Стево Лапчевић: Од Јеврема Видића до Здравка Касалице или О Црној и Црвеној Хрватској

Црногорски отпор Црвеној и страдање сремских светиња у Црној Хрватској, најбољи су показатељ онога што се може десити уколико Срби Црне Горе реше да напусте ровове

Довођење на саслушање Здравка Касалице, 3. 7. 2020. (Фото: Саво Прелевић/Вијести)

Слобода и истина по хрватском рецепту

У дану када смо у Сремској Митровици открили спомен-плочу Јеврему Видићу (трећи јули), адвокату, народном посланику и Краљевском намеснику за Митровицу кога су хрватске усташе на Ђурђевдан 1941. одвеле из породичног дома и нешто касније убиле у Јадовну, стигла је из Црвене Хрватске вест да су тамошње усташе ухапсиле официра Здравка Касалицу, сматрајући да је чињеница да је устао против Ђукановићевих власти сасвим довољан разлог за прогон.

Они који су познавали Јеврема Видића говорили су да је своју судбину прихватио мирно, без страха, добро знајући због чега смета новим властима којима је уништавање српске постојаности у Срему био главни задатак и једини смисао постојања. Ако је судити по ономе што долази из Црвене Хрватске, без страха, мирно и достојанствено, своје страдалништво прихватио је и Касалица, разумевајући, баш као и Јеврем Видић, да је Истина због које се страда знатно вреднија од онога чиме усташе, црвене и црне, мисле да је наплате.

Спомен плоча Јеврему Видићу (Фотографије: Милан Милеуснић)

Иста морија морила је Јеврема, као што данас мори Касалицу. Иста морија морила је и Јевремове сународнике у Срему и широм НДХ, баш као што мори Касаличине Црногорце. Она не седи у Бриселу, Вашингтону, Лондону, Берлину…  пре би се могло рећи да се ту ради само о реповима старог зла чија се глава налази одмах преко Јадрана, а срце нешто ближе, у некадашњем Аграму. Јер, од како смо ушли у двадесети век, све наше муке, страдања, све наше заблуде и сво наше зло креће из Аграма. И није чудно то што у свим стварима које нам се дешавају можемо пронаћи по једну коцкицу тог зла. Некад белу, некад црвену. На Косову и Метохији, где нас заједно са Агимом Чекуом чувају од Шиптара, у Војводини где се са времена на време појаве некакве Врсеље, Шпановићи, где се одлази на поклоњење усташама у Загреб или се уз Томпсона шире шашховнице и прослављају „благдани“… све до Црне Горе у којој се по приморју и Цетињу везују црногорски и хрватски барјаци, где се извињава за одбрану свог народа и државе крај Дубровника и где се, све у име Секуле Дрљевића и Црвеног Хрватства прогањају честити Срби.

Баш као у Срему некад и Црној Гори данас, глава је иста, исто је срце, иста је методологија. Све по Закону, уз „демократску“ вољу, у име „слободе“ и коначног особођења. Трули хрватски задах удахнуо је „живот“ у старе лешине, сећајући нас да су конвертити били и остали наши највећи прогонитељи. Управо због тога, вредно је знати шта за Србе значе закони које нам дарују они који су и сами одабрали да живе у лажи.

Црногорски отпор Црвеној и страдање сремских светиња у Црној Хрватској, најбољи су показатељ онога што се може десити уколико Срби Црне Горе реше да напусте ровове.

Док је отпора, биће и српских светиња: Црна Гора

Као и обично, свој први потез Црвена Хрватска повукла је током ноћи, тачније 27. децембра прошле године, када је у 02:30 њена Скупштина усвојила Закон о слободи вероисповести. Уз одбијање свих амандмана српских посланика, за Закон којим је предвиђено да су државна својина верски објекти и земљиште које користе верске заједнице на територији Црне Горе који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до првог децембра 1918. године, и за које нема доказа о праву својине верских заједница, гласало је 45 посланика, док није било гласова против ни уздржаних.

Увидевши у намери власти Црвене Хрватске да је главни циљ отимање српских светиња са циљем коначног стављања тачке на дугорочни процес идентитетског реинжињеринга који се већ година спроводи у Црној Гори, Српска Православна Црква и верници одбацили су овај предлог и ушли у отворено противљење намери Дрљевићевих следбеника да по узору на некадашњу Хрватску Православну Цркву, створе сопствену, овај пут „Црногорску“.

