Слободан Антонић: Колонијална полиархија

Управо то је највеће лукавство колонијалоног ума – да се колонизовани радује што ће служити колонијалном господару

Слободан Антонић

Пре но што објасним шта је колонијална полиархија и како она управља Србијом, желео бих да одговорим на примедбу читаоца Стања ствари поводом мог прошлог текста (Колонијални естаблишмент).

„Не слажем се да се у случају Србије ради о колонији”, написао је Јован Јовановић, „јер ниједна колонија нема сопствене политичке и државне органе. Какви су да су, али Србија их ипак има. Ако господин Антонић баш жели, могао би да положај Србије пореди са неком врстом `протектората`, или чак и `кондоминијума` Вашингтона и Брисела, али и то само под знацима навода” (овде).

Међутим, као што сам написао у првом тексту на Стању ствари (овде), у 21. веку на делу је мутирани колонијализам. Такав колонијализам  је неприметнији и подмуклији од класичног, „трупе колонизатора више не марширају главним градом колоније,”, појаснио сам, „али запоседнуте земље експлоатисане су и потчињене каткад горе него у 19. веку”.

Ево неких примера у вези са Србијом, о којима сам већ писао, па сам слободан да их рекапитулирам:

У Србији само страни капиталисти добијају од српске Владе субвенцију од 10.000 евра по запосленом (па и више  од тога), чиме обезбеђују бесплатну радну снагу пет и више година. Српски капиталисти такву привилегију у својој сопственој земљи немају. Наша влада заправо води политичку економију „Суперхика” – узети кроз порез од сиромашних Срба и дати богатом Немцу (овде). Али, то не ради само садашња влада (Брнабићеве), то су радиле и барем три владе пре ње (Цветковићева, Дачићева и Вучићева). Да ли је тако нешто могуће игде другде осим у колонији?

Суперхик, лик из култног стрипа „Алан Форд“

Такође, највећи део профита странац може легално да изнесе из Србије, а домаћи предузетник не може; странац је ослобођен царине на увоз производне опреме, а домаћи капиталиста не (овде); у страним компанијама нема синдиката, радници се испитују на полиграфу, носе пелене и падају у несвест од врућине (овде). Као што је неко лепо приметио: „Страни инвеститори у Србији осећају се као британски туристи на Закинтосу: све норме, социјалне, правне и моралне, укинуте су”. Овакво понашање страних капиталиста карактеристично је управо за колонију.

У Србији не само да су скоро све банке у страном власништву (овде) већ Народна банка ништа не предузима да заштити грађане од лихварских камата страних банака (рецимо, стамбени кредити у „швајцарцима”). „Очигледно, на делу је савез домаћих политичара и страних банкара”, написао сам. „Основни показатељ да је нека држава сведена на колонију јесте да институције увек штите странце на рачун домаћег живља” (исто). У Србији је управо тако.

Србија се свим силама  гура у ЕУ интеграције (плус у НАТО) као у нешто што се „подразумева”. Зашто? Зато што је, као што је објаснио амерички „експерт” Роберт Каплан (овде), самостална Србија опасност за поредак на Балкану. Једино прихватљиво решење за атлантисте је, како нам је растумачио Каплан, да Србија буде део стране империје – Османске или Аустроугарске раније, ЕУ сада. Зато САД и Британија, које нису део ЕУ, свесрдно подржавају „интеграцију” Србије у ЕУ.

Србија се, такође, додатно гура у регионалне економске интеграције које у Србији нико не жели – попут „Западне Балканије” (овде). Симбол те нежељене интеграције је изградња ауто-пута Ниш–Драч. Западна Балканија треба да обезбеди вечни боравак Србије у предсобљу ЕУ, како би и даље била уцењивана, а циљ изградње аутопута Србија–Албанија је „стратешко повезивање медитеранских и источноевропских НАТО земаља, значајно због конфликта с Русијом” (овде). Земља се гура у наднационалне структуре само зато да би се лакше контролисала – препознатљиво за мутирани колонијализам.

