Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (2)

„Стање ствари“ у наставцима доноси изводе из књиге Роберта Макдауела „Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату“

Роберт Макдауел (Фото: Википедија)

Роберт Харболд Макдауел (Robert Harbold McDowell) био је амерички универзитетски професор антропологије и историчар који је за време Другог светског рата служио као аналитичар и обавештајац Уреда за стратешке задатке (Office of Strategic Services – OSS), претходника послератне CIA.

Задужен за стратешке анализе Балканског подручја (Југоисточне Европе и по тадашњој америчкој терминологији) и Блиског истока, где је као син америчког мисионара и одрастао, Макдауел је као последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића провео неколико месеци у јесен 1944. Због свог бескомпромисног става да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпора Хитлеру и његовим слугама у Југославији, по повратку са те мисије удаљен је са места шефа Одељења за Југоисточну Европу.

Рукопис своје анализе догађаја на Балкану, под радним насловом The Key Role in Southeastern Europe During World War Two of the Serbs and their Commander General Draza Mihailovich Despite their Abandonment by Churchill and Roosevelt, и њиховог значаја за слом Хитлера и будућу америчку спољну политику, успео је да заврши тек у мировини, али је њено објављивање CIA почетком 1970-их забранила. Недуго потом, 1980, Роберт Макдауел, амерички патриота и пријатељ Срба је умро.

Претходно, међутим, рукопис ове књиге дао је политичком емигранту и колеги Благоју Мајклу (Мићи) Раденковићу, захваљујући коме је рукопис стигао до издавача.

Макдауел (други с лева) и Дража, 26. августа 1944. у Брајићима, прве вечери по доласку нове америчке мисије (Фото: Сајт Генерал Михаиловић)

Операције на југоистоку генерала Драгољуба Драже Михаиловића

Отварајући разматрање о операцијама југословенских националиста у Југоисточној Европи током рата, не могу ћутке да пређем преко лажних оптужби и подметања који су обележили велики део послератних радова о националном покрету и српском генералу Дражи Михаиловићу, који га је основао и водио од 1941. до 1944.

У погледу политичког деловања у земљи, називан је реакционаром или њиховим инструментом; у погледу става у рату оптужен је за сарадњу са непријатељем или за допуштање такве сарадње својим подређенима. Из ових оптужби је проистекао општи закључак да је допринос генерала Михаиловића и националистичких снага савезничким напорима у најбољем случају био спорадичан и минималан.

Истина о томе одувек је била добро позната обавештајним службама за време рата али је остала непозната широј јавности, па и многим интелектуалцима. Чињеница је да је као генералштабни пуковник, Драгољуб Дража Михаиловић због својих напредних схватања био неомиљен, па и прогоњен између два светска рата, од конзервативнијих чинилаца у официрском кадру и влади, мада се током своје каријере истицао као изузетно способан војник. Но, генералов највећи допринос Савезницима у Другом светском рату – извођење тајних операција у Југославији и ван њених граница против немачких комуникација у Југоисточној Европи – имале су стратешког војног значаја само због активне подршке међу демократским првацима не само у Југославији већ на целом Југоистоку, с његових добро познатих прогресивних ставова. Тако је и бригадир Фицрој Маклејн, мимо свог дивљења за Тита као ратног команданта, одговорним британским официрима казао да британска истрага у вези са оптужбама против генералa Михаиловића „није открила никакве стварне доказе о његовој сарадњи“ са окупатором. Што је још важније, оптужбе против генерала и ратне политике националиста одбацила је велика већина британских и америчких официра који су радили непосредно са националистима или партизанима на терену, као и виши британски и амерички војни и дипломатски представници на Блиском истоку и у Команди за Средоземље.

Штавише, после пажљивог проучавања послератних мемоара премијера Черчила, убеђен сам да ни он није веровао у те оптужбе, иако се њима послужио у својим погрешним покушајима да очува британске позиције у Источном Средоземљу тако што ће напустити генерала Михаиловића и пренети своју подршку на комунисту Тита.

Уосталом, у погледу оног што се стварно одиграло у Југославији током рата постоји опширна и изванредна студија Дејвида Мартина, Издати савезник (Ally Betrayed) – уз то и једино целовито такво дело. У време када је написао своју књигу, Дејвид Мартин био је канадски социјалиста и новинар, а у рату припадник британског ваздухопловства који је пред његов крај имао приступа аутентичним и важним британским специјалним изворима у Лондону, који су се тицали Југославије.

Предговор његовој студији написала је добро позната и уважена британска списатељица и социјалиста, Дама Ребека Вест, која се тада већ дуго бавила Југоисточном Европом. Из њеног предговора издвајам:

„Дужност комуниста била је да Михаиловића дискредитују, нарочито као представника југословенске професионалне војске, што је чинило део њихове партијске линије (…) да се дискредитују сви покрети отпора осим оних којима су руководили они (…) Никада досад није вођена тако срамна кампања клевета и лажи као што је била комунистичка противу Михаловића; а левица је, готово без изузетка, комунистичка или не, само отварала уста гутајући те гнусобе. И мада сам социјалиста, морам признати да се левица последњих неколико година показала као добар чувар светих начела Слободе, Братства и Једнакости – али само као пас који држи батеријску лампу у зубима док лопов проваљује у сеф (…) Наратив Дејвида Мартина није потпун (…) али се строго држи чињеница. Пошто сам црпела податке из других извора, ја то сведочим и тврдим (…) Михаиловић је био честит човек и – будемо ли му одани као Дејвид Мартин – и ми се сврставамо уз Добро, а противу Зла.“

Дама Ребека Вест – Dame Cicely Isabel Fairfield, познатија под псеудонимом Rebecca West (Фото: Википедија)

Ево сада једног цитата из Мартиновог Издатог савезника (David Martin, Ally Betrayed, Prentice Hall, New York 1946, стр 84–88):

„Једина природна претпоставка јесте да је одлука (британске владе да напусти генерала Михаиловића и националистички покрет у земљи) донета на основу препорука британских и америчких официра на терену. Чињеница је, међутим, да ниједан британски или амерички официр који су били у вези са њим није дао такву препоруку (…) Сви су они извештавали да огроман део српског народа подржава тај покрет и да он заслужује даљу савезничку подршку. Последица тога била је да је приличан број савезничких официра у додиру са партизанима био запањен разликом између стварности партизанске демократије и верзије коју су пропагирале новине и да такво стање нису могли да прихвате. Појединци су својим извештајима то не само критиковали већ и осуђивали. Не желећи да учествују у томе, неки су тражили смену, или премештај. Од шездесетак америчких официра који су неко време боравили код партизана, безмало сви су тамо дошли с великим симпатијама за тај покрет. Данас, међутим, тешко би се и за шесторицу њих могло казати да су присталице партизана.

Наиме, савезнички официри код Михаиловића су без изузетка извештавали да имају пуну слободу кретања, да нису ни под каквом присмотром, нити да их ико на било који начин ограничава. Насупрот томе, официри за везу код Тита су већином држани под сталном присмотром (…) само у ретким приликама било им је дозвољено да присуствују биткама, а после августа 1944, често су имали третман притвореника. (…) Чињеница је да је војнообавештајна служба имала врло мало везе са напуштањем Михаиловића. Он је напуштен због политичких предрасуда. (…) ‘Сазнања’ војнообавештајних служби потом пуштена у промет да би се оправдало напуштање Михаиловића највећим делом сачињена су post facto. (…) Иако је одлука да се Михаиловић напусти донета почетком јесени 1943, тек су чланови англо-америчке мисије која је од марта до јуна 1944. боравила код Михаиловића, вративши се у Вашингтон и Лондон донели прве исцрпне извештаје о четницима (националистичком покрету) (…) У то време (првих месеци 1944) подаци са терена обрађивани су по разним канцеларијама како би се прилагодили спољној политици.

(…) Било је појединих елемената у америчком Уреду за стратешке задатке (ОЅЅ), подређеном британском Уреду за специјалне задатке (Ѕpecial Operations Executive – SОЕ), који су од почетка радили на Титовом промовисању.“

Фото: Амазон

У потпуности се слажем, на основу сопствених информација из званичних британских и америчких извора, са овим изјавама и закључцима Дејвида Мартина.

О животном путу и каријери генерала Михаиловића, такође цитирам из послератног сведочења америчког пуковника Алберта Сајца који је као члан ОЅЅ у пратњи капетана, касније мајора Валтера Менсфилда провео више од пет месеци 1943–44. у деловима Југославије под контролом националиста. Сајц је у својству специјалног представника генерала Вилијама Донована, шефа ОЅЅ, имао задатак да истражи све аспекте тамошњих прилика по директном налогу председника Рузвелта. Заједно или одвојено, њих двојица покрили су сва подручја под контролом националиста, добар део времена провевши у друштву генерала Михаиловића. Пуковник Сајц био је професионални војник и специјалиста за герилски рат са великим познавањем литературе о том питању. Године 1943. објавио је невелику студију: Михаиловић, херој или превара? (Mihailovich: Hoax or Hero? Leigh House Publishers, Columbus, Ohio)

Цитирам прво што наводи о биографији генерала Михаиловића:

Алберт Сајц (Фото: Википедија)

„Године 1910, млади Михаиловић уписује се на српску Краљевску војну академију. Долази 1912, и Балкански рат. Прикључује се чувеној Шумадијској дивизији где се као каплар истиче великом смелошћу и смиреношћу у боју, што бива запажено. Рањен је и одликован златном Обилићевом медаљом за храброст. На крају рата, 1913, понову уписује Војну академију (…) бива унапређен у чин потпоручника. Долази 1914, када му је поверена команда над митраљеском четом. Два пута бива рањен и добија Орден белог орла са мачевима за храброст (…) Опет бива рањен у акцији против немачких савезника Бугара и напушта болницу без могућности да преузме команду над својом четом, у чувеном продору према Београду из Солуна. Његово држање награђено је Карађорђевом звездом као највишим српским одликовањем (…) Године 1919. уписује се у Ратну школу као капетан, а три године потом, као мајор, постаје члан Генералштаба. Године 1934. постаје војни аташе у Бугарској, а затим у Прагу (пошто су га из Бугарске прогнале тамошње фашистичке власти; прим. Макдауела). Године 1937. враћа се у службу као шеф штаба словеначке Дравске дивизије, а почетком 1938. преузима команду над 39. пешадијском пуком. Истиче се у вршењу обуке и као командант. Године 1939. постаје начелник Штаба за утврђења али долази у сукоб са генералом Недићем због свог става да не ваља градити изузетно скупа утврђења, унапред осуђена на пропаст због топографије земљишта. Михаиловић се заузимао за високу модернизацију наоружања и велику покретљивост војске. Поставши пуковник, прелази у новостворени Врховни војни инспекторат као шеф штаба. У жељи да ојача одбрану земље (…) уводи одбрамбене и офанзивне иновације, укључујући извештаје о међунационалној и међурасној пропаганди, подстицаној од Италије и Немачке (…) Недић је ужаснут а Михаиловић послат на војни суд који га кажњава са десет дана затвора, због одбијања да повуче неке врло оштре али истините коментаре.“

Пуковник Сајц даље пише да је немачка инвазија 1941. затекла Михаиловића у Мостару:

„ Не могу да заборавим његову величанствену борбу током тих мрачних дана када је Ромел безмало ушао у Александрију (…и то) пошто није успео да придобије особе на врху за своју идеју одбране која би скупо коштала непријатеља. Тада су сви четнички (националистички) напори били посвећени запречавању, блокирању и саботажи пруга у Моравској долини које су водиле до Солуна и Африке (…) Немци су имали тако лоших искустава са заседама да су морали ојачавати своје снаге (…) Од Михаиловића сам успео да сазнам његов концепт герилског рата, због чије га изврсности сматрам равним Лоренсу од Арабије. То му је била омиљена тема и схватио сам да се целог живота усавршавао у том виду борбе.“

У својој студији, пуковник Сајц се осврће и на Михаиловићево схватање војних и цивилних потреба. О првима пише:

„Националисти су одлично знали да убрзани темпо рата од њих захтева да стално притискају Немце и Бугаре тако да им буду потребне читаве дивизије да заштите своје развучене линије комуникације. Те линије протезале су се до Грчке и Африке, ишле кроз Бугарску и Румунију, до јужне Русије. Притисак националиста лишавао их је меса, рибе, дрвене грађе, дувана и руда неопходних и у домовини и за снабдевање њихових растегнутих фронтова.“

У погледу осећања која је генерал гајио према унутрашњим приликама у својој земљи, пуковник Сајц пише:

„Био је врло забринут шта ће бити у Југославији по одласку Немаца и (…) показао велико занимање за Словенце и Хрвате, које је поистовећивао са својим српским сељацима (…) Много је размишљао о тужној судбини сељака и злоупотребама бирократа, говорећи: ‘Када са овај рат заврши, неће више бити тога. Нећемо дозволити таквој корупцији да се поново појави (…) Мој глас ће се слушати. Ако будемо имали само двадесет пет година мира ово ће постати велика земља (…) Заједништво расе, језика, и бољег разумевања зближиће нас у једној југоисточној европској федерацији коју ће свет морати да поштује.“

Пуковник Сајц и ја делимо дубоко поштовање према овом човеку који је усред страшног рата, и упркос огромној опасности по себе, могао тако да размишља и да има толико вере у будућност свога народа. Кроз личне контакте током и после рата јасно сам уочио да је и пуковника Сајца као и мене обогатило познанство са генералом који је ратовао иза немачких линија у Југославији.