Шематски приказ изгласавања Закона о слобиди вероисповести у Народној скупштини Црне Горе (Фото: Фејсбук)

Па и мада пролазе кроз голготу, изгледи да ће Срби у Црвеној Хрватској доћи до победе су велики и такви ће остати, све док са Ђукановићем солидарни режим у Београду буду држали подаље од својих борбених редова.

Срби у Црвеној Хрватској показали су да су „воћка чудновата“. Током протеклих месеци, црвено-хрватске власти погубиле су конце. Застрашивања нису дала жељени резултат, хапшења по Будви претворила су се у параде јунаштва, а литије којих је званична Подгорица толико желела да се реши, претвориле су се из револта против усташке власти у културни покрет, у „контра-културу“ што једном приликом рече др Милош Ковић. Бивање на литијама и учествовање на било који начин у њима, постало је ствар свакодневна, део вековне заветне борбе, доказ да су потомци „достојни историје наше“.

Црногорци се још нису предали хрватској химери. Док стављам тачку на овај сиже, тежиште борбе пренело се на леђа Здравка Касалице. Још једна грешка подгоричких власти, јер ако ико зна како се тој химери стаје за врат то је управо овај честити црногорски официр.

Када отпор стане, почиње страдање: Срем

Напад на српски идентитет у Срему у НДХ почео је већ у априлу, тачније 25. априла када је донета законска одредба о забрани ћирилице[1] у којој између осталог стоји:

„Забрањена је употреба ћирилице на целом подручју НДХ. То се нарочито односи на цело пословање свих државних и самоуправних тела, на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и на све јавне написе. Према томе, има се обуставити свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма каквих књига ћирицом је забрањено. Најзад, сви јавни натписи имају се одмах, а најкасније у року од три дана скинути.“[2]

Контролу над применом овог и других закона имало је Министарство унутрашњих послова којим је руководио Андрија Артуковић.

Нешто касније, 18. јула, министар правосуђа и богоштовља др Мирко Пук издаје наредбу „О називу грчко-источне вјере“, чиме је из јавне употребе истиснуто православље. Па ипак, ни то није било довољно, те је уз потпис Андрије Артуковића, а на захтев Анте Павелића дошло до промене имена назива градова. Тако се мења и назив Сремске Митровице у „Хрватска Митровица“, док крајем августа Сремски Карловци постају „Хрватски Карловци.“[3]

Па ипак, учињене промене још увек нису дале жељени резултат. Срби су и даље били ту, а уз све, били су већина. Зато их је требало ставити ван закона, учинити их невидљивим, грађанима другог реда и тако припремити терен за решење „српског питања“. Законском одредбом о држављанству, донетом 30. априла 1941. године, држављанином НДХ сматрао се „државни припадник аријског порекла, који је својим држањем доказао да није радио против ослободилачких тежњи хрватског народа и који је вољан спремно и верно служити хрватском народу НДХ.“[4] Исти дан, донет је и специјални закон о „заштити аријске крви и части хрватског народа“, којим је, између осталог, регулисано брачно питање, док је Србима забрањено „вешање хрватске државне заставе и истицање хрватских народних боја и амблема.“[5]

У јуну 1941. хрватске усташке власти укинуле су „све српске конфесионалне школе и забавишта, све приватне чешке пучке школе и забавишта, те сва одељења на хрватским школама са чешким наставним језиком.“[6]

Печат Усташке надзорне службе којом је руководио Виктор Томић

Првих дана маја, донета је и одредба „о надзору над новцем, вредностима и предметима који се налазе у сигурносним претинцима новчаних завода и других привредних предузећа”[7] чиме је, преко контроле имовине Срба и Јевреја, створен правни оквир за касније спроведену пљачку, која ће бити спроведена почев од 24. јуна када је  „Државно равнатељство за понову“ које је имало овлашћење да располаже имовином одузетом од оних које је нова хрватска држава сматрала својим непријатељима.[8]

Крајем јула, основан је и „Хрватски државни уред за језик“ који половином августа доноси законску одредбу „о хрватском језику, чистоћи и правопису“, на основу које су посебни језикословци, у циљу одвајања хрватског од српског језика, почели са измишљањем нових речи.[9]

У циљу поштовања законима прописане воље, одмах по успостављању НДХ, сремски манастири су добили комесаре-управнике. Именовали су их домаћи Немци, „министарство за сељачко господарство, усташки логори, општинска и градска поглаварства и котарске области“[10] па се неретко дешавало да у једном манастиру борави и по неколико ових управника, често међусобно сукобљених.