Што се тиче политичког система, у Србији је на делу типична колонијална демократија – симулакрум испражњен од истинског одлучивања. На изборима се бира скупштина, али законе парламенту доставља или потврђује Брисел (рецимо, Закон о култури; овде). Скупштина бира владу, али влада самостално не одлучује чак ни о једноставним питањима попут цене струје или броја службеника који ће бити отпуштени, већ се о томе питају ММФ, Светска банка или Савет комесара ЕУ (овде).

Симптоматично је да је и реторика најмоћнијег човека у Србији изразито аутоколонијална. На инаугурацији за председника (2017) он је о свом народу говорио као о „Балканцима”, представивши их као дивљаке и лењивце, док је о нашим атлантистичким колонизаторима беседио као о симболима цивилизованости (видети моју детаљну анализу овде). То је типично за дихотомију колонијалног дискурса: „уређено – дивље”, „цивилизовано – урођеничко”, „метропола – колонија”.

Такође је примећено да наш најмоћнији политичар испољава, како је речено, „псећу радост” и „слугерањско усхићење” (овде) кад год се сусретне с канцеларком Немачке (овде), а сличну слику колонијалне подложности даје и његова самохвала „да се на пријему чак четири пута руковао с Трампом” (овде) и „да ћемо недељама радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике – тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде; анализа овде). Такво понашање је такође типично за колонијалну ситуацију.

Ангела Меркел и Александар Вучић (Архивска фотографија: Танјуг)

И инсистирање на „дуалном образовању“, примећено је, обезбеђује додатну јефтину радну снагу страним компанијама (овде и овде), спуштајући ниво образовања намењен нашој деци. С друге пак стране, цео образовни систем под снажним је утицајем борбених аутоколонијалиста из тзв. НВО сектора, који се у појединим питањима показују моћнијим и од самог Министарства просвете (овде).

Могли бисмо још дуго наводити различите знаке „колонијалне ситуације” – од захтева да се амерички амбасадор зове Скат а не Скот (овде), преко симболике геј-параде као „врсте окупаторског дефилеа  и империјалне колоне са западним амбасадорима и известиоцима” (овде), до „колонијалне експропријације наших тела” по предложеном Закону о трансплантацији (овде). Но, о томе свему већ сам детаљно писао, а о појединим карактеристичним појавама намеравам још нешто да кажем у овој рубрици, па ћу се овде зауставити.

Разумем да није лако мислити о својој земљи као о колонији – не само због националног поноса већ и зато што живимо у мутираном колонијализму који је другачији од класичног, као и зато што мрежа чувара атлантистичке идеологије контролише друштвену перцепцију – од медија до универзитета (овде). Али, ако објективно сагледамо свој положај, морамо признати: ми смо сада колонија. А то сазнање важан је корак ка нашем ослобођењу.

* * *

А сада ћу да пређем на главну тему овог чланка: колонијалну полиархију. Већ је добро примећено (овде) да се Србијом данас влада „преко више тачака контроле, које могу, али не морају бити и вертикално повезане једна с другом”. Моћ је у колонијалној полиархији сегментирана тако да су тачке контроле дифузно распоређене, често су носиоци моћи међусобно сукобљени, али сви они чине систем који контролише и експлоатише потчињено друштво.

У Србији, једна линија моћи у естаблишменту иде од садашњег председника према дну друштвене пирамиде. Актуелни председник, према општем утиску, има фактичку контролу над владајућом странком, над Скупштином, над Владом, над јавним сектором у економији и над делом медија. Велики је то део власти, али Србија је ипак далеко од монократског система.

Друга пак линија моћи у естаблишменту везана је за колонизатора: почиње од, за Србију задужених, делова апарата Вашингтона и Брисела, као и од тамошњих фондова „за развој демократије”, „борбу за људска права”, „суочавање с прошлошћу” итд. Карике тих ланаца моћи су, затим,  овдашње амбасаде САД и ЕУ, теледириговане, аутоколонијалне НВО (од Хелсиншког одбора до НДНВ), српски медији под контролом страних структура (Блиц, Н1, НИН…) итд.

Изјава Соње Бисерко, председнице Хелсиншког одбора, из октобра 2000.

