И ето још једне племените чинидбе нашег митрополита. Јасно се показало одурно лице наше (ауто)окупационе елите

Сахрана митрополита Амфилохија (Фото: АП/Ристо Божовић)
Сахрана митрополита Амфилохија избацила је на површину два типа бесрамља, једнако примитивна и гнусна.
Први тип је бестидност лицемерја. Исти они таблоиди који су митрополита најбезочније клеветали, сада су, наједном, почели да лију крокодилске сузе. „Туга до неба!“, вапио је Информер преко целе насловнице. „Ђеде, живећеш док је Срба!“, заклињао се, такође на насловници, Ало, „Мистерија смрти Амфилохија Радовића“, узбуђивао се Српски телеграф…
А пре тога? Ево неких наслова с прве странице:
Информер
- „Пропустио историјску прилику: Амфилохије није успео да у разговору с Марковићем издејствује једнак положај СПЦ у ЦГ!“;
- „Сад је све јасно: Амфилохије ради за Мила!“;
- „ШОК! Амфилохије и Мило заједно забрањују Вучића у ЦГ!“;
Ало
- „Милов владика напао Србију“;
- „Тајни састанак Мила и Амфилохија у Будви“;
- „Амфилохије проклиње Вучића – Ђукановић стоји иза завере!“;
- „Амфилохијев премијер се одрекао Косова“;
Српски телеграф
- „Амфилохије црта Вучићу мету на челу по налогу Ђукановића“;
- „Амфилохије на челу Милове цркве“;
- „Амфилохије хвали власт која одузима српске цркве“;
- „Паклени план Мила и Амфилохија: Договорили отимање светиња“;
- „Амфилохије спрема сачекушу за Вучића“.
За живота га најстрашније клевећеш, а онда му дођеш на сахрану, плачеш и кунеш се да ћеш га вечно славити – школски пример лицемерја. Пих.
Други тип бестидности је демонско сиктање на покојника и на све који га жале. Митрополит је још за живота вређан – као да није људско биће које се у јавности, свеједно колико нам се не допада, ипак не сме дехуманизовати и понижавати. Звали су га „Ристо Сотона“ (Грухоњић, Чонградинова, Чанак, Видојковић, Вукашин Обрадовић, Autonomija.info, Espreso, E-novine), „ајатолах Амфилохије“ (Кишјухас, Томислав Марковић, Вук Драшковић), „пуковник у мантији“ (Беба Поповић, Јелко Кацин, Михаило-Мираш Дедеић, Саша Илић)…

Митрополит Амфилохије служи опело на Косову
Но, чак и највећи бестидници гледају да се уздрже од увреда у часу смрти или сахране. Не и овдашњи твитер-селебритији. Oни се баш тад највећма развеселе:
- Срђан Пухало: „Био је љубитељ ратних злочинаца, шовиниста, хомофоб, женомрзац“;
- Анита Митић: „Није да ћу сузу да пустим“;
- Никола Крстић: „Да ипак спремимо ми глогов колац, ко зна, можда се Ђедо повампири“;
- Јована Глигоријевић: „Ови изложили отворен сандук да леш цмачу, па, јеботе, да ли сте нормални?“;
- Милица Пештерић: „Целивали су ковид покојника?!“
- Весна Пешић: „Ја то не могу да гледам, с таквим народом ми тражимо `изборне услове`?“; „Ужас, колико је социјализам био напреднији, не могу да се навикнем на народно-црквени примитивизам“;
- Драган Бурсаћ: „Какав застрашујући култ смрти, средњовјековље у свом пуном сјају“;
- Невена Бојичић: „Депласирано је ишчуђавати се над аморалношћу људи који се представљају као верници“;
- Звонимир Тот: „Кад умре једно клерофашистичко ђубре, он не постаје светац већ само мртво ђубре“;
- Дашко Милићевић: „Људи, побогу! Сачекајте да буде мошт па онда навалите на сисање! Верујте јаче-јаче, веееерујте бооооље, следбеник Ђедов стиже да кољеееее“!