Од Немаца постављени комесари, најмање су се задржали. Хрватско Министарство за сељачко господарство „поставило је за Крушедол и Врдник свога комесара инж. Теодора Бартоловића“ док је исто министарство у Привиној Глави именовало Марка Шишмановића.[11] Митровачки Усташки логор крајем јуна, „са потписом логорника Крзмановића издао  је декрет: да се Јакоб Ковач из Митровице и Радосав Берзнишћак – у име главног усташког стана у Загребу, односно владе НДХ – постављају за комесаре над грчко-источном манастиром Кувеждин.“[12] Вољом митровачких усташа, за комесара градске Црквене општине постављен је митровачки Хрват Фрањо Бриндл.[13]

Котарска област је као комесара за Бешеново, Малу Ремету и Јазак именовала Милана Бранковића, економа на имању Митровчанина Људевита Веслаја[14]. У Гргетегу и Великој Ремети комесар је постао Мирко Пургат из Руме. У Хопову, комесар је био Методије Бардић из Ирига, у Врднику његов презимењак Мирко, такође из Ирига, баш као и Вилибалд Келер, комесар у Крушедолу.  Јосип Сурић био је комесар Раковца.”[15]

Недуго по постављењу комесара, крајем јула месеца 1941. извршена је и ревизија намештења, па су, на инсистирање Вјекослава Голубовића, Главног комесара у Хрватским Карловцима, именовани следећи: „Раковац – Јаша Седер, економ из Карловаца; Мала Ремета – Јоспи Бемилер, економ из Карловаца; Раваница – Павле Јелашић, економ из Карловаца; Јазак – Матија Шкребалчек; Крушедол – Андрија Пекарић[16]; Хопово – Методије Брадић; Бешеново – Милан Бранковић; Гргетег – Мирко Пургар; Шишатовац – Филип Дитрих; Кувеждин и Ђипша – Стипан Рукавина, Митровица; Беочин – Матија Жегар, Митровица.“[17]

И мада су за свој рад добијали апанажу од 700 до 2000 динара[18] комесари су бездушно пљачкали манастирску имовину. „Под управом комесара, постао је манастир (Врдник) прави хотел и ресторација, где се за званичне власти све немилице трошило и расипало. Док су још били калуђери у манастирима посетили су професори из Загреба манастир, разгледали су са још два римокатоличка фратра с намером да ту сместе око 30 католичких калуђера, а Јазак би, веле, могао бити бискупија.”[19]

Нарочито велике планове у том смислу имао је ђаковачки Бискуп Антун Акшаковић, који је од Министарства за Богословеље тражио „да се капуцинском самосталну у Осијеку изда ‘одпуст двају манаситра Раванице и Јаска, гдје би се сместила Богословија и иновицијат’ ОО. Капуцина. Тако би у манастиру Раваница био жупски уред и економска управа, док би у манастиру Јаску била Богословија са новицијатом. Ови манастири имају велике посједе поља и винограда, а и велике комплексе шума. Шуме ће се сигурно подржавити, док се оранице, виногради и воћњаци имају дати Оцима Капуцинима, тако да из овог имутка могу издржавати своје Патере код управе Жупе Врдник и оне код управе економије, у ту сврхз би се код Раванице одпустило гратис 60-80 јутара, а код манастира Јазак 100-120 јутара’.“[20]

Стални сукоби са партизанима на овом терену, омели су намере Бискупије. План је остао нереализован, али сведочи о недостатку хришћанског саосећања римокатоличке цркве НДХ за страхоте кроз које су пролазили православни, што није толико ни чудно, ако се зна да је ђаковачки Бискуп био познат „по својој акцији претварања српских православних цркава у католичке“[21] током читавог периода насилног покатоличења српског становништва Срема.

Манастир Шишатовац, садашњи изглед (Фото: Википедија)

Идеја претварања фрушкогорских светиња у римокатоличке центра, постала је нарочито актуелна пошто се у Карловцима почетком јула 1941. задесило 86 словеначких римокатоличких свештеника, прогнаних од стране Немаца. Наиме, 11. августа 1941. финансијски епархијски комесар Андрија Лудвиг[22], обавештава комесаре да се спреме „за долазак словеначких попова“[23] што се и десило неколико дана касније. Ипак, сви ови свештеници и особље, кратко су се задржали у српским светињама, па су се поново нашли у Карловцима. О разлозима напуштања манастира немамо јасних података, али се као основана претпоставка може узети недостатак жеље Словенаца да учествују у отимању културног и духовног блага српског народа у Срему.