Albert Blazier Seitz, Mihailovic, hoax or hero? (Фото: Ebay)

Како бих боље описао и разјаснио улогу и утицај генерала Михаиловића, цитирам из свог извештаја о Југославији сачињеног за потребе савезничке Високе команде у Казерти новембра 1944:

„Југословенски националистички покрет отпора створили су и подржавају они Југословени – поглавито Срби, али и Хрвати, муслимани и Словенци – који су се успротивили окупацији сила Осовине колико и покушајима југословенске комунистичке партије да влада, користећи се југословенским партизанским покретом. Југословенски националистички покрет збир је многих помесних покрета, израслих 1941. и 1942. из спонтаних, локалних устанака противу окупације и непријатељских злочина.

Покрет је заснован на расположењу народа и само његови многобројни локални лидери, изабрани од народа, имају непосредну моћ у оквиру њега. Генерал Михаиловић је номинални старешина југословенских националиста, и више симбол патриотског удруживања зарад отпора него командант у уобичајеном значењу те речи. Он предводи покрет у мери у којој су вође помесних управа и народ вољни да га следе, што они и чине. Људи га гледају са дивљењем, а сељаци и студенти – главна снага покрета – верују му као ниједној другој особи. Југословенска националистичка војска настала је као ‘бранилац дома’, као низ локалних одбрамбених одреда супротстављених осовинској и квислиншкој окупацији и злочинима. Она је наставила да пружа отпор силама Осовине до граница својих могућности, али су упорни напори југословенске комунистичке партије да од самог почетка уништи националистички покрет временом довели до тога да је покрет морао велики део својих снага да пресумери ка одбрани од комуниста и партизанске војске коју они контролишу.

Иако искључиво замишљен као војни и одбрамбени, националистички покрет је силом прилика постао и политички покрет. Овај политички аспект је покрету временом давао све позитивнији, динамичнији, чак револуционарни тон.

Заправо, југословенски националистички покрет посвећен је ослобађању земље од доминације

(1) Немаца и других страних сила,

(2) југословенских комуниста и

(3) старих партија и лидера који су последњих двадесетпет година водили земљу. Покрет настоји да обезбеди истински слободне изборе, по могућству у прво време под надзором три савезника који ће омогућити свим националним и политичким групама, а тиме и комунистима, да изразе и остваре своје жеље у погледу будуће владе и југословенског друштвеног уређења сразмерно својој снази.

Покрет укључује конзервативце од којих се неки, највероватније, само на речима слажу с његовим програмом. Његови најјачи поборници и незаобилазни локални лидери – мимо војног професионалног састава који је у мањини – су сељаци, интелектуалци и студенти, решени да остваре уставну револуцију и уведу истинскију демократију. Велика већина и националиста и партизана – око осамдесетпет посто становништва, у највећој мери деле исте наде у погледу будућег политичког и привредног живота земље. Они су подељени утолико што код партизана постоји страх од повратка на старо а међу националистима од комунизма. Очистити национализам од реакције није велики проблем, али Титови комунисти контролишу партизански покрет.“

Даље у извештају наводим програм југословенског националистичког покрета:

„а. Ослобађање југословенске територије од сваке стране доминације.

б. Потпуна победа над покушајима југословенске комунистичке партије да дође на власт контролишући партизански покрет.

в. Чистка највећег дела особа из свих политичких странака које су играле кључну улогу у разним југословенским владама у последњих петнаест година, и кажњавање појединих лидера због сарадње са Осовином, или антидемократског деловања пре рата.

г. Стварање потпуно новог устава за Југославију зарад поновног утврђивања права националних група и индивидуалних грађана, што се може остварити низом избора које је најбоље обавити под надзором Великих сила.

д. Ново усмеравање привредног живота земље са нагласком на коришћење домаћих ресурса и новца ради стварања бољих услова живота за све становнике, уместо само за повлашћене слојеве, што би се постигло минималним мешањем државе и већом применом задружног начела.

ђ. Реформа образовног система којом би се нагласак пребацио са врха на базу.

е. Политика усмерена на стварање Балканске федерације.

ж. Политика пријатељства према свим Великим силама, посебно совјетској Русији, али и одбијање признавања било ког дела Балкана као сфере утицаја било које спољне силе.

з. Реорганизација војске кроз принудно пензионисање свих официра у рангу генерала.“

Последњу ставку предложио је генерал Михаиловић, с напоменом да се она односи и на њега.

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић 1941. године

У погледу разумевања улоге и значаја Југославије у рату од велике важности је и размештај националистичких снага. Њихов распоред који је одредио генерал Михаиловић остао је готово неизмењен током рата, и сви се моји извори у суштини слажу око њихове локације. Све време, наиме, Србија је била главна база и командни центар за националистичке подухвате, северни рејони будући тактички битнији од јужних. После северне Србије, поменуо бих источну Босну, између река Дрине и Босне, и Санџак и Херцеговину који су повезивали Србију са Црном Гором и Јадраном, као подручја од кључног тактичког значаја унутар Југославије. Нешто изолованије на западу, иако саставни део националистичке команде, лежале су важне српске заједнице западне Босне, Далмације и Лике, које су упркос усташким програмима истребљења опстале понајвише властитим напорима и, уз Црну Гору, поднеле главни терет Титовог устанка и грађанског рата.

Осим српских заједница у источној и западној Југославији, генерал Михаиловић рано је признат и као командант словеначких снага отпора у региону и оних које су дејствовале у Босни. Недељама сам пролазио босанским националистичким крајевима – српским, муслиманским и хрватским – изненађен не само њиховим војним потенцијалом него, што је још важније, задивљујућим напретком у постизању мира и сарадње између различитих националних и верских чинилаца.

Проблем распореда снага пред генералом Михаиловићем, као званичним командантом националистичких операција у Југославији, био је веома сличан невољама с којима се једва носио генерал Џорџ Вашингтон у нашој Револуцији. Реч је, наиме о природном сукобу општенационалних и локалних интереса, који постаје озбиљан када ауторитет највиших нивоа власти престаје да делује. Мера у којој је генерал Михаиловић успео да савлада тај узрок слабости остаје заувек доказ његове величине као појединца, с обзиром на неформалну природу његове власти и одсуство подршке од сопствене владе у изгнанству и Савезника.

Уколико се све то посматра са становишта шире стратегије и подршке Савезницима на Истоку и у Источном Средоземљу од 1941, најзначајнији допринос генерала Михаиловића била су дејства његових илегалаца у југоисточној Мађарској, југозападној и средишњој Румунији, и западној и централној Бугарској, куда су пролазиле главне немачке линије комуникација. Све те многобројне помесне тајне групе су се састојале од превасходно домаћих људи. Међутим, те мреже су настале и могле успешно да дејствују искључиво захваљујући храбрости и пожртвовању Срба у Србији, кадрих да се уз све било отворене било тајне офанзивне операције, носе са непрекидним противнападима главних немачких окупационих снага стационираних у Србији, као и сатанским мерама нацистичких стручњака за сузбијање отпора.

У смислу неке крајње будуће оцене рата у Југославији, како против стране агресије тако и унутрашње комунистичке побуне, убеђен сам усто да ће доћи и до пунијег признавања тактичког доприноса српских заједница и њихових војних ефектива на крајњем западу земље, у појасу од Црне Горе до Лике. Такође знам да је генерал Михаиловић био изузетно свестан важности не само источне и западне, већ и централне Босне, преко које је успевао да одржи своје линије комуникација. Мимо свега тога, међутим, и на основу савезничких и на основу немачких ратних и послератних обавештајних сазнања, главна команда, највећа концентрација националистичких снага, и главно ратиште остали су у Србији током целога рата. Ту се све то време налазила и главнина немачке војске, а у Београду њена Централна команда за Југоисточну Европу.

Најбољи начин да закључим ову дискусију о положају националиста јесте утисцима тројице америчких официра који су један за другим службено слати у Југославију током рата, о томе колико је, изван већих градова под окупацијом немачких или марионетских трупа, било пространство под непосредном командом генерала Михаиловића. Пуковник Алберт Сајц из ОЅЅ провео је наиме више од пет месеци 1943. и 1944. у централној и западној Југославији безмало непрекидно путујући и посећујући удаљене центре под командом генерала Михаиловића. И мада га је морал трупа и становништва пријатно изненадио, оно што га је уистину запањило била је величина тога простора, толике „хиљаде квадратних миља“ ван главних центара, које су ефективно држале снаге „под директном командом генерала Михаиловића.“

И капетан Џорџ Мусулин из ОЅЅ боравио је месецима у Србији 1944. тражећи и евакуишући у Италију стотине оборених америчких пилота које су спасиле снаге генерала Михаиловића. По мени, капетан Мусулин од свих данас живих америчких и британских официра који су били на служби у Југославији за време рата има најтачније и најсвеобухватније податке као и најјаснију слику догађања у источним српским крајевима. У студији заснованој на документима које је сачинио генерал Донован, Кори Форд наводи из једног Мусулиновог извештаја:

„Оно што је на мене оставило највећи утисак јесте задивљујућа безбедносна дисциплина и војника и сељака. Амерички ваздухопловци (њих готово 400), сакупљени су са подручја које је захватало хиљаде квадратних миља, и сви су знали где се налазе. Немци су мучили и убијали сељаке, рушили им и палили куће, покушавајући да сазнају где се оборени авијатичари крију. Ти несретни људи, које су британске и америчке власти напустиле, на немилосрдном удару и Немаца и Титових партизана, могли су за предају пилота добити више новца него што је ико од њих могао и да сања да ће икада имати, али ниједан Американац није био одан (…)“ (Генерал Донован из ОЅЅ, стр. 210)

Капетан Џорџ Мусулин (Фото: Википедија)

У недељама у којима сам током лета и јесени 1944. и ја без престанка путовао кроз западну Србију и источну Босну и сâм сам био највише запањен што су тако позно у рату месни националисти под командом генерала Михаиловића успешно контролисали подручја изван градова, пољопривредну производњу, па чак и локалну управу. Завојевачи – и Немци и партизански одреди под комунистима – кретали су се градовима и изван њих искључиво у стројевом или борбеном поретку, док су се ван градских атара поносно и слободно кретали наоружани мештани Срби. Иако вероватно у мањем обиму, познато је да се исто дешавало и да је исти дух владао и даље на западу, у Црној Гори и Лици, што су те 1944. приметили и други Британци и Американци, све бројнији при новоствореним – али лишеним стварне власти – партизанским управним органима. Ти увиди и извештаји су ме и навели да јавим Вашингтону да почетком јесени 1944. око седамдесет одсто укупне територије Југославије и даље следи генерала Михаиловића и његову националистичку организацију.