- Стеван Филиповић: „Политичка тема број 1 у Србији данас је култ обожавања весника мржње и рата Амфилохија, клеро-национализам, и чињеница да постајемо православна џамахирија“;
- Иван Крстић: „Зашто овом Бећковићу уопште дозвољавају да говори?“;
- Александар Оленик: „Данашњи српски свет је на гробљу, ова идеја увек пуни гробља, на правом су месту“.
Nije. To je safe-zone hipsterska tema broj 1. Politička tema broj 1 u Srbiji danas je kult obožavanja vesnika mržnje i rata Amfilohija, klero-nacionalizam, i činjenica da postajemo pravoslavna džamahirija. I Vučić na vlasti koji radi šta mu se ište.
— Stevan Filipovic (@SejtanovRadnik) November 3, 2020
На сам дан сахране огласила се, нарочитим коментаром, и Биљана Србљановић. Она нам је већ позната по маштовитим конфабулацијама – попут оне о плавокосом дечаку из Сребренице, којег генерал Младић милује по глави, е да би дететова лобања, затим, била пронађена тек стотинак метара подаље (човек жив и здрав), па све до идеје да је твит В. Ђукановића могао да изазове два дана уназад напад на М. Антонијевића у Хрватској.
Овога пута, она је исфантазирала – и то баш на дан сахране – да је Митрополит „изложен у климатизованом сандуку са стакленим поклопцем“, при чему је његово тело „балсамовано и припремљено за идолопоклонство“. Тај сандук и то балсамовање мора да су били тако савршени да нико од хиљада оних који су блаженопочившег целивали није ништа приметио.
Она даље тврди да је преосвећени умро због „неразумевања хигијене живота“ (!?), и протестује против „сујеверног убеђења“ да покојника не треба грдити и ружити. Зато она и објављује да Митрополит „није био добар човек“, јер је био у „дубоком неслагању с новим добом“, те да је био „богослов етничке нетрпељивости, заштитник убица и крволока, проповедник мржње и смрти за све који су другачији“.
Србљановићева, на крају, једноставно лаже (то је када неко говори неистину с намером да нанесе некоме зло) да је Митрополит тежио „ЦГ и Србији без Бошњака, без и самих Црногораца“ (неистина), да је „над одром Ђинђића практично проклињао убијеног премијера“ (неистина), да је „правдао његове убице и то нимало метафорично, већ директно“ (неистина), да је „слао клетве на Београд због смрада содомије
” (неистина), те да је „викао да корона не постоји и да је се не треба плашити“ (неистина). Ова „хигијеничарка живота“, на крају, дерогира Митрополита као неког „ко нам се из гроба смеје – радостан што и мртав успева да еманира мржњу, да застраши слабе и да произведе кукавичлук“. Стварно, потребан је посебан мозак да све ово смисли – честитке на „креативности“.
Наравно да наша пристојнити-Србија није нашла ништа зазорно у томе што Србљановићева бљује отров на покојника баш у часу док га сахрањују. Па шта, објаснио је Веран Матић, „мислим да је веома морално чистити у свом дворишту“, па и кад износе умрлог, шта мари, вест заправо и није клеветање покојника већ је вест то што је сирота наша хигијеничарка живота постала жртвом „атмосфере хајке и линча која је натерала ауторку да поискључује све уређаје преко којих стижу (поруке? – С. А) и затвори се у четири зида“. О јадна Биља, шмрк-шмрк, како су само ови Срби грозни…

Биљана Србљановић (Фото: Медија центар Београд)
Запрепашћујуће је колико ти је, само ако си наш, одмах све дозвољено. Не дај боже да се неко од нас превари па да исмева људе због њиховог изгледа или болести. Али, Србљановићка, е то је већ нешто друго. „Атанасије Гипсана Крагна Јефтић“, „Иринеј Пиксла Буловић“, „морбидно угојени глумац“ (Петар Божовић) „од двеста кила“, „има проблем с парадентозом“ (за новинарку М. Стевановић)… Ха-ха, баш духовито, „гипсана крагна“, „пиксла“, да пукнеш од смеха…
Једнако је Биља била духовита и када је на Твитеру написала: „Појачано обезбеђење Драгану Јочићу, што? Па неће да бежи“. Ха-ха, разумете, „па неће да бежи“, и-хи-хи!