„Потпуно би сувишно било ове невине и јадне жртве немачког насиља, ове римокатоличке свештенике који су лако могли бити смештени по толиким широким бискупским дворцима и католичким самостанима широм НДХ, доводити и силом смештати у фрушкогорске православне манастире. Још мање је била потреба у ту сврху предлагати и вршити прогон, хапшења и присилна пресељења православних монаха из ових манастира.“[24]

У време краткотрајног боравка словеначких свештеника у Фрушкој гори, пљачка манастирске имовине била је увелико у току. Најпре је почетком јуна Лудвиг послао „Наређење број три“ у којем у којем се између осталог каже: „Сви манастири у својим потребама у управи над манастирским имањима, имају тражити одобрење и инструкције од ‘Епархијског управног одбора’ у Сремским Карловцима. Да би се ред могао потпуно организовати, то вам наређујем да на дан 20. липња 1941. године пошаљете управитеља манастира или његовог заменика који ће примити инструкције о даљем раду. Нарочито се скреће пажња свим манастирима да се приликом инспекције владиног повереника у вези ревизије рада тог манастира има удовољити свима захтевима и бити му у сваком  погледу на услузи, Сваки инцидент од стране манастира према поверенику или његовом особљу, повлачи за собом казну проречену од ванредног суда.“[25]

Недуго потом позиве је поново послало „Државно равнатељство за понову“ у којем се такође од манастира тражи „да се њихов представник ‘у непрекорочивом року од 15 дана пријави особно’ канцеларији Равнатељства у Загребу, у противном ће се манастирска имовина ‘прогласити имовином Независне Државе Хрватске’. Манастирски настојатељи се позиву нису одазвали, јер их више није било у манастирима. Тако је целокупна имовина фрушкогорских манастира постала имовина Независне Државе Хрватске, а некретнине ‘уступају се у посјед и власништво те грунтовно пренашају на Државно равнатељство за понову у Загребу’.“[26] У том смислу, Лудвиг тражи да му се имају „предати у три примерка инвентари читаве манастирске имовине, покретне и непокретне, са свима детаљима, нарочито у погледу броја стоке и осталог живог инвентара, означити приходе и приносе који се очекују, дати инвентар свих животних намирница, нарочито масти, меса, пшенице, кукуруза, вина, ракије итд. затим инвентар ризнице, стање манастирске касе, попис готовине, драгоцености и вредносних папира.“[27]

Пошто је „Равнатељство“ убрзо укинуто, опљачкана имовина Српске Православне Цркве, постала је власништво „Завода за колонизацију“ којим је, са централом у Загребу, управљала „Државна ризница-Уред за подржављени иметак“.[28] Како је овај „Уред“ имао прилично широка овлашћења која су се односила и на даљу слободну дистрибуцију опљачкане имовине, то се десило да је „на темељу законске одредбе од 20. Листопада 1941.“ Имовина манастира Крушедола укњижена ни мање ни више наго на име „Усташе-Хрватског ослободилачког покрета у Загребу.“[29]

Имовина овог манастира у потпуности је опљачкана, укључујући и манастирско благо које је раније сакрио архимандрит Сава Петковић.[30] Наиме, он је ту своју одлуку и локацио саопштио, између осталог и поручнику југословенске краљевске војске, пилоту Словенцу Ивану Карнеру, који ће је, као усташки официр 1942. поверити митровачком усташком логору. Управо је Карнер, уз подршку усташког потпуковника Људевита Козера опљачкано манастирско благо сместио у 20 сандука, однео у Загреб и предао га директно у руке Анти Павелићу.[31]

Већ у пролеће 1942. у манастир Бешеново долазe усташе „под вођством неког Дошена“.[32] Убрзо, ову групу протерују партизани и том приликом, у борбама, оштећен је манастир. Наредне године, у Бешеново поново упадају Хрвати, овај пут уз подршку Немаца, па, како би спречили поновни долазак партизана пале конаке, да би га исте године, под будним оком Антуна Бауера, челника Хипо-полиције из Руме минирали.[33] Последњи пут, манастир је рушен четвртог маја 1944. године. Њега је на захтев хрватских власти бомбардовала немачка авијација.[34]