Било какво разматрање стварне снаге националиста у Југославији током рата мора уважити извесне чињенице које поратни коментатори готово без изузетка занемарују. Због лоше процене политичара, а вероватно и због издаје током почетног немачког напада, већина југословенских официра, подофицира и другог стручног особља, као и стотинак хиљада војника, пали су у заробљеништво. Немачке власти послале су на принудни рад у Немачку и хиљаде других радно способних мушкараца и оних у најбољем животном добу. Па ипак, у војнообавештајним круговима региона владала је сагласност да генерал Михаиловић има на располагању бар две до три стотине хиљада војно способних мушкараца који су прошли неку врсту војне обуке, или поседовали потребно искуство, већина од њих будући Срби. У свом извештају генералу Доновану, пуковник Сајц написао је да би „Михаиловић, када би добио оружје од Савезника, могао да на бојно поље изведе војску обучених и ратом прекаљених војника бројнију од 300.000 људи.“ (Avakumovic, Mihailovic, Hoax or Hero? /Авакумовић, Михаиловић, херој или превара?/, стр. 81)

На основу мојих запажања у касно лето 1944, националистичка војска у северној и средишној Србији супротстављена Немцима бројала је око 40.000 бораца. Тада је и генерал Михаиловић јавио да у ратним јединицама у Србији и источној Босни располаже и са педесет до шездесет хиљада додатних обучених трупа наоружаних углавном само пушкама. Извештавао је да свим његовим јединицама недостају минобацачи, аутоматско наоружање и муниција, у шта смо се и лично уверили. Редовни дневни радио извештаји генералу из других подручја Југославије показивали су да је почетком септембра 1944. у целој земљи било готово 100.000 Срба организованих у јединице. Поред Срба, из извора које сматрам веродостојним сазнао сам да има и неких 20.000 муслимана у источној Босни и Санџаку, око 10.000 Хрвата у источној и централној Босни и Славонији, и око 6.000 Словенаца у Босни и Словенији окупљених у помесне националистичке одреде. Сви су они били дуго под командом генерала Михаиловића.

Било какво разматрање стварне снаге националиста мора уважити и то да је огромна већина ових јединица, укључујући и српске, била пре нека врста домаће страже него стајаћа војска. И да генерал Михаиловић није био поборник „герилског“ или „партизанског“ ратовања, друга му врста борбе није преостајала услед чинилаца ван његовог утицаја, попут природе локалне српске народне војне организације и чињенице да му Савезници нису обезбедили оружје и опрему осим, по признању премијера Черчила, слања „неколико авиона“ са војним материјалом. Додатне борце у оквиру српских тајних група које су продрле у немачке организације у Југославији генерал је на мој захтев проценио на „не више од неколико хиљада.“

Не поседујем никакве податке нити процене о додатним снагама у виду тајних организација које су оперисале под командом генерала Михаиловића у Мађарској, Румунији и Бугарској. На основу нашег проучавања тајног ратовања, обављеног после рата, ваља претпоставити да су локални „кадрови“ у тим земљама са знањем да су у вези са југословенским националистима бројали не више од неколико стотина људи. Ипак, послератном анализом потврђено је што је и Хитлер 1943. и 1944. признавао, а што смо ми на терену већ слутили: да је подземни и герилски рат генерала Михаиловића унутар и ван Југославије био одлучујући фактор у укупном успеху ратног напора националиста на Југоистоку.

Стога, при разматрању тактичких и стратешких концепата на којима је генерал Михаиловић заснивао своју стратегију и тактику, сматрам да је од користи да овде наведем и неколико узгредних опаски које ми је генерал упутио док смо се усиљеним маршом кретали кроз северну Србију и источну Босну, а које сведоче о опсегу његовог владања битним војним знањима. Пасус који следи узет је из мог извештаја послатог новембра 1944. Англо-америчком штабу у Казерти, који потврђује да су, у поређењу са генералом, многи који су са њим учествовали у стварању југословенског националистичког покрета имали далеко оскудније стратешко и тактичко разумевање ситуације. Цитирам:

„Српски националистички покрет, из кога се развио југословенски националистички покрет, настао је 1941. као последица три првобитна непосредна налога, у великој мери одлучујућа за његов раст и после 1941. Хронолошким редом то су:

(а) Општа одбрана од освајача;

(б) Појединачна заштита живота и својине од немачких и усташких зверстава и пљачки;

(в) Одбрана од претњи – испрва према друштвеном устројству а потом животима и имовини – проистеклих из успоставе партизанског покрета под контролом југословенске комунистичке партије.

Овај у суштини одбрамбени – а стога донекле пасиван, чак негативан карактер српског националистичког покрета – био је извор његове највеће слабости у прошлости, али и његове највеће снаге. Међутим, ти исти подстицаји су од недавно почели доприносити стварању једног динамичног, чак револуционарног духа, од изузетног значаја за будућност.“

У оштрој супротности са овим ограниченим погледом на рат, и упркос његовој снажној обузетости непосредним проблемима, генерал је у разговорима показивао изванредну способност да при операционом планирању узима у обзир најшире стратешке па чак и политичке факторе који могу допринети политици, планирању и операцијама Савезника. Једнога дана казао ми је да Англосаксонци, укључујући и Американце, исувише моралишу при оцењивању совјетске политике, што је сматрао штетним по разумније решавање проблема у Европи. По његовој оцени, совјетски војни лидери били су немилосрдни али никада и ирационални, и од тога је, по њему, требало полазити при процењивању сваке ратне политике. У вези са тиме, казао ми је да ће убудуће Југославија морати да заслужи и задржи поверење и Москве, колико и Париза, Лондона и Вашингтона. Чини ми се да је генерал мислио на став који је владао међу образованијим националистима а с којим сам се веома често сретао и код војника и код цивила. Као што наводим у свом извештају Савезничком штабу:

„Међу националистима нисам наишао ни на какву нетрпељивост према Русији, осим стрепње да би могла подржати југословенске комунисте. Рекао бих да би националистичко руководство поздравило било какав руски наговештај сарадње са Југославијом, нарочито ако би Русија преузела да их штити, уздржавајући се од мешања у унутрашње прилике у земљи.“

На основу неколико разговора стекао сам снажан утисак да је генерал Михаиловић успео спојити ратне планове, укључујући и улогу Русије, са неком давном, дубоком, безмало страственом жељом да допринесе, чак и за време рата, неком виду послератне уније између свих народа Југоистока, и томе налазим потврду у ономе што ми је говорио о својој стратегији и тактици: да ниједна ни друга не могу опстати искључиво као српска или југословенска већ као југоисточна и европска, при чему је немачка претња Русији основа сваком планирању. Објаснио ми је да је 1941. и 1942. себи поставио следеће задатке:

(1) да рат колико је могуће води као „балканску борбу“ не само против немачке агресије већ и као увод у еру послератне сарадње на целом Југоистоку, зарад постизања бољих економских, друштвених и политичких услова, и

(2) да у својим војним прегнућима предност даје онима који ће највише смањити немачки притисак на Русију јер, „ако би Хитлер сломио совјетски отпор, њега више нико не би могао победити.“ Генерал је резоновао да је претња самој Русији за време главних немачких офанзива на Истоку 1941. и 1942. била много опаснија и стратешки одсуднија него истовремена претња Британији на Источном Средоземљу, пошто је од САД зависио немачки пораз. Да би ми то појаснио, испричао ми је да је, по свом доласку 1940. у Југославију у својству специјалног изасланика председника Рузвелта, тадашњи пуковник Вилијем Донован уверавао југословенско руководство да ће председник ангажовати америчке ресурсе и људство за рат у Европи. Услед тога, као и већина виших официра, Михаиловић је постао уверен да ће САД одиграти одлучујућу улогу у уништењу нацистичког режима до 1944, најкасније 1945.

Али, генерал је био уверен да, уколико би се совјетски војни или политички отпор Немачкој скршио пре делотворне америчке војне интервенције на европском ратишту, никакво ангажовање савезничких војних капацитета не би потом спречило укључивање не само Источне Европе већ и великог дела Русије у Хитлеров Рајх. Тада би, без обзира да ли Хитлер постоји или не, тај нови немачки систем владавине трајао бар једно поколење.

„Да би југословенски отпор Немцима био довољно снажан да буде од значаја за совјетски и британски отпор немачким офанзивама 1941. и 1942, морали смо да пројектујемо своју офанзивну улогу и изван граница Југославије и да постанемо битан део шире балканске стратегије. А то би спречило Стаљина или било ког другог совјетског вођу да немачки пораз искористи за наметање совјетске превласти Источној и Централној Европи.“

Драгољуб Михаиловић са припадницима америчке војне мисије (Фото: Р. Макдауел, Стрељање историје. Кључна улога Срба у Другом светском рату, стр. 256)

То су били разлози, казао ми је генерал, који су га навели да се на почетку рата повеже са антифашистима не само у Грчкој и Албанији већ и у Бугарској, Румунији и Мађарској. (У студији коју помињем, професор Роберт Ли Вулф пише: „Михаиловић је преговарао са националистима у Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији и Грчкој.“ /Robert Lee Wolff, The Balkans in Our Time /Балкан у наше доба/ стр. 213/) Не залазећи у детаље, генерал Михаиловић ми је даље рекао да су напади на немачке комуникације, речни саобраћај Дунавом, и на систем пруга битних за операције у јужној Русији и на Источном Медитерану биле његов основни циљ у тим контактима. Преко наших специјалних обавештајних извора, већ смо знали да је генерал испрва просто настојао да охрабри те групе ван граница Југославије да предузимају организоване саботаже.

Но пошто је, са изузетком Грчке, мало тога предузето, генерал је био принуђен да сâм оснује илегалне организације у тим земљама. Према нашим посебним изворима, у том раду он се у свакој од тих земаља ослањао на људе и групе са којима је делио наду да ће доћи до стварања југоисточне федерације или конфедерације, чија би се спољна политика ослањала на пријатељске односе са свим Великим силама, али без повлашћеног положаја за било коју од њих.

При том, напомињем да немам никаквих сазнања да ли је за време рата било непосредног контакта између генерала Михаиловића и Совјета. Наравно, док је у међуратном периоду био војни аташе у Бугарској и Чехословачкој, зна се да је тадашњи пуковник Михаиловић одржавао пријатељске али и потпуно коректне односе са тамошњим совјетским амбасадама. Као што ћу навести касније у овој студији, и совјетска влада је настојала да успостави своју војну мисију на високом нивоу при штабу генерала Михаиловића, не би ли то довело до сарадње Тита и његовог партизанског покрета са националистима.

Овакви увиди у стратешко и политичко размишљање генерала Михаиловића могу нам, наиме, омогућити да боље схватимо одређене стратешке и тактичке замисли битне за операције југословенских националиста. У светлу како ратних тако и поратних сазнања рекао бих да су током рата националисти у исто време водили два рата на три фронта:

–пре свега, отворени офанзивни рат против Немаца, понајвише у источној Југославији;

–углавном “подземни“ офанзивни рат против Немаца у суседним подручјима Мађарске, Румуније и Бугарске, и

–рат против комуниста који су предводили југословенске партизане, већим делом отворен али са значајним тајним елементима, вођен највећим делом у западној Југославији.

Уз то, и нацисти и комунисти су, и стратешки и тактички, настојали да сломе вољу за отпором националиста под командом генерала Михаиловића плански тероришући цивилно становништво. На основу не само наших обавештајних сазнања током рата него и поратних разговора с немачким официрима, тврдим да су геноцид, и претња њиме, чинили битан део Хитлерових ратних планова и дејстава на свим фронтовима, будући да су Немци рачунали да немилосрдно примењен у почетној фази напада, геноцид смањује укупне губитке и омогућава веће искоришћење локалне радне снаге за подршку њиховим офанзивама.