„Извињавам се што нисам саосећајна, али имате још десет минута да допливате до галерије Штаб, на промоцију романа Парадајз“, написaла је за време обреновачке поплаве. Да „допливате“, а-ха-ха… Срби се без везе наљутише, а наша Биља се само мало „заиграла на твитеру“ – како је то лепо објаснио Радивоје Цветичанин у Данасу.
А кад је наша Биља ухићена да купује кокаин, па се нагодила да буде сведок-сарадник против господина Милоша Станојчића, звани Шоне, да плати 200.000 и да после буде – ником ништа, е и онда је Данас имао много разумевања за нашу Биљу. Па је Златко Паковић лепо објаснио да „једна зрела и независна личност“ каква је наша Биља, позната по „истинском залагању за демократизацију друштва“, има – пазите сад – „право на приватни одушак“ (и словима: ПРАВО НА ПРИВАТНИ ОДУШАК!!!), па је стога Паковић, строг али праведан, какав га је, ето, Радомир Константиновић дао, осудио „покушај да се јавни углед једне ангажоване интелектуалке, стицан дугогодишњим личним прегнућем, у једном трену, сведе на ниво криминалног лица“.
Наравно! Они имају „право на приватни одушак“, они имају право да вређају, они имају право да лажу, они имају право да се ругају туђим сузама… А ми смо „фашисти“, „крезуби“, „клеро-нацисти“ и „гипсане крагне“, ако их у том њиховом праву нечим узнемиравамо или, сачувај боже, због какве ситнице закерамо.
Но, када разгрнемо све те слојеве извештачене „урбаности“, одмах провири њихов дилувијални примитивизам. То се лепо видело баш приликом сахране Митрополита. Страх од леша је човекова исконска, готово животињска бојазан. Одмах по издисају, покојник се нагло мења. Његов поглед је угашен, уста затегнута, губе се танане црте лица… Умрли као да постаје друга особа – смрт га „узверује“. То код нас изазива инстинктивни страх, зазор, жељу да се од упокојеног побегне, или да се он што пре уклони (овде 86-88).
Али, чак и код дивљака тај исконски страх уравнотежен је културом односа према мртвима, кроз обреде којима се умрлом одаје поштовање или исказује љубав. То посебно одликује развијене културе, које су одавно савладале страх од мртваца. Код Срба су, рецимо, веома дуго „покојници у великом народном поштовању“ (овде 133). То се види и по томе што још Душанов законик изједначава ископавање и спаљивање умрлог – с убиством (чл. 20). Веровање у бесмртност душе ствара обичај да се бегунци од погибељи склањају, зарад заштите, на гроб угледника (овде 134) – он је, на неки начин, и даље жив и својим невидљивим присуством заштитиће невољника.
Наши селебритији, међутим, нису чак ни на нивоу дивљака који су тек почели да се култивишу. Њихов страх од леша нема ограничења ни у култури, ни у моралу. Наравно, без веровања у душу, умрли је тек леш, само труљење и смрад. Отуда Србљановићкина перверзна фантазма о „балсамовању“ и „климатизованом сандуку“. Заправо, у овом случају, на делу је још и ковид-леш: извориште куге коју преузимају и даље шире чак и они који су само бацили поглед на покојника (Невена Бојичић: „Депласирано је ишчуђавати се над аморалношћу људи који се представљају као верници“ – јер, православац је ваљда кужан per definitionem.)