„Библиотека је имала око 460 старих књига и 156 рукописа, већином из 15, 16 и 17. века. Имала је један минеј, датиран 1569. писан у манастиру Бепебиви за време игумана Кир Лонгина. То је најстарији документ из прошлости овог манастира.“[35]

Исте 1944. године, Хрвати и Немци минирали су и Манастир Кувеждин, који је, под будним оком комесара Хрвата-усташе Стипе Рукавине из Сремске Митровице годинама био пљачкан. До рушења, у манастирским конацима „боравила је усташка јединица са око 120 војника“[36] који су након минирања на личну иницијативу уништили  „око 20 икона Павла Симића и много разних драгоцености.“[37] Све те иконе бацили су на тело монахиње Параскеве која се, по минирању вратила да их, уз сасуде, покупи и сачува.

Разорени манстир Кувеждин

Минирањем Кувеждина, (које је обављено под командом митровачког Хрвата Марјана Дебељака[38]) пропало је око 300 књига и библиотека коју је чинило 19 србуља, као и намештај, већи део ризница, сасуда и матичне књиге. Манастир Ђипшу срушио је још један митровачки Хрват усташа Петар Звонаревић – Кљака, заједно са браћом Јоцом, Пајом и Пером Цингел.[39] И овде је главну реч водио већ споменути Антун Бауер из Руме.

У јесен 1943. миниран је и манастир Раковац. „Тога дана у Раковац је дошла војска из Руме-Гестапо, затим усташе из Каменице и усташе из Беочина, које је предводио усташки сатник Иво Подољски… Мушкарци су дотерани пред манастир, где је једна група одвојена и стрељана.“[40] Уништена је манастирска архива, библиотека и иконостас, рад Василија Остојића.

По протеривању монаштва, усташки Комесар Шишатовца Филип Дитрих који је до рата био економ ранијег арендатора манастирске земље Јосипа Рајачића[41] „немилосрдно је пљачкао манастирску имовину. Комисија загребачког музеја преузела је већи део манастирске ризнице, али читава библиотека и архив Остали су на милост усташа.“[42]

Како се наводи у елаборату „Злочини на културноисторијским споменицима и предметима у Срему“, који је израдила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, Дитрих се „одиста ревносно трудио да манастиру не остане ништа: колима и камионима, он је преносио себи из манастира намештај и осталу манастирску имовину.“[43]

Уз Дитриха, у Шишатовцу су боравиле и његове две ћерке међу којима је нарочито злогласна била Лиза, за коју је остао забележен и један занимљив догађај. Наиме, у мају 1942. године, у недељу, упркос забрани окупљања, у манастирском парку окупили су се мештани Прњавора на молитву и игру. У једном моменту, Лиза је изашла из Цркве и позвала групу од пет младића да уђу. „Чим су они ушли, почело је пуцање, а то су на њих отворили ватру сакривене усташе и тако убили тројицу из чистог мира. Двојици је успело да побегну, а један је рањен.“[44]

Манастирска црква је минирана 16. јула 1944. године. Као и у већини манастира, овом операцијом руководио је Антун Бауер. „Обрувано је кубе, стубови носачи, сводови, кров и звоник. Уништен је цео иконостас“[45] као и библиотека која је бројала 1500 књига.[46] Уз то, Немци и Хрвати спровели су и опсежну акцију спаљивања села, а посебно је била тешка смрт 66-годишњег Васе Стефановића који је „на очи народа“[47] био преклан у прњаворској гостионици.

Разорени Манастир Шишатовац

„У загребачком музеју налазило се неколико богатих и знаменитих објеката из ризнице овог манастира; једно велико руско јеванђеље из 1735; једно јеванђеље из 1759, тешко преко 40 килограма, највеће јеванђеље у Фрушкој Гори, затим рукописни шишатовачки апостол из 1324. најстарије рукописно дело у Фрушкој Гори, писан  у Пећи за време Стефана Дечанског, затим 27 портрета и икона и део утвари из цркве.“[48]