Та два ланца моћи унутар естаблишмента заједно чувају систем, али су у појединим питањима и конкурентни. Домаћа владајућа елита зна да не би била на власти да није лојална Вашингтону и Бриселу. Рецимо, садашњи Председник је још 2009. обавио свој покајнички „пут у Каносу” (о томе сам писао овде) и тако обезбедио сагласност овог другог ланца моћи за долазак на власт (2012); сагласност за останак на власти обезбедио је пак Бриселским споразумима (2013. и 2015) и већ помињаном аутоколонијалном економском политиком.

Ипак, уколико компрадорски политичари почну да „врдају”, брзо ће им се унутар формалне опозиције наћи алтернација. Опозицију колонизатор увек одржава као унутарсистемску алтернацију (не алтернативу) актуелној власти. Код нас је то читав спектар „евроентузијастичких“ странака, од ДС-а и ЛДП-а до ПСГ-а. У дисциплиновању компрадорских политичара учествују, дакако, и медији који су под директном контролом колонизатора, као и аутоколонијални НВО сектор. Разуме се, овдашњи медији и НВО никада неће довести у питање атлантистичку идеологију која је заједничка за обе линије моћи, а чије су основне догме: неолиберална приватизација (продаја странцима свега), безусловна интеграција (утапање) у ЕУ и НАТО, као и тотална десуверенизација и акултурација.

„Контролишући више тачака друштвеног утицаја или државне управе симултано, атлантисти лако условљавају једне другима. Новац који је свима потребан је негдје у Лондону, Цириху или Франкфурту, како за Вучића и Б92, тако и за Крик, НУНС или БИРН, којег је Крик изгледа изгурао из милости спонзора” (овде). Ове оштре ривалске борбе између аутоколонијалних фракција, као и њихова повремена надмудривања с колонизатором, одигравају се ван погледа јавности, у дубокој позадини. Но, динамика свих ових трвења тешко да може утицати на промену система (само)колонизације.

Између два овде описана ланца моћи налазе се друштвени актери који нису под директном контролом иједне од тих линија, али су под снажним хегемоним пољем утицаја обе. Домаћи капиталисти, рецимо, „послују” како с компрадорским политичарима, којима плаћају коруптивну ренту, тако и са страним капиталистима, с којима, удружени, безобзирно експлоатишу домаћу радну снагу и ресурсе. Национална буржоазија и колонијална интелигенција, насупрот томе, више је под утицајем колонијазатора и његове идеологије, импресионирана културним „престижом” белих господара (тзв. мека моћ).

Рецимо, „90% српских `новинара` себе у (жељеној) будућности види као упосленике америчких, енглеских или немачких медијских кућа” (овде). Отуда се новинар Дејан Анастасијевић, када се запослио у Би-Би-Си-ју за Србију, похвалио – без било каквог осећаја да је урадио нешто неприлично: „од данас сам у служби енглеске краљице” (видети овде). Да се запослио у РТС-у свакако не би написао: „од данас сам у служби Александра Вучића”. Но, радити за страни пропагандни сервис који је намењен „информисању“ српске публике за наше новинаре је, нажалост, посао којим се они наивно-глупо поносе.

Извор: Информер

Исти друштвени суицид практично чине и припадници културне, образовне, академске, економске и друге елите у Србији, који с радошћу служе колонизатору. Пошто су поунутрили атлантистичку (аутоколонијалну) идеологију, они не виде да њихов бели господар смишљено уништава не само домаћу индустрију – убијајући тиме конкуренцију – већ да такође тежи и да маргинализује, поткопа и најзад сруши домаће високо образовање, домаћу науку и националну културу. Колонизатор то ради не само зато што му нису потребни образовани и паметни урођеници већ и зато што очуване установе високог образовања, науке и културе лако могу да обнове националну индустрију. Образовани и паметни домороци, исто тако, могу пробудити и свест о лажи, експлоатацији и тлачењу – што је кључна подлога за промену система.