Митрополит Амфилохије на одру (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Свако ко има нешто свето разуме и поштује светиње других. Не руга им се и не омаловажава суграђане који до њих држе. Али, не и наши селебритији. Они се, како смо видели, понашају као дивљаци. Сваки социолог или антрополог разуме да је посебан однос према умрлим саставни део елементарне друштвене културе и хуманитета. Да није тако, мртве бисмо једноставно бацали у најближе контејнере. Људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. А право на достојанство имају и они који своје мртве поштују и за њима жале.
Наши селебрити, међутим, не само да не осећају чак ни нелагоду када се изругују нашој жалости и вређају наше мртве. Они се, заправо, тек тим увредљивим изјавама и речником потврђују као део овдашње аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивизам толико јак. Отуда толика бестидност и безобзирност.
Последица је да се од Србије тиме систематски ствара једно дехуманизовано и варварско место – које просто зазива великог белог господара. Јер, за наше селебритије ми – обични, свакодневни Срби – заправо и нисмо људи. Ми нисмо њихови суграђани, према којима би имали икаквих обзира. То је само још један допринос мрачној идеологији колонијалног запоседања ове „територије“ и потчињавања подљудског становништва евроатлантском цивилизовању (Весна Пешић: „Ја то не могу да гледам, с таквим народом ми тражимо изборне услове
?“)

Слободан Антонић (Извор: Искра)
И ето још једне племените чинидбе нашег митрополита. Јасно се показало одурно лице наше (ауто)окупационе елите. Они, како се поново видело, и нису наша елита, а ми нисмо њихов народ.
Ова супстанцијална напетост не може се разрешити другачије до да или они себи направе нов народ, или да ми себи изградимо нову елиту. Они увелико раде на своме, а ми – да ли смо уопште и почели?
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Мислим да свак ко хоће да пише о Амфилохију мора прво да престане да га идолизује. Његова дјела ћему судити за све што је допринео и Српској цркви и српском народу. Мора се знати да је на политичком плану непрестано подржавао оне који су били наши љути противници. Његова улога на преседничким изборима 1998.године након раскола Мила и Момира је била одлучујућа за Милову побједу и за све оно што је Црну Гору и српски народ након тога задесило. Након првог круга избора у ком је Момир имао предност он се одлучује да отворено стане на страну Мила Ђукановића и да заједно са једним атеистом (безбожником) наложи бадњаке на Цетињу и тако утиче на саме изборе. Амфилохије је пред срамни референдум 2006те године упорно ћутао и није позвао народ да гласа за заједничку државу за шта му је и сам Мило Ђукановић више пута одао признање. Амфилохије је оснивач Православне цркве у Црној Гори, Амфилохије је тражио од Кола српских сестара да из свог назива макну оно “српски”, Амфилохије је са свих пеачата црквених општина у Црној Гори макнуо назив Српске православне цркве, Амфилохије је рушио Слободана Милошевића, Амфилохије је Слободана Милошевића упоредио са Светим Лазаром српски, Амфилохије је одговоран за раскол у СПЦ са Артемијем, Амфилојије је и тако даље и томе слично… Амфилохије је сахрањен у гробу над којим нема крста.
Ми, на сву срећу, већином јасно знамо да побројани нису никаква и ничија елита, већ управо морални и интелектуални талог српског друштва, што доследно потврђују сваки пут кад отворе уста/наоштре пера и дају себи право на “приватни одушак”.
Полуписмени, необразовани, хистерични смарачи и искомплексирани идиоти који своје бескрајно досадне, очајнички предвидљиве ‘одушке’ (одушаке? одушице? одушељаке? треба питати самозване елитице и елатаце) сматрају за бисере умности и промишљања.
Мени би стварно било непријатно да сам толико предвидљива у свакој ситуацији, да сви увек тачно знају како ћу о нечему да говорим, и да се толико упињем да се наметнем, испрсим, искезим и напакостим… Пацијенти.