Објекат хрватско-немачке мржње биле су и парохијалне цркве. Ако изузмемо Сремску Митровицу, готово да нема светиње са ширег градског подручја која није оштећена, обесвећена или у потпуности разорена. Тако су усташе и припадници „Ханџар дивизије“ маја месеца 1944. године минирана црква у Босуту. „Нестала су звона, а потпуно је уништена зграда и инвентар, иконостас и матице са архивом. Црквена порта и црква служили су усташама за затварање нашег народа, те су на тај начин обесвећене.“[49]

Крајем 29. јуна 1944. у Дивош су стигли домаћи Немци и Хрвати под вођством Чалманца Јакоба Флајта. Тог дана убијено је 15 људи „већим делим жена и стараца и то највећим делом по кућама. Уз то су свугде вршили пљачку, покрали 30 домаћинстава, те запали три куће.“[50] Истог дана минирана је и црква у центру села. „Срушен је торањ који је пробио сводове цркве, а иконостас је знатно оштећен, као и сва унутрашњост храма.“[51]

Мминирање цркве у Шашинцима извршено је 20. новембра 1943. од стране Антуна Бауера и Вилима Ходине.[52] Парохијска црква у Бешенову је прво минирана, а потом спаљена 1943. Наредне године, у августу, Немци и Хрвати спалили су цркве у Гргуревцима и Кузмину. Црква у Манђелосу спаљена је 21. Маја 1943. године, када је у село упала група митровачких Хрвата-усташа, предвођени Еугеном Ђуришићем. [53]

Када су половином јула 1943. у Велике Радинце упали Хрвати-усташе, делови немачког тенковског одељења и припадници Хипо-полиције из Руме, дошло је до ликвидације мештана. Том приликом убијено је 32 лица, док је део становништва био затворен у порти и цркви.

„Немцима је чинило нарочито задовољство да туку рипидама, чирацима и осталим црквеним утварима, а туки су толико немилосрдно и све дотле док двојица, Никола Косановић и Никола Мартић нису издахнули. Осталима су подерали одела, па су их присилили да своја одела скину и да обуку стихаре. У стихарима су их истерали из цркве и потом их, заједно са оном двојицом мртвих и још 64 лица одвели у Руму.“[54]

У Мартинцима су септембра 1943. Злочин чинили припадници Хипо-полиције и Козаци, при чему је акцију водио Митровчанин Иван Милер.[55] Људи су убијани и хапшени, а главно поприште догађаја била је и овај пут сеоска црква. „Људи су натерани да клече и клечали су пуна три сата, а за све време, Милер је шкљоцао пушком тврдећи да ће их побити.“[56] На крају, седморо је одведено за Руму, од којих је један обешен у Сремској Митровици.

Нарочито је страшно било страдање цркве и мештана у селу Јарку. Наиме, петог маја 1943. Хипо-полиција из Руме, блокирала је село. „Предводили су их Антун Бауер и Вилим Ходина Ханга. Све одрасло становништво покупљено је и спроведено у порту. Ту је за једним столом седео Антун Бауер, који је пред собом држао неку велику књигу и помоћу ње легитимисао доведене мушкарце. Потом их је разврставао. Постојале су три велике групе: жене, млађи мушкарци и старији људи. Поред ових, биле су и две мале групе: једне од шест младића и друга од шест девојака. Бауер је тад саопштио ухапшенима из велике групе млађих мештана да су одређени за таоце, те је наредио да се њих 72 на броју попну на камионе и спроведу у румски логор.“[57]

Након тога, потерани од Немаца, мештани су на цркву и у торањ нанели воз сламе. „Из велике групе старијих лица издвојено је 30 мушкараца, а из групе жена 20 лица. Њих је са шест младића и шест девојака отерао на раскршће. Овде су била спремљена вешала. Требало је бити обешено свих шест мушких и шест женских, али у последњем часу девојке су помиловане. Вешање мушкараца о багрење проводио је један члан Хипо полиције, а како он није био стручан у овом послу, обешени су умирали у грчевитим мукама. Једна од жртава у последњем часу је узвикнуо: ‘Гледајте људи немачку културу’!