Зато колонијална експлоатација неке земље, временом, уништава највећи део домаће средње класе и домаће интелигенције. Дејан Атанасијевић може да се поноси тиме што тренутно ради за „енглеску краљицу”; али, када BBC – Serbian Service обави посао у Србији, Анастасијевићева деца ће овде моћи да раде само као шрафцигер мајстори у немачким погонима, као бебиситерке у домовима странаца на Дедињу, или као плесачице на шипки у баровима за британске туристе.

Тако колонијална полиархија има двоструку улогу – да замени механизам избора легитимне државне управе устројством политичког, економског, војног и културног крипто-протектората (прикривеног запоседања); и друго, да кроз доминацију пожељне идеологије у свим сферама друштва – од вртића до академије наука – обезбеди репродукцију самоколонизације.

Управо то је највеће лукавство колонијалоног ума – да се колонизовани радује што ће служити колонијалном господару.

Зато је други корак у нашем ослобађању тај да у Србији постане срамота да се било ко похвали како ће од сада да служи енглеској краљици. Почев од Дејана Анастасијевића.

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.

Advertisements

28 thoughts on “Слободан Антонић: Колонијална полиархија”

  1. И шта ћемо сад? Хоће ли нам професор објаснити како се против таквог поретка бори? Тако што ће Дејана Анастасијевића бити срамота? Постоји ли пример у историји борбе против колонијализма да је та борба успешно вођена тако што су слуге колонијалног господара пролазиле кроз катарзу, што су „схватале“, па се посрамиле? Или ће бити да су јаки и организовани домородачки покрети водили сурову и беспоштедну борбу у којој су слуге колонијалног господара третирани исто као и сами господари? Да ли је Анастасијевић „наш“ који ће се посрамити или наш непријатељ? И не само Анастасијевић, него сви, од Вучића па на даље?
    Дакле, шта радити професоре? Ићи на изборе које организује колонијална управа, па онда кукати на услове и неправде, као што ради српски родољупци или то нема никаквог смисла, а искуство показује да нема?

    https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/10/23/neokolonijalizam/

    Свиђа ми се

  2. Добро, г.Челекетовићу, шта ВИ предлажете? Нема смисла ово, нема смисла оно,…По Вашој реакцији, треба дићи руке и убити се! Е, нећу! Борићу се, догод могу да се крећем. Изаћи ћу на изборе, гласаћу против Њих, а кад ми се аваавовци појаве на вратима, дочекаћу и8х са даском за лукац и пљунућу их у лице,

    Свиђа ми се

  3. Поштовани г. Челекетићу, Ваше питање је сасвим умесно, али је погрешном човеку упућено.
    Питања „Шта ћемо сад?“; „Хоће ли нам професор објаснити како се против таквог поретка бори?“ и „шта радити професоре?“ није одговарајуће поставити професору социологије.
    Професорова струка му омогућује да постави дијагнозу, али не и да препоручи и одреди терапију. Подсећам Вас да осим професора Антонића, мало ко од колега његове струке има храбрости, воље и жеље да јавно иступа о наведеном проблему који је тема овог чланка, а камо ли да изнесе тачну дијагнозу стања.
    Одговоре на Ваша питања једноставно не може дати социолог.
    Одговори на Ваша питања леже тичу се области одбране и јавне и државне безбедности.

    Свиђа ми се

  4. Једини рационални одговор на све то који ми пада на памет, и веома нерадо га исписујем, јесте да смо такви да је колонијална управа унеколико боља од управе коју сами правимо. Односно, кад смо препуштени да сами одлучујемо, то што направимо је чак и горе од стране колонијалне управе.
    Зашто је тако?
    Због изгинућа пре Првог, у Првом, Другом и Комунистичком рату. Због комунистичке окупације у другој половини 20. века која нас је сатрла материјално и морално, затрла нам државу, нацију, културу, језик, привреду, систем вредности.
    Од Срба су махом остале комунистичком идеологијом слуђене креатуре веома погодне за колонијалну управу. То је то.

    Свиђа ми се

  5. Од такве колонијалне управе се не можемо спасити сами. Ако већина народа из низа држава од оних прибалтичких до Грчке једном схвати да су постали готово бесплатни извори људи (образована и необразована радне снаге) и материјалног богатства (преко банака, предузећа, трговине) за богатије и моћније земље Западне Европе, могу да се удруже и пруже неку врсту одбране или отпора томе, и изборе се за бољи положај.