@Зеро тачно, али овде није реч о објективном сагледавању митрополитове улоге и деловања, већ о дволичности дела јавности у Србији с једне стране, и хистеричне србофобије с друге. Покојном митрополиту се има много тога замерити, али побројана суманута булажњења ових твитер-паћеника немају никакве везе са реалношћу. По обичају.
П.С. Кад смо код “разумевања хигијене живота” (каква бесмислица!) питање је какво је Србљановићкино разумевање исте те хигијене – живота, или хигијене уопште – кад знамо да је и сама недавно била заражена ковид вирусом, о чему је вредно смарала свој аудиторијум редовним извештајима. Пере ли она руке? колико се често умива? (уста, видим, никако да опере) да ли је носила маске (и редовно их мењала на по 2-3 сата) пре него што је успела да се зарази овим опаким вирусом? и да ли их носи и уредно мења од тада, да не би ширила свој вирус и угрожавала здравље људима око себе? Знамо да вирус није могла да добије у цркви, и сигурно не од причесне кашичице, па би било добро да поведе мало више рачуна о, просто, личној хигијени (живота).
Фукара се увек над мртвом исмева јер над живом не може а поготову над неком какав је био Митрополит Амфилохије.
Шта би сада?
Да од бедних црва постану лептири пљујући онога који је увек знао да им одговори и да их постави на место које им и сада припада.
Гомила ништаречја, баљезгања…. таман колико умеју, колико могу у својој бедној промашености, мутавости, плиткости, јаловости…
Дабоме, безумнији од безумнијих, бестиднији од бестиднијих устају на праведника и… тек су му пратња до гроба, јалови од мржње, загрћу у бесу и очају, загрћу праведника, а Господ одгрће, одгрће да би праведник све њих пратио и преко гроба… До гроба их је кажњавао милошћу својом, преко гроба кажњава их правдом својом… Себе бестиђем својим проклињете, праведник ће само благосиљати вашу клетву, бићете стид деце своје јер стида имали нисте…
Молба за правни савет:ако горепоменуту и непоменуту елиту у најбољој намери подсетим и/или на било који начин упоредим са Шарли Ебдо-ом да ли подлежем кривичној одговорности?
Да ми за неки минут не закуца нека бригада на врата?
Ако могу да бирам, највише бих волео да ми одговори професор Самарџић.
Кад његов правни тим може да ради за онолике професоре од једном ваљда и мене кусог може да посаветује. Немам ни трачак сумње да ће ово питање на неки волшебан начин стићи до њих.
Џамахирија је то…
Кад Павле ходи
Кад Павле ходи
По земљи по води
Све нас води
Ка Небу ка Слободи
Нешто ме вуче
Ланац ми пуче худи
Слободан од Јуче
Чујем “Будимо људи”
Нек Павле води
Ка Небу ка Слободи
Мир Божији
Христос се роди
Момчило
Оде Ђед
Оде Ђед
Раб Божији
У вјечност
Још одјекује
Грмљавина
Гласа Му
Оде Ђед
Иргат
Светац
Са засуканим рукавима
Са крстом
Умјесто лопате
Оде Ђед
Да копа
Темеље
За Цркву
На Небу
За нас
Момчило
Павле је био светац. То је могао видјети свако ко га је срео, а духовна чула му нису била превише раздешена.
Амфилохије је, кад се све сабере и одузме, много учинио за Цркву и србски народ. Не само у Црној Гори. Стога је и он заслужио да се временом прогласи за свеца.
Ово је само моје скромно мишљење.
За све што @ ЗЕРО потпуно истинито наводи постоје докази, што писани што видео снимци. Само толико , остало препуштам ономе ко за сваког од над све зна . Свака длака нам је пребројана, а камо ли да нам се дела не знају.
Tako su zuti igrali kolo na trg republike kad je sahranjivan Slobodan Milosevic, reklo bi se nista novo puna Srbija drugosrbijanaca Kostadinovicevih.
