Љубиша Шулаја: Страдалници наш најбољи путоказ

Сремци су своју историју омеђили манастирима. Њих су зидали деспоти, светитељи, и усташе су знале да ће, докле год су ти манастири живи, бити жив и српски идентитет

Љубиша Шулаја (Фото: Вечерње новости)

Спомен плоча адвокату Јеврему Видићу који је већ почетком усташко-нацистичке окупације Сремске Митровице одведен у логор Јадовно и тамо убијен, биће постављена овог петка. На плочи, која ће се налазити на кући Видића, код пролаза на пијацу, уз Јеврема стајаће и помен свим жртвама усташког злочина почињеног у граду на Сави. Иницијатива за постављање плоче потекла је од митровачког лекара Димитрија Стојшића, а своју пуну подршку дао је и митровачки Завод за заштиту споменика културе.

За Љубишу Шулају, челника Завода, овај догађај представља још један у низу покушаја да се после неколико деценија исправи учињена грешка, те да се митровачким мученицима и страдалницима да идентитет, да се о њиховим судбинама и животима проговори и да се, најпосле, стави тачка на питање ко је, како, зашто и од кога страдавао током четворогодишње усташко-нацистичке страховладе у „Хрватској Митровици“.

„Наш циљ није да упиремо прст у било кога, нити било ко треба да се осећа повређеним или прозваним. Потребно је јасно одвојити злочинце од оних који то нису, а да бисмо то могли, важно је да на прави начин кажемо кроз шта је током окупације прошао наш град и његови становници. Ми желимо да исправимо једну неправду, а не да чинимо другу. Јевремова жртва и жртва других угледних Митровчана била је дуго прећуткивана и то само зато што се радило о угледним, имућним људима, адвокатима, трговцима, народним посланицима, људима блиским Двору. Сви они, међу којима је и Јеврем, страдали су зато што су били довољно угледни и отуда реална претња усташком режиму као људи који су око себе могли да окупе и организују српски народ. Фашистичка творевина НДХ је постојала, постојали су и фашисти-усташе, они су чинили у Срему што су чинили, али то не мора никога да вређа, тим пре што су од њихових руку страдавали и Мађари, Хрвати… сви они који се просто нису слагали са злочиначком политиком коју су Павелићеви поклоници спроводили на једном прилично широком простору, каже у разговору за „Сремске“ Шулаја.

Кућа Видића у Сремској Митровици (Фото: Стево Лапчевић)

Познато је да је НДХ поред физичког геноцида над Србима у Срему, а чија је жртва био и Јеврем Видић, спроводила културни и духовни геноцид. Фрушкогорски манастири су пљачкани, паљени, минирани и све до краја прошлог века били су у прилично лошем стању. Због чега?

Ситуација је била прилично тешка. Нека врста обнове јесте почела већ после Другог светског рата, али је питање да ли се то уопште „обновом“ може звати. Идеолошка држава имала је велики отклон према пуној, правој обнови и то је нарочито било видљиво у нашим крајевима који су страдали од Независне Државе Хрватске. Говорило се и писало о томе, постоје записници који сведоче да су власти, под изговором „да постоје и пречи послови“, свесно кочиле иницијативе које су долазиле да ли од Цркве, да ли од појединаца као што је био Динко Давидов и други.

Колико је идеолошка држава била јака, сведочи између осталог и то што није постојала свест да су фрушкогорски манастири били и остали значајни не само као духовна, већ и као културна средишта прве класе. У Шишатовцу је боравио Вук Караџић, овде је уз помоћ Игумана Лукијана Мушицког правио нацрте за азбуку, сакупљао народне умотворине, у манастиру је записао неке од најзначајнијих народних песама. Хопово је нераздвојиво од Доситеја Обрадовића, Крушедол од Лазе Костића.

Давало се мало, ретко, „на кашичицу“, тек колико се мора да се не уруши и оно што је остало, више као милостиња Цркви, а мање као израз јасне свести о значају онога за шта се даје.

Када се кренуло са пуном обновом?

Пуна обнова је почела у другој половини деведесетих година прошлог века. Почело се са систематским конзерваторско-рестаураторским радовима, по јасно утврђеном правилу. Све до тада радило се стихијски, само најнужније. То је пре била импровизација него озбиљан систематски рад и једино што је прилично темељно одрађено, били су пописи штете.

Манастир Шишатовац, садашњи изглед (Фото: Википедија)

Права обнова почела је од манастира Хопово. Наша идеја била је да се манастирима врати аутентичан изглед из прве половине двадесетог века, дакле да након обнове буду онакви какви су били у моменту рушења. За тај период смо имали и највише докумената, фотографија екстеријера и ентеријера, нацрта, пројеката и слично. Радови су ишли паралелно и радило се фазно. Ми нисмо имали план да рецимо кренемо са запада, од Привине Главе, па да завршимо са Великом Реметом. Одлучивало се на основу процене угрожености, неопходних средстава и других параметара, при чему су средства издвајале покрајинске и републичке власти, ређе самоуправе, а дешавало се, као у случају Привине Главе, да највећа средства приложи управо сам манастир.

Колико је сама Црква била укључена у те послове?

У свим тим пословима имали смо одличну сарадњу са Српском Православном Црквом. Све елаборате које смо израђивали односили смо у Сремске Карловце и добијали благослов од Владике Василија.