    Ако се то не деси, празнићемо се и сиромашити и даље, бићемо нешто као задње двориште Европе које ће се све више претварати у заостао и запуштен предео с потенцијалом да постане будући извор здраве воде и хране за њу.

    Свиђа ми се

  6. Иначе, не треба се плашити скорог уласка у ЕУ, сем ако се не деси да се сувише зближимо с Русијом, што је практично немогуће, па нас она по брзом поступку приме, као што су учинили, на пример, с Бугарском и Румунијом.
    Ево зашто се не треба плашити: да би само Београд испунио услов из одређеног поглавља које се тиче пречишћавања канализације и отпадних вода, треба да уложи у такав систем око пет милијарди евра. За целу Србију то износи неколико десетина милијарди евра.

    То је само једна област.

    Тако, нема бојазни од ЕУ још дуго, дуго.

    Свиђа ми се

  7. @V. Celeketic „U ono vreme malo ko je izvukao ikakve vojno-teorijske pouke iz Americkog rev. rata. Vojnici su tada prezrivo gledali a prezrivo gledaju i danas na zapetljane borbe sa gerilcima. Britanija nije imala dovoljno podrske u Americkom narodu da organizuje kontra gerilu. Bilo je upotrebe lake pesadije i elitnih strelaca…. ali to nije uticalo na nacin razmisljanja velikih evropskih armija…. Za Britaniju lekcije su bile vise starteske nego takticke. To sto su privremeno izgubli prevlast na moru duz americke obale a zatim i celu Ameriku bilo je za njih upozorenje, i to veoma krupno da se ne smeju upustati u bratoubilacke borbe izmedju matice i kolonija jer nece pobediti. I zaista vise nikada se tako nesto nije dogodilo. Spanci su bili saveznici Amerikanaca u ovom ratu, i borili sebdobro na Floridi i slivu reke Misisipi ali nista nisu naucili, a ni mnoge druge armije i sile nisu nista naucile. Mnogo godina kasnije Spanija ce satirati sebe u uzaludnim ratovima da suzbije revolucije u Juznoj Americi.“

    IZ KNJIGE „SVETSKA ISTORIJA RATOVANJA“

    Свиђа ми се

  8. Vidimo da je nekada glavni problem za kolonizatore predstavljala podrska lokalnog stanovnistva i logistika. Treba identifikovati slabosti danasnjih kolonizatora i posmatrati uspesne modele dekolonizacije i razvoja.

    Свиђа ми се

  9. Имали смо ми Војислава Коштуницу који се жилаво борио против колонизовања Србије. Ми смо научили да сматрамо за „борца“ марионете које се деру и урлају, фрљају громопуцателним паролама, па онда, по мраку, све ураде како им се нареди. Пошто је Коштуница делао потпуно супротно, тј. није се дерао и лупетао, а бранио све што се могло бранити; уз то, није крао од народа као други пре и после њега и остао достојанствен и частан Србин до краја, нема „родољупца“ који му није забио нож у леђа. Након тога, наш вајни „родољубац“ је наставио да се куне у свој „антиколонијализам“, док је Србија незадрживо тонула у ропство.

    Ко год је чинио и чини тако, најпре треба да објасни мотиве сопствене издаје. То да учини без оних толико пута изречених и написаних лажних и гадних оптужби и клевета према Коштуници.

    Дакле, зашто сте издали Србију издајући Коштуницу?

    Кад то питање истерамо на чистину, можемо наћи решење за ослобођење. Не би Србија била прва колонија која се овако или онако ослободила ропства.
    Само, биће да су решења на супротној страни од оне коју наши лажни анти-колонијални родољупци воле.

    Свиђа ми се

  10. Онај који се хвали да је успео да постане службеник енглеске краљице сигурно и не види будућност своје деце овде у Србији, него тамо у Енглеској или било где другде на западу. Њега уопште и не интересује будућност српске деце. Било ко од тих „службеника“ ради то што ради само, једино и искључиво због себе и своје деце, потпуно свесно уништавајући будућност наше деце.