На основу онога што знам, не видим зато разлога да сумњам у тврдњу да су Срби претрпели највеће губитке по глави становника од свих европских народа осим можда Пољака. У ово не убрајам хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и деце које су у западним српским крајевима масакрирале усташе хрватског марионетског режима, уз подршку нациста. С великим болом генерал Михаиловић ми је описивао дилему с којом га је суочила нацистичка кампања геноцида. У приликама које су му се чиниле као питање националног и савезничког опстанка, одабрао је да цивилно становништво посматра као и сопствене трупе, то јест, као оне чији је губитак урачунат. У томе је изгледа следио неку древну српску традицију.

Међутим, као што ми је сâм казао, сваки командант мора у крајњем исходу да постигне равнотежу између губитака и победа. Током 1941. и до половине 1942 – када је, по његовој процени, Совјетима претио крах који је могао продужити и проширити Хитлерову доминацију над Европом – генерал је жртвовао своје цивиле заједно са војском. У складу са њему својственом скромношћу, никад није тврдио оно што ћу као чињеницу изложити у овој студији, то јест да су те жртве преокренуле општу ситуацију на фронтовима у корист Савезника, што су и Хитлер и савезнички команданти на терену сматрали заслугом Срба и генерала Михаиловића. Но током 1943. и потом, почео је да одбија да излаже цивиле масовним немачким одмаздама уколико и Савезници не ангажују своје трупе за значајније офанзивне акције на Југоистоку.

У нашим разговорима, генерал Михаиловић је често тврдио да, као и Хитлер, и он у својој стратегији мора занемарити ограничења наметнута националним границама, и цело југоисточно полуострво посматрати као једну операциону целину. Уз свега неколицину аналитичара из тридесетих година двадесетог века, и он је схватао да Хитлер мора – вероватно следећи савет свог економског саветника Шахта – да уклопи привреду, саобраћајну и комуникациону мрежу, па и политичку мисао Југоистока у своју сферу утицаја, ради потпуне експлоатације тог виталног подручја у рату. Оно чиме се генерал Михаиловић разликовао од велике већине задужених за савезничко ратно планирање било је његово савршено јасно, здраворазумско, стратешко схватање да би управо полуге којима се Хитлер дотле служио у Југоисточној Европи – не би ли је коначно заузео – могле, у рату који је генерал водио, бити употребљене за онемогућaвање локалних административних тела на која се Хитлер ослањао за искоришћавање помесних ресурса и њихов транспорт. Као што је генерал неуморно тврдио, највећа немачка стратешка, али и тактичка рањивост није била на фронтовима већ у позадини.

Ова слабост, наиме, није била само материјална већ и људска – Немци су се морали ослањати на велики број домаћих помагача, добрим делом равнодушних према одржавању огромне и компликоване машинерије немачке подршке фронтовима. По Михаиловићeвом схватању, и Хитлер и Стаљин – обојица посвећени безобзирном ширењу личне власти – засновали су ту моћ, и код куће и у Европи, не на осећањима заједништва попут љубави према отаџбини или на стварном идеолошком убеђењу, већ на себичним интересима и користољубљу. То је 1941. материјално и психолошки утицало на брзо урушавање совјетског отпора немачком напредовању – све док се Стаљин није потврдио као велики вожд, лукаво се обраћајући урођеном руском патриотизму и панславизму, и заснивајући своју ратну политику на њима. Генерал Михаиловић се зато при својим тајним подухватима у марионетској Мађарској, Румунији и Бугарској усредсредио да погрешне мотиве нациста при њиховом ширењу на Југоисток током тридесетих година двадесетог века искористи као оружје против њих.

Но, наше обавештајне службе су тек крајем 1942. преко својих „тајних извора“ почеле да схватају значај илегалног рата који је српски националистички покрет водио још од 1941. То сам укратко поменуо у уводу ове студије а и другде. Али, због њене осетљивости, ту материју генералу Михаиловићу нисам могао помињати у нашим разговорима, као што ми ни он очито није могао у потпуности поверити своје мишљење о англо-америчком тетосању Тита као савезника. С друге стране, моје искуство на тајним задацима у британској војнообавештајној служби у Првом светском рату и историографско занимање за герилски рат, послужили су ми да омогућим генералу да ми пружи прилично јасан увид у своја схватања на ту тему и да ми отворено прича о свом начину коришћења таквих борбених дејстава. Верујем, такође, да му је могућност да тако слободно разговарамо значила много.

Темеље на којима је он развио своје концепте тајних операција описаћу у тексту који следи, позивајући се на његове речи током недеља које смо провели заједно пешачећи или јашући по терену, у условима сасвим у складу са његовим замислима о неконвенционалном рату. Наиме, основ његове доктрине могао би се сажети у изреку: „Користи непријатеља да поразиш непријатеља.“ Генерал Михаиловић се веома интересовао за јерменског револуционара, генерала Антраника, који је већ као младић ратовао против Турака на Балкану, да би ми 1918. казао следеће: „Неће недостајати ни наоружања ни муниције докле год их непријатељ буде имао.“ Ту мисао генерал Михаиловић је проширио рекавши: „Убаци се међу непријатеља ради информација, диверзија и саботаже.“ Под „убацивањем“ имао је на уму инфилтрирање својих људи у непријатељске структуре и подривање рада непријатељског особља. По његовом схватању, војнообавештајни рад састојао се од сагледавања безброј материјалних и психолошких фактора.

Наиме, попут Британаца у борбама на Блиском истоку у Првом светском рату, и он је схватио значај уклањања или уништавања чак врло једноставних делова на транспортним средствима и комуникационим системима непријатеља, нарочито када су резерве тих делова биле мале. Под диверзијом подразумевао је ослањање на непријатеља за оружје, муницију и експлозив, будући да Савезници нису ни покушали да га снабдеју чак ни пешадијским наоружањем. Саботажу је, пак, морао усмерити првенствено на немачке транспорте реком или железницом у правцу руских или британских фронтова, али најзначајнији вид саботаже био му је психолошки – срачунавање свих дејстава на умањивање спремности Немаца и њихових марионета да делују и реагују одлучно. Вероватно најважнија генералова максима била је „Упознај непријатеља.“

У свему томе – а касније сам добио прилику да проучим и друге доктрине „неконвенционалног ратовања“ – препознао сам основну сличност у схватању овог питања између југословенских националиста и Совјета. Још када се узме у обзир генералово непрекинуто занимање за тај облик ратовања као и чињеница да је совјетска вештина „партизанског ратовања“ била добро позната у источно-европским војним круговима много пре Другог светског рата, верујем да се још као војни аташе у Софији и Прагу пуковник Михаиловић позабавио општом темом неконвенционалног рата. Са друге стране, ваља имати на уму да је свуда где се такав начин ратовања дуже упражњавао било мало варијација у основним начелима.

Међу тактичким аспектима неконвенционалног ратовања које је генерал Михаиловић сматрао битним било је извођење великог броја мањих саботажа на широком простору које, добро и унапред осмишљене, далеко више шкоде непријатељу од неколико силовитих удара. Немачки експерти са којима сам разговарао о томе по завршетку рата препознали су то и сами из искустава са совјетским саботажама, називајући их доктрином „стратешке концентрације и тактичке дисперзије.“ Послератне провере на терену, које је вршила америчка војна инжењерија, поткрепиле су генералову тезу да то везује максималне непријатељске снаге, уз логистичке проблеме произишле из њихове раштрканости, што често умањује снагу непријатељевог одговора.

Наша испитивања подржала су и даљу тезу генерала Михаиловића да ће једном демонстрирана способност извођења великих саботажа, уз такође доказану спремност да се прихвати одмазда – и тек повремено прибегавање стварним саботажама са пратећим губицима у људству – знатно повећати груписање одбрамбених снага непријатеља. Доктрину и тактику генерала Михаиловића и српских националиста и њихових тајних, заграничних савезника – нашим обавештајним службама познатих као „специјални извори“ – немачка Висока команда у Београду сматрала је одговорним за озбиљно смањење снабдевања својих трупа на фронтовима, дотура стратешких сировина Немачкој, као и за везивање немачких трупа критично потребних за одсудне битке 1941. и 1942.

Психолошки, саботаже су у непријатељским редовима и међу квислинзима изазивале збуњеност, осујећеност и беспомоћност, што су наше обавештајне службе непобитно утврдиле током 1943. С тим у вези, генералу су се нарочито свидела два израза која сам чуо од команданта савезничких пољских трупа на Блиском истоку, генерала Андерса, прихваћена пак од совјетских стручњака за герилско ратовање:

„Партизана има свуда, а нема их нигде“

„Народ је магла у којој нестају партизани“.

Генерал Владислав Андерс (Фото: Википедија)

Најбољи начин да завршим овај општи преглед војних замисли које су националисти користили против Немаца јесте навођење текста наредби совјетске Високе команде радијом упућених Титу при Хитлеровом нападу на Совјетски Савез 1941. Те наредбе су наиме безмало у потпуности подржавале националистичку доктрину, али их је Тито упорно и доследно игнорисао све време рата:

„Без оклевања организовати партизанске одреде и започети партизански рат иза непријатељских линија. Палити војне фабрике, складишта запаљивих материјала, аеродроме; разарати пруге, телеграфске и телефонске мреже; спречавати кретање војника и муниције. Организовати сељаке да крију жито и терају стоку у шуму. Користити сва могућа средства застрашивања непријатеља, како би се осећао као у опседнутој тврђави.“

Та наређења – која је Тито пренебрегавао – схватао сам као истински израз доктрине герилског рата какав је генерал Михаиловић водио противу Немаца. Гледајући уназад, сматрам несрећом што јавност Британије и САД никад није имала прилике да се упозна са тим чудесним и за Савезнике изузетно важним видом ратовања коришћеним у Другом светском рату, при специјалним операцијама генерала Михаиловића.

Но, пре разматрања националистичког делања против Немаца накратко ћу се осврнути и на релативно малу улогу националиста у већим борбама противу Титових партизана, да бих одбацио и те оптужбе. Генерал је, наиме, био и јасан и искрен када ми је објашњавао тај аспект својих обавеза као врховног команданта Југословенске војске у отаџбини, војске легитимне југословенске владе у избеглиштву.

У вези с тиме, ваља имати на уму да је 1944. један број помесних партизанских команданата и цивилних руководилаца некомуниста постао незадовољан Титовим вођством и његовим све очитијим усредсређивањем на сопствену партијску и државничку каријеру. Такви су британским и америчким официрима у поверењу све чешће говорили да генерала Михаиловића сматрају умереним националистом и да мисле да би он био способан да уједини земљу у слободи и напретку, ако би дошао на власт. Наши „посебни извори“ су, почевши од 1942, у неколико наврата такође слали сличне извештаје.

Услед такве процене Титових особина, генерал Михаиловић ми је рекао да је од почетка рата сматрао да, препуштен властитим способностима и могућностима, Тито није кадар да угрози опстанак националиста и њихову борбу против Немаца. Због тога се, и стратешки и тактички, мимо психолошког рата, генерал посветио углавном сузбијању раста партизанских снага у западној Југославији, за то задуживши своје локалне команданте. На почетку рата, наиме, такође на основу извештаја из партизанске организације, закључио је да Тито нема намеру да се троши нападајући Немце. Попут наших обавештајних служби, генерал је био свестан веза југословенске комунистичке партије са нацистима током рата. (Овај рукопис будући тек “прва рука“, аутор је наговестио фусноту са намером да објасни ову тврдњу. Но, пре тога је умро. Претпостављам да је имао на уму сарадњу КПЈ са нацистичком тајном службом Абвер пре Брозовог одласка из Београда у пратњи Јаше Рајтера, немачког официра у униформи, на слободну територију ујесен 1941, те тајне преговоре Коче Поповића, Влатка Велебита и Милована Ђиласа са Немцима у Загребу 1943. пре Неретве и Сутјеске, када је склопљен договор о међусобном ненападању, и заједничкој борби противу Савезника у случају њиховог искрцавања на Балкан – који је Хитлер потом лично поништио. Прим. Момчила Селића)

У нашем последњем разговору, крајем октобра 1944, генерал ме је замолио и да англо-америчкој Високој команди у Казерти изложим његову процену тадашњих политичких прилика у Југославији.