Послови су били врло захтевни, оштећења заиста тешка, па смо тражили највеће стручњаке из републичког завода и наше стручњаке, како би конзервација била што боља. Нарочито смо били ригорозни око обнове ентеријера. Обнављали смо иконостасе, трудили се да вратимо оригинални изглед фрескама. У томе су нам доста помагале монахиње и монаси који су тада још били живи, а који су живели у манастирима пре њиховог уништења од стране окупатора и усташа.

Да ли сте ви лично задовољни обновом?

Бићу најзадовољнији када завршимо радове у Кувеждину и када се мошти Светог Стефана Штиљановића врате у Шишатовац. Повратак моштију Светог Цара Уроша у Јазак најбоља су потврда високог квалитета обнове. Процена Патријаршије је била да Јазак има све услове за повратак Цара, па се надам да ћемо ускоро дочекати и нашег Светог Деспота у Шишатовцу.

Шишатовачка Црква је монументална и преостају нам радови на ентеријеру. Они су прилично захтевни и скупи, јер је овај манастир некада био посебан по својој лепоти.

За Шишатовац се везује и страдање Рафаила Шишатовачког. Он је канонизован, али се чини да је и даље мало познат јавности. Колико уопште знамо о страдању српског свештенства и монаштва у Срему?

Однос НДХ према православном свештенству и монаштву био је геноцидан. До краја августа 1941. године највећи део њих је депортован у логоре или протеран у ондашњу Србију. Они су страдавали као део елите, као носиоци духовног идентитета, браниоци српског културног и историјског наслеђа у Срему. О томе се након рата мало причало, то се прећуткивало, јер идеолошка држава није имала капацитет да их апсорбује у сопствену матрицу.

Разорени Манастир Шишатовац

Ја сам од монахиња слушао страшне приче о интернацијама, мучењима, о томе колико су Руска Загранична Црква и Београд притискали Немце да избаве свештенство из усташких канџи. Не треба заборавити да су на милост и немилост усташама биле остављене и мошти наших светитеља, које су, поново захваљујући напорима Београда, преношене у Србију и ту чуване од уништења.

Међу онима који су мученички пострадали је и Свети Рафаило Момчиловић, Игуман Шишатовца, врсни академски сликар, који је убијен од усташа трећег августа 1941. у Славонској Пожеги. Био је тучен, малтретиран, чупана му је брада, а након изнемоглости је буквално био прегажен од њему сличних страдалника.

Фрушкогорски манастири били су и попришта борби. У њима су се, пошто је монаштво протерано, смењивале усташе и партизани који су овде имали своје штампарије, радионице за израду бомби, ту су биле базе, док је Хопово једно време било и Командно место. Да ли је можда то био разлог њиховог уништења?

Мислим да нема речи да су то били војни циљеви, јер се онда поставља питање, због чега су уништаване и парохијске цркве по селима? Када погледате праксу у НДХ, постаје вам јасно да се ради о унапред смишљеном истребљењу једног народа којем је, како је писао Динко Давидов, било забрањено чак и да има право на своју културу, историју, културни и духовни идентитет.

Сремци су своју историју омеђили манастирима. Њих су зидали деспоти, светитељи, и усташе су знале да ће, докле год су ти манастири живи, бити жив и српски идентитет у Срему. У томе треба тражити прави узрок уништења српских светиња у Фрушкој гори.

А како онда објаснити чињеницу да су остатке манастира након рата развлачили мештани околних села и од њих градили куће и помоћне објекте?

Није лако дати одговор на то питање без дубинске анализе. Ми можемо рећи да су људи живели у беди, да су конаци који су били развлачени били срушени, да у њима никога није било, као и да је држава све такве идеје одобравала и подстицала чињеницом да није могла или хтела да понуди било какву помоћ. Међутим, то све није прави одговор, јер имамо и оне који то нису радили, па мислим да бисмо, ако заиста желимо да сазнамо зашто се то дешавало, морали да уђемо у појединачне главе, душе, срца, а то није баш најзахвалније.

Ја рецимо знам причу о једном Павловчанину који се вратио из немачког заробљеништва на згариште, али је одбио да уђе у напуштену немачку кућу. Уместо тога, он је од остатака сопственог дома направио шупицу и ту се сместио. Потом је, у наредним годинама постепено обнављао своје домаћинство, упорно одбијајући да уђе у туђе. Са друге стране су они којима није био проблем да оду до манастирског конака и покупе што мисле да им треба и припада.

Данас смо све то оставили иза себе. Враћати се натраг не можемо, а ако желимо да идемо напред, морамо трасирати нове путеве, увек познавајући оно кроз шта смо прошли. И у том смислу је улога фрушкогорских манастира од прворазредног значаја, јер они не говоре само о томе ко смо и шта смо, већ сведоче да смо страдавали од туђинске, али и од сопствене руке. Надам се да ћемо у будућности успети да избегнемо замке у које смо лако упадали. Страдалници су били и остали наш најбољи путоказ.

Разговарао: Стево Лапчевић

Интервју ће бити објављен и у Сремским новинама

Прочитајте још



Категорије:Лаки одговори на тешка питања

Ознаке:, , , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s