    Свиђа ми се

  11. Ја све имам утисак да велики део српске интелигенције није приступио страним господарима и да због тога плаћа цену тешким животом својим и својих најближих. Знамо рецимо да у Србији има 400 запослених глумаца – али можда 100 имају неке ангажмане од којих може да се живи, док су остали принуђени да раде шта стигну. Слична је ситуација са новинарима, професорима, сликарима, књижевницима, масом отпуштених стручњака, а о научном кадру да и не говоримо.

    И мислим да их управо њихова интелектуална величина чува од издаје и од љубљењеа папуче.

    О овим људима се мало или ништа не зна, јер по природи ствари – у медије доспевају само послушници, остали не постоје.

    Свиђа ми се

  12. Професоре, какво мишљење имате о СББ-у и телевизији Н1?
    Да ли је Н1 „једнакији“ од Данаса, Слободне Европе или ББЦ-а?

    Свиђа ми се

  13. @ Душан Ковачев (а и Владимир Челекетић)
    У праву сте донекле, мада би социологија (социолози) требало да понуди и смернице за деловање, што се можда може очекивати у текстовима који следе. Први корак је (мада смо ми у ситуацији да не будемо баш на првом кораку) приказ стања и тражење узрока за дато стање (ствари). Професор се бави, као научни радник и у оквиру теорија које је прихватио као добре, једним од узрока за стање у друштву (нашем, али имајући у виду место и време у којем се налазимо). Знати шта је али и ко је највише одговоран за стање у друштву (осим што одговорности има и на појединачном нивоу) и то у ширим просторним и временским оквирима је врло значајна основа. Али лекар који понуди дијагнозу, али не и лек, није комплетан. Тешко се у кратком тексту и може приказати цела слика. Но, ми се у пролазу јављамо поводом Ваше последње реченице. Истина је да се и службе безбедности и војска морале да са баве проблемом. Нама су, на пример, током једног истраживања на сличну тему много значили материјали из војних и часописа који се баве безбедносним темама. Не сумњамо да (бар неки) војници и безбедњаци раде на одбрани од напада на безбедност Србије. Њима су боље него нама познати сви методи савремених ратова, укључујући, верујемо, и психоисторијски рат (Фурсов). Проблема видимо два. Први је што је (а имамо у виду и горњи текст) врло нејасна ситуација са контролом над битним војним и безбедносним структурама и друго, што није јавности видљива сарадња између социолога, војника, безбедњака и свих оних од којих се можда може очекивати решење.Слика је врло замаскирана (с једне стране и разумљиво) и врло недоступна јавности, мада се нама чини да реално нема праве сарадње, а отуд нема ни Стратегије (тачније упознати смо од стране власти само са једним стратешким циљем а то је приступање ЕУ, а после би ваљда требало усвојити њихову стратегију). Узмимо, на пример, по нашем мишљењу врло несрећну, ситуацију са Апелом (ауторски тим „врви“ од социолога) и Народном резолуцијом коју је написао један војник. Сада постоје два паралелна документа, сличне садржине и један и други имају значај и и једном и другом би се могле наћи мане. Ако наставимо да тражимо трун у оку брата свог, нећемо ништа урадити. Све наше боли си видљиве кроз причу о ова два документа. Ми који нисмо ни у каквим политичким организацијама, још мање у војним и безбедносним, видимо једно болно нејединство. Ми би волели, у великој љубави за своју земљу и њен народ, да видимо и замагљену координисану активност, дај Боже. Не подржавамо господина В.Ч. који позива на истребљење. Ако би, будући људи са свим врлинама и манама кренули као дивље племе на господаре почели би и да се међусобно повређујемо. Неизлазак на изборе – који би ефекат крајњи био? Има ли В.Ч. предлог како да уједини људе на пример да не изађу на изборе (што је и лакше јер људи ће урадити све само да не морају да се муче–лакше им је (не осуђујемо их) да НЕ потпишу, да НЕ изађу на изборе, да НЕ знају, да НЕ чују. Лакше је оговарати оног другог на свом сајту (да, ми пратимо и друге сајтове и видимо неслогу нашу и поделу по свим линијама, као што уочавамо и друге ствари). Ми позивамо на заједничко деловање. На слогу. Да ли ће неко (појединци и мале групе) извући малу личну корист из Апела/Народне резолуције? Хоће, сигурно. Огромна количина гордости (па и алавости) се излила пред нас. Но, ми који видимо добро у стварима кажемо: важан је крајњи циљ. Притискати власт, објашњавати им из више углова ствари, подсећати власт због кога су ту, помагати им у крајњем случају да донесу исправно решење. Ако не усвоје мишљење умних глава и народа, е онда је друга ствар. Референдум није решење у условима када имамо нејасне изјаве, а прилично јасне показатеље какве су намере власти (дај Боже да се варамо) – 150000 потписа за неку ствар је лако наместити. Ми донекле разумемо потребу за јаком централизацијом власти у условима угрожености земље. Али, не разумемо кога власт консултује за своје одлуке. Онолико умних глава, овакав народ, а власт остављена на цедилу да сама доноси одлуке. Е зато је добро понудити им смернице у виду Апела и Народне резолуције. Будући да је власт објавила јавно да ће Србију одбранити од великих сила мораће да се ослони на народ и умне главе, осим ако нема неко тајно оружје са којим нисмо упознати. За крај, напоменимо да су извесне контрадикторности у нашем коментару као и повремена иронија намерне, недоречености се јављају због ограниченог простора и времена. Поздрављамо.