Ево шта сам навео у својој изјави:

„Генерал Михаиловић ми је подробно објаснио да би, и овако касно, евентуалну англо-америчку интервенцију у Југославији – зарад успостављања контроле и над националистима и над партизанима – радо прихватио не само он и остали националисти у Србији, Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Лици и Словенији, него и већина локалних (како је наглашавао) партизанских вођа у тим истим подручјима, са изузетком Црне Горе.“

Генерал је тврдио да би такав подухват захтевао само нешто англо-америчког штапског особља и мање специјалне падобранске јединице, већ припремне при Штабу у Барију. Уз то, у то време сам већ од господина Нојбахера, Хитлеровог личног представника у Високој команди за Југоисток, добио уверавања да би таква симболична интервенција са наше стране била сигнал да нам се предају све немачке трупе у Југославији, под условом да их не изручимо Совјетима.

На основу претходне анализе личности генерала Михаиловића и његових стратешких и тактичких замисли, ваља рећи нешто и о конкретним дејствима националиста током 1941, 1942, 1943. и 1944. Ова студија, међутим, није место за шире разматрање техничких аспеката разних националистичких подухвата нити сам ја лично професионално обучен за такав задатак. За почетак, међутим, истакао бих да је важно – пошто су „герилски“ ратови или „мали ратови“ у многим деловима света постали незаобилазан чинилац у америчкој спољној политици – да шири сегменти нашег интелектуалног естаблишмента, медија, а нарочито јавности, схвате домете и ограничења тих облика оружане борбе, и могућности да се не само одупремо таквој тактици, него и да је примењујемо.

Данас, наиме, имамо једно језгро младих америчких стручњака у тој области. Међутим, мало људи схвата да постоје још стотине, ако не и хиљаде сјајних Американаца међу нама, пореклом из Источне Европе, који су прошли кроз ватру неконвенционалног рата, и отвореног и подземног отпора нацистичкој окупацији у својим матичним државама, пре но су пристигли на наше обале. Међу најбољима од њих су „Михаиловићеви људи.“

Поручник Елсфорд Крамер, генерал Дража Михаиловић, пуковник Роберт Макдауел и капетан Митрани, Прањани, 8. септембра 1944. (Фото: http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/)

Генерално говорећи, југословенске националистичке операције против Немаца излагаћу у општим цртама и хронолошки, пратећи четири главне фазе рата како их је генерал Михаиловић класификовао:

Прва, током 1941, и првих немачких напада на Југославију и Грчку;

Друга, пред крај 1941. и током 1942, за време најјачих и најодсуднијих немачких офанзива у Русији и на Источном Средоземљу и у сектору Северне Африке;

Трећа, током 1943. и првих шест до осам месеци 1944, када су немачке снаге на Руском и источномедитеранском-северноафричком фронту изгубиле стратешку, па и тактичку предност; када су Руси започели своје коначно, мада споро напредовање, и када – због Рузвелтове лоше анализе и погрешне политике коју је водио заједно са Черчилом – англо-америчким снагама није дозвољено да подрже руску офанзиву продором из горњег Јадрана до долине Дунава, како је испрва предложио Черчил, а Стаљин подржао на Техеранској конференцији, као што је у први мах учинио и председник Рузвелт; и

Четврта, у другој половини 1944, када су Совјети стигли на источну границу Југославије, а Англо-Американци поново пропустили да дејствују са Јадрана кроз долину Дунава, и убрзају пораз нациста не само на фронтовима него и у самој Немачкој, чиме би предупредили неумерене совјетске амбиције у погледу Источне и Централне Европе.

Својом хронологијом ћу укратко покрити и упоредно супротстављање националиста Титовој партизанској револуцији, и позабавити се њиховим отвореним и тајним дејствима, од огромног значаја за ометање немачке експлоатације Југоистока и немачких веза са руским јужним и британским источно-средоземним фронтом.

Ту бих поново истакао преломне тренутке 1941. и 1942, када су немачке офанзиве на та подручја биле на врхунцу, и кад је отпор српских националиста на Југоистоку имао истински стратешки и тактички значај – да би 1943. и 1944, када је искривљена слика о југословенском отпору постала позната у иностранству, његова улога заправо била сведена на прост тактички допринос коначном немачком слому, са савезничког пропуста да делују у спрези са генералом Михаиловићем.

Наиме, Хитлер је још 4. маја 1941. прогласио крај државе Југославије, казнивши је због српског пуча у Београду и потоње слабе војне одбране земље. Но већ у другој недељи маја, тадашњи пуковник Михаиловић развио је заставу устанка противу Немаца на Равној Гори, у Србији. Са свиме тиме свет је добро упознат. Мање је, међутим, позната, и мање цењена осим међу обавештајцима – као што сам чуо и од самог генерала Михаиловића – чињеница да је читавих стотинак дана у свим важним деловима Србије, Босне и Црне Горе – а вероватно и другде – пламтео спонтан и самоникао масовни устанак противу окупатора. Затечени и запрепашћени Немци и њихови домаћи сарадници су неко време држали једино главне градове и саобраћајнице. По оцени британских стручњака општенародна побуна угушена је тек октобра 1941. године, и то само захваљујући буквалном извршењу Хитлерове наредбе да се за сваког убијеног немачког војника стреља стотину цивила.

Тај покољ се наравно разликовао од масовног покоља Срба у марионетској држави Хрватској, који није имао никакве везе са том наредбом, будући дело хрватских фашиста на том подручју.

Но, Михаиловићево устројавање спонтаних устанака помесних Срба против немачке окупације, између маја и октобра 1941, у повезане војне операције са јасним тактичким циљевима довољно је, по себи, да посведочи његову величину као војсковође. Имао сам прилике да о томе разговарам и са националистичким и партизанским официрима, као и британским и француским професионалцима током рата, а после рата да прибавим и оцену генераловог рада од компетентних немачких, источноевропских и совјетских извора. Слушајући објашњења самог генерала Михаиловића схватио сам да је чак и у тој, првој фази ратовања, настојао да Србе одврати од усредсређивања на освету и убијање што већег броја Немаца, и да их упути ка за њихово добро кориснијој дужности пружања што делатније подршке главним Савезницима, јединима у прилици да униште нацисте.

Описујући, стога, улогу и успехе генералa Михаиловића у 1941. години, истакао бих да је он дао пример како се организују мале, обучене и убојите борбене јединице и акције саботаже против много надмоћнијих немачких снага и њихових комуникација – што му је и омогућило да 1942. оконча интеграцију отпора националиста не само у Србији, већ донекле и у средишњој и западној Југославији и, што је најважније, у суседним земљама Југоистока. Али српски допринос укупном савезничком војном прегнућу 1941. није био безначајан ни по себи.

Цитирам из своје студије написане на Универзитету у Мичигену крајем 1941, засноване на подацима из „отворених“ извора, али проверене и анотиране од стране британских експерата, у то време из пословних разлога присутних у САД.

„У разматрању губитака нанетих Немачкој услед Хитлерових дивљачких удара на Србе, ваља узети у обзир и његов значајан неуспех не само у Југославији већ и у суседним „марионетским државама“ – Мађарској, Румунији и Бугарској – у производњи и транспорту домаћих стратешких војних добара за Немачку, и гомилању немачких трупа и опреме у близини руске границе. Немачке операције одмазде захтевале су додатну мобилизацију трупа у „марионетским“ државама, што је довело до повлачења неколико стотина хиљада сељака и радника са њихових уобичајених послова. У Југославији, нацистичке репресалије довеле су до великог уништења сировина неопходних немачкој привреди, те железничких пруга и пратеће опреме, што су чинили и Немци и родољуби. Иако се нафта из Румуније шаље у Немачку, за производњу и превоз других, за њу важних стратешких материјала из српског дела Југославије недостаје радника, опреме, и домаћих транспортних средстава. Услед тога у овој, веома критичној години рата, помоћ коју је Хитлер очекивао од Југоисточне Европе озбиљно је умањена.

По признању самих Немаца, штета начињена транспортним средствима у региону као целини је огромна. Дунав, као највећу саобраћајницу која повезује центар немачке индустрије и совјетски фронт, националисти су затворили за саобраћај током немачких репресивних дејстава тако што су притворили све речне пилоте. Данас је та река и даље у блокади, бар делимично због рушења мостова на њој, и могла би остати запречена недељама, па и месецима. Пруге у источном, то јест српском делу Југославије – уз водоток Дунава, војно вероватно најзначајнији железнички систем Југоистока у овом тренутку – темељито су саботиране и оштећене.

Све то морамо посматрати у светлу највеће слабости немачке ратне машине на источним фронтовима – мањкавости постојећег транспортног система за снабдевање немачких трупа суочених са Русима и Британцима (…) Широм Југоистока, Немачка је принуђена да држи веома јаке гарнизоне, а непрекидно исцрпљивање људства, опреме и залиха, и мањак превозних средстава услед герилских саботажа несумњиво ће се наставити.“

О водећој улози и значају генерала Михаиловића и његовог националистичког покрета отпора у тако раној фази рата 1941, сведочи и то да је немачка Висока команда за Југоисточну Европу свој противудар назвала Михаиловић и уценила његову главу на 200.000 динара. (За детаље, а нарочито цео текст нашироко дељене изјаве немачке Високе команде – која генерала напада због „оружане побуне против немачких окупационих снага“ – и нуђења ове суме за његово хватање, види: Др Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима /Mihailovich According to German Documents), стр. 29–31)

Семберија, ране јесени 1944 Седе генерал Михаиловић, пуковник Макдауел и капетани Милодраговић, Рајачић и Лалић. Стоји у средини поручник Рајо Бањичић (Фото: http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/)

То је био први од два позната покушаја атентата на генерала Михаиловића. Титово име придодато је генераловом тек 1943, када је Немцима постало јасно да су Британци одлучили да напусте Михаиловића и да у највећој могућој мери подрже комунистичког вођу. Нажалост, упркос подацима сачуваним у архивама војнообавештајних служби, послератни коментатори су углавном настојали да озбиљно успоравање почетног напредовања главних немачких снага на Руском фронту објашњавају као просту последицу пуча у Београду, који је довео до Хитлерове инвазије Југославије. И мада су то, без сумње, били битни фактори у редоследу догађаја, одлучујући чинилац, када је српска страна у питању, није дошао са врха српског руководства у Београду већ са терена. Права заслуга припада српском сељаку, појединим помесним вођама и генералу Михаиловићу.

Генерал је, наиме, одувек веома инсистирао на разјашњењу свих тих елемената Британцима или Американцима који су долазили у његов штаб, али је такође порицао било какву своју „генијалност“ у вези тога. Историографске истине ради, напомињем да је упркос британском напуштању националиста и преношења англо-америчке подршке на Тита, генерал Михаиловић у разговору са мном понављао да је 1941 – док Јапан још није увукао САД у рат и док Стаљин својим трупама још није пружио довољну мотивацију за отпор Немцима – једино саможртвеност британске империјалне војске у Северној Африци и у источномедитеранским пределима спречила рано остварење Хитлерових намера.

Дејства српских националиста и тајне операције њихових савезника у Мађарској, Румунији и Бугарској, свих под командом генерала Михаиловића, током 1942. биле су битно другачије од оних из 1941. Не само да је Немачка претња Русији и Британији на источним фронтовима била на врхунцу, већ су нам и наша обавештајна сазнања казивала да је допринос генералових снага у борби противу те претње достигао стратешки значај, који је могао постати одлучујући фактор на источним фронтовима.

