Слободан Антонић: Колонијални естаблишмент у Србији

У колонијалној Србији је сасвим нормално да странци имају шест пута већу плату од нас, и у њој је „cool” да се сат гледања у магарца плати 80.000 евра

Слободан Антонић

„Пођимо од тога да смо колонија”, написао сам у прошлом тексту.

„Ама, знамо то, знамо”, била је примедба у једном од коментара који се појавио на сајтовима који су мој текст пренели (овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде…). „Него, зашто професор не напише – а шта даље?”

Али, драги читаоче, сазнање да је Србија колонија није тек „теоретисање” – то је први већи корак ка промени.

Јер, уколико схватимо да смо то што јесмо, знаћемо да из тог проистиче више практичних последица. А оне не мењају само нашу перцепцију политичких и економских дешавања у Србији, већ и наше свакодневно понашање.

Рецимо, ако сте колонија, ваш однос према странцима-колонизаторима мора да буде другачији него према другим странцима, или пак другачији него што би био према странцима у некој сувереној држави.

Срби су, као и други традиционални народи, гостољубиви. Ми заправо волимо странце. Волимо да их угостимо, а поготово волимо да им покажемо да су њихове предрасуде о Србима погрешне.

У колонији је, међутим, такво понашање глупо и наивно. Сваки колонијални странац – онај који је из нације колонизатора и који је део колонизаторских структура (од гувернера до службеника) – наш је експлоататор и тлачитељ. Буквално.

Албер Меми у знаменитој студији Колонизатор и колонизовани објашњава да се, између осталог, колонија и препознаје по томе што у њој странци-колонизатори аутоматски имају далеко већу плату од домаћег становништва – за исти посао и за исти степен стручности.

Албер Меми (Извор)

И заиста, у данашњој Србији сваки Американац, Британац или Немац засигурно да има већу плату – и то вишеструко – од Србина. Без обзира на квалификацију. Да није то зато што Американци, Британци или Немци код нас обављају специфичне послове, оне које само они умеју да раде? – Аха-ха!

Моја пријатељица запослена је у филијали једне француске фирме у Београду. „Наши шефови били су Французи”, прича она, „и имали су шест пута већу плату од нас. После три године они су отишли, а ми смо унапређени тако што смо постављени на њихова места. Али, нису нам дали њихове плате. Наше повећање износило је тек 20% – за исти посао и за исту одговорност коју су имали Французи! Када смо питали зашто је то тако, из централе је стигао одговор: `Француске плате су за Французе, а ваше плате су према локалним приликама`”.

„У колонији се зарађује више, а троши мање, послови су уноснији, у каријери се брже напредује”, објашњава Меми (стр. 34). Колонизатор увек има већу плату од колонизованог. А колонизовани, заузврат, то сматра нормалним.

Та „нормализација” експлоатације у свести домаћег становништва извршена је колонизацијом ума (о томе више следећом приликом). Тако колонизовани не види да је добра зарада странца колонијалца заправо праћена производњом беде домаћег становништва.

Главна добит колонизатора, наиме, долази отуда што колонизиовани може бити експлоатисан до миле воље – баш као и природни ресурси колоније, који се могу црпети до уништења. Та узрочно-последична веза није видљива на почетку колонизације. Но, она делује неумитно и како време више одмиче њене последице све су погубније по домаће становништво. После неколико деценија, у колонији више нема средње имућних. Постоје само богати странци и њихови локални политички лакеји – бескрупулозни припадници домаће елите који заједнички с колонизатором експлоатишу „урођенике”, и бесконачна маса домородачке сиротиње (Меми, 36–37).

Британски колонизатор на леђима Тибетанке, снимљен крајем 19. века (Извор)

Дакле, ваш симпатични комшија који је изнајмио највећи стан у згради, тај тридесетогодишњи Немац, врло културан, који је похвалио вашег сина да одлично прича енглески и који се љубазно осмехује вашој ћерки – а на ког све комшијке с ћеркама-удавачама бацају чежнутљиве погледе – он је, будући да смо колонија, експлоататор и вас и ваше деце; ваш „класни” непријатељ.

Већина нашег света то не разуме, првенствено због моћног идеолошког (пропагандног) апарата колонизатора и његових сарадника. Тај апарат је и направљен зато да нам замагли видике и да нам утуви пожељне представе. Али, хајде да анализирамо тај апарат, хајде да критички сагледамо његове носиоце, његове интересе, његову идеологију и његову пропаганду према „домороцима” (чему и служи ова колумна). И брзо нам може све постати јасно.