Лежимирски мученици

После овог злочина преведени су сељаци и очевици злочина опет у порту, где им је један немачки официр одржао говор, а Антон Бауер је садржај овог говора дао на српском језику: ови младићи су обешени за пример и опомену село, а све ово ће се поновити, ако не одустану од помагања партизанског покрета. Потом су девојке, које су имале бити обешене, одведене у румски логор и ту се придружиле раније спроведеним мушкарцима. Сутрадан из Руме су неки кренули за Немачку, а 61 у земунски логор на Сајмишту.“[58]

Након иживљавања и ликвидација, Немци су цркву спалили. Тог дана запаљено је и шест кућа, а чак 161 домаћинство је опљачкано. У свим пословима, по исказима сведока, нарочито се истицао Хипо-полицајац Иван Хајнал из Сремске Митровице.[59]

Крајем новембра 1943. Хрвати и Немци су у Лежимиру у цркви и порти убили готово стотину мештана овог села. На њих, недоклане и полу-живе, обрушен је црквени торањ. Био је то један од најстравичнијих злочина усташа и њихових нацистичких господара, почињених онда када се схватило да српски народ нема намеру да се добровољно одрекне темеља сопственог идентитета.

Закључак: Не напуштајте борбу!

Због свега кроз шта су прошле сремске светиње, Динко Давидов их са пуним правом назива „ратним жртвама“[60] Хрвата-усташа и Немаца, које могу стати раме уз раме са жртвама Јасеновца, Јадовна, Сремске Митровице, Крагујевца, Сиска, Глине. Познавајући то искуство, на Србима Црне Горе је да не посустану и не поверују у законске одредбе и слаткоречивост којом Црвени Хрвати покушавају да их одведу на руб јаме.


Референце

[1] “Злодела и греси”: 96.

[2] “Злодела и греси”:  96.

[3] “Злодела и греси”: 96.

[4]„Злодела и греси”: 97.

[5] „Злодела и греси”: 97.

[6]„Злодела и греси”: 97.

[7] „Злодела и греси”: 97

[8] „Злодела и греси”: 97-98.

[9] „Злодела и греси”: 99.

[10] „Злодела и греси”: 121.

[11]„Злодела и греси”:  121.

[12]„Злодела и греси”:  122.

[13] „Злодела и греси”: 122.

[14] Веслај је био угледни митровачки предузетник, који је одржавао добре везе са усташким властима. Након рата је због тога пресуђен, одузета му је имовина, али је у судском поступку рехабилитован. Поступак је водио Веслајев унук Дарко Танасковић.

[15] „Злодела и греси”: 123.

[16] Пеарић је био усташки војник из Митровице.

[17] „Злодела и греси“: 123.

[18] „Злодела и греси“: 123.

[19] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 103.

[20]„Злодела и греси“: 25

[21] „Злодела и греси“: 25.

[22] На ово место, Лудвиг је постављен са места шефа пореског уреда у Карловцима и то 30. априла 1941. године. Именовао га је предратни адвокат из Руме, а касније повереник НДХ за Источну Славонију Марко Лемешић.

[23]“Злодела и греси”: 129.

[24] “Злодела и греси”: 130-131.

[25]  „Огрешења“: 61.

[26] “Злодела и греси”: 25.

[27] „Огрешења“: 62.

[28]  “Злодела и греси”: 25.

[29] „Злодела и греси“: 25

[30]„Злодела и греси“: 136.

[31]„Злодела и греси“: 138.

[32]„Злодела и греси“: 153.

[33]„Злодела и греси“: 153.

[34] „Огрешења“:17.

[35] „Злодела и греси“: 153.

[36„Огрешења“: 18.

[37] „Огрешења“: 18.

[38] „Злодела и греси“: 154.

[39]„Злодела и греси“: 155.

[40]„Огрешења“: 17.

[41]„Злодела и греси“: 156.

[42] Динко Давидов, „Огрешења“, Шабац-Глас Цркве, 1986. стр: 16.

[43] „Злодела и греси“: 157.

[44]„Злодела и греси“: 157.

[45] Динко Давидов, „Огрешења“, Шабац-Глас Цркве, 1986. стр: 16.

[46]  „Злодела и греси“: 157.

[47]„Злодела и греси“: 158.

[48] „Злодела и греси“: 158.

[49] „Злодела и греси“: 177.

[50] „Злодела и греси“: 177-178.

[51] „Злодела и греси“: 178.

[52] „Злодела и греси“: 182.

[53] „Злодела и греси“: 182-184.

[54]„Злодела и греси“: 192.

[55]„Злодела и греси“: 193.

[56] „Злодела и греси“: 193.

[57]  „Злодела и греси“: 185.

[58]„Злодела и греси“: 185

[59]„Злодела и греси“: 185.

[60] „Огрешења“: 25.

Прочитајте још



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар