То је лако, на начин затварања очију ко смо, заиста, где смо стигли, куда уопште мислимо даље, у којој години се налазимо, шта је искуствено-историјско пре нас, и у дубоком сну спрам светких токова, реалности. Питање које се намеће: колико људи бива неслободно примораношћу гласања за актуелни режим, и оне пре њега, јер би слобода – слобода у правом смислу речи а не увезена јудејско-палестинска слобода уоквирена религјским, заветним, писанијем – значила немогућност прехрањивања сопствене деце и себе, наравно; значила нестанак, живо труљење, беду. Да, може да вас натера, и те како, толико тога, јер идеализујући свет, и оно шта би човек требао бити, остаје затурено, упарложено, у времену јонике атинске, и даље, до Хомера, Хесиода: човек је слабашно, и уплашено, створење, таквим временским протоком постао, јер се осећа малим, мизерним, што спрам религије, што спрам светске моћи оличене у војном и финасијском.

    „Само пред Лицем Божјим човек постаје личност“. Па ово искључује толики број најгенијалнијих људи који не да се нису интересовали за лице Божије, већ су га отерали на маргине своје егзистенције као детерминишући фактор. Личност се постаје пред имагинираним Лицем Божијим, пред унутрашњој пројекцијом, која показује толику снагу ума, која надилази Бога, да обожава и убеди се(бе) у апсолутно све: да није опсана тврдња, била би духовита. Личност постаје, велика, изванредна, и онај човек који жртвује свој живот да спасе неког другог, без обзира да ли је био теист или атеист. Човек може бити Бог, и нико више.

    „Само је обожен човек савршена личност“. Како је то могуће! За кога то важи! Која мерила су ту употребљена! Шта значи мислити и помињати неког, или нешто, што нема везе ни са чим, осим са Палестином и тим светом, што користи само томе да се лакше изнесе сопствена егзистенција на начин припадања великој групи, то јест самоубеђење да нисмо сами у свету. Шта значи уопште савршена личност, шта је то ако не бесмислица: обожимо се у младости и цео живот смо савршени! Хм! Суштина је у путу ка савршености, перманентном раду, а не у њеном досезању.

    „„Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог“ (Мт. 5; 48). Дакле, обновите лик Божји у себи“. На који начин је савршен: тако што каже да они који не верују у њега ће горети у највећем ужасу. Религја је ствар ПРИВАТНА и ИНДИВИДУАЛНА, али је за вас ЈЕДИНИ пут човека. Свако од мало интегритета кад чује било коју искључивост, ЈЕДНО, одмах ће се побунити, у то будите сигурни. Па зар актуелни председник не „убија“, ментално, сопствени народ, већ деценију скоро, причом у сопствену изузетност, у незамењивост, потпомогнут самим Иринејом који изрече тврдњу да га је сам Бог послао: па и да је била сумња, колебање, од тога часа је, након Ничеа, сваки понаособ, од мислећих, убио, лично, Бога: о одликовањима, од стране цркве, да се не говори. Дакле, мултипликована деградације и религије и цркве.

    Било је већ полемика: Срби нису библијски религиозан народ, нити су дисциплиновани теоријски философијом новозаветном, Срби имају свог Бога које симболише правду и правичност, који је саткан од свих војника погинулих за српску, па европску, ствар, посебно када је реч о мање образованом делу становништва које чини највећи удео у српској укупности.

    А то помињање Јустина Ћелијског, и сличних: знате ли колико се разилазе егзистенције, скоро, свих људи Србије и њега самог. Он може тако, јер је он био то што јесте, склоњен из великих ватри и ужаса економске тираниде, окупираности државе коју осећају обични, више и јаче, измештен из свакодневнице, психичких тегоба, директних неправди, у свом свету контемплације: имао је мир које је највеће богатство, а које нико неће имати никад више од обичних. Имао је простор и време за дубоке, дуге, промисли и сукобе. Знате, сваки рат је одузимао, поред живих људи, и парове волова или коња, од сиромашних сељак, махом, да би вукли топове и остале потрепштине, војне, па су ти људи, родитељи, страдале деце за српску ствар, и без волова, успевали да преживе. Е они су Бог, једини, саздан од свих српских душа, умрлих и погинулих.

    7
    13
  3. Религија

    Религија није
    У ланце везање
    У тор лучење
    Тијела мучење

    Религија је
    Упрезање
    Божијим нитима
    И Тајнe учење

    Религија није
    Мач охолога
    Религија је
    Пут до Бога

    12
    4

Оставите коментар