Можда је најважније да разумемо да против себе имамо озбиљан и моћан колонијални естаблишмент. Чине га атлантистичка (ЕУ и НАТО) бирократија, шефови и јапијевци из комапнија „10.000 евра дотације по раднику”, аутоколонијални (компардорски) политичари, домаћи „па-тако-је-у капитализму” тајкуни, лакејска системско-опслужујућа интелигенција – из медија, из културе, са универзитета, али и клајнербургерска провинцијска („паланачка”) елита која „само жели да живи као сав нормалан свет” (упореди: Меми, 49).

У вези с последње реченим не могу а да већ сада – иако о томе тек намеравам да пишем, не наведем један сасвим весео пример. Београд се често види као „најдемонскије” место у Србији, зато што су у њему, збиља, концентрисани локални припадници елите политичких, економских и културних колонизатора, затим домаћи компрадорски естаблишмент, безобзирни бубашваба-тајкуни, аутошовинистички културњаци итд. Али, обратимо само пажњу на то да елита из Новог Сада или, на пример, Ниша, такође гледа да не заостане превише за таквом „престоницом”.

Тако је, рецимо, Музеј савремене уметности Војводине, не желећи да буде у сенци Београда, за откуп снимка (на DVD-у) само једог перформанса Марине Абрамовић платио 80.000 евра (100.000 долара). Реч је о „делу” Исповест (Confession) у коме „уметница”, буквално, читав сат гледа у очи – магарца (видети овде).

Ето, то је колонијална Србија. У њој је сасвим нормално да странци имају шест пута већу плату од нас, и у њој је „cool” да се сат гледања у магарца плати 80.000 евра! А ко такву „уметност” не разуме, заправо је „сељачина” и „нациЈоналиста”.

Е такав „наратив” мора се деконструисати, да би се Србија ослободила.

Отуда прича о „колонији Србији” и није пуко теоретисање, зар не?

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, ,

21 replies

  1. Оно није Тибетанка.

    Свиђа ми се

  2. Поштованом професору желимо да скренемо пажњу на то да је сасвим у реду оно што он говори, али да је проблем што на овим порталима ми мање више то знамо, будући да пратимо и његов рад. Проблем је што они који не знају не долазе на овакве сајтове, чак и ако им се покаже текст, не интересује их,па због тога и јесте мали број потписника на пр. Апела. Можда неко мисли да је више од 13000 много, можда неко мисли да су међу потписницима људи чије је мишљење важно за овај народ (то је и наше мишљење), али народу то не значи ништа, чак и ако чује за апеле, резолуције … према томе, треба нам Стратегија. Волели би да знамо да ли је има, ко је ради и томе сл.

    Свиђа ми се

  3. @ Jovan T: Можда је од важности да ли је то Тибетанка, или не – али је много важније да ли је онај наведени тзв. “(Извор)“ те фотографије заиста прави извор, или није – а није, јер ако се на њега оде, ради провере аутентичности текста под фотографијом, види се да је то (https://matrixworldhr.com/2017/04/24/zaboravljene-povijesne-fotografije-cetvrti-dio/kolonizatori/ ) у ствари “чорбине чорбе чорба“, јер ни на на њему није могуће наћи прави извор те фотографије.
    Уз то, желим да поновим да се не слажем да се у случају Србије ради о колонији, јер ниједна колонија нема, сопствене политичке и државне органе. Какви су – да су, али Србија их ипак има. Дакле, ако господин Антонић баш жели, могао би да положај Србије пореди са неком врстом “протектората“, или чак и “кондоминијума“ Вашингтона и Брисела, али и то само под знацима навода.

    Свиђа ми се

  4. @Јован Јовановић, тачно је да Србија још увек није колонија у правом смислу те речи и проф. Слободан Антонић (суздржавам се да му не дам неки чудни надимак) наводи сличности између нашег садашњег положаја и положаја правих колонија а тих сличности итекако има.

    Као што г. Небојша Катић каже: „Сингапур је био колонија и успео је да се еманципује и успостави потпуну контролу над својим развојем, држећи се чврсто меритократског принципа. Србија је на сличном правцу као и Сингапур, али иде супротним смером – од независне државе са сопственим ресурсима постаје колонија“

    Било би занимљиво да г. Антонић обради и процес ослобађања једне земље од колонизатора и могућих сличности са нашим потенцијалним ослобађањем.