Гледајући уназад, стога, после много размишљања схватио сам да би у било којој истински свеобухватној и дефинитивној историји Другог светског рата 1942. требало да буде описана као „година велике југословенске или српске контраофанзиве.“ Да бих објаснио ту своју тезу, широј јавности можда веома проблематичну, укратко бих навео поједине прилике током 1942. које су могле додатно увећати стратешки значај несумњивог доприноса генерала Михаиловића Савезницима.

За боље сагледавање позадине неопходне за правилно схватање тих прилика, навешћу своја три закључка из Трећег поглавља о Југоисточној Европи и Хитлеровој општој стратегији.

Пишући наиме о догађајима из 1918, рекао сам:

„У позној фази Првог светског рата, када је Немачка безмало била пред извесним поразом на фронту у Француској, добро стратешко и тактичко коришћење Дунавске долине, Црног мора, и Кавказа готово су избациле Британију из рата и довеле до тога да Немачка завлада ресурсима Русије и Средњег истока“;

а о Другом светском рату написао сам следеће:

„Хитлер је рачунао да ће Турска поново одиграти ту улогу (савезника против Русије и Британије), и велике италијанске и немачке офанзиве 1941. и 1942. на Источном Средоземљу и у северно-афричком региону биле су уперене не само на Суецки канал и Средњи исток већ и на навођење Турака да напусте своју неутралност и приђу Хитлеру. Пречесто, амерички посматрачи пропуштају да помену да је, уз величанствени отпор српских националиста, и потенцијална турска улога у рату натерала Хитлера да 1941. и 1942. преусмери војску и друге ресурсе са критичног Руског фронта, где су те снаге врло лако могли изазвати слом совјетског отпора током преломног периода велике совјетске слабости.“

Из једне од мојих мичигенских студија позне 1941. цитирам:

„Као 1918, немачке снаге продрле су дубоко у јужну Русију, дошавши до Крима и Дона. (…) Али (…) уколико Немачка још једном искористи своју контролу над Југоисточном Европом и Црним морем, и поново окупира Кавказ, њена војска славиће победу у северном Ирану. У том случају, Хитлер ће бити на добром путу да постигне оно што је за длаку измакло Кајзеру 1918. (То јест да победи Русију и Британију освајањем лежишта стратешких сировина јужне Русије, Кавказа, централне Азије и Средњег истока)“.

То је, дакле, позадина спрам које се морају вредновати офанзиве српских националиста 1942.

И Ратни мемоари премијера Черчила сведоче о растућој бризи са којом је пратио немачку претњу 1942, и три могућности које су стајале пред Хитлером – мимо јавности добро познате офанзиве генерала Ромела у Северној Африци, зарад заузимања Суецког канала и отварања Немцима поморског пута до по Британце животно важних нафтоносних поља у Персијском заливу. Немачке опције биле су наиме:

1) офанзива из Југоисточне Европе кроз јужну Русију, Кавказ и северни Иран, до стратешки богате руске централне Азије и Персијског залива;

2) продор из Југоисточне Европе кроз Турску до истих циљева, и

3) комбинација три истовремене офанзиве на Средњем истоку, кроз јужну Русију, Турску и Суецко подручје. Имајући све то на уму, обавештен сам од британских професионалаца у Каиру да је премијер Черчил поставио генерала Хенрија Вилсона (касније награђеног титулама сер Хенри и фелдмаршал лорд Вилсон) да успостави команду у Персијском заливу која би могла да се избори са овом троструком претњом. У склопу тога, генерал Вилсон је од премијера добио задатак да установи и британску Команду за Блиски исток у Каиру и Англо-америчку команду за Средоземље у Алжиру.

Фото: Tooveys

Крајем лета 1942. имао сам част да и ја допринесем савезничком разматрању тих питања. Каирска мисија америчког генерала Ендруса, коју помињем другде, усмерила је сву своју пажњу на ту вишеструку немачку претњу, и он је веома брзо схватио стратешки значај Југоисточне Европе као базе без које Немци ни на који начин не би били у прилици остваре своје намере. Уз то, колико ми је познато, први који су Вашингтону скренули пажњу на потенцијално кључну улогу Турске у Хитлеровим ратним плановима и за време кризе 1942, биле су наше, америчке дипломате у Анкари и Каиру. Током рата, наиме, Турска се држала неутралности са спознаје да би – услед свог стратешког положаја на споју Средоземља са Црним морем, те лежећи на траси главне железничке пруге између Југоисточне Европе и Средњег истока – победа било Немаца било Руса значила крај њене независности. Природне симпатије велике већине Турака биле су уз Британију и САД, и веровали су у Хитлеров пораз. Но, с добрим разлогом нису били убеђени у спремност Англо-американаца да се суоче са послератном претњом Стаљина као ратног победника.

Године 1942, савезничке обавештајне службе на Источном Медитерану постале су врло свесне немачких напора да уведу Турску у рат као свог савезника, као и извесне турске подршке решавању турског проблема на тај начин. Такође смо знали за поштовање између Турака и југословенских националиста, чији су се узајамни интереси и наде за будућност у великој мери подударали. Нашу главну бригу, међутим, чинило је то да је не само тадашња немачка офанзива у јужној Русији, већ да би и свака будућа кроз Турску ка Средњем истоку, зависила од немачких комуникација Дунавом и пругама које су пролазиле кроз источну Југославију, Мађарску, Румунију и Бугарску.

То су наиме чињенице очигледно непознате већини послератних коментатора, а које су 1942. довеле до јачања англо-америчког интересовања на кључним нивоима власти за отворене и подземне кампање на Југоистоку, вођене под командом и по наређењима генерала Михаиловића. Упркос одлуци да подржи Тита и напусти Михаиловића услед својих погрешно заснованих напора да очува поратни статус Британије, премијер Черчил је – по мишљењу многих британских професионалаца као и по моме – био врло свестан шта је генерал учинио за Савезнике 1942. Иако у својим Мемоарима он наизглед приписује војни неуспех немачких кампања на источним фронтовима искључиво српском пучу у Београду и потоњој немачкој инвазији Југославије 1941 – без помињања икаквог удела генерала Михиаловића – познато је да је приватно са великим уважавањем говорио о необично важном учинку Михаиловићевих отворених и тајних војних дејстава током 1942.

Но, највеће признање националистичким операцијама у том стратешки одлучујућем периоду 1942, током и после рата, долази од немачких војних и политичких служби. Тако генерал Валтер Кунце (Walter Kuntze), тадашњи командант Југоисточне Европе, у свом телеграму од 10. јула 1942. описује генерала Михаиловића као „најопаснијег непријатеља“. Хајнрих Химлер, шеф Гестапоа, написао је у писму од 17. jула 1942: „Основа за било какав успех у Србији и целој Југоисточној Европи је Михаиловићева ликвидација“. (Авакумовић, н.д., 54–55)

Но највеће немачко признање генералу Михаиловићу и његовим војним и тајним снагама за допринос Савезницима током 1942. дао је сâм Хитлер у свом годишњем обраћању немачком народу за Нову 1943. годину.

Цитирам један део тог говора:

„Прави узрок тешкоћама (током 1942.) у Северној Африци и на Балкану (Југоисточној Европи) лежи у упорним покушајима саботаже и парализе. (…) Њихове сталне саботаже, уз веома разноврстан пасивни отпор, успеле су да зауставе допремање залиха у Африку и другде.“

Ваља обратити пажњу на оно што је Хитлер у својој изјави о немачким неуспесима на источним фронтовима, у тој одлучујућој 1942. години, заправо рекао:

Прво, да је снабдевање фронтова не само успорено, већ и заустављено;

а) да се то односи на северноафрички сектор, и немачку офанзиву генерала Ромела ка Суецком каналу и Средњем истоку, и да се исто догађа и

(б) „другде“ због тешкоћа „на Балкану“ (или у Југоисточној Европи), при чему се мисли на јужноруски фронт;

Друго, да се догађају „упорне“ и „сталне“ саботаже што подразумева дугу, сталну, систематску кампању, а не спорадичне инциденте;

Треће, да „сталне саботаже“ и „упорне“ акције као и „заустављање“ немачке подршке фронтовима – па и „паралисање“ немачких операција – указују на одсудно спречавање снабдевања источних ратишта;

Четврто, израз „ уз веома разноврстан пасивни отпор“ указује да се ради о систематским, технички софистицираним дејствима, много убојитијим од обичних заседа и рушења неких објеката какве изводе групе сељака. Само су таква дејства могла натерати Хитлера да тако понижавајуће, јавно призна свој неуспех током 1942, и навести Химлера да изјави да је за било какав успех „у целој Југоисточној Европи“ (логистичкој бази за стаљинградско и јужноруско, као и североафричко и средњоисточно ратиште) неопходна „Михаиловићева ликвидација“. Пошто је такве доказе прихватила и наша обавештајна служба предложио сам да се 1942. назове „годином велике југословенске (или српске) контраофанзиве.“

Адолф Хитлер (Фото: Википедија)

Већ колико средином августа 1942, три главна британска заповедника (војске, морнарице и ваздухопловства) на Средњем истоку и у источносредоземном сектору послали су поруку генералу Михаиловићу чији један део цитирам:

„Са дивљењем пратимо операције од непроцењивог значаја за нашу заједничку, савезничку ствар, којима Ви руководите.“

Првог децембра 1942, шеф британског Империјалног штаба у Лондону, непосредно одговоран премијеру Черчилу као министру рата, послао је поруку генералу Михаиловићу у којој каже да

„цени изванредна прегнућа Југословенске војске (…) и непобедивих четника под Вашом командом, који се даноноћно боре у најтежим условима.“

За Нову 1943. годину, генерал Ајзенхауер, тадашњи савезнички командант на медитеранском ратишту и као главнокомандујући америчких трупа у том сектору, послао је следећу поруку генералу Михаиловићу:

„Америчке оружане снаге у Европи и Африци поздрављају свог брата по оружју, и славне и неустрашиве војне јединице под вашом стаменом командом. Ти храбри људи који су Вам се придружили како би истерали непријатеља из своје отаџбине, уз највеће жртве потпуно су посвећени борби за заједничке циљеве Уједињених нација. Нека им њихова борба донесе потпуни успех.“

Кад је, наиме, амерички генерал Патрик Хурли (Patrick Hurley) дошао на Средњи исток у пролеће 1943. као лични изасланик председника Рузвелта, он ми је казао да такве поруке и њихов садржај нису пука дипломатска куртоазија но истинске оцене наше владе, као и британске, обе свесне колико су заслужне снаге генерала Михаиловића. У нашем дугом поратном разговору о ратним дешавањима у Југоисточној Европи, генерал Донован, ратни шеф ОЅЅ, поменуо ми је поруку генерала Ајзенхауера, рекавши да је срећан што смо барем тада „и званично признали српске заслуге за укупни ратни напор.“ Таквих и сличних детаља и прилика сећам се као признања одговорних британских и америчких војних команданата огромном доприносу генерала Михаиловића и његове војске немачком поразу током тог најкритичнијег периода рата 1942.

Стратешки врхунац целог рата на Истоку – достигнут 1942. неуспехом Немачке да заузме Стаљинград и настави продор ка Кавказу и даље, и неуспехом Турске да отвори своју капију према Средњем истоку – готово да није имао непосредног утицаја на тактичке прилике у Југославији 1943. Насупрот погрешном утиску који су створили неки истраживачи и коментатори, а који сам и сâм донекле имао током рата – неки од најжешћих ратних окршаја одиграли су се између националиста и Немаца, као и између националиста и партизана управо те године.

То сам и написао у свом извештају Савезничком главном штабу почетком новембра 1944:

„После 1943, улога Немаца у Југославији свела се у суштини на одбрамбену, то јест на одговор на националистичке акције, но у облику изузетно агресивних немачких напада не само на националистичке снаге на терену, него и на штаб генерала Михаиловића.“

Тако је званична немачка новинска агенција DNB 19. маја 1943. из Берлина известила да су немачке војне и СС формације са хрватским (квислиншким) снагама, „отвориле нову офанзиву у Босни против банди које предводи Михаиловић.“

А Donauzeitung је јула 1943. пренео немачки извештај да су

„Михаиловићеве снаге бројне и добро наоружане (…) Биће потребно много времена да се српске снаге униште.“

Уз то, немачки материјал за тај период до којег су дошле наше обавештајне службе, класификован као тајни, био је још суморнији. Како је забележено у поглављу о партизанским операцијама, Тито се 1943. максимално заложио да партизани што жешће нападају националистичке заједнице и војне јединице у западној Југославији – понекад у сарадњи с Немцима или њиховим квислинзима.

Поред отворених војних дејстава, годину 1943. су по свему судећи обележиле још успешније саботаже националних снага против немачких комуникација на Југоистоку и немачке експлоатације стратешких сировина. И сам генерал Михаиловић ми је рекао да је први пут те године био у могућности да помогне сељацима да смање допрему пољопривредних добара у немачка складишта и центре за снабедевање. Званични немачки записи, доступни после рата, показују да су Немци добијали мање тих добара из Србије под окупацијом него што је било предвиђено трговинским уговорима са југословенском владом, потписаним пре доношења немачке директиве о реквизицији. Господин Нојхаузен, немачки ратни економски управитељ Србије, на свом суђењу 1947. казао је да су „Михаиловићеви људи“ у огромној мери смањили прилив производа какав су Немци, на основу својих пажљивих процена, очекивали. То је још једна сличност између тактике генерала Михаиловића и совјетске доктрине о „партизанском рату.“ Заинтересованима за техничке аспекте ваља рећи да су отприлике две године, колико је генералу требало да своја подземна дејства усаврши, по оцени немачких стручњака после рата сматране оптималним временом за њихово планирање и извршење. А то само увећава заслуге генералових илегалаца на терену још 1942. године.

Од значаја у вези с тиме су и докази прикупљени током и после рата од наших обавештајних служби који указују на критичан пад морала немачких снага на Југоистоку током 1943. То је изгледа у приличној мери био резултат невероватног утицаја „фактора психолошке саботаже“, који ми је Михаиловић истицао и који су стално понављали у наређењима Титу из Москве.

Та обавезујућа упутства ваља зато поново цитирати:

„Неопходно је користити сва средства за застрашивање непријатеља, тако да се осети као у опседнутој тврђави.“

Дејство тог чиниоца на пад морала немачких снага и њихових квислинга под ударом како стварних тако и психолошких напада 1943, стално су наглашавали наши „посебни извори“ и тада и у првој половини 1944. Генерал Михаиловић ми је то само потврдио говорећи о настојањима немачких официра да успоставе контакт са познатим антинацистима у неколико подручја на Југоистоку. То је изазвало приличну панику међу тамошњим домаћим квислинзима.

Ваља, даље, подсетити на разне планове и дејства националних снага током 1943, илустроване следећим наводима из неколико извора. Тако се фебруара 1943, у личној поруци Хитлер пожалио Мусолинију на све бројније покушаје италијанских окупационих снага у Југославији да се договарају са националним снагама, написавши:

„ (…) Руководство Михаиловићеве организације увелико се спрема да разоружа и уништи твоје снаге у Херцеговини и Црној Гори. (…) Сматрам да је у интересу нашег заједничког подухвата да твоји третирају Михаиловића и његов покрет као заклете непријатеље сила Осовине, и преклињем те, Дуче, да у том смислу издаш одговарајуће заповести својим командантима. Ликвидација Михаиловићевог покрета сада неће бити лака, због снага којима располаже (…)“. (Из наведеног дела Дејвида Мартина, стр. 149. Цео текст ово кључног ратног документа везаног за Југославију, налази се у Les Lettres secretes echangees par Hitler et Mussolini, Париз 1949, стр. 149–54)

Les Lettres secretes echangees par Hitler et Mussolini (Фото: Amazon)

Хитлерову бригу о јачини националних снага и њиховим намерама делио је и Тито, чији су изасланици почетком 1943. покушали у да уговоре прекид ватре са Немцима, како би упутили главнину својих трупа против њих у југозападној Југославији. (О неким аспектима преговора између партизана и Немаца видети поглавље о партизанским операцијама.)

Када су ти покушаји пропали, немачка Висока команда је априла и почетком маја 1943. започела комбиновану операцију против националних снага и партизана под називом Шварц (Schwartz), „у којој је Михаиловићев штаб обележен као главна мета Вермахта и Луфтвафеа“. (Авакумовић, н.д, стр. 174) Док је генерал био делимично заокупљен борбом против Немаца и усташа у такозваној Независној држави Хрватској у западној Југославији, немачка војска је предузела неуспешне кораке – нарочито током операције зване Моргенлуфт (Morgentluft) јула 1943 – за уништење његових војних одреда у Србији. У том периоду такође – после британског прихватања Тита – немачка Висока команда у Београду понудила је 100.000 марака у злату, као награду оном који би ухватио било Михаиловића, било Тита.

Дејствима националних снага 1943. у западној Југославији није посвећена пажња коју заслужују. По ономе што сам чуо од генерала Михаиловића, као и на основу онога што сам после рата сазнао од првака националних снага, схватио сам да је у том периоду генерал био суочен са три неодложна захтева:

Први је био прека потреба да се заштите западни Срби, изложени трострукој претњи уништења од Немаца, комуниста, и усташа – хрватских фашиста који су зарад властитих циљева служили сад нацисте сад комунисте;

Други је од генерала тражио да се нада англо-америчкој окупацији крајњег запада Југославије, у оквиру општег напредовања од Јадрана према Дунаву, и затим до Беча;

Трећи је био да ће у западној Југославији, безмало једином подручју где је партизански покрет задобио некакву народну подршку – која се касније истопила услед комунистичког екстремизма – можда успети да помири своје снаге и умерене елементе у помесним партизанским командама. На тој нади, како ми је рекао, темељио је своја очекивања да ће вође на терену, и националне и партизанске, временом створити заједнички фронт противу страног непријатеља и домаћих зала.

Такав став су неки западни национални команданти и поједини хрватски партизански руководиоци и спроводили. Нажалост, и тврдокорни партизански комунистички врх и немачка Висока команда стално су радили, и фактички и психолошки, на даљем заоштравању грађанског рата. С личне заокупљености питањем психолошког рата, у послератном периоду стекао сам јасније разумевање његових размера у Југославији, и то не само како су се њиме служили нацисти и комунисти, већ и националисти. (За те увиде, као и толике друге у ратни сукоб у Југославији, много дугујем Славку Н. Бјелајцу, предратном официру и члану Југословенског главног штаба, који је у рату био један од команданата националних снага у западној Југославији, а по његовом завршетку дуго један од мојих блиских и цењених колега у вашингтонском Одељењу за копнену војску)

У једном извештају с почетка 1944. сажео сам дејства националних снага у западној Југославији током 1943, углавном се ослањајући на званичне британске изворе. Цитирам:

„Дејства националних снага умногоме су обликовали велики и непрекидни Титови напори да их уништи на западу, нарочито током пролећа и јесени. У суштини, радило се о продужетку партизанских офанзива започетих у Лици и Далмацији крајем 1942, из нове базе у западнобосанским планинама код Босанског Петровца. Отпор националних снага, нарочито у Лици, спречио је партизанско ширење у Далмацију, тако да су с пролећа 1943. углавном локалне националне снаге успеле поново да заузму српска села у западној Босни.

Током лета 1943. Тито је опет употребио своју главнину против националних снага на југу – у Црној Гори, Херцеговини и, у мањој мери, у централној Босни. Још гневна због опште офанзиве националних снага током 1942, немачка Висока команда искористила је ситуацију 1943. да своје и квислиншке трупе пошаље у западну, централну и југозападну Југославију, противу тамошњих националиста и оних у Србији.

Два пута су немачка званична обавештења објавила потпуни крах главнине националних снага. Не само том приликом, националисти су тврдили да су Немци и партизани сарађивали да би уништили генерала Михаиловића и његов покрет на западу. Места и датуми из званичних немачких и партизанских депеша снажно подупиру те оптужбе. Немачки документи из 1943. такође пружају доказе да су Немци и тада сматрали националисте за свог главног непријатеља. Чак су немачки извори крајем лета и у јесен 1943. говорили о њиховом капацитету за продужавање борбе на дуже време.“

У погледу даљих борби између Немаца и националних снага током 1943. генерал Михаиловић ми је рекао да су на основу искустава стечених 1942. и почетком 1943. команданти националиста на терену успели да обуче своје официре и војнике тактици намењеној ублажавању немачке одмазде против цивила. Овде се не мисли на подземне операције већ на поступке прихваћене међународним конвенцијама. Пуковник Алберт Сајц је приликом наших послератних сусрета критиковао неке националистичке јединице на подручју којим је прошао 1943. и почетком 1944, због њихове претеране спремности да се суоче с непријатељем у условима, или на местима, у којима је могло доћи до цивилних жртава иако је било и других могућности. Такав став је можда трајао и даље али, на основу наших сазнања током рата, изгледа да је број цивилних жртава у последње две године рата био знатно мањи него 1941. и 1942. Иако је такво стање можда делом било последица немачког суздржавања због надолазећег пораза и одмазде, немачки поратни извори показују да су националне снаге тактички усавршиле распоређивање малих одреда на шира подручја током 1943. Пуковник Сајц тактику генерала Михаиловића из 1943. и 1944. сажима следећим његовим речима:

„Увек предводи или пружај пример. Познај терен као свој длан. Обучавај људе, и борце и сељаке, да пријављују сваки покрет и дејство непријатеља. Искорени издајнике и брбљивце. Нападај само када можеш стећи предност. Постарај се да ти борци буду чврсти, увежбани и сити. Користи што је могуће мање снаге. (…) Никада не пружај непријатељу прилику да те нападне. Удари га јако, а онда нестани док је још у шоку.“ (н. д, стр. 39)

И Дејвид Мартин преноси следеће препоруке које је сазнао из својих сусрета са националистима, а које сам и ја чуо од генерала Михаиловића, као плод његових размишљања из 1943:

„Да би имао употребљиве информације, прибављао храну, преносио оружје, поспешивао своје кретање, од пресудне је важности да покрет отпора има велики број својих људи у ‘квислиншкој’ власти и њеним оружаним снагама. Укратко, покрет отпора мора поседовати поприличан сопствени ‘квислиншки’ покрет у ‘квислиншкој’ власти непријатеља.“ (исто, 153)

Ова последња ставка се посебно односи на извештаје које су стално потврђивали наши „посебни извори“ већ од краја 1942.

Мисија „Ренџер“ у Југославији 1944. Шеф Мисије, пуковник Макдауел други слева (Фото: http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/)

Дејвид Мартин такође даје примере саботажа националних снага против Немаца живописним речником својих британских „тајних извора“, који добро одсликава суштину сазнања мени доступних из других извора. Цитирам:

„Кашичица песка сипана у кућиште осовине теретног вагона начинила би од њега крш у року од неколико месеци. На хиљаде теретних вагона је на тај начин онеспособљено: прошли би диљем Балкана док се штета не би открила, исувише касно да Немци било шта учине. Још један омиљени трик био је да се узме неколико комада угља из станичног дворишта, да се они пресеку, делови издубе и напуне тротилом, па поново споје и залепе. Ти комади били би стављени при задњем крају тендера за угаљ уз локомотиву која ће кроз неколико сати кренути за Мађарску, Бугарску или Румунију (…) После седамдесет до сто километара дошло би до необјашњиве експлозије. Воз би стао. Екипу за поправке и резервну локомотиву би тада морали слати из неког већ оптерећеног железничког чвора. У међувремену, возови би стајали и, уколико би све било изведено како треба, Немци никад не би сазнали шта се десило и ко је вин (…) Пљачке возова извођене су веома редовно (…) Пљачка би била откривена тек при отварању фургона у Атини, Будимпешти или Софији…“ (исто, 178-79)

Важан додатак Мартиновом опису саботажа националних снага током целог рата је и следећа изјава његових званичних британских контаката:

„На хиљаде потврђених сведочанстава о саботажама и пљачкама возова које су извели Михаиловићеви људи достављено је савезничким владама. Теретни вагони су испадали из строја после само два месеца, локомотиве се необјашњиво кочиле, фургони пристизали на одредишта запечаћени – али празни, фабричке машине се редовно квариле… Произвођене су лажне бомбе, пруге затваране под изговором да предстоји бомбардовање – то су биле методе четничких герилаца. Када је било стратешки потребно, мостови су потпуно разарани и предузимане велике акције упркос масовних немачких одмазди. О таквим дејствима постоје многобројни записи, од 1941 до јесени 1944.“ (н.д., стр. 179)

У вези с тиме, Дејвид Мартин такође указује на један од кључних чинилаца при успеху ових саботажа, а то је да је „огромна већина железничких радника припадалa Михаиловићевој организацији.“ То су наглашавали и наши специјални извори не само у Југославији већ, што је битније, и у Мађарској, Румунији и Бугарској, где су фашистички режими и немачка Висока команда једнако пазили да не претерају са репресијом над неопходним службама.

Одговорно тврдим да је генерал Донован, 1943. и 1944. покушавајући да придобије председника Рузвелта да одобри једну велику мисију ОЅЅ-а при штабу генерала Михаиловића, намеравао да, на основу сазнања из наших специјалних извора, још више развије и користи могућности националних снага за саботаже по Мађарској, Румунији и Бугарској, не би ли се и тиме убрзао немачки слом на источним фронтовима. Уз, наравно, организоване раднике и друге прогресивне групе, тајне организације под Михаиловићевом контролом у тим подручјима укључивале су и веома битне шверцерске и црноберзијанске групе.

Током рата било је нашироко познато, и по новинама под немачком контролом и писано, да су постојале читаве лоповске мреже дуж немачких комуникација ка истоку, а нарочито уз Дунав, и да је у њима било и немачких цивила па и војника. То су ми потврдили палестински ционистички извори који су направили тајне канале за спасавање јеврејских породица из Источне Европе. Генерал Донован се надао да би се сви ти елементи могли довести под окриље наших дејстава. Понављам при том оно што сам написао у поглављу о америчкој политици, да је он у свом извештају са напоменама о приликама у Југославији 1943. и 1944, истицао да су југословенски националисти:

„продрли у локалне непријатељске органе власти, раширили своју обавештајну мрежу унутар њих, да врше диверзије са циљем заплене непријатељске опреме и залиха, а првенствено ради смањења и успоравања испоруке добара и производа из Југославије непријатељским фабрикама и фронтовима, као и ометања пролаза непријатељских трупа и материјала кроз Југославију и суседна подручја на путу ка ратиштима.“

Генерал Донован се надао да бисмо преко сталног америчког представништва при штабу генерала Михаиловића и ми, преко свих тих група, стекли приступ локалним немачким властима у целој Југоисточној Европи.

Иако је из њихових књига јасно да су и Дејвид Мартин и пуковник Сајц били добро упознати са тајним операцијама националних снага у Југоисточној Европи током рата, они су пропустили да наведу конкретне циљеве и локације. Наравно, ни ја нисам задржао копије нити белешке у вези извештаја наших специјалних извора који су стизали до мене. Али, пошто су се у њима понављали одређени називи места обележаваних и на поверљивим штапским картама у Каиру, могао сам касније, у Вашингтону 1945, да ослањајући се на сећање реконструишем неке податке који се данас смеју објавити. У погледу непосредних одредишта немачких пошиљки железницом преко веома важног центра у Будимпешти, иначе на удару саботажа, најчешће понављани називи локација од севера према југу, 1943. и 1944, били су Сирет, Јаши, Галати, Браила, Констанца, Варна, Бургас, Истамбул и Солун.

Морам при том опет нагласити да је већина немачких пошиљки, нарочито оних намењених јужноруској зони, ишла Дунавом, до истовара бродова по разним приобалним железничким станицама и речним лукама од Будимпеште до Црног мора, како би се избегло стварање великих циљева за савезничке бомбардере. Идентификујући подцентре српских националних снага за железничке саботаже којима је руководио српски тајни штаб у самом Београду, наводим их по учесталости помињања: Брод, Нови Сад, Сегедин, Темишвар, Арад и Орадеа. Такође памтим неколико примера саботажа пруга и железничких постројења која ћу помињати касније, посебно Сату Маре у северној Румунији.

Делом тих операција у западној и централној Бугарској руководило се изгледа из подцентра националистичких снага у Нишу. У Хомољским планинама на крајњем североистоку Србије се по свему судећи налазио важан центар за тајне радио везе са оперативцима ван Југославије. На то сам скренуо пажњу људима из ОЅЅ-а и, у инструкцијама од генерала Томаса Родерика (Thomas Roderick) по мом одласку у Југославију наложено ми је да испитам њихову могућу корист по нас.

Роберт Макдауел: Кључна улога Срба у Другом светском рату (1)

Уобичајени обавештајни извештаји из немачких извора 1943. и 1944, иако у том погледу оскудни, јављали су о некаквим сталним „покушајима“ саботажа на следећим железничким линијама при главној траси између Будимпеште и Солуна: Будимпешта, Черновци–Лавов, Будимпешта–Јаши–Лавов или Одеса, Будимпешта–Констанца–црноморске луке. Немачки обавештајци помињали су пругу Будимпешта–Београд–Софија–Бургас–Варна као битну за слање војног терета из Немачке до црноморских лука јужне Русије. Упркос том знатном ослањању Немаца на неколико релативно малих пруга од Будимпеште до руске границе, и до румунских и бугарских црноморских лука, морам поновити свој утисак, стечен проучавањем целокупности наших извора, да су немачке линије саобраћаја кроз Југоисточну Европу Дунавом, који је и каналима повезивао јужну Немачку са Црним морем, представљале несумњиво најзначајније комуникације у Другом светском рату.

Пошто су највећи део забележених саботажа на тој артерији извеле подземне организације, било ратни профитери и црноберзијанци било шверцери од заната, нема одвише изгледа да ће се доћи до додатних детаља мимо већ утврђених о коришћењу таквих агената за рад у тајним организацијама генерала Михаиловића током рата. Једини важан изузетак у том погледу за који знам су прилично добро познате отмице дунавских речних пилота, које су извели српски националисти како бих их спасили принудног рада за Немце. Генерал је отворено признао и пуковнику Сајцу и мени да је дошао до велике количине немачког војног материјала за своје снаге у Србији преко професионалних шверцера или црноберзијанаца који су продрли у неку од локалних немачких организација.

У поређењу, наиме, са 1942-ом годином, дејства националних снага 1943. могу се описати као врло методично и хладнокрвно нагризање преосталих немачких резерви – и материјалних и психолошких – после пропасти Хитлерове велике офанзиве 1942. Ваља такође приметити да се трећа фаза операција националних снага на коју је указивао генерал Михаиловић одвијала не само 1943. већ и током првих шест до осам месеци 1944, када су немачке снаге на Руском ратишту и у Источном Медитерану изгубиле не само стратешку него и добар део тактичке иницијативе. Тада су наиме Руси свој главни продор започели без журбе, али – због лоше процене британског и америчког политичког и војног врха – англо-америчким снагама није допуштено да искористе своје могућности и подрже руско напредовање сопственим, са горњег Јадрана до линије на Дунаву, као што је предлагао премијер Черчил, а испрва на Техеранској конференцији подржао и Стаљин.

Четврта фаза дејстава националистичких снага коју је описао генерал Михаиловић почела је крајем лета 1944, када је поново позвао на општу мобилизацију свих националиста широм Југославије, зарад подршке главним Савезницима при окончању немачке окупације Југославије и Југоистока. Генерал очито ни током 1944. није престао да се нада да ће се Англо-Американци придружити Совјетима макар у окупацији Југославије. Са своје стране настојао је не само да совјетским и англо-америчким окупационим снагама пружи пуну војну помоћ него и да учини још један напор ка постизању неког степена сарадње између својих снага и умереног, некомунистичког, помесног вођства међу партизанима.

Но, с почетка 1944. дошло је до велике немачке војне операције Treibjagd, уперене против генералових снага у централној Србији и пропраћене низом немачких удара на локалном нивоу. Стварна колико и потенцијална опасност од националних снага по Немце који су се повлачили из Грчке, Албаније и Југославије, огледала се и у Хитлеровој изјави с краја августа 1944,

да је „нека врста комунистичке опасности“ пожељнија од снажења генерала Михаиловића, од кога је зазирао као од симбола „јединог конструктивног елемента на Балкану.“ (Цитирано у Авакумовићевом делу, стр. 175)

Навео бих такође и један свој извештај из јула 1944, написан пре моје југословенске мисије, али на основу закључака до којих су дотле дошли наши штабови за Југоисток и Блиски исток у Каиру, Барију и Алжиру:

„Иако на главним савезничким фронтовима најтеже борбе у овоме рату вероватно тек предстоје, у погледу Југославије и целог Југоистока, у строго војном смислу, може се тврдити да ће овог лета рат бити завршен. Немци су и даље веома јаки у том подручју и, што се тиче саме Југославије, има их чак и више због повлачења из Грчке, Албаније и Бугарске. Са малим изузецима, немачке снаге у овом сектору нападају само у самоодбрани и, у све већем броју желе што пре да се предају англо-америчким снагама. Бугарски команданти су почели да ступају у везу са генералом Михаиловићем преко првака демократских земљорадничких странака како би договорили предају, а чује се и да румунски, мађарски па и поједини немачки официри и званичници покушавају да успоставе везу са генералом Михаиловићем преко преживелих помесних демократских вођа. Што је најважније, Немци у Југославији се пасивно држе својих гарнизона у градовима, слабије реагујући на отворене војне нападе националних снага и саботаже. Уз то, што је врло неуобичајено за њих, однедавно су почели да напуштају своју тешку механизацију и наоружање много спремније него што би се то од Немаца очекивало.“

Узевши у обзир општу ситуацију у Југославији с краја лета и у јесен 1944, да није било никаквог англо-америчког мешања у њене унутрашње прилике већ да су кроз сарадњу сва три главна савезничка лидера одржани слободни избори као предуслов за уставне промене и административне реформе, мислим да би велика већина свих политичких, националних, и верских заједница и група изабрала Дражу Михаиловића за председника привремене краљевске владе, кадре да одржи ред и спроведе заиста слободне изборе.

Убеђен у тачност таквог погледа на унутрашње прилике у Југославији почевши од 1944, поткрепљеног сопственим службеним истраживањима у Вашингтону после рата, у једној од мојих званичних послератних студија написао сам следеће:

„ …Укратко, до почетка лета 1944. генерал Михаиловића и његова српска национална организација (…) успешно су прошли испит ефективног отпора немачкој окупацији и експлоатацији, као и устанку југословенских комуниста, да би се потврдили као једини делотворан и конструктиван фактор у земљи. Оно што је било истина у лето 1944, мада тада непризнато, досада је више него потврђено сазнањима обавештајних служби за време рата и после њега, и заслужује да уђе у званичну историју. То јест, српски генерал Дража Михаиловић, као војник и национални вођа, заслужио је поштовање и поверење свих значајних чинилаца југословенског друштва, будући најбољи предводник југословенских народа и за прелазни период после рата, усто поштован и од угледних савезничких војних и дипломатских лидера. Но, до краја те године, Дражу Михаиловића су напустила сва три главна Савезника, а под њиховим притиском и његови краљ и влада, док га је британско и америчко политичко вођство на све могуће начине изоловало, тиме доводећи и до његовог судског убиства.“

Извор: Роберт Макдауел, Стрељање историје – Кључна улога Срба у Другом светском рату, Поета, Београд, 2012, превели Момчило, Ана и Бодин Селић, стр. 59-98.

Опрема: Стање ствари

(Novinar.de)

Прочитајте још:



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

Оставите коментар