    Свиђа ми се

  14. Сваки окупатор/колонизатор је прво затирао ћирилицу као културну жилу куцавицу српског идентитета.

    Крај колонизовања Србије ће се видети по томе што ће Београд поново бити ћирилизован.

    Ово је уједно одговор на питање „шта радити, професоре?“. Не треба радити ништа осим тога што ћемо, буквално, сачувати своју душу коју нам могу отети само уколико се ми сами са тиме сагласимо.

    Конкретно је на делу духовно поробљавање/колонизовање.

    Свиђа ми се

  15. Ни једна колоније се није ослободила оловком и изборима. Зна се како се то ради и треба се припремити за то време.
    Докле ћемо да се јадамо и да кукамо без икаквог смила и ефекта?
    Или ћемо да чекамо неког другог да нас ослободи овко неспособне и расрбљене до непрепознатљивости?

    Свиђа ми се

  16. „Притискати власт, објашњавати им из више углова ствари, подсећати власт због кога су ту, помагати им у крајњем случају да донесу исправно решење.“

    „Будући да је власт објавила јавно да ће Србију одбранити од великих сила мораће да се ослони на народ и умне главе, осим ако нема неко тајно оружје са којим нисмо упознати. “

    @У пролазу И Ви и ја знамо да њих баш брига за све сем за своје интересе.

    Свиђа ми се

  17. “ …они не виде да њихов бели господар смишљено уништава не само домаћу индустрију – убијајући тиме конкуренцију – већ да такође тежи и да маргинализује, поткопа и најзад сруши домаће високо образовање, домаћу науку и националну културу.“

    Српски народ овоме злу изложен је од 1. децембра 1918, па до дана данашњег. Некад са са мањом, а некад са већом охолошћу завојевача. Од часа кад је донешен Устав 1974, то се врши на крајње безочан и бескрупулозан начин (колико видех негде, донешен је баш на данашњи дан), а од доласка на власт олоши на челу са Зораном Ђинђићем и осталом багром, Србија постаје еклатантан пример Охлократије ( ὄχλος – бесловесни пук) у којој главну реч добијају људи попут Анастасијевића (лажног сведока у процесу у Хагу, кога Слободан Милошевић духовито назва “сведоком из друге, треће, четврте и пете руке“). Сваком типу друштвеног уређења, одговара неки тип људског карактера, вели Платон у “Држави“.
    Дакле, ово није почело са Вучићем, кога не желим да браним, већ само желим да укажем на извесну пристрасност аутора.