    Свиђа ми се

  5. @Стање Ствари, на овом сајту је била нека контроверза везана за г. Катића? Је л’ он непожељан? Против њега се не води никакав поступак колико знам.

    Свиђа ми се

  6. @ Јован Т.

    У праву сте.

    Цитирам:

    Када је пренет и други чланак г. Небојше Катића на Стање ствари, видели смо овај коментар на блогу г. Катића:

    http://nkatic.wordpress.com/2012/07/17/guvernerov-obracun-sa-njima/#comment-1788

    Poštovani Nebojša, da li znaju vaši čitaoci da vaše usluge koristi Stanko Subotić Cane. Baš me zanima da li ćete objaviti ovaj komentar.

    Даље можете видети ОВДЕ

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  7. Госпођа Марина се презива АбрамовиЧ, а не АбрамовиЋ. Какав бедан покушај промене етноса! Иначе, ради се о светски познатом сатанисти, сестри Велимира АбрамовиЧа, резидента „патриотских медија“. Каква је Србија депонија. Можда је Енгелс исправно окарактерисао јужне Словене.

    Свиђа ми се

  8. Sikim se granici sa Tibetom, to je Indijska drzava.

    Свиђа ми се

  9. @Слободан

    Марина се презива Абрамовић, по оцу Воју (био официр јна, а потом предавао оно и дсз на Машинском факултету…), са Цетиња родом. Мајка Даница, синовица почившег Патријарха српског Варнаве. ..
    То што је обожавају припадници секте која је тренутно на власти у Црној Гори (вероватно и обрнуто), не значи аутоматски да мора да се презива несрпски (такорећи јеврејски, постаде антисемитизам поуларан и у Србијици, ваљда захваљујући Недићу). Такође, ни околност да је Ви страсно мрзите то не доказује. И то не само њу, него и брата јој.
    Чињеница да је од “бечања“ (омиљена зимска активност по црногорским забитима – седну двојица један наспрам другог и “бече“, ко ће пре трепнути…), зарадила огроман новац, не треба да Вас озлојеђује. Има људи у свету којима се то свиђа, имају разумевања за crnogorsku баштину. Треба и Ви да пробате.

    Можда се магарац презива “Абрамович“, треба то да испитате, “хладне главе“ и без предрасуда.

    Свиђа ми се

  10. Како год се потписивала, Маринин магарећи мотив у магарећем перформансу није уопште оригиналан. Рамбо Амадеус је 2012. године њиме представио Црну Гору на избору за песму Евровизије. Да му је било обезбеђено учешће правог, уместо дрвеног магарца на стејџу Евровизије сигурно би успео да се пласира у финал, с обзиром на чудовате данашње вредности које негује та манифестација. Већ и при површном погледу, јасно је да је Рамбов перформанс оригиналан, језгровит и веома емотиван, у односу на Маринину кататоничну уметничку форму израза.

    Традиционално је за Црну Гору употреба муле била много типичнија од употребе магарца. О томе сведочи и коришћење „црногорског социјалног динара“ 1945. г.

    Међутим, како мула више нема, добар је и магарац.