Зеро је добар надимак себи изабрао. Нула! Од нуле се пада ка све већем минусу. Али, да Бог да Нула и њему блиски узрасли ка небу, доста нам је ових негативаца из Антонићеве приче, само су нам те нуле требале. Ех кад би разумели разлику између идолопоклонства и љубави/поштовања за почетак. Али тешко им је, јер свако гледа кроз сопствене наочаре на друге
Поздрављам и честитам бриљантном Антонићу, у начелном смислу госн Зорану из Ваљева на као и увек правим дефиницијама, међутим госпођа Светлана је изнедрила бисер и суштину проблематике, и практично саставила резиме текста. Непримерено је да дајем коментаре на већ приказану суштину, али се надовезујем копијом коментара другог текста, као малим додатком на обрађене субјекте тј. компрадорске елиташе и елиткиње. Опростите ми, али у смислу огледа је веома илустративно и везано за ову тему, а тиче се реакције истих генија на избор неке гђе Братић (има на сајту) на место министра у ЦГ. … “Које интергалактичко недескриминисање једне жене. Шта ли је гђа Братић по категоризацији ових надахнутих паклом троцкистичких методолога са лихварским апанажама. Могуће да ће је екскомуницирати из пола или можда заједнице жена јер оне имају печат одређивања која жена припада женама. Чувена имбецилна продужена теза из ФНРЈ,СФРЈ, жене су имале глас итд.- јесу партизанке у односу на жене, тј. хиљаде жена, мајки и сестара које су мало обрађиване на разне начине насамо у канцеларијама од другова и другарица (правих жена, молим лепо). Све друге нису биле жене, оне су биле сестре, мајке и ћерке равногораца и осталих и служиле су за неубрајање у нови партизански женски пол, једини постојећи. Бољшевици адски, стварност ће вас до Васкрсења демантовати, идите код својих газда и газдИКИЊА и плешите са њима ваш плес смрти, а хришћанске жене које чувају анђели оставите више на миру, јер сте једноставно досадни. Достигнућа тих жена не можете добацити ни у случају да се поново родите. Прво достигнуће које вам је недостижно је-да нисте вољене и пажене као оне, те немате мир којима оне бланко располажу, што упорно покушавате да им отмете и облатите. Нисте успеле ни код Милунке Савић, па нећете ни код једне друге. Њихова срца обухватају и туђу децу и планету и све што може умом да се упеца, а ваша су смрзнута одсуством онога што вам је највеће проклетство – одсуства Љубави. Јер вас неко или нека није волео или волела, јер није знао како. Он је започео са изгањањем Бога из свог срца, масакрирањем целе митрополије 1944-45, те је прво одсуство условило ваше одсуство. Обратите се њима”
У ствари, драги моји коментатори и г. Антонићу, тек сада сам схватио главни проблем на основу ваших опсервација. У ствари се сада питам како је могуће да поменута особа са презименом Србљановић није променила то одвратно геноцидно, патолошко, провинцијско, шовинистичко, примитивно, срамотно породично бљак именичко наслеђе. Како је уопште могла у свету да КАЖЕ своје презиме, код тих мултукултуралаца, који се вид чуда не стиде свог наслеђа. Заиста заиста се чудим, како не промени.
@Зеро
Вјерујем да су ваши наводи тачни, али још увијек сматрам покојног митрополита Амфилихија достојним да се, некад у будућности, прогласи свецем. Он је у ова смутна времена кормиларио између Сциле и Харибде. Правио је и погрешне процјене…
Наравно, по мом скромном мишљењу, он није ни до кољена Његовој Светости Патријарху Павлу, али је још увијек духовна громада.
Исто као што је Михајло Пупин заиста велики, али Николи Тесли није ни до кољена.
(Извињавам се за ове стилске фигуре, које су више у епском стилу и можда су мало непримјерене двадесет првом вијеку.)
Што се тиче владике Артемија…Нисам пошао за њим и напустио већинску СПЦ, али сматрам да његово крило има, у најмању руку, исту духовну тежину као и ово друго које је остало уз Патријарха Иринеја. Можда и претеже. Без обзира на њихов број. Али није наше да судимо. Има Судија. И Амфилохију, и Артемију, и свима нама…
А Црква ће опет добити пуноћу, кад се врати владика Артемије. Биће то! Прије или касније. Вратиће се и Охридска архиепископија (у пуном саставу) у крило Мајке Цркве. И то много раније него што већина мисли. Живи били, па видјели!
А о г-ђи Србљановић други пут. Господин Антонић је све лијепо “нацртао”. Да и слијепци провиде.
@Gosn Vića iz Sumnjivog lica хвала на подршци и на доприносу теми, посебно на истицању непроцењивости мира у срцу и љубави, наспрам очигледног одсуства и једног и другог код промрзлих отпадника српског рода.
А ја сам тек сад укопчала да су, кад је реч о ковид19 вирусу, домаћи елитоиди установили да постоје две основне мутације те пошасти:
“Клерофашистички” корона вирус, онај који долази од прљавштине и неопраних руку, од “неразумевања хигијене живота”, од “крезубих”, “губитника транзиције” (чедерска незаборавно отмена синтагма коју је од неког украо, вероватно од Перовићке) и оцрковљених православаца, и који се, као такав, искључиво шири међу српским родољубима, а од кога Биљана Србљановић никако није могла да оболи, без обзира на етничку припадност (иронија судбине), презиме (лични пех) и неуморно лапрдање на грозном српском језику (кад не зна ни један од оних лепих и профињених), и
Светски ковид19, она луксузна холивудска и ЕУ мутација која качи искључиво кул типове, безбрижну добростојећу “елиту” са коефицијентом интелигенције мањим од броја ципела, доконе твитераше, веселе неолиберале комунистичке провинијенције без корена и садржине (ако злобу не рачунамо у садржај), који су се уздигли изнад бесловесне масе тако што су брљу заменили кокаином, којима је пљуцкање отрова главна делатност и дневна разбибрига, и који верују да је свет глобално село у ком је Круг Двојке Пијемонт, а хорско понављање кључних речи и фраза (по наруџбама овог или оног НАТО генерала) доказ интелектуалне и сваке друге надмоћи.
Е, од те друге варијанте су оболели Србљановићка и Чеда.
Та друга варијанта вируса се добија кулирањем, срдачним загрљајима и разменама са космополитама као што смо ми, који нам долазе из светских метропола а никако из домаћег брлога, и несрећним случајем нам пренесу отмену мутацију вируса од кога после као умиремо, због кога као морамо да се самоизолујемо и као не знамо да ли ћемо се извући или је то ипак трагичан превремени крај, па морамо грозничаво да обавештавамо јавност, светску и домаћу, о свим својим преосталим тренуцима у преосталим данима јер то, наравно, свакога једино и интересује – како смо данас?
И онда имамо беспоговорно право да неопранима, оним првим, попујемо о “хигијени живота”, ношењу маски, обилажењу крста и цркве у широком луку, о њиховој простоти, незнању, непросвећености и, генералном идиотизму.
😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂
@Светлана.
Драга гђо Светлана, једноставно ви сте геније, могао бих да наставим полемику, али муслим да би онда г.Антонић морао да одштампа брошуру са свим коментарима као озбиљном додатном методологијом. Али ово сада је мултислајс скенерисање грађанера који се апсолутно потајно надају да ће бити позитивни од те космополитске варијанте вируса. То је ипак ноблес варијанта разбољевсња, мислим кул је. Ви сте ГЕНИЈЕ!
Тако је, госн Вићо, ем кул, ем космополитски, ем елитни – такорећи свецки! треба га патентирати и преименовати у КовидЕ19, као специјални, елитни стрејн.
…још ћемо ми о овдашњим усташоидима, чим нам Антонић да нови материјал 👍