    “Криза је историјска ситуација у којој су једна или више генерација остале без система вредновања У доба кризе се не зна тачно шта је свако од људи, јер, заправо, они нису ништа прецизно; данас су једно,а сутра друго“, каже Ортега и Гасет.
    Наша пропаст не очитује се толико у материјалној катастрофи у коју смо доспели (свакако и у њој), већ у моралној пропасти, у околности да нема националног консензуса, да је Српска академија наука и уметности таква каква је, да такозвано “ЊКВ“ служи углавном за спрдњу и да, строго гледано, немамо интелектуалце чији је патриотски глас кадар да оде даље од једне сале испуњене са стотинак посетилаца, а да од уметника имамо само Кустурицу.

    Свиђа ми се

  18. @Jovan T.
    Е, ако је тако, нећемо ни ми.
    Само да нам стигне пакет од Бога па да се решимо беде и напокон кренемо да уживамо у општем берићету који нам следи 🙂

    Свиђа ми се

  19. @Jovan T
    Пошто смо све омиљенији вероватно нам следи сјајна будућност.
    Немам ништа против, до београдског пашалука, мирно, без буке а онда до шљиве.
    Драги мој, само ви шиљите оловку, требаће вам испод шљиве.

    Свиђа ми се

  20. @Порфирије Петрович каже:
    21. фебруара 2018. у 12:23

    “ …они не виде да њихов бели господар смишљено уништава не само домаћу индустрију – убијајући тиме конкуренцију – већ да такође тежи и да маргинализује, поткопа и најзад сруши домаће високо образовање, домаћу науку и националну културу.“

    Српски народ овоме злу изложен је од 1. децембра 1918, па до дана данашњег…“

    А, не, не г. Петрововичу, кад већ нећете да будете Петровић, не звона и прапорци, већ чињенице…ЧИЊЕНИЦЕ!!!

    Краљевина Југославија је била у групи земаља са високим економским напретком ( 1936. пораст БДП беше 14,3%!, а генерално близу 5%), имала је ПОЗИТИВАН СПОЉНОТРГОВИНСКИ БИЛАНС. Уз то, Краљевина Југославија је имала златне резерве веће него све околне земље заједно. Дакле, у време Краљевине југославије НЕМА ГОВОРА О КОЛОНИЗАЦИЈИ.
    Овакве плитке подметачине су типичне за нео-комунце, који фалсификовањем историје покушавају да, колико год је могуће, релативизују каснији злочин и народну пропаст под Титовим аустро-фашистима.

    Свиђа ми се

  21. За „У пролазу“:
    Веома разумем осећања која су Вас навела да напишете одговор г. Челекетићу и мени. Хвала Вам на томе. Види се да сте проблеме сте упућени и још боље сте се обавестили о њима.
    Што се тиче савета властима… па ето ту су.
    Само поводом ситуације са Косметом објавио сам два чланка о значају Шпаније у вези наше невоље на Космету. Један је објављен на Стању ствари, други на сајту Аналитички форум. Ти су текстови преношени на друге портале.
    Имао сам прилику да пре пар дана путем ТВ програма чујем генерала Кргу који на сесији подршке за дијалог о Косову говори како ће Шпанија остати доследан противник „независтности Косова“ управо ради одбране принципа Међународног права и владавине права у ЕУ.
    Добро сте приметили да коментарисање пружа ораничења. Напишите стога чланак или више њих о темама којима се бавите, верујем да ће их редакција „Стања ствари“ објавити. А и да не скрећемо с теме чланка проф. Антонића.
    Срдачно.

    Свиђа ми се

  22. Господину Ковачеву се захваљујемо. Радо читамо Ваше текстове. За сад остајемо на коментарима. Најсрдачније поздрављамо

    Свиђа ми се

  23. Порфирије Петрович каже:
    „Српски народ овоме злу изложен је од 1. децембра 1918, па до дана данашњег.“

    Слажем се с Вама, додао бих само да је највећем злу изложен био послед Другог св. рата док није умро Броз. После тога је уследило коначно распадање оног што је било труло до сржи. Још није до краја сатрулело, још смо болесни и трпимо последице.
    То с једне стране указује на то колико је зло било и колико су Срби и Србија уништени, а с друге стране колико слаб потенцијал имамо за регенерацију.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s