    Свиђа ми се

  11. Из онога што сам видела на јутјуб снимцима, рекла бих да се у перформансу М.А. који је овде преузео главну реч (уместо да говоримо о статусу Србије – колонија, полуколонија, чија колонија, зашто Француска није колонија, чија смо ми тачно колонија итд) ради о исповести (родно неутралног) магарета читачици магарећих умова М.А. Што нас доводи до истог: плаћено је много пара да се види ништа. И што би требало да нас врати на текст, па да добијемо одговоре на питања ко заиста управља нашим животима, у којој се мери слажемо са тим и ако се (и колико) не слажемо да одредимо шта нам је даље чинити. Да видимо колико људи је спремно да плати гледање небулоза не би ли се осетили важним пошто се разумеју у уметност (најновија ФБ „иницијатива“ је постављање уметничких слика уместо тешких објава и досадних селфија) јер су то људи може бити чак и едуковани, али истински неупућени у вредније ствари. И ево, ово ме враћа на текст: „Е такав ‘наратив’ мора се деконструисати, да би се Србија ослободила.“ Потпуно тачно, али деконструкција не може да се деси
    само на папиру (екрану) уколико се не допре до ширих слојева које ваља образовати (школе), правилно информисати (медији и то они велики), нахранити (привреда, наравно не у рукама странаца на шта указује професор) итд. Постоји и супротан приступ, а то су алтернативни начини образовања, алтернативни медији, за привреду не знам шта да кажем, али то у овим условима може да функционише само под снажним покровитељством. Удаљавам се од теме. Важно је да ли имамо модел, начин на који би то урадили. Уочавам да се одређени модел и то не западни копира код нас, али чини ми се само површински – испод површине не знам шта има, па о томе не бих ни ширила причу.
    Искористила бих ову прилику да кажем да ми, у Србији имамо научнике који се баве врло занимљивим темама и то врло успешно, али како волим да на крају читања нечијег рада пажљиво ишчитам и наведене ауторе и коришћену литературу имам утисак да је огромна већина аутора са Запада (наравно, многе ауторе и сама волим и поштујем), а премало је руских мислиоца (о мислиоцима Србима наравно овде није реч јер је природно да се они наводе) На прсте да се изброје, такорећи. Говорим о мом генералном утиску и он ме поново враћа на текст и на потребу да убудуће ствари посматрамо у ширем временском интервалу.
    Надам се да ће се г. Антонић у неком од следећих текстова који са нестрпљењем очекујем дотаћи и ствари о којима сам у коментару писала.

    Свиђа ми се

  12. Cini mi se da sam ovde ostavio neki komentar i to poduzi i sada ga nema, nema ni onog „komentar je izbrisan“.

    Свиђа ми се

  13. @ Komentar je izbrisan

    Лоше вам се чини, јер нити сте послали коментар нити код нас има тога „коментар је избрисан“.

    Свиђа ми се

  14. @Stanje stvari
    Hocu moj komentar, necete da me prevarite :)))

    Свиђа ми се

  15. Колонија, протекторат, окупациона зона ….

    На десету годишњицу проглашења „независности“ Kosove на ЦИА Н1 телевизији:

    http://rs.n1info.com/a364894/Vesti/Vesti/Predsednik-Kosova-Hasim-Taci.html

    Читала сам коментаре. Изгледа већина гледалаца појма нема, ко је власник ове телевизије.

    Свиђа ми се

  16. Вечити проблем са етаблираним политичким аналитичарима: исти су као статистика. А статистика је као бикини: све открије само оно најважније сакрије.
    Елем,то што је неко „из Београда, Новог Сада или Ниша“, не казује нам ништа о датом компрадору. У апсолутној већини случајева, локални компрадор кога видимо као Београђанина или Новосађанина (за Ниш сам неупућен, што не значи да нећу бити упућен у том правцу, како јекренуло), је дошао из те „културне“ Европе у Србију гледајући на њу као на колонију или територију коју окупира. Нема везе што је у питању етнички Србин а ла Пепо Бандић. Такви у политичком и етичком смислу су већ генерацијама одрођени.
    Но, што је битније – шта је важније: лепо срочени текст, или дело, односно пут на који нас аутор упућује својим лепо сроченим писанијем? Није никакав проблем показати да нас је на пут у колонијалну пропаст гурао и Слободан Антонић својом некритичком и етички ниском безрезервном подршком Бориса Тадића и Вука Јеремића, ма какву штету ови чинили Србији.

    Свиђа ми се

  17. Када је Слободан Антонић пружао безрезервну подршку Борису Тадићу и/или Вуку Јеремићу “ма какву штету ови чинили Србији“? Ах да, сећам се чланка у доба када је Вук Јеремић довео до искључења Србије из УН када је Антонић написао “Браво за Јеремића што су нас најурили из УН, још само да уведе санкције Републици Српској и запросићу га“. Јел мислимо на исти текст?

    Свиђа ми се

  18. Цитат:

    Војислав Коштуница је намеравао да МСП тужи једну земљу чланицу НАТО за агресију на Југославију (као пример) у вези Повеље УН, па да на основу пресуде, која би јако тешко могла бити негативна по нас,оспори самопроглашење независности Косове.

    Уместо тога, Тадић и Јеремић су, на сугестију Ива Вејводе, затражили од МСП необавезујуће мишљење на питање „да ли је проглашење независности 17. фебруара 2008. у складу са „међународним правом“.

    И, наравно, МСП је необавезујуће проценио „да „декларација о независности донета 17. фебруара 2008. није прекршила опште међународно право, Резолуцију 1244 Савета безбедности (1999) нити уставни оквир“. На крају, суд закључује да „сходно томе, усвајање те декларације није прекршило ниједан примењиви принцип међународног права.“

    Превише је то крупно питање, и ако хоћете кључни наш пораз коме су у маниру најраснијих квислинга асистирали Борис Тадић и Вук Јеремић, да би се могао сводити на „малициозно зановетање доконих патриЈота о броју звездица у хотелима и километражу Вука Јеремића. (Ако ћете на ту страну, није им се само то приговарало, већ и прилично егзотичан избор дипломатских кадрова и којешта друго).

    Последице ове издајничке ескиваже Тадића и Јеремића, којом је изгубљена наша кључна прилика, је да је процес признавања „Косове“ неометано настављен.

    Мало ли је од Вука и Бориса?

    Да може горе показао је Слободан Антонић у својој колумни у Печату. Цитирамо пар кључних реченица:

    …Спор настао у националном делу критичке интелигенције, након пресуде МСП-а, води се око два питања. Прво је да ли су Тадић и Јеремић морали знати да ће МСП донети пресуду на штету Србије – па су, тако, одговорни што су: 1. или као незналице гурнули Србију у штету; 2. или као неко ко је знао шта ће се десити свесно нашкодили српским интересима. Друго питање је да ли су Тадић и Јеремић – када су, после пресуде МСП-а, поднели резолуцију УН – само наставили да наносе штету Србији.

    Даље разрађује своје идеје, те долази до кључног изазова:

    Слободан Антонић: ВРЛО ЈЕДНОСТАВАН ТЕСТ

    Због свега тога, нудим врло једноставан тест, прост лакмус папир исправности наше две конкурентске теорије. Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са „нашим ЕУ пријатељима“ саставе другу, „разумнију“, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти. Ако пак Тадић и Јеремић, и поред свег овог ломљења руке, не повуку резолуцију и остану упорни у покушају да за њу обезбеде већину у УН, онда би било лепо да, исто тако јавно, заступници теорије о „фингирању“ и „квислинзима“ признају да су се ова двојица наших политичара, макар по овом питању, усудила да супротставе Империји. И да нису баш потпуни „квислинзи“.

    Пар дана касније, Вук Јеремић и Борис Тадић су повукли српски предлог Резолуције и до последње запете прихватили захтеве наших „атланских пријатеља“.
    (Нап: Антонић након тога није ништа „јавно признао“, већ је наставио по истим нотама).

    Остало:
    http://nimbusovpodrum.blogspot.rs/2015/11/normal-0-false-false-false-en-us-x-none_13.html

    Свиђа ми се

  19. Svaka čast na tekstu !

    Свиђа ми се

  20. Сјајан текст као и обично. Замолио бих професора Антонића да у оквиру деконструкције помене и свог некада блиског саборца Ђоку Вукадиновића, некада сјајног аналитичара, а данас апологете колонијалних жутих фракција, пријатеља и савезника промотера сребреничког геноцида, савезника жутих паткичара, промотера листа Данас, Н1, и колонијалног сатиричара Драже Петровића. Зашто вас професоре нема на НСПМ у ударним чланцима као некад, већ евентуално као „Вести из Србије“, и то не сваки пут? Зашто нема Зарковића, Ковачева, Вучинића и још многих других сјајних коментатора и аналитичара? Гледам пре неки дан на „Контраспину“ Ђоку Вукадиновића, прави се блесав, и продаје нам мурту уместо курте, продаје нам Ђиласа који је „поштено“ зарадио милијарду еура, а онај Зарковић (који није иначе лош) видим хоће да експлодира, а из неког разлога не сме да га фронтално нападне и пита права питања. Као прво грешка је УОПШТЕ РАЗГОВАРАТИ са онима који су променили страну, са њима нема испијања кафе, ћаскања, дружења, чак ни јављања на улици, а посебно нема „демократског разговора“. Ко год је у служби замагљивања стварности потпуно испада из разматрања за било шта, осим за раскринкавање. Потпуно је сулудо да се тај Вукадиновић и дан данас представља као патриота, а његов портал води као патриотски, а на њему нема места за вас неколико који сте носили тај портал десет година. Једноставно речено, као што су Радун и Цвија патриотска икебана за овај режим, Ђока је патриотска икебана Другој Србији и жутим фракцијама, а господа из амбасада нам се цере у лице док се ми заносимо овде „режимом“ и „опозицијом“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s